offline
- nikolaos
- Novi MyCity građanin
- Pridružio: 18 Jun 2005
- Poruke: 2
|
Neki novi roboti
MEHANIČKA MULA
Novo mesto robotizovanih uređaja u vojnoj veštini - Traganje za univerzalnom borbenom platformom - Tvorci nove teorije ratovanja imaju u vidu integraciju malih i većih jurišnih robotskih vozila na daljinsko upravljanje i njihovo korišćenje kao podršku borbenim oklopnim vozilima sa ljudskom posadom u taktičkim dejstvima - Američki kopneni napadni sistem budućnosti objediniće podatake iz sistema za osmatranje bojnog polja na bespilotnim letilicama, višefunkcionalnim robotima i ARV sa sofisticiranim uređajima za izviđanje - Borbeni sistem budućnosti FCS je za američku Kopnenu vojsku najvažniji program modernizacije i opremanja za naredne decenije - Uključeni i takmičari koji svojim robotima mogu da igraju fudbal ili prevaljuju preko 200 kilometara takmičarske trase
Piše Nikola Ostojić
(Tekst je, u skraćenom obimu, objavljen u magazinu ODBRANA)
Istraživanja u robotici su uznapredovala sa razvojem informatičkih i drugih naučnih oblasti, kako u mirnodopske svrhe tako i za vojne potrebe. Šta više, ako se dublje pogleda u projekte koji se realizuju sagledava se i to da mnogi mirnodopski projekti, u stvari, mogu veoma jednostavno da se preorijentišu za vojnu upotrebu. Interesantno je da je sve više projekata robota koji nemaju direktnu borbenu upotrebu, i da istraživanja i eksperimentisanja u tom pravcu ne prestaju. U oblasti neborbenih robota, nakon robota-bolničara, deo istraživanja se nastavlja u oblasti transporta i logistike. Nije samo reč o vozilima za transport na točkovima ili gusenicama već i o robotima koji hodaju. Zajednički naziv za ovu oblast istraživanja je: Višenamenska upotrebljiva saobraćajna sredstva za logistiku i opremu (Multifunction Utility/Logistics and Equipment Vehicle - MULE). Reč je, pre svega, o robotskim vozilima (bez vozača) kojima se upravlja sa daljine. Takva vozila upotrebljiva su za prevoz opreme, municije, goriva, rezervnih delova i druge logističke zadatke. Drugu vrstu čine robotska vozila za ispitivanje i čišćenje minskih polja. Naravno, pod tom vrstom podrazumevaju se i transportna sredstva za izvlačenje ranjenika, gašenje požara i pronalaženje povređenih u ruševinama. Više timova istražuje i korišćenje robotizovanih uređaja za čišćenje cevovoda, kanalizacionih i ventilacionih sistema kao i za protivterorističku zaštitu.
Međutim ono što je interesantno je to, da sama skraćenica MULE asocira i na jednu, čini se već duže vremena zaboravljenu tovarnu životinju - staru dobru mulu. Ta životinja je u brojnim ratovima, od američkog građanskog rata, preko prvog i drugog svetskog rata, do nekih novijih - veoma često korišćena za transport hrane, borbene opreme i naoružanja, u planinskim predelima posebno. Zato nije ni čudno što jedan od projekata zaista liči na mehaničku mulu i kreće se na četiri noge.
BORBENI JURIŠNI ROBOTI
No, pođimo redom. U projektu višenamenske platforme tipa MULE reč je o vozilima na daljinsko upravljanje koja se koriste u pešadiji (Unmanned ground combat vehicle - UGCV). U ovu grupu robota spadaju borbeni napadni roboti, vozila na daljinsko upravljanje za izviđanje, automatski pokretni sistemi za protivminsku borbu kao i sistemi za satelitsku komunikaciju, navigaciju i upravljanje artiljerijskom vatrom. To su projekti u fazi testiranja do 2010. godine. Borbeni roboti, u stvari samohodne platforme koji se testiraju, imaju na sebi osmatračke naprave (kamere i senzore), navigacione i druge podsisteme za orijentaciju, uređaje za otkrivanje mina, naoružanje ili drugu potrebnu opremu. Koncipirani su tako da mogu da se koriste višenamenski, i za borbene i neborbene potrebe. Procenjuje se da će takva vozila ući u naoružanje i opremu savremenih kopnenih vojski u narednih 15-20 godina. Dakle, reč je o nameri američkih stručnjaka da izrade univerzalnu robotizovanu platformu, sposobnu da nosi različite borbene i neborbene sisteme, koji bi se mogli primenjivati u brojnim situacijama, kako u ratu tako i u mirnodopske svrhe.
Jedno takvo vozilo, odnosno platforma MULE, mase 2,5 tona testira se na poligonu Velika prerija nedaleko Dalasa (Teksas, SAD). Vozilo ima šasiju nalik na manje oklopno vozilo sa šest točkova. Svaki točak ima svoj pogon što omogućuje kretanje po različitim vrstama zemljišta. Na šasiji su senzorski uređaji, sistem za globalno pozicioniranje (GPS) i drugi eksperimentalni uređaji. Vozilom upravlja operater, preko bežične veze. On nosi šlem sa vizirom na kome se projecira slika koju dostavljaju senzori i kamere na vozilu. Uređaji za upravljanje, u obliku konzole za kompjuterske igrice, smešteni su u komandno vozilo. Sve se kontroliše preko Xbox 360 kontrolera, povezanim na kompjuter sa procesorom tipa Pentium III (Inače Xbox je firma koja proizvodi veoma kvalitetne bežične kontrolere za kompjuterske igrice). Program je izrađen na Linux platformi. U komandnom vozili nalaze se uređaji kojima se može zumirati slika sa kamera, njima se može odrediti daljina do cilja, i navoditi artiljerijska vatra na pokretne ciljeve - ako postoji optička vidljivost.
To je, inače, jedan od projekata Odbrambene agencije za napredne projekte i istraživanja (DARPA - Defense Advanced Research Projects Agency) američkog Ministarstva odbrane. Agencija je smeštena u Arlingtonu, država Virdžinia. Kad je reč o robotima na daljinsko upravljanje tipa MULE, u mnogo čemu se koristi tehnologija koja je već ranije razvijena i primenjena na bespilotnim letilicama.
Sam projekat platforme MULE počeo se ostvarivati 2001. godine i, kao takav, svoju premijernu upotrebu doživeo je 2008. godine, iako je realizovano samo 80 odsto projekta. Dakle, ne čekajući da se projekat završi, kopnena vojska SAD i Korpus mornaričke pešadije, naručili su 6.000 takvih vozila za korišćenje u Iraku i Avganistanu. Borbeni deo projekta za Irak i Avganistan nazvan je „Kopneno vozilo bez vozača” (Unmanned ground vehicles - UGVs). Tri takva robota, tipa SWORDS (Special Weapons Observation Remote Direct-Action System) isporučena su juna 2008. godine snagama u Iraku, a naoružani su mitraljezom M249. Prvo vatreno krštenje doživeo je robot koji je dodeljen Trećem armijskom pešadijskom divizionu za osmatranje u mirovnim i zaštitnim operacijama. Sličan robot nazvan „Gladijator” isporučen je Korpusu mornaričke pešadije angažovanom u Iraku.
Smatra se da će ovi roboti znatno doprineti razvoju taktičkih postupaka u urbanom ratovanju. Zbog toga je DARPA uvrstila robotska vozila tipa MULE i u projekat Urbani izazov (DARPA Urban Challenge). Projekat robotskih vozila tipa MULE se nastavlja sa razvojem senzora sa softverom za prepoznavanje objekata na bojištu - vozila, zemljišta, drveća, ljudi, zgrada i naoružanja. U tom pravcu razvija se i 3D LADAR (Laser Radar) sistem. To je sistem koji treba da omogući trodimenzionalni prikaz bojišta, a povezan je sa uređajem za određivanje koordinata stajne tačke GPS. U trodimenzionalnom pregledu površine zemljišta koja se osmatra daje detaljne vizuelne topografske podatke i geografsku mikro-poziciji objekata.
VARIJANTE
Pored borbene varijante postoje još dve druge: transportno i MULE vozilo za protivminsku borbu. Tvrdi se da protivminski MULE robot ima radar koji detektuje mine u zemlji (ground-penetrating radar) i može da neutrališe minske elektronske komponente. U projektu je i varijanta lakog jurišnog robota MULE (Assault Light) za protivtenkovsku borbu. On bi bio naoružan protivtenkovskim raketama, ali i lakim mitraljezoma za dejstvo protiv pešadije koja prati tenkove.
Pogon MULE UGV (Unmanned Ground Vehicle) robota je hibridni electrično/dizel motor. Svaki točak posebno pokreće električni motor, dok dizel motor daje pogon generatoru koji stvara struju. Kako kažu konstruktori, na robotu MULE biće ugrađeno još i desetak različitih alata za održavanje instalacije i mehaničkih delova.
Kad je reč o kompjuteru, on ima tri seta delova: jedan za autonomni navigacioni sistem (ANS), drugi služi za upravljanje vozilom (VMS) i treći je za upravljanje vatrom (Battle Command system).
Zanimljivo je i to da je razrađena borbena upotreba MULE robota u obezbeđivanju pokreta jedinica. Oni su tokom 2008. godine postali glavni činioci upravljanja pokretima konvoja vozila, s obzirom na to da su svim vozačima u koloni dostupni podaci koje robot dobije preko svojih senzora. Time svaki vozač ima isti realni pregled stanja na putu i širem okruženju kao i operator na MULE robotu.
Puno nade se polaže u projekat MULE robota kada on, za narednih šest godina, bude u operativnoj upotrebi - naravno u masovnom broju od najmanje 6.000, posebno u urbanim dejstvima. Predviđeno je da se u četi nađu po dva takva borbena robota. To omogućava da se podaci dobijeni osmatranjem preko senzora mogu automatski proračunati i tačno odrediti koordinate dejstva protivničkog oruđa ili oružja. A svi koji su završili vojnu obuku znaju da je to najbitniji podatak za preciznu artiljerijsku ili sasređenu vatru po protivniku. Zbog toga operativci u kopnenim snagama američke vojske u Iraku smatraju da je robot MULE već sada spreman za borbenu upotrebu, jer je taj test prošao bez problema. Time on donosi značajne novine kojima se borbena dejstva kopnenih snaga, posebno na nivou osnovne borbene jedinice, čine efikasnijim. Zbog toga komandanti snaga u Iraku zanemaruju finese kojima inžinjeri, koji su stvarali tog robota, žele da završe i kompletiraju projekat. Međutim, inžinjerima je veoma važno i to da finaliziraju komandno vozilo, kao i sve aspekte upravljanja robotom putem radio-veze. Interesantno je da su ti roboti veoma dobro prihvaćeni među američkim vojnicima i Iraku i Avganistanu.
ČETVORONOŽNI NOSAČ TERETA
Američka kompanija Boston dajnamiks (Dynamics) predstavila je, nedavno, robota koji bi trebalo da zameni tovarnu životinju - na primer mulu ili magarca - na koga podseća robot tipa MULE, koga je kompanija nazvala BigDog. Robot izgleda kao čelična kutija dužine metar i visoka 75 santimetara, sa dva para nogu sličnih prednjim nogama magarca. Noge su okrenute jedne prema drugima. Kada pogledate video snimak postaje vam jasno da je ovo izuzetno vešta naprava. BigDog hoda, trči, savlađuje uzbrdice i nizbrdice i održava ravnotežu čak i po veoma grubom terenu. Štaviše, ni snažan udarac nogom ne može da ga obori. Ugrađeni kompjuter, uz pomoć raznih senzora, kontroliše pokrete dok pravac kretanja može da se zadaje daljinskom komandom. Za sada, BigDog se kreće brzinom od oko 5 kilometara na sat, savlađuje uspon od 35 stepeni i nosi koristan teret od 60 kilograma. Kompanija Boston dajnamiks se nada da će ga usavršiti toliko da bi američki vojnici mogli da ga koriste kao tovarnu životinju. Naravno, moguće je zamisliti i civilnu primenu. (Ako imate „brzu” vezu sa internetom možete i sami da pogledate snimke robota BigDog u akciji bdi.com/content/sec.php?section=BigDog).
Novu porodicu višenamenske robotske platforme, dakle, čine roboti tipa BigDog, čiji se razvoj odvija pod okriljem firme Boston dajnamiks, a finansira ga agencija DARPA. Za razliku od guseničara i točkaša ovo je četvoronožni robot nalik na „mulu”, poznatog mešanca između konja i magarice. On može da ide ili da trči, penje se i spušta po veoma nepristupačnom terenu. Za pogon je upotrebljen benzinski motor koji pokreće hidraulički sistem za kretanje. Eksperimentiše se i sa motorom koji poganja gas. U stvari taj robot ima tri motora, od čega su ostala dva električni. Po mnogo čemu ovaj robot liči na životinju i u stanju je da se ponaša kao životinja na različitim vrstama terena. Hidraulične noge mogu da apsorbuju udarce i zahvaljujući dobrim senzorima da održavaju ravnotežu promenom koraka.
Za upravljanje je u robota ugrađen kompjuter koji kontroliše kretanje, servo-uređaje i brojne senzore. Kontrolni sistem tog robota upravlja pokretima nogu, balansom tela, orijentacijom u prostoru i na zemljištu, i reguliše racionalnu potrošnju energije. Senzori za kretanje prate celokupan položaj tela robota, silu koja se koristi za hodanje, dodir sa tlom, raspored i pokrete tereta. Stereo sistem osmatranja prati konfiguraciju zemljišta a laserski žiroskop se brine o ravnoteži. Drugi senzori prate položaje tela u odnosu na vanjsko okruženje, upravljaju hidrauličnim delovima, ostali mere temperaturu, kapacitet baterija i druge podatke, neophodne za njegovo funkcionisanje.
Eksperimentalni model se, kreće brzinom od četiri do pet kilometra na sat, savlađuje različite nagibe zemljišta, šljunkovito, kamenito i peščano tlo, kreće se i po ledenoj površini a sve sa teretom od oko 145 kilograma. Prototip je, najpre, testiran u labaratorijskim uslovima hodajući po normalnoj površini, kamenim kockama i zaleđenom podu. Pri tom je menjan teret. Jedan od testova se sastojao u tome da operater snažno šutne nogom robota dok se kreće po ledu. Robot je izdržao promenu ravnoteže izazvanu udarcem i vratio se u normalan položaj. Sledeće testiranje izvedeno je u realnim terenskim uslovima, na glatkoj šumovitoj zaravni, po kojoj je opalo lišće, dužine oko 10 kilometara, sa teretom od 135 kilograma. Test se sastojao od lakog i ubrzanog hoda, promene pravca, izbacivanja iz ravnoteže udarcem sa strane i kretanjem po ledu. Sledeća provera obavljena sa usavršenim robotom, nazvanim „hodajući sistem za podršku jedinice ranga voda” (Legged Squad Support System - L3), koji ima pogon na plinski motor. Robot je nosio teret mase 180 kilograma na trasi dugoj 30 kilometara, različite konfiguracije, u dnevnim uslovima. Proveravano je kako robotski senzori reaguju na različitu podlogu, kako robot može da nosi i vuče težak teret i izbegava drveće ispred sebe na zadatoj putanji. Na kraju testiran je robot, sa gasnom turbinom, opterećen teretom od pola tone. I taj test je pokazao da takva vrsta robota može da se iskoristi u veoma složenim, kako kažu stručnjaci - u ekstremnim uslovima. Sa tim teretom mašina je trčala i hodala naizmenično petnaestak kilometara, na temperaturi koja je iznosila 48 stepeni celzijusa, kroz vodu, blato, po kišnom i snežnom vremenu, u dnevnim i noćnim uslovima. Nakon svih testova zaključeno je da ovaj robot može da sledi vojnika, obezbeđuje orijentaciju i određivanje stajne tačke pomoću GPS uređaja, a razume i glasovne ili komande pokretima ruku. Vojnici koji su testirali tog robota govorili su u šali da on razume i pantonimu.
To sve govori da se tim robotom ne mora upravljati džojstikom ili preko neke druge konzole već da se on ponaša autonomno i u duhu zapovesti vodiča. Laserski senzori obezbeđuju orijentaciju u odnosu na okolne objekte. Sledeći testovi biće rigorozniji i složeniji, kako bi se projekat nastavio u pravcu realizacije više tipova ovakvog robota za različite uslove u kojima postoje brojne poteškoće kojima ni živa mula ne bi mogla da odgovori.
Dalji tok razvoja biće usmeren i u pravcu da se taj robot može transportovati složen u paketu do terena gde će se upotrebiti. Možemo zamisliti jedinicu u bosanskim planinama koja napreduje, a potrebno joj je snabdevanje hranom, municijom, sanitetskim materijalom i drugim potrebama. Helikopter može doneti takvog robota sa tovarom, spustiti ga padobranom, ako ne može da sleti, i tako obezbediti pokretljivost jedinice i redovno snabdevanje borbenim potrebama.
Kad je reč o senzorima, oni su veoma brzi u detektovanju varijacija zeljišta, što mu obezbeđuje aktivano balansiranje, čak i kad je snažnim udarcem izbačen iz ravnoteže, kaže direktor projekta Mark Rajbert. Tu ravnotežu obezbeđuju četiri noge koje su stalno u pogonu, tako da se pokreti uspostavljaju velikom brzinom i kada je robotska mula s jednom nogom u vazduhu. Sve to kontroliše računar specijalno projektovan za takvu vrstu robota. Po rečima gospodina Rajberta robot-mula može savlađivati uspone i pad terena čak do 35 stepeni nagiba. Međutim došlo se i do podataka o optimalnoj upotrebi ovog robota. Tako se on najbolje ponaša ako je opterećen sa teretom koji je po težini jednak njegovoj celokupnoj masi.
Barbara Veb (Barbara Webb), sa Edimburškog univerziteta za istraživanje pokretnih robota, koji učlestvuje u realizaciji programa kaže: Najveći problem je kretanje takvog robota uz stepenice, ne toliko unapred i unazad, koliko po strani i bočno.
Robotičar Darvin Koldvejl (Darwin Caldwell) sa univerziteta u Salfordu (Velika Britanija) ističe da su bitne prednosti robotizovane mule te što se kreće veoma brzo i stabilno, takođe velikom brzinom reaguje na promene ravnoteže zahvaljujući inteligentom softveru koji pokreće računar. Svemu tome doprinosi i veoma lagan i čvrst materijal od kojeg je robot-mula izrađen. Po svemu što je do sada poznato ovaj četvoronožni robot prevazišao je svog živog biološkog rođaka u mnogim sposobnostima.
TREĆA VRSTA ROBOTA
Postoji i treća vrsta robota koji se kreću bez točkova ili gusenica. Takvi su roboti tipa RHex, koji umesto standardnog pokretnog dela imaju savijene opruge bez zglobova. To je tip pogona koji takođe obezbeđuje stabilnu pokretljivost na raznolikom terenu: preko kamenja, ravnog polja, kroz pesak, vegetaciju, preko pragova na železničkoj pruzi, a može da posluži i za kretanje pod vodom. Reč je, takođe, o robotu na daljinsko uptavljanje. Operater se nalazi udaljen oko 600 metara i upravlja robotom pomoću konzole sa džojstikom i upravljačim tasterima. Podatke dobija preko linka sa senzora na robotu, vanjske kamere i uređaja za orijentaciju (ili navigaciju na vodi i pod površinom). Za orijentaciju se koristi GPS uređaj, a za navigaciju odgovarajući trodimenzionalni senzori koji govore o položaju robota na vodi ili u dubini.
Za vojne potrebe razvijaju se i roboti koji mogu da se kreću po vertikalnim površinama, kao što su zidovi višespratnica ili da se penju po drveću. To su roboti tipa RiSE. Za penjanje koriste mehaničke mikro kandže, vakumske sisaljke ili neke druge sisteme koji omogućuju tu vrstu kretanja. Masa takvih robota je oko dva kilograma, dužina im je oko 25 cm a brzina kretanja do tri metra u sekundi.
Eksperimentalni modeli imaju dva električna motora. Kretanje i orijentacija se prati preko računara, a on obezbeđuje i komunikaciju između robota i operatera, odnosno prenos slike i drugih podataka, koje primaju robotski senzori. Svi senzori su povezani na jednu mernu jedinicu, gde se podaci upoređuju kako bi se obezbedio položaj i kretanje robota preko kontakata koje robot ima na nogama. Razmatra se i mogućnost da neka sledeća generacija robota RiSE ostvaruje kretanje po vertikalnim površinama uz pomoć suve adhezije i na tome rade Boston dajnamiks sa istraživačina na Univerzitetu u Pensilvaniji, Berkleju, Stanfordu, Melonu i Levis - Klark univerzitetu. To je još jedan projekat američkog Ministarstva za odbranu.
ROBOTSKO ODELENJE
U američkim kopnenim snagama već je postalo normalno imati i robotsko odelenje (Robot Squads). To je jedinica koja je u stanju da samostalno identifikuje protivničke ciljeve, stalno ima pregled gde se nalaze sopstveni i protivnički vojnici i u stanju je da ostvaruje interaktivnu komunikaciju između svih delova borbenog poretka u toku dejstva po protivniku. Prednost je u tome što se, već sada, primenom ove vrste robotskih sistema smanjuju gubici u ljudskim žrtvama. Naime, izviđači više nisu u prvim borbenim redovima, s obzirom da su ih zamenili roboti sa mnoštvom efikasnih senzora. S druge strane upravljanje vatrom preko robota koji neposredno vidi cilj je efikasnije a njeno dejstvo ubojitije.
Kad je američka vojska 2007. godine počela da koristi prve kopnene borbene robote u istoriji ratovanja, rečeno je da, ako se to pokaže uspešnim, moglo bi da predstavlja prekretnicu jednaku uvođenju vatrenog oružja na bojno polje. Najpre su tri robota poslata specijalnom borbenom timu u Iraku...
AUTONOMNI SISTEM ZA ORIJENTACIJU
Jedna od tendencija u razvoju robota za bojno polje je i ugradnja različitih autonomnih sistema za orijentaciju, navigaciju i odeđivanje stajne tačke. To je posebno potrebno naoružanim robotima tipa Talon, kojima takvi sistemi služe za kretanje u određenom pravcu, precizno navođenje vatre na protivničke ciljeve kao i orijentaciju u prostoru. Tako se koriste projekti različitih agencija, od NASA-e, univerziteta i korporacija do razvijenig projekata u drugim delovima oružanih snaga. Stoga je sastavni deo projekta Borbeni sistem budućnosti (FCS) takođe i autonomni navigacioni sistem (ANS). ANS je modularni navigacioni sistem instaliran u robote na daljinsko upravljanje kao i u ostala borbena i neborbena vozila sa ljudskom posadom. Taj sistem čine senzori za orijentaciju u prostoru, uređaj za globalno pozicioniranje (GPS), inercijalni navigacioni sistem (INS), osmatrački senzori i softver za detektovanje oblika i detalja protivničkih vozila, letelica i drugih objekata.
ROBOT GRANIČAR
Činjenica je da se u savremenim vojskama, kako u američkim tako i britanskim, nemačkim, francuskim, izraelskim, japanskim i drugim vojnim krugovima sve više razmišlja o zameni vojnika robotizovanim sistemima, posebno u opasnim i rizičnim aktivnostima. Tako se procenjuje da su robotski sistemi, sa inteligentnim softverom koji sam uči, veoma dobra zamena za graničare ili stražare kod izdvojenih objekata. Provera te ideje je, nedavno, obavljena na granici između dve Koreje „Inteligentnim osmatračkim i stražarskim robotom” (Intelligent Surveillance and Guard Robots), bez daljinskog navođenja. Sve se odigravalo u Južnoj Koreji duž granice sa Severnom Korejom, gde je nekoliko inteligentnih robota patroliralo i osmatralo prostor u pograničnom pojasu. Robot je sposoban da uoči i sledi pokretne mete infracrvenim kamerama i drugim senzorima na daljini od oko pet kilometara. Mehanički stražar-graničar je naoružan vatrenim oružjem K-3, koje liči na mitraljez M240, i koji dejstvuje neubojitom municijom. Svojim dejstvom je u stanju da na deset metara zaustavi sumljivo lice. Ukoliko to lice ne stane, robot alarmira policiju ili otvara vatru prema njemu.
ROBOTSKI ALATI I ORUŽJA
Posebno područje istraživanja u primeni robota jesu alati i oružja koji su upotrebljivi na platformi MULE robota. Pre svega, na takvo postolje moguće je namestiti različita mehanička oruđa kao što su hvataljke, udarači, svrdla... Isprobano je i korišćenje brojnih osmatračkih senzora svih tipova (zvučni, laserski, elektromagnetski, detektori pokreta i dr.). O kamerama različitih tipova i namena, kako infracrvenih i drugih za dnevno i noćno snimanje, tako i kamera za snimanje na velikim daljinama, ili termalnih kamera koje detektuju ljude po razlici temperature od okoline - mnogo je već rečeno i poznato. Isto tako je postalo neophodno ugraditi na postolje MULE robota automatske sisteme za orijentaciju, navigaciju, detekciju ciljeva, određivanje daljine, nišanjenje, izračunavanje balističkih podataka i navođenje vatre na protivničke ciljeve. Naravno na takvu platformu mogu se postaviti antene ili releji za radio, satelitsku ili internet vezu, navigaciju, uređaji za osvetljavanje bojišta pa čak i zvučnici za propagandu među protivničkim snagama. Ako pokušamo i šire da posmatramo mogućnosti upotrebe ovakve platforme, onda je na nju moguće postaviti i sisteme za onesposobljavanje protivnika zvukom, odašiljače mikrotalasa, različito elektromagnetno ili radio-frekventno oružje, pa i mnoga druga egzotična oružja i oruđa za dejstvo po protivncima. Čak je moguće pretpostaviti i situaciju da bi takav minijaturni robot mogao, u složenim borbenim uslovima, doneti minijaturnu nuklearnu bombu među protivničke snage i aktivirati je u pogodnom trenutku...
UNIVERZALNO POSTOLJE ZA NAORUŽANJE
Za korišćenje naoružanja sa robotskih platformi načinjeno je univerzalno postolje, na koje se mogu postaviti različiti tipovi mitraljeza, bacači biber-spreja, lanseri granata pa čak i lanseri protivtenkovskih raketa Hellfire. Tako je na „Gladijatoru”, taktičkom zemaljskom vozilu na daljinsko upravljanje (Tactical Unmanned Ground Vehicle - TUGV), koje koriste u Korpusu mornaričke pešadije u Iraku, namešten višenamenski jurišni lanser (Shoulder-launched, Multi-purpose Assault Weapons - SMAW). SMAW je namenjen za uništvanje bunkera, dejstvo po oklopnim vozilima ili po drugim fortifikacijskim utvrđenjima. Na isto postolje moguće je postaviti i mitraljeze M240 ili M249, laki prenosni sistem za zadimljavanje (Light Vehicle Obscurant Smoke System - LVOSS) kojim se ispaljuju dimne granate, sistem za razminiranje i pravljenje prolaza u preprekama (Anti-personnel Obstacle Breaching System - APOBS), koji u stvari predstavlja raketni sistem čijim dejstvom se u fortifikacijskim preprekama (ojačane i minirane žičane ili prepreke od kolja, minska polja i sl), prave prolazi ili se uništavaju mine u minskom polju. Reč je o lakom sistemu u transportnoj kutiji, kojeg inače nosi jedan vojnik na leđima. Pre upotrebe kutija se postavi na zemlju, otvori i na nju se utvrdi lansirna cev u koju se postavi raketa. Na raketu se poveže traka sa nosačima eksplozivnih punjenja. Kad se raketa ispali u pravcu prepreke, ona za sobom vuče traku sa eksplozivom. Nakon što se prebaci preko prepreke aktivira se punjenje čijom eksplozijom se pravi prolaz u preprekama. Eksplozija u minskom polju aktivira i mine, praveći tako prolaz za kretanje vojnika.
Kad su u pitanju alati i oružja koja se mogu postaviti na MULE pokretnu platformu stručnjaci razlikuju lake i teške robote. Spomenuto naoružanje, senzori i alati predviđeni su za lake MULE platforme. Za teške platforme predviđena su kabasta veća oruđa kao što su minobacači, lanseri protivtenkovskih raketa i druga oruđa većeg kalibra, kakva su postavljena i na oklopljena vozila sa ljudskom posadom. Međutim, takvih projekata je manje, verovatno i zbog toga što se čeka da se završe projekti sa MULE platformom, steknu iskustva a onda krene u robotizaciju tenkova, samohodnih oruđa i drugih težih borbenih vozila.
Dakle, iz rečenog jasno je da MULE platforma sa daljinskim upravljanjem, treba da bude jedno univerzalno postolje za višenamensku primenu različitih senzora, oruđa i oružja, sredstava za komunikaciju, čime se obezbeđuje koordinacija, ili sadejstvo, svih borbenih činilaca u taktičkoj situaciji. Naravno, da bi to postala idealna platforma, stručnjacima iz istraživačkih laboratorija potrebno je vreme da dovrše onih 20 odsto preostalih delova projekta.
ROBOT GVARDIJUM
Pogledajmo šta se sve planira i kuda ide zamisao o korišćenju robota u vojsci. Pustimo pri tome i malo mašti na volju.
Izrael ima takođe robote u vojnim jedinicama koji su prod sopstvenog razvoja i proizvodnje. Oni vide i u mraku, nikad ne zaspe na straži, a mogu da nosi više od 300 kilograma tereta. „Gvardijum“ je robot na daljinsku kontrolu, vozilo kome ne treba vozač a razvila ga je firma „G-Nius Unmaned Graund Sistems“. Vlasništvo je izraelske vojske i uskoro će se naći u prvim borbenim redovima, zajedno sa bespilotnim letelicama i drugim sistemima kojima, za upravljanje nije potreba ljudska ruka. Reč je o četvorotočkašu kojim upravlja čovek iz posebne komandne sobe, koja se nalazi daleko od bojnog polja. Taj robot može na sebi da ima kamere, opremu i senzore za noćno osmatranje, kao i teško naoružanje.
Robotu je smanjena mogućnost samostalnog upravljanja, a prateći programirane putanje, „gvardijum“ može sam da patrolira duž ograđenog prostora ili kroz grad jer ima sposobnost da se snađe na raskrsnicama, u saobraćaju i s oznakama na putu. Kamera, na čiji snimak se „oslanja“ može da skenira okolinu u krugu od 360 stepeni. Senzori koji su ugrađeni u vozilo šalju upozorenje njegovom operateru čim naiđe na bilo šta sumnjivo. Tako operater može da preuzme kontrolu nad njim u bilo kom trenutku, i to tako što ispred sebe ima dva velika video ekrana i džojstik, kao i volan i pedale za gas i kočnicu. „Gvardijum“ košta oko 600.000 dolara, a s ugrađenim sistemom za kontrolu, cena mu dostiže i do nekoliko miliona dolara, u zavisnosti od toga koja oprema će biti instalirana u vozilo.
U isto vreme, britanski proizvođač oružja „BAE sistems“ pokrenuo je konstrukciju niza elektronskih robota za američku vojsku i NATO, koji bi trebalo da služe kao „izviđači“. Vojnici će ih nositi sa sobom do prvih borbenih linija, a zatim će ih malim vozilima transportovati što bliže neprijatelju. Roboti će tada izlaziti i kretati se sami kroz zgrade i ruševine kako bi otkrili potencijalne mine, skloništa, zasede itd.
Projekti prvih robota-pauka su u završnoj fazi. Naučnici se nadaju da će se uskoro pojaviti i elektronski leptiri. Neki će roboti biti opremljeni malim kamerama, a drugi senzorima koji će otkrivati hemijsko, biološko ili radioaktivno oružje. Vojnici će na svojim monitorima moći da prate njihovo kretanje.
Direktor britanskog programa robota za vojne potrebe, Stiv Skalera, najavio je da će biti proizvedeno više različitih robota koji će moći da sarađuju. Neki će biti sićušni, drugi možda dužine tridesetak centimetara. Svi će zajedno ulaziti u istu zgradu kako bi obavili različite zadatke. Uprkos zahtevnoj tehnologiji, „BAE sistems“, Skalera kaže da će svaki robot, kad krene serijska proizvodnja, koštati oko 140 evra.
Američke oružane snage ubrzano rade i na razvijanju robota koji bi mogli da se upotrebe u složenim borbenim situacijama za spašavanje ranjenih i povređenih. Između ostalog, eksperimentiše se sa prototipom hidrauličnog robota koji bi mogao da spašava ranjene vojnike u situacijama u kojima je to previše opasno za ljude. Tako je kompanija Vekna robotiks razvila čovekolikog robota, sa snažnim, hidrauličnim ”rukama“ i nogama sa ugrađenim gusenicama, koje mogu da savlađuju razne vrste terena, pa čak i da se penje i spušta stepenicama. Robot je nazvan Ber, a po izgledu podseća na čoveka u klečećem stavu, s tim što umesto butina i cevanica ima gusenice. Specijalni sistem za održavanje ravnoteže omogućava mu da se kreće kako sa sklopljenim tako i sa ispruženim nogama. U uspravnom stavu visok je metar i 80 santimetara, ali ako savije noge u kolenima, a u kukovima se nagne sasvim napred, Ber znatno smanjuje svoj profil, što je značajno za borbene situacije. Njegove hidraulične ruke deluju slično kao viljuškar, ali sa nežnijim pokretima, a mogu da podignu i nose teret od 227 kilograma, gotovo jedan sat. Operator na bezbednoj udaljenosti kontrolisaće ga daljinskom komandom, a uz pomoć video kamera i mikrofona moći da vidi i čuje šta se događa na licu mesta. Kompanija Vekna robotiks očekuje da bi testiranje njenog robota, u realnim uslovima, moglo da počne kroz otprilike pet godina.
SWORDS
SWORDS - sistem za izviđanje, osmatranje i specijalna oružja (Special Weapons Observation Reconnaissance Detection Systems) je borbeni robot i predstavljaj pionira nove vrste ratovanja, u kojem će - ili barem se iznosi takva argumentacija - borba s protivnikom voditi uređajima za daljinsko upravljanje. To nije pametno oružje, već surogat za vojnike na bojnom polju. Taj robot poseduje veoma veliku preciznost što povećava njegovu borbenu efikasnost. On može da pogodi metu veličine novčića sa 328 jardi. U jednom testu, SWORDS je ostvario 70 od 70 pogodaka u centar.
Ovo je, verojatno, najopasniji robot u svom rangu kojega je naručila američka vojska za borbene operacije u Iraku. Ovi roboti opremljeni kamerama i oružjem trebali su pomagati vojnicima u urbanim borbama gđe su ljudski gubici najveći. Međutim, ovaj robot nije opravdao očekivanja. Njegov autonomni sistem za upravljanje je zakazao i robot je počeo pucati kada nije trebao – u bazi. Već proizvedeni roboti su poslani na doradu, a postoji mogućnost da SWORDS posle dorade ne nosi oružje.
SUGV
Korporacija iRobot bavi se izradom robota za industrijske, policijske i vojne svrhe. Najbolji klijent im je američka vojska koja sve više robota šalje na frontu. SUGV je akronim za Small Unmaned Ground Vehicle, čime se pokušava naglasiti svestranost ovog malog robota, ali ostaje činjenica da je, između ostalog, predviđen za nošenje oružja. Američka vojska ga najčešće koristi za ispitivanje predmeta za koje sumnja da su improvizirane eksplozivne naprave. SUGV je dovoljno malen da stane u vojnički ranac.
ARV-A
ARV-A (Armed Robot Vehicle - Assault) je borbeni model robota zasnovan na platformi MULE (Multi-function Utility/Logistics and Equipment) čija je namena prijenos tereta. Robotom vojnici mogu upravljati ručno, putem radio kontrole, ali postoji i autonomni rad u kojem on sam prati vojnike da bi im oprema koju nose uvijek bila na raspolaganju. ARV-A je borbena verzija teretnog robota naoružana raketama dugog dometa, automatskim topom i mitraljezima. Popis naoružanja ARV-A čini jednom od najopasnijih robotskih platformi. ARV-A je u razvoju, a završeni prototipovi bi trebali imati zavidnu sposobnost za autonomno đelovanje na terenu.
RC DRAGONFLY
Verovatno obični građani u budućnosti neće strahovati od velikih robota krcatih raketama i mitraljezima, već od minijaturnih nadzornih i špijunskih uređaja. Kameri s mikrofonima ugrađenoj u ovog minijaturnog robota malo što će promaći, dok će prisutnost ovog robota zasigurno promaći onome koga promatra. Njegova službena namjena je pronalaženje unesrećenih u katastrofama.
BAT
Novi tio robota DragonFly bi trebao biti Bat. To je leteća sprava modelirana je po uzoru na šišmiša. Za razvoj je Univerzitet u Mičigenu dobio, od američkog Ministarstva odbrane, fond od 10 milona dolara. U slučaju da početni rezultati razvoja budu dobri predviđeno je još 12,5 miliona dolara. Bat je zamišljen kao minijaturna (15 cm duga) leteća sprava koja bi bez potreba za čovjekovom daljinskom intervencijom mogla leteti iznad protivničke teritorije i osmatrati je svojim senzorima. Senzori uključuju dnevne i noćne kamere, minijaturni radar, detektore radioaktivnog zračenja i raznoraznih gasovitih supstanci, mogu detektovati i biološke otrove. Takođe može da nosi i osjetljive mikrofone za detekciju zvukova. Bat bi pokretala baterija koja bi se dopunjavala energijom Sunčevog zračenja, kao na satelitskim kosmičkim letelicama. To bi mu dalo nevjerojatno dugu autonomiju rada. Pošto projekat dobro napreduje u istraživanja se uključuje i Univerzitet u Berkeliju.
DRUGI ROBOTI
U mnogim drugim zemljama sveta razvijaju se roboti, koji na izgled, nemaju mnogo veze sa borbenom upotrebom. Ali, uz malo mašte, svakom od njih moguće je naći neku upotrebu u ratnoj situaciji. I Japan je zemlja u kojoj se neprekidno radi na razvoju robota različitih namena. Svakih nekoliko nedelja iz te zemlje stiže vest o novim prodorima u gradnji inteligentnih mehaničkih uređaja, koji bi jednoga dana trebalo da počnu da nam pomažu u svakodnevnim teškim, opasnim ili dosadnim poslovima.
Tako je firma Hitači nedavno prikazala usavršenu verziju svog eksperimentalnog robota nazvanog Imju (EMIEW), koji ima trup, glavu i ruke, ali umesto nogu ima dva točka. Taj donji sistem za kretanje preuzet je od popularne američke platforme za individualni prevoz „Segvej”, koja ima samo dva paralelna točka, a ravnotežu održava usavršenim servomotorima i senzorima. Na nedavnoj demonstraciji robot Imju prikazao je izvanrednu pokretljivost i priličnu spretnost ruku. Ugrađeni senzori omogućavaju mu da vidi prepreke i na vreme ih izbegava.
Drugi senzori pomažu mu da u mnoštvu zvukova odredi osobu koja mu se obraća, sa razdaljine od oko jednog metra, a zatim da se usredsredi na nju. A pošto ima i uređaj za sintezu govora robot Imju je u stanju da odgovori prilično prirodnim glasom i sa fondom od oko stotinu reči. Njegove ruke imaju šest stepeni slobode što obezbeđuje sasvim prirodne pokrete, a šakama može da prihvata i drži objekte. Kao mnogi drugi roboti Imju za sada služi za demonstraciju i dalje eksperimente, a firma Hitači kaže da će ga najverovatnije najpre usposliti kao turističkog vodiča ili recepcionera. Međutim, iz iskustva verujemo da će se i njemu pronaću neki posao u vojnom okruženju.
Nedavno je i Japanski Nacionalni institut za savremenu industrijsku tehnologiju prikazao prototip novog robota HRP-2, koji govori, čuje i razume verbalne komande. Iako su mu pokreti pomalo kruti i spori, a glas monoton, ovaj robot može da, uz pomoć daljinca na grudima, uključi televizor ili donese piće. Kroz nekoliko godina, čovekoliki robot HRP-2, mogao bi da dobije posao pomoćnika u mnogim domaćinstvima.
Japanski Nacionalni institut za savremenu industrijsku tehnologiju razvija robota zvanog Promet koji može da obavlja razne poslove, da reaguje na komande i da prepoznaje i hvata trodimenzionalne predmete. Kada mu zatražite konzervu hladnog pića on odlazi do frižidera,
otvara vrata, uzima piće, zatim zatvara vrata i donosi piće do stočića u dnevnoj sobi. Pokreti su mu spori, ali konstruktori kažu da je to zato što je podešen na najsporiju brzinu. Od njega se, naravno, traži da čini razne pokrete, a u svakodnevnom životu i da komunicira sa ljudima.
U stanju je da i bez mikrofona shvati kada se njemu obraćate, a sam funkcioniše posmatrajući očima okolni ambijent. Na njemu vidimo kako uzajamno deluju registracija pokreta i vizuelno prepoznavanje. Na komandu „Uključi televizor” robot odgovara potvrdom - uključiću televizor.
Predviđeno je da se koristi za pomoć ljudima sa teškoćama u kretanju. Konstruktori kažu da robot može da oponaša većinu ljudskih pokreta, osim trčanja, koje može da proizvede mnogo buke i treskanja, zbog njihove metalne konstrukcije. Prema ovom istraživačkom timu Promet je gotovo spreman za upotrebu, pa bi već 2010. mogao da počne da pomaže u domovima i kancelarijama širom sveta.
ROBOTIKA
Opremljena sa samo nekoliko senzora, robot-riba koju su predstavili japanski naučnici, jednoga dana bi mogla biti upotrebljena za posmatranje riba u okeanu ili otkrivanje eventualnih oštećenja naftnih platformi. Napravljen po uzoru na „koi”, jednu vrstu japanskog ukrasnog šarana, belo-crveno-zlatni robot na daljinsku kontrolu pliva i mrda repom kao prava riba. Veštački šaran dugačak 80 centimetara može da koristi senzore u ustima kako bi merio koncentraciju kiseonika u vodi, što je bitan faktor za zdravlje riba, izjavio je vođa projekta Tecuo Ićikizaki iz firme „Rjomei Giken” u Hirošimi. Šaran-robot je koštao 30 miliona jena (250.000 dolara). Većina robota radi na električni pogon, što znači da ili na sebi nose baterije ili su povezane kablovima. Prvi metod ograničava vreme rada, a drugi slobodu kretanja.
Stručnjaci na Univerzitetu države Teksas eksperimentišu sa dve vrste veštačkih mišića koji kao izvor energije koriste metanol. Prva vrsta zasniva se na sposobnosti žice od nikla i titanijuma, presvučene platinom, da se savija i ispravlja kada platinski pokrivač dođe u dodir sa metanolom, vodionikom i kiseonikom. U stvari, platina reaguje sa ovim gasovima stvarajući toplotu koja savija žicu. Kada se gasovi uklone, žica se vraća u prvobitni oblik. Drugi eksperimentalni veštački mišić sagrađen je od nanocevčica takođe presvučenih katalizatorom. Naučnici kažu da ovaj mišić nije tako snažan kao prethodni, ali da ima potencijal da ga pretekne. Etanol reaguje sa kiseonikom i katalizatorom stvarajući električni naboj koji izaziva ekspanziju pločice od nanocevčica. Velika prednost tog mišića je u tome što istovremeno deluje i kao kondenzator koji se napuni strujom za kasnije korišćenje. Pomenuti tim naučnika sada pokušava da reši problem kako precizno kontrolisati priliv gasova koji daju energiju.
STRATEGIJA RAZVOJA
Robotske razvojne laboratorije su usmerene u svom delovanju i drugim planovima Pentagona. Jedan od njih je i projekat za Američki napadni sistem kopnene vojske budućnosti (U.S. Army's Future Combat Systems - FCS), kojim je definisana strategija za unapređivanje borbenih i komandnih sistema u celokupnom odbrambenom sistemu. Strategijski plan predviđa integrisani borbeni sistem - a do sada je ostvareno samo 80 odsto projekta. Vojni stručnjaci koji prate razvoj sistema FCS smatraju da se postignutim rešenjima još uvek ne obezbeđuje puna pokrivenost bojnog polja inteligentnim osmatračkim sistemima, kao ni integracija svih borbenih sistema za dejstvo po protivničkim snagama. Pri tome ima se u vidu integracija podataka iz sistema za osmatranje bojnog polja sa satelita, iz bespilotnih letilica, multifunkcionalnih MULE robota, oklopljenih robotizovanih vozila (Armed Robotic Vehicles - ARV) mase od 9,3 tone sa platformama na kojima su sofisticirani osmatrački uređaji na većim daljinama. U razvojnim planovima je zacrtano da je neophodno objediniti korišćenje podataka sa MULE i ARV robota, čime bi se obezbedila njihova puna efikasnost. I, ono što je za razumevanje celokupnog problema važno je i to da se predviđa i razvija još jedna varijanta naoružanih lakih robotizovanih jurišnih vozila ARV-A-L (Armed Robotic Vehicle-Assault-Light), sa uređajima za izviđanje, osmatranje bojišta, utvrđivanje protivničkih ciljeva (Reconnaissance, surveillance and target acquisition - RSTA), kao i za dejstvo po njima vatrenim oruđima. Zbog toga puni naziv projekta ima malo rogobatno ime: Borbeni sistem budućnosti (Future Combat Systems - FCS), brigadni borbeni tim (Brigade Combat Team - BCT), kopneno vozilo sa daljinskim upravljanjem (Unmanned Ground Vehicle - UGV), tim za integraciju (Integrated Product Team - IPT), ili skraćeno FCS (BCT) UGV IPT.
Dakle, tvorci nove teorije ratovanja uz pomoć robotizovanih vozila imaju u vidu integraciju malih i većih jurišnih robotskih vozila na daljinsko upravljnaje i njihovo korišćenje kao podršku borbenim oklopnim vozilima sa ljudskom posadom - kad je reč o taktičkim dejstvima u borbenoj situaciji. Međutim, preostaje još dosta vremena da se utvrdi scenario korišćenja robota u borbenim uslovima, od dejstva timova i četa, borbenih grupa - u taktičkim okvirima do širih operacija.
BORBENI SISTEM BUDUĆNOSTI
Razvijanje univerzalne višenamenske robotizovane platforme, dakle, obuhvaćeno je širim projektom, pod nazivom „Borbeni sistem budućnosti” (Future combat system - FCS), Za projekat je svake naredne godine predviđeno izdvajanje od najmanje 21 milijardu dolara. Tim projektom predviđena je upotreba sofisticiranog komunikacionog sistema i vozila sa i bez bez ljudske posade, sa ciljem da se umanje potencijalne žrtve u borbi. Projekat FCS podrazumeva da se do 2010. godine jedan broj vojnika zameni robotima, kako bi se umanjile žrtve i troškovi.
General pukovnik Den Zanini je zamjenik direktora projekta FCS i on kaže:
„Borbeni sistem budućnosti treba da unapredi efikasnost jedinica u taktičkoj borbenoj situaciji i vojnika učini efikasnijim i bezbednijim nego što je to slučaj danas. Ovim se uvećavaju šanse da vojnik preživi borbu”. Pored zemaljske dimenzije projekat obuhvata i treću dimenziju - vazdušni prostor. Projekat predviđa upotrebu 18 bespilotnih letilica u kopnenim snagama. Naravno, danas se rat ne može razumeti bez informatičke dimenzije koja obuhvata posebnu kompjutersku mrežu. Ta mreža služi za upravljanje i korišćenje svih mogućnosti robotizovanog borbenog sistema. Dakle, robotizovane letilice i robotska vozila mogu se koristiti za izviđačke delatnosti, osmatranje bojišta, utvrđivanje i selekciju ciljeva, kao i dejstvo po njima, samo ako uspešno funkcioniše kompjuterska informativna i komunikaciona mreža.
Međutim, s obzirom na to da je reč o višenamenskim platformama one se mogu koristiti i za logističke poslove od doturanja municije snagama u prvoj borbenoj liniji, snabdevanje hranom, lekovima, prevoz zaliha pa i neposrednu prvu medicinsku pomoć. Kako je rečeno, mogu se upotrebiti i za otkrivanje minskih polja i pravljenje prolaza za pešadiju i tenkove, za otvaranje prolaza u fortifikacijskim preprekama...
Dakle, uz pomoć senzora i mreže za razmenu podataka prikupljaju se i analiziraju podaci koji se prosleđuju vojnicima.
ROBOTI VOJNICI DOLAZE
Pentagon predviđa da će roboti činiti veliku borbenu snagu u budućim američkim oružanim snagama za manje od deset godina. Zbog toga, istraživanja u toj oblasti i razvoj robota su ključni deo napora američkog vojnog rukovodstva da bude i dalje vodeća svetska vojna sila i pobednik u ratovima 21. veka. Projekat vredan 127 milijardi dolara, nazvan „Borbeni sistem budućnosti”, istovremeno je najveći pojedinačni vojni projekat u istoriji SAD. To govori da Pentagon planira da uloži desetine milijardi zelenih novčanica u automatizovane oružane snage. Zbog troškova preobražaja vojske do 2010. godine budžet će porasti, za gotovo 20 proceneta - sa traženih 419,3 milijardi dolara na 502,3 milijarde za 2010, ne računajuci troškove ratovanja. Ukupni godišnji troškovi za novo oružje, po planu, treba da porastu za 52 odsto - sa 78 milijadi na 118 milijardi dolara.
Vojni planeri kažu da će vojnik robot u početku biti daljinski navođen, a kako se tehnologija bude razvijala, tako će rasti i njihova autonomija.
Robot vojnik je san Pentagona već 30 godina. Oni koji na tim projektima rade kažu da će trebati najmanje još 30 godina da se u potpunosti ostvare. Procenjuje se da će Pentagon do 2035. godine da razvije robota koji će izgledati, misliti i boriti se kao vojnik.
Roboti u borbi, kako ih vide njihovi tvorci, mogu da izgledaju i da se kreću kao ljudi, traktori ili tenkovi, bubašvabe, gusenice, skakavci, ili da lete kao šišmiš, leptir, ptica, pa čak i da se kreću kao zmija. Razvojem nanotehnologije - nauke o veoma malim strukturama - oni mogu da postanu rojevi veoma malih sitnih mehaničkih stvorenja. Međutim, u Pentagonu je zacrtano da budući roboti mogu da tegle municiju, a istovremeno i da skupljaju obaveštenja, pretražuju zgrade ili uništavaju bunkere i prave prolaze u minskim poljima. Danas već nekoliko stotina robota radi na neutralisanju minskih polja u Iraku, pretaživanju pećina u Avganistanu i kao naoružana straža u skladištima oružja.
Aprila 2008. godine u Bagdad je stigla naoružana verzija robota bacača bombi, sposobnog da ispali i 1.000 projektila u minutu. Kontroliše ga vojnik sa laptop računarom, i to je prva mašina takve vrste koja je zauzela položaj na liniji fronta, spremna da dejstvuje na protivnika.
Rodni Bruks direktor vašingtonske Laboratorije za kompjutersku i veštačku inteligenciju i suosnivač korporacije „Robot” kaže: „U ovom času imamo prvih nekoliko robota koji mogu da budu od stvarne koristi vojsci”.
Programi se ostvaruju još od 2000. godine kada je Kongres prihvatio i odobrio sredstva za predloge da trećina vozila na kopnu i trećina aviona dalekog dometa mora da bude robotizovana u roku od deset godina. Da bi se to postiglo, SAD će morati da na robote potroše mnogo milijardi dolara do 2035. godine.
Projekat FCS okupio je najmoćnije kompanije iz sektora vojne industrije, poput Boinga, Dženeral dajnamiksa i Nortrop Gramana. Nortrop Graman je već testirao bespilotni, potpuno automatizovan helikopter koji trupama na terenu, u svakom trenutku daje kompletnan video snimak bojnog polja. Mreža upravljanja i komandovanja pruža, pored toga, i brojne druge mogućnosti. Tako je uz pomoć biometrijske tehnike moguće pratiti, ne samo zdravstveno, već i psihičko stanje vojnika na bojištu, baš kao i ispravnost opreme. Pored toga taj sistem omogućuje vojnicima da posmatraju protivnika, a da su pri tom nevidljivi. Stečena iskustva već sada pokazuju da se primenom ove tehnologije povećava efikasnost borbenih dejstava, a ljudski gubici smanjuju čak do 30 odsto.
„Borbeni sistem budućnosti” FCS je za američku Kopnenu vojsku, naravno, najvažniji program modernizacije i opremanja za naredne decenije. Planirano je njegovo finasiranje do 2030 godine. On uključuje i objedinjava 14+1+1 sistema koji se sastoje od autonomnih zemaljskih senzora koji svoju funkciju obavljaju bez ljudskog nadzora (Unattended ground sensors - UGS); lanserski sistem za dejstvo na ciljeve u neposrednom okruženju (Non-Line of Sight – Launch System - NLOS-LS); dve klasične bespilotne letilice u oragnizacijskom sastavu voda; komandni brigadni tim (Brigade Combat Team - BCTechelons); dve klase kopnenih vozila bez ljudske posade; malo vozilo na daljinsko upravljanje (Small Unmanned Ground Vehicle - SUGV), višenamensku platformu tipa MULE (Multifunctional Utility/Logistics and Equipment Vehicle - MULE variants); osam vozila sa ljudskom posadom (14 individualnih sistema systems), plus digitalizovana mreža 14+1, uključujući i vojničke posade 14+1+1.
Dakle, FCS-Borbeni sistem budućnosti objedinjava sve vojne servise američke vojske u mržni sistem nad sistemima, razvijen kao upravljački sistem za Kopnenu vojsku SAD. Planirano je da se nastavlja razvijati i da u potpunosti zaživi 2030. godine. Testiranje tehničkih komponenti sistema počelo je 2008. godine u Prvoj jurišnoj brigadi i trajaće do 2015. godine. Do 2030-te godine trebao bi da se ugradi u 15 brigada američke vojske. Do tada će se raspravljati o svim aspektima funkcionisanja Borbenog sistema budućnosti, mogućnostima i načinu primene u taktičkim i drugim uslovima. Zbog toga taj projekat je i izazov koji planeri postavljaju pred stručnjake za njegovu realizaciju. Posebna pažnja će se obratiti na korišćenje više tipova robota u složenim misijama (taktičkim dejstvima), kako na primer bespilotnih letilica za osmatranje, prenošenje podataka preko samohodnih vozila bez ljudske posade unutar zone borbenih dejstava i koordinacija sa ostalim delovima sistema.
|
