offline
- Sirius
- SuperModerator
- Sad radim sve ono što pre nisam stizao.
- Pridružio: 17 Maj 2006
- Poruke: 25663
- Gde živiš: I ja se pitam...
|
- 13Ovo se svidja korisnicima: vathra, Bane san, voja64, ruso, gavrilon, amstel, Skywhaler, proka89, Dorcolac, bojank, sevenino, Mercury, ikan
Registruj se da bi pohvalio/la poruku!
Napisano: 13 Apr 2017 10:12
Чак ни грађанска одела не могу да маскирају ове ратнике. Када су скинули униформу, пребачени су на грађанске (''цивилне'') дужности, али опет се све вртело око НО, касније и ТО. Оно што Руси нису до данас укинули, код нас је тих година било такође нормална ствар - млади људи, углавном измучени ратом и РВИ (мој отац је имао четрнаест рана), нису бацани у старо гвожђе. Нису могли да иду више на логоровања и занимање, да сваког јутра облаче чизме, али су својом дисциплином и пожртвованошћу и те како поправљали радни просек и дисциплину у грађанским институцијама.
На овој фотографији су , с лева у десно:
-Седи Љубо Бјелајац (родом са Баније), наш кум; са мојим оцем био је лични пратилац Слободана Пенезића Крцуна, утемељитеља ОЗНЕ. Учествовали су обојица у хватању Драже Михајловића.
-Стоји Бранко Ивошевић из Глине, такође Банијац, председник општине који је пре тога радио у УДБИ.
-До њега седи мој отац (трећи с лева), ратни официр Друге пролетерске, крајишник из Гламоча, начелник КНОЈ за Вишеградски округ, где је и пала Дражина банда.
-У средини фотографије Јумлија Хашимбеговић, начелник регрутне службе, резервни официр и првоборац.
-Ту је и Михајло Албуновић, начелник Народне одбране, првоборац.
Најближи фотографу је резервни официр, првоборац са Кордуна Милан Корда.
Време снимања фотогафије - ране седамдесете, дан града. Председник општине је , наравно, одмах дошао међу ратне другове, баш у друштво које му је највише и одговарало.
Dopuna: 28 Jun 2020 12:09
Овакве документе ми, који се бавимо методологијом израде научног рада и истраживања друштвених појава називамо изворима прве врсте. Неки од ових људи су на горњој фотографији (мој отац и његов кум).
Овај лево, на фотографији, ставио је лично Дражи лисице на руке. До краја живота је живео под лажним именом и презименом, релативно честим на Кордуну и Банији. Сигуран сам да уредник фотографије ''Борбе'' није знао ни делић историјске истине (мој отац, десно на фотографији, и овај лево, били су лични пратиоци Слободана Пенезића), али се тамо, очигледно, нашао неко ко је дошапнуо репортеру - ''сликај ову четврорицу..нећеш зажалити''.
Жао ми је што ово нервира митомане и ''историчаре'' из ''Погледа'' и целу ту екипу, али историја се не може прекрајати. Сигуран сам да су и Дражини пратиоци били изванредни ратници (не би поживели толико), али победили су паметнији, јачи, храбрији, лукавији, бољи....
Dopuna: 06 Dec 2020 11:13
Ову слику сам, вероватно, већ негде објавио, но данас је посебан дан. На данашњи дан мој добри стари (тако сам га увек звао - Стари, онако - по крајишки, и кад је он био млад човек) преселио се 1989. својим ратним друговима. После 14 рана, разних болештина и преданог рада (није се штедео, шта год да је радио), на ВМА је завршио свој овоземаљски пут.
Све је то део неумитности живота, али два детаља ме држе у убеђењу да ништа на овом свету није случајно.
Моја прва унука, Маша, родила се на рођендан мог оца, а он је умро на рођендан моје кћерке Наташе, али и унуке Наталије. Ако сам ово компликовано написао, да поједноставим - моја друга унука Наталија родила се на рођендан моје кћери Наташе (најлепши рођендански поклон), а мој Стари је на тај дан преминуо. Ето како живот и смрт корачају упоредо и смишљају само себи јасне приче.
Фотографија је снимљена на мом првом маршу у Бесмртном пуку у Волоколамску, фортпосту Москве.
|
