rip
- natrix
- Legendarni građanin
- Pridružio: 21 Nov 2007
- Poruke: 8179
|
- 13Ovo se svidja korisnicima: peruni, mushroom, Dorcolac, aleksmajstor, voja64, amstel, Ognjen D., Bane san, Sirius, Skywhaler, kolateralnasteta, the zivotinja, nuke92
Registruj se da bi pohvalio/la poruku!
....Ne kaže se džabe: hleb naš nasušni.....
Citat:Naš vojnik je kroz hleb imao svojevrsnu vezu sa svojom tradicijom, sa ognjištem i verom koju je branio.
Aleksa Zdravković i njegov hleb kao simbol srećnog povratka kući iz rata
Tain hleb- kao prvo vojničko sledovanje...
Vojnički hleb Tain, iz 1912. godine, u pirotskom muzeju
Reč je o vojničkom hlebu – Tainu, umešenom 1912. godine i dato vojniku kao prvi ratni obrok, u vreme kada su se nad Srbijom nadvili ratovi i beda.
Uopšteno o Tain hlebu
Tain je vrsta vojnog hleba načinjenog od mešavine raženog i belog brašna, koja je mogla je da traje dugo i daje snagu srpskim vojnicima u borbi. Reč tain je turskog porekla što znači sledovanje, a svakom vojniku sledovala je jedna vekna od 800 grama hleba dnevno...svedoči o tome da je tain zaista bio svetinja za vojnika, koju je on mora sve vreme rata da konzumira kako bi preživo sve nedaće i oskudice u ishrani.
Kao obavezni deo uniforme srpskog vojnika bila torbica za hleb.
...Hleb i so, najvažnije namirnice u ratu...
Proizvodnja taina — vojnog hleba u Srpskoj vojsci počela je odmah posle tursko-srpskih ratova.
Na početku Prvog svetskog rata uz tain su vojnicima deljene i suve šljive, pošto je u Gornjem Milanovcu ostala velika količina šljiva, čiji su izvoz sprečili Austrougari. Energetska vrednost suvog voća je visoka, a hleb sa suvim šljivama se i danas nalazi na meniju suvog obroka vojske u vanrednim uslovima. Kad je bilo prilike, uz tain leb jela se i druga hrana klasična za srpsku kuhinju /luk, pasulj, paprika, sir, kajmak/.
Postoji veliki broj priča koje govore o tome da je tain srpskim vojnicima bio i amajlija.
Citat:U beznađu, očaju, kada sve umire, a život postaje ništavan, kada se čuje samo govor pušaka i topova, oko struka u torbicama, nosili su hrabri srpski vojnici tain, verujući da će preživeti i da će ih on spasiti od kuršuma. Reči majki, koje su ih ispratile u rat, da čuvaju taini (napomena - prvi koji su dobili po mobilizaciji), urezivale su se u njihove misli. Posle svake bitke, preživeli su se rukama hvatali za svoju torbicu sa tainom, ljubeći parče, već ubuđalog hleba, zahvaljujući Bogu što još dišu i tako do nove bitke.
Tridesetjednogodišnji krojač i poštar Aleksa Zdravković iz Pirota odazvao se mobilizaciji uoči Prvog balkanskog rata, a majka ga je zavetovala da sačuva prvo sledovanje hleba jer će to biti njegova amajlija.
Citat:"Kada je Aleksa Zdravković dobio poziv da kao regrut krene na front 1912. godine, njegova majka spremajući mu torbu i blagosiljajući ga da se živ i zdrav vrati kući, stavila mu je u amanet da prvi vojnički hleb koji dobije u kasarni, ne pojede, već vrati kući. Znala je da će on biti gladan, znala je gde ga šalje i bila svesna da se možda neće ni vratiti kući. Kada je Aleksa stigao u kasarnu i primio svoje prvo vojničko sledovanje”, vojnički hleb tain, odmah je pao u iskušenje da ga proba, ali je odoleo i umesto njega pojeo domaći hleb, sir i pečenu piletinu koju je poneo od kuće."
Te 1912. brižna majka nije ni slutila da će svog Aleksu, ako uopšte preživi, videti tek za šest godina. Jedna za drugom, krenule su bitke. Sa tainom na dnu torbe, Aleksa je ratovao na jugu Srbije, u Makedoniji, a zatim je kroz kosmetske i albanske gudure dospeo do Krfa. Sledi proboj Solunskog fronta, Kajmakčalan, Bitolj, Skoplje i, konačno, 1918. otadžbina Srbija.
Aleksa Zdravković se posle šest godina ratovanja vratio kao narednik u svoj Pirot sa tainom u torbi, ovenčan brojnim odlikovanjima.
Aleksa je svojim sinovima često pričao kako je sa drugovima, pre svakog juriša, ljubio buđavi tain i opet ga vraćao u torbu. Nijednog momenta mu na pamet nije palo da prekrši majčin zavet i pojede ga. Amajlija je nadživela svog vlasnika, ali i mnoge u porodici Zdravković. Aleksa se posle ratovanja oženio i podigao četvoricu sinova i jednu ćerku. Jedno vreme je radio kao poštar, zatim terzija, a naprasno je umro 1941. godine, kada je bugarska okupaciona vojska ušla u Pirot.
- Kao i većina Piroćanaca borio se u sastavu Trećeg pešadijskog puka koji je bio deo Moravske divizije.
Iako Aleksa isprva nije verovao majkinim rečima, odlučio je da sačuva tain i nosi ga u vojničkoj torbici, a reči majke podelio je samo sa najbližim ratnim drugovima. Događaji koji će uslediti, pokazaće njihovu istinitost.
- U bici na Oblakovskom visu, blizu Bitolja, usred najvećeg okršaja, u noći 17. novembra 1912., metak je udario u Aleksinu čuturicu punu vode, probio staklo i zaustavio se u njoj. U to vreme čuturice nisu bile od aluminijuma već od stakla, obavijene sa dva metalna poklopca. Aleksa je ostao nepovređen i pošto mu je čuturica spasila život, čuvao ju je zajedno sa metkom kao ratni trofej - objašnjava Panajotovićeva.
Nakon balkanskih ratova, Aleksa je mobilisan i u Prvom svetskom ratu, ovaj put je pošao kao narednik, a sa sobom je poneo i amajliju tain.
- Dok se njegov puk nalazio na položajima u Mačvi i dugo odolevao austrougarskim napadima, u jednom trenutku puk je bio primoran da se povuče sa prve borbene linije na prihvatni položaj. Aleksa je tada primetio da je ostao bez torbice sa tainom i odlučio da se vrati u rov po nju. Uzalud su ga drugovi odvraćali od te smrtonosne namere, on je tvrdoglavo ostajao pri svome: „Moram da je potražim, dok Švabe nisu zauzele rov, pa makar poginuo“, govorio je. Sreća ga je pratila i ovog puta i uspeo je da se domogne torbice - priča kustoskinja.
Za vreme Kolubarske bitke, decembra 1914. godine Aleksa je zaslužio Orden Karađorđeve zvezde zbog izuzetne hrabrosti i snalažljivosti. Tog dana njegova amajlija je spasila ceo vojni puk.
- Naš puk se nalazio u teškoj situaciji, jer je ostao bez municije, naročito bez preko potrebnih bombi. Nikako se nije moglo napred, jer se čekalo da padne vis, koji se bio isprečio na putu srpskoj vojsci. Narednik Aleksa Zdravković dosetio se kako da nadmudri neprijatelja. Dao je znak maramom i neprijatelj se ućutao, a onda je podigao svoju tabakeru, pretvarajući se da drži bombu i jako podviknuo da naša vojska ima još pedesetak takvih, koje će odmah da zagruvaju, te bi im bilo bolje da se predaju. Kako se u austrougarskoj vojsci nalazilo mnogo ljudi koji su znali srpski jezik, razumeli su šta im je rečeno, uplašili se od „dobro“ naoružane srpske vojske i predali se - objašnjava Mila.
Od tog trenutka svi su verovali u taličnost Aleksinog dvopeka i celivali su ga kao ikonu pred svaki polazak u boj. Aleksa je preživeo i strahovito povlačenje preko albanskog krša u zimu 1915. godine, a kada je stigao na Krf i dovoljno se oporavio premesio je tain, koji se već počeo drobiti.
Ceo puk je znao za Aleksin tain i svi su u njega verovali kao u svetinju, pa su ga celivali kao ikonu pred svaki odlazak u boj. Aleksa je preživeo i strahovito povlačenje preko albanskog krša u zimu 1915. godine i stigao na Krf.
Priča o čudesnom hlebu širila se među našim ratnicima, pa je dospela i do Francuza i Engleza, koji su dolazili da ga vide i nudili vlasniku velike pare da ga kupe, ali ga Aleksa nije prodao, zapisano je, pored ostalog, u rukopisu “Doživljaju Piroćanaca u Balkanskim i Prvom svetskom ratu“ učitelja i nekadašnjeg upravnika Muzeja Ponišavlja Duška Ćirića.
Hleb tain, Zdravkovići su u jednoj drvenoj kutiji čuvali sve do kraja šezdesetih godina prošlog veka, a
poklonili su ga potom Muzeju Ponišavlja. gde se i danas nalazi. A izlaže se samo na specijalnim izložbama, poslednji put 2018. godine.
Postoji i mesi se danas, i tako tradicija i simbolika živi i dalje...
Izvori:
- Wikipedija,
- [Link mogu videti samo ulogovani korisnici]
- [Link mogu videti samo ulogovani korisnici]
- [Link mogu videti samo ulogovani korisnici]
|
