offline
- Mixelotti
- Administrator
- Zidam zgrade i fasade ......... I armiram, betoniram. Utovaram, istovaram i nikad se ne odmaram.
- Pridružio: 14 Dec 2005
- Poruke: 25216
- Gde živiš: Na istoj adresi ali promenih četiri države
|
- 11Ovo se svidja korisnicima: VaRvArI 85, Leonardo, Georgius, Vl veliki, lacko, gloyer, RJ, sasans23, zixo, Voja1978, Sale
Registruj se da bi pohvalio/la poruku!
Набавка ракетног система Двина и формирање 250. ракетног пука
Обарање америчког пилота Гарија Пауерса, који је летео у извиђачком авиону У-2Ц на великој висини изнад СССР-а, ракетом класе земља-ваздух која је у западној номенкпатури означена као СА-2, био је један од прелом-них догађаја у промишљању ПВО у зениту тзв. Хладног рата. Вођена ракета земља-ваздух тако је постала врло значајно ново оружје, које је пружало велика очекивања у заштити ваздушног простора одређене земље. Југословенски војни врх такође је био веома импресиониран овим догађајем, и то управо у време када је требало осавременити систем ПВО, који је већ био значајно инфериорнији у односу на земље у окружењу. Године 1961. донета је одлука о набавци једног ракетног пука за ПВО територије.
После доношења одлуке о набавци материјалних средстава за јединице система вођених пројектила класе земља-ваздух, Ваздухопловнотехничка управа је, према раније извршеној анализи постојећих вођених пројектила и сачињеним основним тактичко-техничким захтевима, почетком 1961. године затражила преко југословенских амбасада од влада САД, Британије, Француске, Швајцарске и Јапана одобрење за продају вођених пројектила земља-ваздух. Једино је стигло одобрење и понуда од Британаца, и то је била понуда фирме „Инглиш електрик“ (English Electric) за продају вођених ракета типа „Тандербирд" (Thunderbird). Од 7. до 10. марта 1961. године у Београду су били представници те фирме, а 20. маја за Британију је отишла једна југословенска делегација. При овим сусретима делегација се детаљно упознала са тактичко-техничким подацима система вођених пројектила тандербирд, организацијом јединица и другим подацима.
Превладане идеолошко-политичке несугласице са Совјетима учиниле су да се на прелазу из 1961. у 1962. годину југословенски војни врх окрене према СССР-у за увоз нове технике за ЈНА, по плану названом Романија. Тако је у Москви већ била југословенска војна делегација која је уговарала набавке новог оружја. Друга југословенска ракетна подделегација отишла је у Москву 19. маја 1961. године и придружила се тамо већ присутној групи. После разговора и обилазака учионице једне командне школе добијени су подаци за ракетни систем типа СА-75М. Извршено је упоређење два система и одлучено да се набави систем СА-75М, који се претходно прославио обарањем америчког извиђачког авиона У-2 над територијом СССР. Уговор о набавкама је потписан 2. автуста 1961. године у Москви. Размена делегација које су утврдиле детаље, обишле локације и потписале уговоре о набавци једног пука наоружаног ракетним системом С-75М „Двина“ одиграла се у првој половини 1962. године.
Припреме за оснивање прве ракетне јединице у Југославији започете су почетком 1962. године. Биле су то сложене, обимне и по много чему специфичне припреме јер конкретних искустава са начином рада у таквим јединицама није било.
На основу Уговора у Београду од 7. априла 1962. године и Споразума у Москви од 2. августа 1962. године, дана 10. августа 1962. у Београд је дошла делегација од пет совјетских ракетних стручњака који су имали задатак да организују прихват технике и ракета, помогну у изради и адаптацији објеката и организују курс преобуке. Током августа и прве недеље септембра ова група водила је разговоре са југословенским тимом за ракетну технику који је формиран 5. маја 1962, а чинили су га пуковници Жуковец, Роглић и потпуковници Васић, Тркуља и Вукушић. Совјетско-југословенски експертски тим био је примљен и код команданта РВ и ПВО генерал-пуковника Зденка Улепича.
По одласку совјетских стручњака убрзано се приступило реализацији планом предвиђених задатака. Одлучено је да се у периоду октобар-децембар 1962. године изврши пријем ракетне технике за оснивање пука и отпочне са преобуком људства. Разрађени су предлози, критеријуми за избор људства за преобуку, односно попуну пука, израђени грађевински планови за адаптирање објеката на аеродрому Батајница, одређена локација команде пука и место преобуке Прве класе слушалаца ракетног курса ПВО на аеродрому Батајница. Позвано је 50 официра и подофицира на курс руског језика у Ваздухопловнотехнички школски центар (ВТШЦ) Рајловац, који је отпочео са радом 1. септембра 1962. године.
Са овог курса руског језика, 25. октобра 1962. године упућено је 25 старешина на преобуку у ракетно-наставни центар Ула Уде у СССР-у.
Потом је група за припрему оснивања ракетног пука, под командом пуковника Мирослава Бораса, дошла на Батајницу 17. октобра и почела са припремама на терену.
Десет дана доцније, 27. октобра у 20.55 часова, у Батајницу стиже први ешелон технике за ракетни пук. То је, у ствари, био други ешелон технике, који је престигао први ешелон задржан у Мађарској, и који је стигао 29. октобра. Потом је у четири ешелона, закључно са 12. новембром, завршена испорука прве партије ракетног наоружања и технике за нови, ракетни пук РВ и ПВО. У овој испоруци стигло је 30 бојевих глава за ракетне пројектиле.
Истовар је обављан под врло тешким условима, будући да је сав материјал био строго поверљив, тј. врло мали бројљуди могао је прићи средствима и радитна истовару и складиштењу. Нова техника била је право изненађење за састав који је радио на истовару и пријему: композиције су бројале и по двадесет и више вагона пуних разнолике опреме, велика возила, дугачка по 14 метара и тешка 14 тона, приколице и друга средства.
Први контигент ракетне технике на аеродрому Батајница
Истоварало се само ноћу, уз рударске лампе и џепне батерије, са импровизованим алатом. Најтежа ситуација била је када су дан за даном стизали трећи и четврти ешелон, па се радило без престанка 48 часова. У току пријема вршене су и квалитативне пробе горива и других течности коришћених за овај систем.
Совјетски стручњаци већ су били ту. Њих 58 дошло је у Батајницу 23. октобра, подељених у три групе: за предају ракетне технике са пуковником Владимировичем на челу, наставничка група са пуковником Андрејевичем на челу и група за монтажу ракетних кабина са главним инжењером Васиљевичем на челу.
Сви, сем руководећег тима који је био у београдском хотелу Палас смештени су у један павиљон новог ракетног пука.
Прва ракетна јединица у историји РВ и ПВО основана је 24. новембра 1962. године на основу Наредбе Државног секретара за послове народне одбране ФНР Југославије пов. бр. 424/62. Био је то 250. ракетни пук ПВО. Пуку је одређен број мирнодопске војне поште 1205. Био је намењен за противваздушну одбрану стратегијског објекта - Београда.
Осим команде и борбених делова у саставу прве ракетне јединице основан је и Ракетно наставни центар.
За команданта 250. ракетног пука постављен је пуковник авијације, пилот Стеван Роглић (који је касније био командант РВ и ПВО), а за начелника Ракетно-наставног центра ваздухопловно-техничке службе пуковник Мирослав Борас.
Наредбом ДСНО, стр./пов. 34/62, ракетни пук је степенован као строго поверљива јединица у целини. То је био јединствен случај у доадашњој армијској пракси. Уведене су специјалне мере за обезбеђење и заштиту тајности. Основана је посебна унутрашња пријемна служба, подигнута је висока ограда око простора где је смештена ракетна техника, направљена евиденција свих оних који су до тада остварили увид у ову тајновиту новину. Војна полиција батајничке ваздухопловне базе непрекидно је контролисала простор ограђен жицом, а улаз у овај простор и у зграде био је дозвољен само лицима са посебним пропусницама.
Од 23. октобра 1962. године, упоредо са доласком ракетно-техничких средстава, почели су пристизати први совјетски стручњаци, који су требали да изврше примопредају ракетне технике, монтажу ракетног кабинета и преобуку људства неопходног за формирање ракетног пука ПВО. Примопредаја ракетно-техничких средстава ракетног система „Двина“ за технички дивизион и први ракетни дивизион извршена је између наших и совјетских представника на аеродрому Батајница у периоду од 27. октобра до 15. децембра 1962. године.
У исто време док је стизала техника, обављан је избор кадра за нову јединицу. Старешински кадар биран је по строгим критеријумима. Како је реч о потпуно новој јединици са новим, до тада непостојећим наоружањем и техником у Југославији, било је много проблема са попуном и статусним питањима: прекоманде су биле изненадне, људи нису били припремљени за многе тешкоће стварања нове јединице, многи од нових ракеташа упали су у финансијске проблеме које је носила прекоманда, укинуте су им поједине бенефиције. Како није било одговарајућих војноевиденционих специјалности, људство је распоређивано по најприближнијем занимању. Било је и случајева недисциплине, будући да су поједине јединице биле попуњене људством али без одређених командира. Код батајничке базе није било довољно средстава за смештај новог људства и опрему њихових просторија. Стварање новог пука условило је и повећање броја људства са стамбеним проблемима.
Преобука изабраног људства (72 официра, 117 подофицира и 39 војника) отпочела је 10. децембра 1962. године, а завршена 14. јуна 1963. године свечаним стројем поводом успешног завршетка преобуке Прве класе ракетног курса ПВО. Сложеност ракетне технике и различити нивои предзнања захтевали су од будућих ракеташа велике умне и физичке напоре, односно изузетно залагање и одговорност. Радно време трајало је и по 12 часова дневно. Пре подне одвијала се интензивна теоријска и практична настава, после подне обавезни часови учења, а затим рад на функционалним дужностима. И у таквим условима, на крају преобуке, прва класа официра и подофицира ракеташа постигла је изванредан успех. Чак 68 посто старешина завршило је школовање одличним, а више од четвртине врло добрим успехом.
Средином децембра 1962. године започела је обука 262 припадника пука (72 официра, 117 подофицира и 39 војника било је на самом почетку, остали су долазили касније) у двадесет наставних група по специјалностима. Наставу је изводило 40 совјетских стручњака са пуковником Јарјоменком на челу. Тешкоћа у обуци прве генерације ракеташа било је много. Једна од главних била је непоседовање елементарног знања из области ракетне технике. Потом, само је 2-3% људства из прве групе знало руски језик, а неких 10-15% се водило као да разуме наставу на овом језику. Групе су стално биле у објектима, а обука се понекад изводила уз друге дужности и физички рад, ако би се појавио неки од нових ешелона технике на железничкој станици поред аеродрома. Наређење говори за себе: Свеске за наставу и уџбенике користити само на месту одређеном за обуку и учење. Сваки дан по завршетку обуке и индивидуалног учења свеске и уџбенике стављати уличне ташне, а ове у кофер групе, кога одређени слушалац групе запечаћује и предаје на чување у строго поверљиву библиотеку.
Прописан је био однос према совјетским наставницима. При уласку наставника у учионицу (кабинет) слушаоци без команде „Мирно!“ на његов поздрав „Здраво другови“, наклањају се. Ословљавају га са „Ви“ и „Друже наставниче“, или уколико му знају презиме, са, на пример, „друже Борисов“.
У периоду од 8. до 13. децембра у посети пуку био је совјетски генерал Фабрисов у пратњи пуковника Лужицкија. Они су долетели из Египта, где су такође обилазили своје ракеташе у саставу египатске армије. По доласку у пук, (11. XII) разматрана су питања уџбеника, испоруке 2. ракетног дивизиона, могућност гађања у СССР-у или у Југославији, набавка школских ракета у пресеку, генерални ремонт ракетне технике.
У другој половини 1963. вратиће се група од 25 југословенских ракеташа из Улан Удеа у Бурјанској републици СССР-а.
Тешкоће у преобуци биле су и даље присутне. Особље пука је радило и на преобуци и на редовним дужностима, није постојао кабинет ракетне технике, недостајали су многи уџбеници, шеме и друго било је на руском језику, учионице незагрејане, па су сви седели у бундама и чизмама, баш као да су били напољу. Примопредаја средстава за 1. ракетни дивизион ПВО уследила је 17. децембра. У фебруару је извршена провера исправности ракета. Техника за 2. ракетни дивизион стигла је у новом контингенту почетком јуна. До 15. јуна на аеродрому Батајница извршен је пријем тих ракетно-техничких средстава за 2. ракетни дивизион.
У току марта 1963. одређена је група за избор полигона за гађање, коју су чинила четири југословенска и два совјетска официра. Они су, почев од 18. марта обишли полигоне на Превлаци, Вису и код Пуле. Показало се да ниједан полигон није у потпуности погодан из безбедносних, транспортних, смештајних или других разлога. Ствар је разрешена на вишем нивоу у априлу и одлучено је да ће се гађати на полигону код Пуле. Такође, том приликом је одлучено да људство пука носи плаву ваздухопловну униформу.
Прва бојева гађања 1963-1964. године у Југославији
Први строј припадника Пука који су завршили преобуку постројен је 14. јуна 1963. То је био знак да је завршена теоријска обука. Тиме су створени предуслови да се стечена знања припадника 250. рп ПВО практично провере извршењем бојевог гађања. Истог дана започеле су припреме за извршење тог задатка. Наиме, на полигону Чента извршено је прво борбено бацање радарске мете М-6 са авиона типа Ф-84Г тандерџет, са висине од 8.000 метара.
У ноћи између 16. и 17. јуна издато је наређење за покрет Пука на гађање. Одређено је да се гађање изврши на полигону рт „Камењак" код Пуле и да на њему учествује део команде, део 2. ракетног и техничког дивизиона, део Ракетног наставног центра и комплетан 1. ракетни дивизион. Пук је путовао железницом и, уз краћа задржавања, стигао у Пулу 18. јуна у 23 часа. Следеће ноћи извршено је пребацивање у логор и на полигон, који је наредних дана припреман, углавном у ноћним часовима.
Постављање ракете на лансирну рампу у току бојевог гађања на полигону "Камењак"
Рано ујутро 1. јула 1963. у 4.44 h лансирана је прва ракета на полигону у нашој земљи. Уништила је циљ-мету, а лансирао ју је 1. ракетни дивизион ПВО под командом команданта потпуковника Бранка Шимурине. Осталоје забележено: Лет ракете на екрану радарског показивача од момента захвата електромагнетним снопом радара до експлозије, карактеристичан је по томе што је за тренутак одраз светлији, да би се у следећој секунди на екрану појавио одраз у виду облачића крушке. Визуелним осматрањем лепо се види одвајање првог степена, који у виду параболе пада на земљу, а у моменту одвајања добија се утисак као да ракета, то јест други степен, мало пропада да би у следећој секунди заузео правац на циљ.
У 5.18 h командант 2. ракетног дивизиона ПВО, мајор Милојко Апостоловић, са саставом дивизиона успешно је лансирао другу ракету и уништио циљ.
Након две секунде од притиска на дугме Пуск, чуо се јак тутањ (лансирање) а после 5 секунди на екранима индикатора видео се одраз ракете и захват. Лет ракете трајао је око 30 секунди. За послугу ракетне батерије која је посматрала из заклона, најимпозантнији моменат је био долазак лансирне рампе на угао лансирања и моменат силаска ракете са лансирне рампе пропраћен јаким звуком снажног дејства и појавом читавог облака дима и прашине. Одлично се може пратити лет ракете, отпадање и пад првог степена, моменат експлозије и уништење мете. Одступање ракете од мете у моменту експлозије било је по елевацији осам метара, а по азимуту четири метра. Људство је било узбуђено, али је врло пажљиво радило на својим местима са пуним осећајем одговорности.
Гађање је показало високе борбене могућности ракетног система, да је људство овладало ракетном техником и да је оспособљено за извршавање борбених задатака у против ваздушној одбрани.
У ноћи између 4. и 5. јула Пук је почео припреме за повратак на Батајницу. Деветог јула ујутро, из Пука је отишла последња група совјетских инструктора са пуковником Јарјоменком на челу.
Из књиге:
250. ракетна бригада ПВО (11-21. стр.)
фотографије Бојан Димитријевић
|
