Bili su ponosni ratnici

24

Bili su ponosni ratnici

offline
  • V. Uzelac
  • Pridružio: 28 Dec 2011
  • Poruke: 664
  • Gde živiš: Bačka Topola

Одлично! Честитам!



Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame unutar poruka.
offline
  • vampire and philosopher
  • Pridružio: 13 Dec 2013
  • Poruke: 3917

Napisano: 12 Jun 2014 11:53

Овог јутра пробудио сам се изузетно нерасположен. Прочитавши вести пажњу ми је привукла репортажа посете премијера Немачкој и пратеће бомбастичне изјаве, смештене наравно у наслов. Послао сам коментар, на моје изненађење - објавише га. Поменуо сам да је мој деда био у Сталагу ХХБ, Маријенбург, Данциг и да Србија и Немачка никада неће бити савезници, како је то премијер славодобитно изјавио.

Мој деда по мајци, арт. наредник Раденко Грковић (1902 - 1984) заробљен је током Априлског рата и депортован на Балтик. Тамо је, као механичар, са групом других затвореника, послат на рад у бродоградилиште. Као успутна црта, од заборава је сачувана прича како је замало избегао стрељање пошто је покушао да прокријумчари храну (помињу се љуте паприке) у логор. На овој тешко оштећеној фотографији, он је човек са тамбуром у рукама.





На полеђини је, његовим рукописом, уписан датум - непознати дан маја 1942.

Током тих дана, његову највреднију имовину представљала је, претпостављам, наредна фотографија





на којој се налазе његова прва жена Лепосава и кћи Оливера. На полеђини можете видети датум 9. феб. 1942, као и печат Сталага, са мени нејасним 5а на крају. Према ономе што сам сазнао (а и мој деда је, као још неки припадници те генерације, о којма је писано на овим странама, био прилично шкрт на речима) мала Оливера умире неколико дана након 6. априла од рана задобијених током бомбардовања. Кажу да је, добивши вест о смрти кћери, деда поседео преко ноћи. И сад га памтим као високог старца, изузетно јаке, али потпуно беле косе. Кажу и да личим на њега... Лепосава ће преживети рат, али недуго по ослобођењу и она умире од туберкулозе.

Деда је, према бабиној причи, успео да побегне и после готово два месеца докопао се Србије (остала је и нека нејасна прича како му је током бекства уточиште пружила нека породица у, чини ми се, Словачкој), где се, у свом крају, село Неваде код Горњег Милановца, придружио партизанима. Неколико пута је рањаван и из рата излази са статусом ратног војног инвалида. По ослобођењу се са својом мајком Миљаном затиче у Бачкој, жени се по други пут, брзо и разводи, и на крају жени по трећи пут - мојом бабом.

Да не би све било тако једноставно, деда ће током педесетих бити ухапшен због ''критике народних власти'' (читај напио се и причао више него што је требало) пошто га је изгледа, опет по причи, пријавио нико други до венчани кум! Само захваљујући чињеници да му је рођени брат био народни херој Чедомир Грковић, није добио карту до Голог отока. Током његовог боравка у затвору, а које је скраћено управо захваљујући деда-стрицу Чедомиру, а делом вероватно и ратној прошлости, бабу и мајку рођену 1951. покушао је из куће да избаци неки локални партијски функционер. Спасао их је, опет, деда-стриц Чедомир.

Колико је истине, а колико временом придодатог у овој причи, не могу ни да наслутим. Остале су само те фотографије, које ево, делим са вама. Можда неко и препозна неког свог са оне прве фотографије.

Почивајте у миру Оливера, Лепосава, Миљана, Раденко и Чедомире...

Dopuna: 12 Jun 2014 19:19

исправка:
Тек накнадним читањем увидео сам грешку коју сам направио. Дедин брат није се звао Чедомир, већ Радован. А Чедомир је био њихов отац, мој прадеда, који је погинуо током Првог светског рата.



offline
  • Pridružio: 08 Sep 2005
  • Poruke: 5660



Fotografija mog pradede, sa pčetka veka, pred 1. svetski rat. Retuširao sam je i obojio, malkice uspevšid a je spasem. Drugi pradeda, sa majčine strane prešao je Albaniju, i samo jednom sam video neku jako lošu sliku, možda za ličnu kartu. Pretpostavljam da ljudi nisu imali gde da se slikaju u tim uslovima....

offline
  • Mirko S. Kojotovski
  • po zanimanju genije
  • Pridružio: 03 Jan 2012
  • Poruke: 346
  • Gde živiš: Banja Luka, DDR(Dodik Demokratische Republik)

Svaka čast Smile i moji su restauirali onu zahvalnicu što sam koji post gore ranije kačio. Mislim da je koštalo oko 100 Eura.

offline
  • Pridružio: 30 Dec 2011
  • Poruke: 156

Napisano: 23 Jul 2014 13:02

Moj pradeda u uniformi zandarmerijskog oficira Kraljevine Jugoslavije, borio se u Trecoj srpskoj armiji u prvom svetskom ratu, a zatim bio komandant zandarmerije u Petrovcu na Mlavi, Pozarevcu, i na kraju u Zemunu.
Umro je 1936. godine u Zemunu.


Dopuna: 23 Jul 2014 13:30

Moze li mi neko odgonetnuti sta znaci bela ili svetla traka na rukavu sa slike koju sam postavio post iznad?

offline
  • madza 
  • Super građanin
  • Pridružio: 27 Nov 2010
  • Poruke: 1342

Vecna slava, i Hvala junacima.




offline
  • Pridružio: 06 Feb 2010
  • Poruke: 2400

Сведочење о партизанима обичног човека.
https://www.youtube.com/watch?v=drPtp2GlPFo

offline
  • BSD 
  • Legendarni građanin
  • Pridružio: 05 Okt 2009
  • Poruke: 3609
  • Gde živiš: Kraljevo

offline
  • vampire and philosopher
  • Pridružio: 13 Dec 2013
  • Poruke: 3917

Мања допуна мог ранијег поста: данас сам дошао до папира са приказом породичног стабла по дединој страни.

Прадеда Чедомир Грковић имао је 30. година када је погинуо током Првог светског рата, а као војник изгурао је и оба Балканска рата. Што се тиче Радована, он није био дедин рођени брат, већ брат од стрица.

offline
  • Proučavanje međuvremena
  • Pridružio: 17 Maj 2006
  • Poruke: 22442
  • Gde živiš: I ja se pitam...

Napisano: 05 Maj 2016 12:02

Припремајући се за параду поводом Дана победе, решио сам да се прикључим Бесмртном пуку, колони чијом сам појавом прошле године остао потпуно затечен! То је нешто што се речима не може описати, већ треба видети. Живи и мртви - једно! И сви су живи, и они којих више нема - негде, како то лепо кажу Руси (все они живые - где-то). Колона живота пролазила је поред мене - живи су носили слике оних који су свој живот жртвовали за слободу других. Наравно, ту је било и много слика људи који нису погинули или умрли од рана, већ једноставно - људи који су се борили. Руси кажу : ''Спасибо деду за победу''. Ево слика мог оца и оне су сведочанство једног времена , непоновљивог у сваком смислу те речи. Поново је била црвена од крви цела планета.

После Андријевићке операције пролетерске дивизије незадрживо су похрлиле у Србију - да пресеку пут групи армија Ф, да се споје са РККА и да крену у ослобађање целе земље. На слици је група бораца Друге пролетерске НОУБ .Сиријус старији је први с десне стране.


Ослобођени Београд. На рукаву мога оца види се чин. Тако су се сликали - са полусавијеном руком, да се види ко је ко...Wink


Dopuna: 13 Maj 2016 12:48

После толико много година и деценија, мој отац поново у строју са својим ратним друговима...Са припрема за ''Бесмртни пук''.



Dopuna: 16 Maj 2016 12:50

Вредело је...Ко не може да отвори страницу, копираћу текст:

https://www.facebook.com/groups/involokolamsk/permalink/282431095427747/

Серб Йово Ивич – в волоколамском «Бессмертном полку»
Очень интересна история побратимских связей нашего района с сербским городом Пожаревац.
В боях за освобождение Пожареваца и других более или менее близких к нему населённых пунктов погибли сотни красноармейцев. Жители города решили увековечить их память. И 3 ноября 1962 года на холме Чачалица со всеми государственными и воинскими почестями в братской могиле был захоронен четыреста сорок один воин.
Родилась идея – окружить мемориал четырьмястами сорока одним деревом из России. Просьба была передана через советского посла в Югославии. И берёзы были привезены из СССР. А предоставило их лесное хозяйство Волоколамска. Взяты же саженцы были из тех мест, где воевала 316 стрелковая дивизия генерала И. В. Панфилова.
История парка развивалась и драматически, и славно. Драматически – потому что в результате последствий варварских натовских бомбардировок Югославии в 1999 году в парке погибло около трёхсот берёз. Несколькими годами позже директор культурного центра города Пожаревац Драги ИВИЧ вместе с находившимися там друзьями из России выступил с инициативой вновь попросить привезти русские берёзы. И снова они были доставлены из Волоколамского района! 15 октября 2007 года, в день освобождения Пожареваца от немецко-фашистских захватчиков, делегация Московской области, нашего района и сербские товарищи посадили деревья. И это было славно!
Подробнее история и этого парка, и освобождения Пожареваца и Югославии в 1944 году отражена в снятом волоколамским режиссёром Романом Волковым в 2013 году документальном фильме «Семь ступеней Чачалицы». Ныне в связи с Годом кино в России Роман Львович проводит в Волоколамском районном центре культуры и творчества «Родники» серию творческих вечеров. На первом был показан его фильм «Волоколамский рубеж». В планах – демонстрация и картины «Семь ступеней Чачалицы». Очень советую посмотреть!
Опять-таки в 2007 году наши сербские друзья были впервые приглашены на Международный – четвёртый - фестиваль военно-патриотического фильма «Волоколамский рубеж» имени С. Ф. Бондарчука. В состав одного из конкурсных жюри вошёл Драги Ивич. На фестивале мы с ним и познакомились. Драги стал настоящим другом волоколамцев, часто приезжает в наш город – прежде всего, на кинофорум.
В прошлом году он и впервые приехавший с ним в Волоколамск Миомир ИЛИЧ, градоначальник Пожареваца (именно так называется его должность), принимали участие в торжествах в честь 70-летия Великой Победы. И вот в этом году они вновь прибыли к нам. Только можно сказать, что теперь уже втроём. Драги Ивич привёз портрет своего отца, фронтовика ЙОВО ИВИЧА, и прошёл с ним по центральной площади города в составе волоколамского «Бессмертного полка».
Наша беседа состоялась сразу после массового возложения цветов к Вечному огню.
- Драги! Расскажите, пожалуйста, о вашем отце.
- Мой отец Йово Ивич был офицером Второй Пролетарской Ударной бригады Югославской Народной Армии. По возрасту он был самым младшим офицером в своей бригаде. Отцу было семнадцать лет, когда ему присвоили младшее офицерское звание – прапорщик. Воевал он с 1941 по 1945 год. Сражался плечом к плечу с русскими друзьями: под Белградом и на других направлениях.
Да, сначала у нас было партизанское движение, а потом оно преобразовалось в серьёзную армию - благодаря Советскому Союзу, который дал нам стрелковое оружие, танки, самолёты...
Отец с боями прошёл всю Югославию - от Македонии до Словении. У него было четырнадцать ранений! Умер он в 1989 году. Похоронен в Белграде, на воинском кладбище Банница.
- Наверняка сегодня в Пожареваце тоже проходят праздничные торжества, но вы решили приехать к нам.
- Да, это так. Иначе и быть не могло, ведь нас пригласил прославленный Волоколамский район, являющийся побратимом Пожареваца! И мы находимся в Городе воинской славы.
- Миомир, а какие чувства испытываете вы?
- В Волоколамске я – второй раз. В прошлом году мы с Драги тоже были здесь 9 Мая. Очень волнительно участвовать в мероприятии в честь победы над фашизмом. Братство сербского и русского народа для нас – не только традиция. Мы всегда будем благодарны русскому народу, освободившему нас от врага и оказавшему большую помощь в годы Второй мировой войны.
Мои родственники воевали и в Первую, и во Второю мировые войны. Находиться сегодня в этом историческом месте для меня не только обязанность градоначальника города-побратима Волоколамского района, но и просто по-человечески осознаваемая необходимость и большая честь как для гражданина.
- В 1979 году я был в туристической поездке по Румынии и Югославии. Я тогда просто влюбился в Сербию! Кстати, и отель, в котором мы жили в Белграде, так и назывался – «Србија», то есть «Сербия». В вашей стране люди, заслышав русскую речь, останавливали нас прямо на улицах, крепко, сердечно обнимали, дарили сувениры и говорили по-русски: «Здравствуйте, наши родные! Привет братской России!».
Миомир ИЛИЧ:
- Это и понятно! Много русских, белорусов, украинцев погибло за нашу свободу. Мы в Пожареваце свято храним их память. И будем хранить её вечно!
- В пожаревацком парке, конечно же, сегодня тоже многолюдно.
- Да! Этот парк - самый уникальный мемориал в мире. В братской могиле захоронен четыреста сорок один солдат: русские, белорусы, украинцы... И над ними шумят берёзы, рождённые волоколамской землёй. Мы храним эту могилу, как зеницу ока.
- Друзья! Мне в заключение тоже хочется сказать: здравствуйте, наши родные! Привет братской Сербии. И Пожаревацу!
И Драги, и Миомир:
- Спасибо! Спасибо большое!
Миомир:
- Хочу добавить не как градоначальник, а лично от себя, как от человека. Мы не любим американцев. Наша самая большая любовь – это русские.
- Как сказали бы дипломаты, по данному вопросу стороны зафиксировали полное совпадение позиций. Поклон любимой Сербии!

Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 617 korisnika na forumu :: 44 registrovanih, 7 sakrivenih i 566 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 2413 - dana 03 Okt 2019 05:07

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: A.R.Chafee.Jr., aljosa7, antosky, Arhiv, Bane san, batofilm, Boris90, Djokkinen, Dorcolac, Dragan Mačak Damljanović, drgnk, Dusan Medojevic, idefix, Kruger, Kubovac, Libertas, Lieutenant, lima, MB120mm, mikrimaus, milimoj, miljannis, Milos1977, MilosKop, Miskohd, Mixelotti, NenadG, ok, pein, Rakenica, Revolucion, SAA fan, Skijavoneska, spektorsky, Toni, topalovicdj, trajkoni018, VaRvArI 85, virked, VJ, vobo, voja64, zodiac94, 119