|
He,he. Radio sam tamo, sad više nisam u dotičnoj ustanovi. Ali evo odgovora redom:
1) Nije dozvoljeno. Kod nas ima samo Krušik dozvolu da to radi, one se vode u klasi eksplozivnih sredstava pa su za to potrebna posebna odobrenja od države.
2) Opet odgovor da nije. One se ispaljuju po naređenju protivgradne radarske stanice i tada se daje pravac, visina dejstva, broj raketa sa kojima se dejstvuje... Vrlo slično vojsci.
3) Pa sad to je malo triki pitanje. Prvo niko ko je direktno zaposlen u RHMZ ne ispaljuje rakete. Razlog je ušteda. Ono što se radi je da se angažuju u okolini protivgradne stanice seljaci koji se zatim po potrebi pozivaju da se jave na položaj. Sad kako je regulisano pitanje čuvanja raketa to neznam. Mada treba reći da su svi koji su angažovani na ovakav način dugo u tom poslu i imaju sva potrebna znanja. Bar je tako bilo do 2000 godine.
4) Da, događa se i to. Godišnje se ispalli par hiljada protivgradnih raketa. Ali dešava se i ovo što je sad opisano. Na svu sreću vrlo, vrlo retko se desi da dođe do povrede. Sećam se priče kad je jedan od seljaka došao na položaj sa svojim traktorom. I pošto je malko popio pogrešno je podesio elevaciju na jednoj od raketa, tačnije nije podigao raketu. Kad je došlo pali on pritisnuo prekidač, sve osim te rakete odletele gde treba, a ona pogodila traktor. Više nikad nije popio ni čašicu a pretpostavljam da ga i dan danas zbog toga zezaju.
Uobičajeni postupak kad se nađe takva raketa pozovu se pirotehničari pa se digne u vazduh. Što je sigurno sigurno je.
Mada treba reći da su ti ljudi odradili ogroman posao tokom rata. Svi oni su dobrovoljno tokom rata bili vizuelni osmatrači. Mnogo puta su bili u situaciji da su na njih bacane bombe. Zahvaljujući njima i tome što radio operateri znaju glas svakog od njih imali smo pouzdane informacije. Sistem rada je bio prost: ako ne prepoznaš glas odbaciš izveštaj. Bio bi iznenađen koliko je bilo pokušaja iz Hrvatske, Bosne, Makedonije da se proture lažni izveštaji.
|
