Arapsko-izraelski sukob i moderna istorija Bliskog istoka

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

kljift ::
Cija sila toga I pravo. Sto se tice Rezolucija UN na to se pozivaju samo gubitnici.

Zato je samo Sila ta koja koja im daje za pravo da gazduju teritorijom Palestine. I svaka solidarnost sa njihovim istorijskim pravom je licemjerje ili ne poznavanje stvari. Bijeli evropski doseljenici nikad ne mogu biti pravni sljedbenici Sinova Israilovih.

• 9Ovo se svidja korisnicima: A.R.Chafee.Jr., robertino, stug, bojank, voja64, amstel, dragoljub11987, sekretar, Vl veliki
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Uloguj se preko Facebooka da bi video sliku:

Libijsko-egipatski rat 1977.

Odnosi između Libije i Egipta posle Oktobarskog rata 1973. nastavili su da idu silaznom putanjom. Sve više su se čule reči negodovanja iz Tripolija i optužbe na račun egipatskog predsednika Anvara el Sadata koji je optuživan da je izdao arapsko jedinstvo jer je nastojao da sklopi mir sa Izraelom. Na drugoj strani, zvanični Kairo o Gadafiju je izjavljivao da je on lud čovek koji nema osećaj za realnost. Libija je počela da podržava razne opozicione, uključujući i islamističke, grupe u Egiptu ne bi li na taj način pokrenula narodno nezadovoljstvo protiv Sadata. Optužbe da protivnička strana planira ubistvo lidera zemlje stizale su i iz Kaira i iz Tripolija, a pogranični incidenti su se događali duž libijsko-egipatske granice.
U leto 1976. umalo nije došlo do otvorenog rata. Egipćani su prebacili dve divizije sa Sueca na granici sa Libijom, a u najzapadnijoj vazduhoplovnoj bazi u Marsa Matruhi stacionirano je dodatnih 80 aviona među kojima su bili i moderni avioni MiG-23. Pre toga, Egipćani su imali samo manje snage zadužene za pogranične patrole. Ovakvo uvećanje egipatskih snaga, koje je bilo veličine cele libijske armije, zabrinulo je Gadafija koji je naredio slanje 3.000-5.000 vojnika i 150 tenkova na granici sa Egiptom. Tenzije su ubrzo splasnule kada je postalo očigledno da Egipćani neće napasti Libiju. U to vreme, nagađanja analitičara su bila ta da je Sadat odustao od napada zbog ekonomskih poteškoća sa kojima se suočavao Egipat, zbog eventualnog konfrontiranja sa SSSR-om (koji je otvoreno podržavao Libiju), ali i zbog mogućeg sukoba sa državama Persijskog zaliva koje nisu blagonaklono gledale na egipatsko približavanje miru sa Izraelom. Međutim, iz današnjeg ugla glavni razlog odustajanja od invazije na Libiju je vojne prirode – nespremnost egipatske vojske za rat. Egipatska vojska nije planirala niti se obučavala za rat protiv Libije, a nedostajala je logistička i putna infrastruktura koja bi omogućila ratne operacije u zapadnom delu Egipta. Bez obzira na to, izgleda da je egipatski generalštab planirao napad na Libiju.
Ovo odustajanje od napada na Libiju, Gadafi je video kao znak slabosti te je povećao pritisak na Sadata. Nastavio je da obučava protivnike egipatskog predsednika i slao ih preko granice ne bi li izazvali narodno nezadovoljstvo. Pogranični incidenti bili su sve češći, a Egipćani su povećavali svoje prisustvo na granici. U maju 1977. SSSR je upozorio Libijce, ali i druge arapske vlade, da imaju pouzdanih informacija da Egipćani planiraju napad na Libiju. Gadafi je ignorisao ova upozorenja pa su libijske snage bile u stanju niske borbene gotovosti jer su se provokacije svodile na kratka puškaranja i artiljerijsku razmenu vatre. Ozbiljniji incidenti usledili su 12. i 16. jula 1977. koji su doveli do četvoročasovnog sukoba između jedinica ranga bataljona 19. jula. Dva dana kasnije, usledio je napad Egipta na Libiju.

Stanje u libijskoj armiji

Nakon Oktobarskog rata 1973. Gadafi je uvideo da libijska vojska nema mogućnosti da se nosi sa armijama poput egipatske koja je velika i koja ima ratnog iskustva. Pored toga, libijske oružane snage patile su od političkih problema. Gadafi je pre 1977. napravio čistku u vojsci što se odrazilo loše na efektivnost libijske vojske. Tokom 1975. postojalo je tri pokušaja svrgavanja Gadafija. U martu je grupa od 39 oficira je pokušala svrgavanje, zatim u julu i u avgustu, kada se protiv Gadafija pobunio zapovednik garde i nekoliko članova Saveta revolucionarne komande. To je nagnalo Gadafija da pokrene smene u armiji kako bi uklonio nelojalne oficire. Takođe, da bi sprečio masovne pobune u vojsci, naređeno je da najveća jedinica vojske bude bataljon. Na ključnim pozicijama postavio je lojalne ljude bez obzira na njihov stepen obrazovanja, a često je menjao zapovednike na pojedinim pozicijama kako bi sprečio da se oni povežu dublje sa nezadovoljnima u vojnim jedinicama.
Jedan od najvećih problema kod Libijaca bio je tehnička osposobljenost posada da rukuju savremenim oružjem kojim je opremana libijska armija koje je kupovao Gadafi. Poređenja radi, u 1977. godini, Libijci su imali oko 200-300 obučenih tenkovskih posada, a u svom sastavu su imali 2.500 tenkova, dok su imali oko 150 pilota na oko 550 borbenih aviona. Odnos Libijaca prema tehnici bio je katastrofalan. Tako se događalo da naoružanje kopnene vojske i avioni budu postavljeni u pustinji mesecima bez zaštite od peska, sunca ili vetra. Oklopna vozila su zapostavljana na suncu pa se događalo da mazivna sredstva ispare, a da se osetljiviji delovi oštete. Kako bi se to poboljšalo, osoblje iz SSSR-a, iz istočnoevropskih zemalja ili sa Kube, dolazilo je kako bi održavali tehniku. Oko 2.000 Sovjeta je održavalo libijski radarske i PVO sisteme, a na libijskim avionima leteli su piloti iz SSSR-a, Sirije, Pakistana, Severne Koreje i sa Kube. Na libijskim avionima tipa Miraž leteli su pakistanski piloti bez obzira na to što su neki Libijci bili na obuku za upravljanje ovim avionima u Francuskoj. Na avionima MiG-25, koje je Gadafi kupio, leteli su isključivo sovjetski piloti.
Dok su se Libijci suočavali sa ovim poteškoćama, Egipćani su postepeno povećavali svoje prisustvo na granici. Tokom 1977. Egipatske snage brojale su 40.000 vojnika raspoređenih u tri divizije i 12 specijalnih bataljona dok je u to vreme celokupna libijska armija imala 32.000 vojnika. Na samoj granici sa Egiptom Libijci su imali oko 5.000 vojnika organizovanih u tri brigade.
Libijci su imali prednost jedino u motivisanosti svojih vojnika koji je bio na visokom nivou jer su vojnici verovali da se bore protiv države koja je izdala arapsko jedinstvo traženjem mira sa Izraelom.

Tok ratnih operacija

Dvadesetprvog jula Libijci su započeli novi upad kod grada Saluma, na obali Mediterana, koji je bio sličan kao i napad od 19. jula. Međutim, ovog puta su Egipćani odgovorili žestoko. Umesto uobičajene razmene artiljerijske vatre, Egipćani su organizovali zasedu u koju je upao 9. tenkovski bataljon libijske vojske. U kontranapadu, u kojem su verovatno učestvovale dve divizije, Libijci su izgubili oko 50% snaga pre nego što su se povukli. Libijski Miraži napali su nekoliko egipatskih sela ali nisu naneli osetljive gubitke. Egipćani su tvrdili da su oborili dva aviona.
Kasnije istog dana, Egipćani su započeli protivnapad. Avionima Su-20 i MiG-21 bombardovana je najveća libijska vazduhoplovna baza Gamal Abdel Naser u el Adamu, na istoku zemlje. Iako su libijski avioni bili na otvorenom, nisu pretrpeli veliku štetu, jer su se egipatski piloti usmerili na nekoliko radara. Zatim je usledio kopneni napad Egipćana ka gradu Musaad. Libijske snage su se razbežale pred Egipćanima. Posle prodora od oko 25 kilometara, Egipćani su se povukli. U ovom napadu uništeno je 60 libijskih tenkova i oklopnih vozila.
Narednih dva dana došlo je do razmene artiljerijske vatre ali nije usledila odlučna akcija jedne ili druge strane. Libijsko vazduhoplovstvo napalo je egipatske mehanizovane snage oko Saluma, a egipatsko vazduhoplovstvo opet je bombardovalo bazu Gamal Abdel Naser na istoku Libije. Bombardovana je i libijska vazduhoplovna baza el Kufra kao i drugi vojni objekti u pograničnom delu. Egipatski piloti su niskim preletima preko libijskih naselja stavljali do znanja očevicima da dominiraju na nebu i da mogu slobodno da lete nad Libijom. Egipatske specijalne jedinice pokrenuli su vazdušni desant protiv libijskih radara, kampova za obuku i vojnih objekata u oazi el Kufra, oazi Jagbub, el Adamu, Tobruku i na drugim pograničnim lokacijama.
Egipatsko vazduhoplovstvo u koordinaciji sa specijalnim jedinicama, pokrenulo je, 24. jula, najveći napad na libijsku bazu Gamal Abdel Naser. Zanimljivo je da Libijci ni nakon tri dana rata, nisu sklonili avione sa piste u svojoj vazduhoplovnoj bazi. Tokom ovog napada, Egipćani su bili daleko uspešniji uništivši poletno-sletnu stazu, nekoliko oklopnih vozila, 6-12 aviona Miraž, nekoliko radara i nekoliko sistema PVO. Međutim, Libijci su uspeli da obore bar 2 aviona tipa Su-20. Egipćani su napali i bazu el Kufra ali bez nekih većih oštećenja, a diverzanti su napali i prednja logistička skladišta u el Jagbubu i el Adamu. Bez obzira što je Egipat preuzeo inicijativu na frontu, doduše bez nekog odlučujućeg uspeha, 24. jula egipatski predsednik Anvar el Sadat objavio je jednostrani prekid vatre.
Sporadične borbe nastavljene su i narednih dva dana između egipatskih diverzanata i libijske vojske. Iako nije bilo zvaničnog sporazuma obe strane su poštovale primirje i obustavile sve vojne operacije. I Libijci i Egipćani vremenom su smanjili svoje vojno prisustvo što je označilo i kraj zategnutosti na libijsko-egipatskoj granici.

Autor: Gama

NAPOMENA: Tekst je izrađen za potrebe članova Mycity-military foruma. Svako ko kopira tekst na druge sajtove, forume, blogove, fejsbuk grupe i stranice ili ga kopira na bilo koji način elektronski, dužan je da navede izvor odakle je to preuzeo (link).

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Još jedna priča o počecima izraelskog vazduhoplovstva. Ovog puta reč je o nabavci bombardera B17.
[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]