Šta uraditi sa nama Ratnim Veteranima

• 1Ovo se svidja korisniku: MB120mm
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Skoro se na televiziji videlo kada je jedan rezervista učesnik protesta u vezi dnevnica izjavio da on više neće da brani ovu zemlju.

Država treba da stavi prst na čelo i da se zapita zašto je čovek (koji očigledno ima preko 40 godina, znači nije neki klinac) to izjavio. Kakva je muka mogla da ga natera na to. Mi Srbi volimo pare kao i svi ali ima nešto i u našem ponosu. Nisu tu samo dnevnice u pitanju neki ih nebi ni uzeli, bitno je to što se uvek pravi razlika između ovih ili onih. Svi veterani su isti.

Kakvi razgovori sa veteranima napravili ankete sa nekoliko stotina i sad vade prosek. Sa svakim veteranom mora da se razgovara. Nekima bi bilo potrebno samo da se ispričaju sa nekim a nekima ništa više ne može da pomogne.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Trpe Grozni ::
Doduse ne znam kako su prosli veterani u Bosni i Crnoj Gori.


I moje je mišljenje da je HR najbolje uređeno pitanje veterana, bar iz pozicije posmatrača, A borci VRS, kao i ABiH su prepušteni sami sebi, i opštinskim boračkim organizacijama pa ko se kako snađe. Uglavnom kad vidiš svog druga koji je sa 23 g popio geler u pluća i prima 150 KM, zamisliš se i kažeš dobro je da si čitav pa nek je kruha i vode. A mislim da je u CG najgore, čisto zbog politike, zamisli da te neko poslije svega pita "pa za šta si se ti borio ???"

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

euthvard ::zamisli da te neko poslije svega pita "pa za šta si se ti borio ???"

Gde ćeš većeg crnjaka od tog pitanja?!

• 1Ovo se svidja korisniku: zlaya011
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

e pa kad smo kod tog pitanja, to nije samo u crnoj gori, i ja sam u sred beograda vise puta cuo takva pitanja, a da ne pricam kako su neki gledali na mene i moje drugare dok smo davne 91 dolazeci na vikend cekali gradski autobus. Meni je licno vise smetalo sto se nekima u pogledima videlo da nas zale nego oni drugi gadljivi pogledi kojih je takodje bilo dosta, uz neizbezno sklanjanje od nas tada mladica u zaprljanim uniformama. A kasnije kada je sve proslo, hvala bogu ostao sam ziv i zdrav, smetale su mi reakcije i razna glupa pitanja ali je cinjenica da su svi ali bukvalno predstavnici politickih partija bar na opstini vozdovac, igrali ping pong sa veteranima. Sta god da smo pokusali da izdejstvujemo isti je odgovor bio za sta ste se vi borili i trazite od slobe za njega ste ratovali. Za slobine smo bili nepodobni jer je nase udruzenje osnovano kao nestranacko i nije se mesalo u politiku. Nije nas interesovala, a imali smo clanove medju koji su bili pripadnici skoro svih politickih stranaka. Samo sto niko od politcara nece ili nemoze da shvati da veterani netraze milostinju, ni neke privilegije vec samo pravo na dostojanstven zivot, rad i da nas ne odbacuju.Ali mislim da je to vec stara prica, vetarana se sete samo kada im zatreba, odnosno kad neko treba da nosi pusku, daj boze da to vise nikad ne zatreba, ali ako zatreba ja cu opet za srbiju da obucem uniformu i uzmem pusku. pozdrav svima

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Statut organizacije Ratni veterani Srbije i još dosta toga po pitanju socijalnih, materijalnih, porodičnih, stembenih problema, postraumatskom stresnom poremećaju isl..
[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

hehe, vidi slucajno znam neke sa slika i iz tog pokreta, pa ne bih komentarisao

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Udruziti se politicki-interesno i na izborima ne glasati za one koji omalovazavaju veterane.

• 3Ovo se svidja korisnicima: lacko, Lucije Kvint, Srdjan.82
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Мени се свиђа онај предлог да ветерани прошетају главним београдским улицама у својим ратним униформама и тиме покажу да постоје.
Лако је Америци да решава проблеме својих ветерана кад има довољно пара за све могуће програме.
Величина рата и број ангажованих бораца диктира колико ће држава моћи да помогне. Када је у питању велики рат, као 1. светски, веома је тешко да држава која је малтене сравњена и где нема леба за обичан народ нешто специјално помогне ветеране. Србија је после рата 99 и санкција од 92 била прилично осиромашена и није могла много да помогне ветеране, али у народу се осећала солидарност према учесницима рата, осећало се поштовање у комшилуку у друштву, не могу да грешим душу. Мени лично је моја јединица до краја августа 99 исплатила све дневнице, видим да многи борци нису то добили ни дан данас, за ту 99 годину био сам ослобођен плаћања пореза за стан и добио сам попуст на плаћање комуналија 50 посто. Ваљда је толико држава могла да пружи.
Мислим да је у Титовој Југославији то било најбоље решено. Првоборци и остали партизани су имали споменице додатке на плате и пензије, ордење народних хероја и велико поштовање у друштву. Мој теча је био партизан са Козаре, њега је цела фамилија поштовала. Кад сам ишао код њега као клинац стално сам тражио да ми покаже партизанску униформу и ордење из рата. Најбитније за ветерана је поштовање у друштву, и кад се у медијима пише о борбама из прошлости о храбрости ратника, кад се у школама учи у позитивном смислу о томе. У читавој земљи ма који посао радили нема више те солидарности као некада, нема солидарности ни међу комшијама нема ни у Војсци. Мој комшија из краја учесник свих ратова закључно са Косовом (рањен из снајпера на Косову) ратни војни инвалид, каже да су га звели на дан јединице прве године после рата и више никад. Не мора да значи да је тако, али шта је са нашим генералима у Хагу нико од њихових колега ни реч није рекао кад су хапшени и испоручивани, крили су се иза оне чувене: није то мој посао, то је по закону и тако даље.
Мене је лично највише погодило ослобађање од дезертерства 30000 наших сународника који се нису одазвали позиву да бране земљу 99. Тиме их је држава и тадашња власт наградила и дала пуно право да исмевају нас који смо се одазвали и тај позив узели као сасвим нормалну и природну ствар.
На почетку мандата бившо МО је најавио да ће у сваку породицу ветерана бити послати експерти да проуче стање и да виде како могу да помогну. Код мене нико није долазио а ја се већ спремао да их питам што ослободише оне дезертере.
У држави би требала да постоји једна једина органозација ратних ветерана из свих ратова. Држава мора да изједначи све ратове а тиме и све учеснике.
Држава треба да унапред направи закон о учешћу у рату где ће се тачно знати шта ће бити са школовањем деце погинулих ратника, шта ће бити са стамбеним збрињавањем породица погинулух, како ће бити третирани ратници при добијању посла, набаци лекова или при здравственом збрињавању, и све тако до најситнијих детаља. Е онда човек или жена који добију позив за рат могу мирније да то прихвате.
Лично мислим да најбоље може да разуме само ратник ратника, може и психолог или психијатар али само ако је учествовао у рату.
А филозофи су још давно говорили да крај рата дочекају једино они који су у њему погинули. За све остале учеснике рат ће трајати у њиховим главама до краја живота.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Ljudi moji....

Nema veze u kojoj ste zemlji - ako sebe smatrate necim posebnim kao veterani...

Toliko sudbina znam.... toliko....

Medjutim - tuzna cinjenica jeste da se odnos prema SVIM umirovljenicima mjeri po parama u mirovinskom fondu NAMJENJENOM umirovljenicima! U krizi i u ratu - prvi stradaju mirovinski fondovi. Primjer - Slovenija! Ukinuli obecane mirovine zasluznim sportistima u iznosu od 350,- €! O veteranima je u tom kontextu vjerovatno svaka prica suvisna (ima ih puuuuno vise nego "zasluznih sportista" - sta god to bilo)

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Posljednje četiri generacije moje porodice su ratovale i koliko sam uspio upratiti jedino je druga generacija, djedovi, poštovana na način da im je koliko toliko pomognuto da nastave sa životom u miru.

Prva generacija pradjedovi koji su regrutovani u KuK prošli su različito, jedan je ranjen i zarobljen, pa je poslije rata proveo neko vrijeme na Siciliji a kad se vratio uspio je sastavit kraj s krajem kao stolar pa čak i izvesti na put petero djece bez ikakave pomoći. Drugi je u neka doba dezertirao pa se priključio vojsci Države SHS potom Kraljevine gdje je kasnih dvadesetih demobilisan/penzionisan u činu narednika, da bi nedugo za tim dobio službu u policiji odakle je i penzionisan pred sam rat no.2. Ovo sam napisao po sjećanju i nekim starim dokumentima koje sam našao kod starog u papirima.

Druga generacija boračke penzije dedo po majci je odlikovan nakon oslobođenja Brčkog pa je i to nosilo privilegije. Obojica su dobili poslove i nastavili život na relativno dobar način. No obojica su bili koliko toliko obrazovani za tadašnje uslove, a i tada je vladao i drukčiji duh, atmosfera...nazovite kako hoćete, znalo se ko je pobjednik i znalo se ko je zaslužan za pobjedu.

Treća i četvrta (moja) generacija...no comment. Doduše ja sam u ratu ispekao zanat od kojeg na izvjestan način danas živim...i da dobio sam 1000 maraka stipendije na 4. godini faksa kao pripadnik Armije BiH. A moj stari je imao i hrabrosti i pameti da se neke 1997 godine povali 7-8k maraka za kompjuter i licencirani AutoCad, a onda još koju milju za poseban program za projektovanje kanalizacije što mu je u neka doba donjelo prednost pred konkurencijom i osiguralo stalan prihod. Jedni ustupak koji je on dobio je da je prilikom privatizacije firme u kojoj je radio prije rata (sreća da je to jedna od uspješnih projektatntskih firmi u državi) imao pravo kupiti više dionica od neučesnika rata, no i to nije bio sistemske politike na nivou države već odluka rukovodstva firme.

Doduše treba biti pošten i reći da je demobilisanim pripadnicima ABiH država dala određenu količinu obveznica te da smo tim obveznicama otkupili stan u kojem smo stanovali prije rata i kojim je stari otkupio dionice firme u kojoj je radio.

Sad...sad je sve češće pitanje a zašta sam se borio...