Naši "stranci"

3

Naši "stranci"

offline
  • Pridružio: 12 Nov 2010
  • Poruke: 1121

Djuzepe Barbanti Brodano, dobrovoljac 1875-76, napisao knjigu Garibaldinci na Drini.....



Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame unutar poruka.
offline
  • Pridružio: 16 Dec 2008
  • Poruke: 135
  • Gde živiš: srbija brale

Jozef Sulc nemački vojnik koji se nije borio za Srbiju ali je zato odbio da strelja Srpske rodoljube i zajedno sa njima streljan od svojih saboraca.
evo linka mojheroj.com/component/content/article/.....smrcu.html



offline
  • Pridružio: 10 Feb 2010
  • Poruke: 3863

^
Postoji domaći film o tome.

offline
  • Artiljerac
  • Pridružio: 07 Nov 2009
  • Poruke: 3128

Mlađa M 74 :: Jozef Sulc nemački vojnik koji se nije borio za Srbiju ali je zato odbio da strelja Srpske rodoljube i zajedno sa njima streljan od svojih saboraca.
evo linka http://www.mojheroj.com/component/content/article/.....smrcu.html



Bio je pravi vojnik, ne ubica! Zagrljaj

offline
  • madza 
  • Super građanin
  • Pridružio: 27 Nov 2010
  • Poruke: 1492

I on je Nas.
http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktue.....in-po-srcu

offline
  • Pridružio: 03 Jun 2013
  • Poruke: 76

Strani dobrovoljci u srpskoj vojsci, tu ima dosta da se piše.
Ja bih spomenuo Ignjata Kirhnera, nemca, komadanta sremskog dobrovoljackog odreda.
Evo jedan link gde se nalazi interesantan tekst o ovom oficiru:

novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:278034-Na-strani-Srba


Ignjat Kihner:



Ignjat Kihner sa braniocima Beograda:



Dobrovoljci Sremskog dobrovoljačkog odreda na položaju:






Takodje, čitao sam davno o jednom američkom oficiru koji se borio u Srpskoj vojsci. Davno je bilo, zaboravio sam detalje GUZ - Glavom U Zid (da li se radi o ratovima 1875-1878, ne znam Question ). Napisao je i knjigu, čini mi se da se zove "Uspomene iz Srbije", ili tako nešto. Nisam pročitao sve postove u ovoj teme, možda je neko spomenuo ovo i pružio više podataka.

offline
  • Pridružio: 12 Nov 2010
  • Poruke: 1121



поглавље о добровољцима из моје књиге

Добровољци
Крајем јула 1876. године у Србију су почели у већем броју да долазе руски добровољци, претежно официри. Многи су били распоређени по бригадама народне војске, али је већина била употребљена при формирању добровољачких батаљона. У то време је на Морави било оформљено или у формирању више добровољачких батаљона састављених од разних добровољачких чета, које су биле створене у почетку рата. Међу првима је формиран Батаљон кнегиње Наталије под командом капетана Ђура Шаринића, у коме су били већином Срби добровољци из Војводине. Батаљон Црногорски, или како се још звао Летећи црногорски кор, најпре под командом војводе Маша Врбице, (слика 073) а затим, када се он разболео, под командом капетана Михаила Радуловића, био је састављен од добровољаца из Црне Горе и Херцеговине. Кнегиња Наталија утрошила је милион форинти за потребе кора. Трећи батаљон се звао Руско – српски због тога што су његов старешински кадар сачињавали Руси, е четврти се звао Руско – арнаутски, кога су сачињавали Срби добровољци из Старе Србије са руским командним кадром. Руских официра у српској војсци било је, по једној белешци: 3 ђенерала, 13 пуковника, 23 потпуковника, 28 мајора, 94 капетана, 100 штабс–капетана, 190 поручника и 193 потпоручника и јункера. Од козака је планирано стварање четири козачка пука. Коњи за пукове набављени су у Темишвару. Први формирани пук назван је Козачка регимента кнегиње Наталије. (слика 074)
Одушевљење у Русији за Србе у самоослободилачком подухвату било је велико у 1876. Чак је и званични став донекле промењен, па је цар одобрио прикупљање прилога за српске страдалнике у рату и привремено одсуствовање официра из царске војске пријављених као добровољце за српски фронт. Добровољци су се пријављивали у регрутским канцеларијама, снабдевани платом и путним трошковима и са благословом и песмама испраћани у Србију. Московско кредитно друштво организовало је регрутовање добровољаца и пријем помоћи. Одушевљење славенофила било је огромно у Москви, Петрограду, Кијеву и другим градовима. У лето 1876. године из Русије су у Србију долазила одељења Црвеног крста, са лекарима, милосрдним сестрама и болничком опремом. Начелница сестара милосрђа била је кнегиња Шаховскаја. Током бомбардовања Алексинца, Шаховскаја је са милосрдним сестрама обилазила рањене и указивала им помоћ. Капетан Максимов, ордонанс генерала Черњајева, вратио се на фронт са одсуства из Београда са својом сестром Садовском. Руска дама дошла је из Петрограда као добровољац за рад у српском санитету. Њена појава била је необична за свакодневне ратне прилике. Са шајкачом на врху пунђе, корбачем у десној руци, белом повеском са црвеним крстом на левој мишици, изазивала је велику пажњу. (слика 075, 076)
Од бугарских добровољачких чета, које су се у почетку рата бориле под командом мајора Кирјејева на Кадибогазу и код Раковице, и нових добровољаца створен је први бугарски батаљон од око 750 људи. Доцније, током септембра, пристигла је нова партија бугарских добровољаца, од којих је створен други бугарски добровољачки батаљон од око 600 бораца са руским старешинским кадром, а од новодошлих добровољаца из Русије два руска добровољачка батаљона са укупно око 1 200 бораца.
Батаљон (легија) кнегиње Наталије био је састављен од српских добровољаца из Угарске и београдских трговачких и занатлијских калфи и слугу. Међу њима је било ситничара, обућара, кројача, пиљара, слагача... Језгро, у војном погледу, чинили су српски добровољци из Аустро–Угарске. Њено бројно стање мењало се од 230 до 500 добровољаца. Батаљон је стигао из Београда у Делиград 6. августа. Ова добровољачка јединица, називана и легијом, била је формирана о трошку кнегиње Наталије Обреновић. Њен први командант био је Ђуро Шаринић. Пореклом Личанин, учествовао је као аустријски официр у ратовима у Италији и Пруској. Борио се и у грчком устанку на Криту 1868. и у Бокељском устанку 1869. У устанцима у Босни придружио се 1875, а у лето 1876. године је предводио добровољце на Морави.
У јуну 1876. су код Шапца створене две добровољачке бригаде са 2 729 добровољаца под командом потпуковника Грује Мишковића; (слика 077) код Крушевца око 300 добровољаца под командом архимандрита Нићифора Дучића. У Кладову су се прикупљали бугарски добровољци, око 400 – 500 људи, које је организовао бугарски комитет преко својих делегата.
Др. Владан Ђорђевић , у својим Успоменама пише да је у главном стану недалеко од фронта, неколико дана провео један јапански официр. У току битке код Бобовишта видео га је поред руског пуковника Дохотурова. Осим јапанског, није говорио другим језиком, тек по неколико француских речи. Са посебном пажњом је посматрао операције Српске војске. Био је то „младић ситног стаса у цивилном руху, са малим према носу накриво расеченим очима, без икакве браде и са иктеричним жутим лицем и рукама”.
Амерички добровољац Феликс Вајт у Српској војски прозван је Срећко Далековид. Током боравка у Европи, млади Американац био је опчињен ослободилачким побудама народа унутар Отоманског царства. Вајт се истакао у рату, добио чин потпоручника, у миру живео у ослобођеном Нишу и радио као геометар, са знањем и умећем ретким међу Србима тог поратног времена.
Барон Курт Матеји, син богатог Саксонца, побегао је од куће у Србију, као добровољац. Претходно није био служио војску. Учествовао је у борбама од Тимока до Мораве. Командант Моравско–тимочке војске га је унапредио у потпоручника и поставио за првог ађутанта.
Мајор гроф Тифенхаузен, задобивши ране на рукама и ногама у борбама код Св. Нестора, био је транспортован у болницу у Београд. Поново се 1877. вратио у рат, и поново био рањен код Ески Загра, у саставу бугарских добровољаца.
У српско–турском рату 1877–78 у саставу српске војске образован је Добровољачки корпус од 3 батаљона. У њему је, поред добровољаца Југословена, био и известан број Аустријанаца и Немаца, који су се нарочито истакли у борбама при заузимању Врања. Од ђака добровољаца са виших школа формирана је 18. 12. 1877. добровољачка Ђачка легија. По свршетку рата известан број добровољаца других народа остао је у српској војсци и заузео високе положаје, међу којима и два брата Јуришић–Штурма, од којих је Павле у ратовима 1912–18 командовао дивизијом, а потом армијом.
Упућивање добровољаца у Србију и друге југословенске крајеве где су вођене борбе против завојевача, коришћено је од неких великих сила као форма за обезбеђење одређених политичких позиција и интереса. Али добровољци који су били у служби те политике највећим делом нису били свесни тога и многи од њих су дали своје животе у борби против освајача.
Михаил Григоријевич Черњајев (1828 – 1898), (слика 078, 079) руски генерал, завршио је велику Никојевску генералштабну академију 1853. Од 1857. био је на служби у Оренбуршком корпусу, а потом његов начелник штаба; 1864–65 командовао је Западносибирским одредом у Средњој Азији и истакао се при освајању Ташкента; 1865–66 војни губернатор Туркестанске области. Као активан панслависта дао је оставку на службу у вијсци 1875. и постао уредник националистичког листа Рускиј мир, преко кога се залагао за интересе Србије и Црне Горе које је истакао Босанско–херцеговачки устанак. Дошао је у Србију као изасланик Словенских комитета и у мају 1876. постао српски држављанин и активни генерал. У том двојаком својству, срспког генерала и представника Словенских комитета, залагао се с успехом за долазак руских официра добровољаца у српску војску. У српско–турском рату 1876–77. командовао је Моравском, а потом Моравско–тимочком овјском. Био је храбар; у критичним фазама борбе често се налазио у предњим редовима што је позитивно утицало на борбени дух дотичне јединице, али није имао прегледа над читавим бојиштем. Одлучивао је брзо и без довољног познавања ситуације, па је одлуке често мењао. Навикнут на редовну војску, није се могао снаћи на челу народне војске (милиције) каква је била српска у то време, па није оправдао наде које су у њега полагане. Настојао је да се рат продужи да би руска влада под притиском Словенских комитета ступила у рат. По закљученом примирју оргнизовао је 16. септембра уз помоћ руских официра у свом штабу, проглашење кнежевине Србије за краљевину, с намером да још више заоштри српско–турске односе и онемогући закључење мира, што кнез и српска влада нису прихватили. После пораза Моравске војске на Ђунису 29. октобре 1876, напустио је бојиште 5. новембра са неколико сототина руских добровољаца и вратио се у Русију. Генерал–гунернатор Туркестанске области био је од 1882–84, а до 1886. члан Војног савета. (слика 080)
Пуковник Николај Николајевич Рајевски (1839–1876) (слика 081) је био руски официр и српски добровољац (кога је овековечио Лав Толстој у роману „Ана Карењина” као Вронског) учесник битке код Ташкента, мисионар Свесловенског савеза (за Балкан и Србију) као и учесник у Српско—турском рату 1876. у бици за Горњи Адровац код Алексинца где је и погинуо. Носилац је руских и српских одликовања (Таковски крст). Потиче из угледне породице. Био је унук прослављеног генерала Николаја Рајевског, хероја Отаџбинског рата 1812. против Наполеона, (о чему писао Лав Толстој у роману „Рат и мир”) по коме је и добио име. И његов отац, који се такође звао Николај Николајевич (1801—1843), био је генерал–лајтнант.
После студија је био на служби у гардијском хусарском пуку. Рајевски као тридесетогодишњак, добија чин пуковника, а затим одлази у Ташкент где учествује у ратним операцијама (где је и рањаван). Николај је, још као млад официр, био упућен у специјалну мисију на Балкан и у Србију. 1867. године за путовање у Србију и Босну у специјалну мисију одабрао је Рајевског нико други него руски цар Александар Други, а инструкције дао министар војни Миљутин, у Србији га прихватио српски министар Блазнавац.
Девет година касније, други долазак пуковника Рајевског је 1876, као добровољац у Српско–турском рату. Са собом је довео приличан број руских добровољаца (3000–5000). По доласку у Београд из Одесе, првих дана августа месеца 1876, одмах се јавља на моравски фронт у штаб генерала Черњајева на Делиграду. Черњајев је једно време на Рајевског гледао са подозрењем, на шта се Рајевски није обазирао. Генерал Михаил Григорич Черњајев убрзо додељује Рајевском команду над одређеним здруженим одредима. (слика 082)
Прву битку на тлу Србије Рајевски је водио за село Моравац, док је најславнија победа на моравском фронту била битка на Шуматовцу, где су небројени напади били од Турака али су сви одбијени. Ипак на моравском ратишту тих дана изгинуло је око 9 хиљада српске војске (као и бар 31 руски официр) и више од 15 хиљада турске војске. Одлучујућа битка за Адровац била је и кобна за пуковника Рајевског. Турска војска је започела напад 20. августа (1. септембра по новом) који је трајао од 8 сати ујутро до касних вечерњих сати. Турци су цело пре подне са тешком артиљеријом нападали српске положаје. По почетку битке генерал Черњајев је одмах изашао са штабом на Прћиловачки вис. У раним поподневним часовима генерал Черњајев шаље одред пуковника Рајевског као подршку у Горњи Адровац. Већ негде око 17 часова гласоноша доноси вест од командира батерије поручника Шамановића, генералу Черњајеву да је пуковник Рајевски „овог часа погинуо од непријатељског пушчаног зрна”. Свега 16 дана било је довољно да се упише у историју Србије. Његово тело сахрањено је у порти манастира Светог Романа, а одатле је после неколико дана пренето у Београд. Петог септембра испраћено је уз велике почасти за Русију, после опела у саборној цркви коме је присуствовао кнез Милан. За време опела у Саборној цркви чинодејствовао је први српски митрополит Михаило са седамнаесторицом свештеника. Певао је и хор присутне козачке легије.
О догађајима на Балкану заинтересовано је било и италијанско јавно мнење. У том смислу организован је 1876. године Савез за ослобођење и братимљење народа словенско–јелинског олуострва, у којем је почасни председник био Ђузепе гарибалди. Програм је предвиђао помоћ Србији и другим балканским народима у борби за слободу, а предузети су и конкретни преговори са српском владом. Првобитно је било речи о организовању легије гарибалдинаца од пет стотина људи, али је број добровољаца био мањи. Сматра се да је у Србију дошло тридесет до четрдесет добровољаца, од којих тридесет Италијана под командом Челса Черетија и Наполеона Корацина. Део добровољаца били су социјалисти из Ливорна (слика 083) као најватреније Гарибалдијеве присталице. Николо Корацини и Ђузепе Бродано (слика 084) оставили су трајна сведочанства о догађајима у којима су учествовали. Своје белешке из српско – турског рата објавили су већ 1877. године. Том публикацијом шире су, у право време, упознали италијанску јавност о догађајима у Србији и на ратишту. Одред Гарибалдинаца упућен је на Дрину, у састав Дринске војске под командом генерала Ранка Алимпића. Неуспех Србије у рату 1876. и уопште слаба организација допринели су да добровољци нису могли да дођу до изражаја и да се укључе у борбу због које су и дошли. План је пропао и они су се у децембру вратили у Италију.
Бугарске добровољце врбовао је и организовао у Кладову бугарски комитет са седиштем у Букурешту. (слика 085) Комитет је деловао преко својих делегата које је на томе послу новцем и оружјем помагало Министарство војно Кнежевине Србије. Чете бугарских добровољаца скупљале су се у Кладову, Зајечару и Брегову, а 12. јула положиле су заклетву на верност пред пуковником Милојком Лешјанином. Истовремено, освећене су заставе које су саме војводе донеле. Неке од чета, по сведочењу савременика, биле су под заставом с бојама бело–плаво–зеленом, хоризонтално поређаним.
Румунским (Влашким) батаљоном добровољаца командовао је пуковник Ђорђе Катарџија, ујак кнеза Милана Обреновића. Осим њега, још један добровољац стигао је из Румуније, такође кнежев рођак. Катарџија је у ствари постао почасни командант а командовање је преузео поручник Попеску. Влада Румуније није допуштала да се оружје и олово испоручује преко националне територије као помоћ Србији, а некмоли да упути батаљон добровољаца. Та јединица је формирана од Влаха из српске народне војске. Доцније су се придружили румунски добровољци, потпоручник и четири нижа чина.
Британски извештачи су у лето 1876. скренули пажњу јавности о српској ослободилачкој борби. Вести о злоничима над цивилним становништвом изазвали су спонтану осуду. Тако се отворио пут од британског острва до Београда за све оне који су желели да се боре као добровољци, да учествују у лечењу рањеника или да пишу о мало познатим пределима. Међу њима се нашао и млади поручник лаке пешадије Филип Сотсбери који је пошао у Србију како би стекао искуство из рата. Британска лига за помоћ хришћанима у европској Турској била је приватно удружење. Настала је из хришћанског осећаја помоћи људима у невољи. Енглески добровољци су у Београду отворили болницу. Међутим, и поред свега у Србији је владало подозрење према енглеским доброчинитељима због туркофилске званичне британске политике. На другој страни је било много више британских добровољаца, међу којима је био и генерал Кемпел, званични британски представник у главном штабу Абдул Керима. (слика 86)
Петар Карађорђевић (1844–1921) (слика 087) дошао је из Швајцарске у Босну да помаже устаницима, под псеудонимом Петар Мркоњић, према истоименом јунаку из народне поезије. Преко свог пријатеља Манојла Хрваћанина набавио је из Трста три свилене заставе. Две мање су упућене устаницима на планину Просару, а трећа, коју је Мркоњић задржао, била је од тешке свиле, уоквирена златним ресама, с ликом Првозваног Андреје на једној страни, а на другој златним натписом: Првозвани Андреја благослови српско оружје. У јануару 1876. године заклела се под том заставом босанска устаничка војска. Петар Мркоњић је током устанка, у периоду од јула 1875. до краја маја 1876. године предводио чету у Црним потоцима. Двојаки су мотиви који су утцали на Петра Карађорђевића да приступи устаницима. Прво, он се борио у Француско – пруском рату, а сада када је део српског народа војевао против Турака, као Србин и родољуб није хтео, нити је могао да остане по страни; његово место било је међу устаницима. Друго, својим присуством у устанку, он и Карађорђевићи стекли би поверење народа Србије и ван ње, што би било веома значајно за свргнуту династију да поврати углед и престо. Међутим, против његовог присуства у Босни, били су Аустро–Угарска, званична Русија, Србија и Црна Гора, као и већина устаничких старешина. Ови први из политичких разлога, а ови потоњи, јер због личног угледа нису могли да дозволе да им командује придошлица.
Веома је интересантан пример добровољца Хенри Мекајвер (Henry Ronald Douglas MacIver 1841–1907), (слика 088) који се од најраније младости посветио војничком позиву, и за свог живота ратовао под 18 различитих застава од Индије где је био подофицир, Италије под Гарибалдијем у чину поручника, Шпаније где је носио капетански чин у војсци Дон Карлоса, америчког грађанског рата где се борио на страни југа у чину мајора, Мексика где је био потпуковник императора Максимилијана, пуковника Наполеона III, инспектор коњице у Египту, командант коњице и бригадир у Србији. Он је 1884. године објавио књигу Под четрнаест застава, али је до краја живота стао под још четири различите заставе. Иако у одлуци коме ће на располагање ставити своју сабљу никада није допуштао да га воде лични афинитети, увек је гајио одбојност према Турцима. То га је и навело да се по дизању Херцеговачког устанка придружи Црногорцима. Када је Србија објавила рат Турској, Мекајвер је отишао у Лондон да организује коњичку бригаду да се бори уз Српску војску. Ова бригада је требало да се назове Витезови Црвеног Крста. У свом писму уреднику новина под називом Hour (Час), генерал каже: Може бити занимљиво многим вашим читаоцима да сазнају да се одабрана група господе тренутно организује са циљем да предузму мере у случају нужде одбране хришћанске популације, а нарочито британских поданика који су без адекватне заштите и веома изложени религиозном угњетавању муслимана. Животи хришћанских жена и деце су стално угрожени од фанатчних хорди. Витезови ће бити пажљиво одабрани и држани под стриктном војничком контролом, и биће под командом војника са великим искуством у земљама истока. Темплари и сви други крсташи се позивају да дају помоћ и симпатију.
Међутим Мекајвер није имао успеха у регрутовању великог броја Витезова, па тако ратни дописник из Србије, у ишчекивању почетка рата, пише следеће: „Шкотски војник плаћеник, Хенри Мекајвер, по чину пуковник, дошао је у Београд са малим контигентом војних авантуриста. Пре пет недеља сам га срео у улици Флит (Fleet Street) у Лондону и тада смо разговарали о експедицији. Он је добио задатак од српског кнеза да организује и командује независном коњичком бригадом, а затим је ужурбано кренуо да од својих добровољаца формира Витезове Црвеног Крста. Бојим се да неки од његових крсташа имају више заслуга у нападима на барове у улици Флит него што ће их стећи на српском ратишту, али ја не треба да антиципирам историју”.
Други документ говори о томе како је прве недеље службе као српски официр, Мекајвер регрутовао деведесет људи, али да су они били разасути свуда по граду, без склоништа и следовања. Лондонски Тајмс наводи: Наш дописник из Београда је синоћ телеграфисао: „Тренутно се овде налази џентлмен по имену Мекајвер. Дошао је из Енглеске и понудио свој мач Србима. Српски министар војни му је дао чин пуковника. Јутрос сам га видео како увежбава око сто педесет наочитих момака, који сви носе добре коњичке униформе, и имају коње.” Касније откривамо да: „легија пуковника Мекајвера сада броји преко две стотине људи”, или да се: „Кнез Ника, румунски рођак кнегиње Наталије од Србије, придружио коњичком кору пуковника Мекајвера.” Касније, 28. октобра 1876. године часопис Court Journal доноси вест: „Пуковник Мекајвер, који је пре неколико година био познат у војним круговима у Даблину, сада оставља свој печат у Српској војсци. У рату са Турском, он командује са око хиљаду руско–српских коњаника.” Енглески листови такође наводе да је пуковник Мекајвер именован за команданта коњице Моравске и Тимочке војске, те да га је генерал Черњајев због држања одликовао Таковским крстом и златном медаљом за храброст. Касније сазнајемо из новина Daily News: „Господин Луис Фарли, секретар Лиге за помоћ хришћанима у Турској, је добио следеће писмо из Београда, датирано 10. октобра 1876: Драги господине, у вези извезене заставе коју је љубазно израдила једна енглеска дама и коју је лига проследила пуковнику Мекајверу, имам велико задовољство известити вас о следећем. У недељу ујутро, заставу коју је претходно освештао архиепископ, у двор је однела почасна гарда, где ју је пуковник Мекајвер, у присуству кнеза Милана и многобројне свите, у ваше име и име донатора, предао у руке кнегиње Наталије. Племенити пуковник је за ову прилику носио парадну униформу команданта бригаде и заповедника коњице Српске војске, а на грудима златни Таковски крст који је добио после битака 28. и 30. септембра, као признање за хероизам и храброст које је показао током тих дана. Лепота овог одличја је била засењена околностима у којима је заслужена, када је у вечери после битке 30, генерал Черњајев пришао пуковнику Мекајверу, скинуо крст са својих, и прикачио их на груди пуковника”. (слика 089)
У Србији и у Српској војсци, Мекајвер је доживео врхунац своје војничке каријере. Командовао је бригадом и био поштован и на двору и од народа. Био је добро плаћен, борбе је било на претек, а Београд му је био весео и занимљив. Од свих места на којима је био, и свих земаља у којима је служио, о Кнежевини Србији је најрадије говорио и са најдубљим осећањима.

Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 591 korisnika na forumu :: 13 registrovanih, 2 sakrivenih i 576 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 3195 - dana 09 Nov 2023 14:47

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: 357magnum, Ageofloneliness, esx66, hyla, laurusri, MikeHammer, miodrag, Nobunaga, panzerwaffe, Penzula, shaja1, Snorks, zlatkoa987