Zlodela Bugara u I i II svetskom ratu u crnotravskom kraju

• 1Ovo se svidja korisniku: rzbrzotrz
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Zlodela Bugara u I i II svetskom ratu u crnotravskom kraju

ЗЛОДЕЛА БУГАРА У РАТОВИМА ЦРНОТРАВСКОГА КРАЈА
( У Првом и другом светском рату 1915-1918 и 1941-1945-године)

Црнотравски крај је посебно запамтио бугарске окупационе власти.
Окупатор је настојао да уништи све што је српско: књиге, споменике, језик, а мештане, хапшењем и злостављењем нагнао на послушност.

Народ је остао упоран. Колике су биле жртве најбоље показује чињеница да је у времену од новембра 1915. године до краја фебруара 1916. године окупатирска бугарска власт интренирала преостало мушко становништво у Буигарску на принудан рад.

Прва партија интернирана отерана је 4. децембра 1916. године да се више нико од њих не врати.
Друга од 13-23. децембра 1916. године имала је само 5-10% преживелих.
Како су живели и шта су морали да раде интернирци под окупаторском влашћу није потребно ни наводити.
А кад ни то није помогло, окупаторска власт је силом приступила бугаризацији целокупног становништва, што се најбоље види из писма шефа војне инспекције за Мораву Купинчева и секретара Мустакова, које су они упутили свим командантима у окупираним областима под бројем 7438 од маја 1916. године:

Спаљивање к њ и г а

„ОКРУЖНОМ НАЧЕЛНИКУ


В р а њ е

На основу наређења Врховне команде оперативне војске НО 7438 од 3.т.м. наређујем вам да конфискујете по свим надлештвима и приватним кућама српске књиге, слике и карте, одаберите што је важније од тога и пошаљите Министасртсву просвете, остале спалите..
Тај се посао има свршити брзо и пажљиво. Књижари могу продужити рад, али само са књигама писаним на бугарском језику.

Но 1223 Шеф моравске војне инспекције,
16. мај 1916. године генерал Купничев“


Или из списа начелника округа др. Гл. Захиаријева и секретара Величкова о забрани српског језика:

„ЗАБРАНА СРПСКОГ ЈЕЗИКА

НАРЕДБА НАЧЕЛНИКА ОКРУГА ВРАЊСКОГ О УПОТРЕБИ СРПСКОГ ЈЕЗИКА (Том први страна 268)

„Среским началеницима .....
Полициско и административно одељење Министарства унутрашњих дела и хигијене известило ме актом од 25. новембра т.г. Но 17961 да су српски начелници у моравску област заборавили језик бугарски и служе се српским језиком употребљавајући српски језик чак и у званичним актима.

Извештавајући вас о овоме скрећем вам пажњу да сам решен употребити казну за оне који употребљавају речи српске у говору и писању. Ви сте послати да утичете на становништво, а не да оно утиче на вас.

Но 3991 Начелник округа
6.децембар 1916.године Др. Гл. Захаријев, с.р
Врање Секретар Величков“.

-наставиће се-

19, март 210. године
Власотинце

Мирослав.Б. Младеновић Мирац локални етнолог и историчар

• 4Ovo se svidja korisnicima: vladetije, 037, rzbrzotrz, Atomski čoban
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Што кажу наши стари:"Кад се зарати,а ти не знаш на коју ћеш страну,удри по Бугарима,сигурно нећеш погрешити".

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

/nastavak/
Zlodela Bugara u I i II svetskom ratu u crnotravskom kraju

ЗЛОДЕЛА БУГАРА У РАТОВИМА ЦРНОТРАВСКОГА КРАЈА
( У Првом и другом светском рату 1915-1918 и 1941-1945-године)

Осим тога на овом терену, нарочито у време побуне Срба 1917. године, и проласка четника Косте Пећанца преко Чемерника, Баинца и Острозуба, бугарска војска је масовно палила и уништавала села.

У Баинцу и Млачишту Бугари су спалили неколико куће и претукли многе грађане, желећи да дознају у ком правцу је отишао Коста Пећанац са својом јединицом.
Том приликом бугарски војници су мучили Милтена Ђикића, Стојадина Стојановића и Даницу Ђикић.

Одлучили су да Даницу вешају. Видевши ову њихову намеру Даница из замоли да јој дозволе само да пољуби свога сина Драгишу. По његовом одобрењу ушла је у кућу, зграбила свога сина и успела да побегне.
Затим се дуго скривала по шумама Качара и Чемерника.

Тих дана Бугари су ухапсили Милеву, жену Светозара Ђорђевића Масарика Сипку, жену Јована Станојевића и Султану, жену Косте Станојевића Зеца.
Њих су Бугари држали недељу дана затворене у обору.
Како ништа од њих нису сазнали, то су их привремено пустили кући да би одмах преко Млачишта и Предејана отерали за Лесковац, а потом за Власотинце.
У зграду бивше власотиначке кафане „Солун“ мучили су их још две недеље.
Последњих дана добијале су по шездесет тешких удараца да је „месо од њих одпадало“.
Онесвешћене, избацили су их потом напоље.. Таса Николић из Брода и Влада Гане, Црнотравац, превезли су их у Црну Траву.
У путу је подлегла Султана, мајка петоро деце, а неколико дана касније и Милева, оставивши шесторо деце у усамљеној кући усред шуме.
Након месед дана бугарски зликовци отровали су и Симку да не би касније причала о њиховим зверствима и злочинима. И она је оставила шесторо деце.
У највећим мукама ове храбре Црнотравке су издахнуле, али скривене пушке својих мужева нису проказале.

-наставиће се-

19, март 210. године
Власотинце

Мирослав.Б. Младеновић Мирац локални етнолог и историчар

Dopuna: 20 Mar 2010 10:32

-наставак-

Бугари су у истој буни заклали и следеће људе:
Из доброполјске општине-Давида Милчића ,из Преслапа-Раденка Здравковића, Влајка и Душана Благојевића, из дарковачке општине-Јовић Боротија, Стаменковић Јоргаћија, Марковића Милана, Новковића Ђорђа и Радојчића Стратију; из Гара (тада Тегошничке општине)-Стојчића Ж. Милоја, Стаменковића Владимира и Аранђеловић Милку; из рупљанске општине-Пламенка Павловића, Стојилка Урошевића и Димитрија Новаковића; у бродској општини бугарски жандарми су у центру села скупили све мушкарце изнад петнаест година и тражили да кажу где су "комите", њихови јатаци и оружје.
Пошто су ови то одбили, немилосрдно су их тукли. Тој тучи су подлегли-Младен Ми(а)ленковић из Главништа, Звездан Николић из Славујева и Златко из Анђелинкова; у кални је многе људе побио потпоручник Касабов.
Оваква и слична зверства нису могла да сломе слободарски дух и-вековну тежњу за слободом.
Жртве су и у смрти остале достојанствене. За многе ратнике из овог краја склапана примирја ниду била крај рата. Борба је настављена све до коначног ослобођења.

-наставиће се.

20. март 2010. године Власотинце
Мирослав Б. Младеновић Мирац локални етнолог, историчар и писац на дијалекту

Dopuna: 21 Mar 2010 15:31

-наставак-

У Другом светском рату Југ Србије је доста пропатио од бугарске окупације. У историографији постоје написана факта о њиховим злочинима у Бојнику, селу Јаковљеву и Доње гаре у власотиначко-црнотравском крају.
На сpисковима спомен плоча се налезе имена стрељаних у многим селима црнотравскога краја.
Пошто је црнотравски крај био упориште антифашистичке борбе у Другом светском рату 1941-1944. године, ппо планинско рељефној фигурацији планинског дела Јужне Србије, онда су се скоро све јединице из лужничко-бабичко-власотиначко-јабланичког партизанског покрета са врањанским и македонским јединицама једно време сви нашли на територије Србије у борби противу фашиста тада Бигара и намаца.
Најтежи део борбе противу Бугара и злочина од бугара, доживљено је у овом крају Југа Србије те 1943. године.

Од око 10 000 добро наоружаних фашиста непријатељ формира добро наоружане посаде које концентрише на овој црнотравској територији.
Тако је један полициски бугарски одред са 120 полицајаца и војника распоређен у варошици Црна Трава, са по једним водом у Црвенковцу и Златанцу, једна чета Прве пешадиске дивизије у селу Брод; а потом у махали Дејићево, један полициски одред од 80-90 полицајаца у село Добро Поље; добро наоружан одред са 120 полицајаца у село Црвена Јабука са једним водом у село Кална; један одред са 120 полицајаца у Црвени Брег, а једна чета из бугарског фашистичког гарнизона из Пирота у рејону Јаковљева, две десетине полицајаца са злогласним поручником Стојановим у село Дарковце, чији се штаб налазио у село Свође. Запоседнута су и друга места, као Обрадовце, Рашини, Млачиште и др.

15. марта 1943. године злогласни Богојев Младен, чији се вод налазио у Дарковцу, убија три Криводелчана и Брођане Стојичића Јованчу, Стојичића Благоја, Милошевића Ћиру, Милошевића Симу, Новаковића Божила, Милчића Велимира, Стојанчић Апостола и Новаковића Стевана..

У Тодоровцу пале куће првобораца Ђоре Илића, Јована рашића и друге, а једновремено убијају оца, сина и унука (Јону, Ставру и Мирослава).
Фашисти су свакодневно вршили пљачке, убиства, паљевине и покољ већег броја партизанских породица или оних које оптужују за сарадњу са партизанима.
Оваквим крвавим играма фашисти су настојали да угуше покрет, у чему нису успели већ су га још више разбуктали.
-наставиће се-
21. март 2010. године Власотинце
Мирослав Б. Младеновић Мирац локални етнолог и историчар и писац на дијалекту

• 1Ovo se svidja korisniku: radekrstic63
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

-наставак-
ЗЛОДЕЛА БУГАРА
(Из књиге ЦРНА ТРАВА И ЦРНОТРАВЦИ 1968.г(Раде Костадиновић)
-Написано на основу ИЗВЕШТАЈА Боривоје Илића-оригинални дневник као члана Среског комитета КПЈ:

-са „дебелим“ пореским списковима озлоглашене бугарске харачлије почеле су крстарити црнотравско-власотиначким селима. 20. априла 1943. године „храбри“ порезник-фашиста у пратњи полицајаца нашао се у село Доње Гаре. Његову наплату пратила су насиља а порез се плаћао не само на земљу, већ и на стоку, воћњак, шуму, пчеле, на сваку живу главу....
Група бораца другог јужноморавског одреда, по наређењу команданта ратка Павловића-Ћићка, убрзо је ухватила а потом ликвидирала кмета-харачлију и његовог пратиоца жандара. Наишавши на лешеве свог кмета и и жандарма, бугарска фашистичка војска испребијала је сешаке печалбарског села Доње Гаре, блокирала ово село и потпуно опљачкала, а седморицу најугледнијих сељака и симпатизера нарослободилачког покрета после тродневног мучења извела је у блокирано школско двориште пред унапред припремљену раку за стрељање.

Отац умире за сина-из силом окупљених људи, сабијених у круг школе, издвојио се стари Криста Грујић и прекинуо гробну тишину речима:“ Тражим да мене стрељате уместо мога сина Божидара. Вама је свеједно-моја или његова глава“. И официри-фашисти после дошаптавања између себе, мимо очекивања ово дозволише, и наочиглед грађана уместо сина заједно са осталом шесторицом, стрешан је отац.

Спречено масовно стрељање.-Командант бугарске фашистичке војске, пуковник, пошто је коцима(колцима) и митраљезима извршио злочин над седморицом Доњогарчанима, нареди да се сви становници врате у село и да са породицама и најнеопходним стварима у осам часова наредног дана буду на друму, да нико не покуша бекство, јер је село блокирано. Сутрадан, уз врисак деце и плач жена, на друм се сјатило
1 300 људи. Пуковник нареди да се на једној страни построје сви мушкарци старији од 14.година. наређење пуковниково би спорведено. Пред постројене мушкарце поставише митраљезе и све би спремно за погубљење истих. У том часу потпуковник доби писмо од своје команде. Да је јединица која је донела писмо закаснила само десет минута, друмом би се пролила река људске крви.
Село у пламену.-Док је на блатњавом друму 1300 људи лебдело између живота и смрти, бугарски фашисти су спалили све зграде у селу.

Изгорело је 171 кућа, преко 700 других зграда и 3 воденице. Фашисти су присутне силом натерали да и зидине разваљују. Тако је за свега неколико сати од огромног Доњег гара остала само пустош. Тузи сељака, који су вековима подизали, није било краја.
Интернирање у Бугарску.-Потом је војска фашиста наставила са гоњењем и пребијањем 1 300 људи, шене и деце на путу за Бугарску. Дугачка колона претученог, преплашеног и премрзлог света данима је пешачила. Деца су цвокотала, преморени људи падали, бичеви и псовке одјекивали, а пуцњи крвожедних фашиста праскали. У затворима и разним логорима у унутрашњости Бугарске интернирано становништво Доњег Гара, задржано је све до капитулације БугаРСКЕ 9.септембра 1944.године. Још нико није направио биланс колико је од
1 300 интернираних из Доњег Гара преживело свирепо мучења у унутрашњости Бугарске.


КАЗИВАЊЕ БОЖИДАРА ГРУЈИЋА:-

-Кад су партизани убили бугарског кмета и два жандара бугарска 1943.године, онда су бугари 23. априла 1943.године упалили село Доње Гаре. Партизани су их ухватили и стрељали у реку. Кад је било ујутру, нека жена загорка, неки кажу Сибинка је издала село код бугара-била швалерка(љубавница-подвукао М.М) бугара, онда су бугари кренули на одмазду. Попалили су село-190 домаова, племње и све остало.

Кучићи су цвилели. Одвојили су 35 душе за стрељање и затворили у затвор у село Јаковљево. Били смо три дана и три ноћи у затвору и нас седморицу су издвојили за стрељање-који смо били обележени да смо их издали код партизана. За та два бугарина требало је да стрељају на седморицу. Кад је дошло време за стрељање, мој отац Криста Грујић-ратник против турака и у први светски рат против бугари и немци-пред стрељање бугарском начелнику-иступајући испред њега, рекао:“Дал могу да ја погинем за сина“. Началник се мало комешао-збунио се мало, па рекао:“ да нисмо никад имали таквог човека да замени сина, ајде нека да главу за главу“. Кад је биуло стрељање, мене су одвезали, а мог оца везали за стрељање, као седмог. Бугарски начелник је рекао:“Ајде ко шта има пред смрт да каже“. Љубомир Крстић је рекао:“Нека живи Љубомир Крстић, нека живи краљ Петар, а цар Борис да једе гомна“.

Мој отац предс мрт је рекао:“Начелниче, ратовао сам 13. година, нисте могли да ме убијете, а сад ме убите, кад ми је остао син у животу“. Остали су ћутали. Митраљезом су били сви покошени. Ту је било око 450 душа, гледало стрељање седморицу Доњогарчана. Наравно после паљевине села ујутру у осам сати, су нас постројили и интернирали у Бугарску. Тамо смо потерали све што смо имали од стоке. Тамо сви радили занате које смо знали, да се некако преживи. Вратили смо се после ослобођења ујесен 1944.године. Ко је могао, дотераоп је из Бугарске и своју стоку.

Казивач; Божидар Грујић село Доње Гаре, Власотинце
Тонски запис: 1980.године село Крушевица-снимљено код његове сестре баба Руске, која је била интернирана у Бугарску
Забележио: Мирослав Младеновић локални етнолог и историограф



ХРОНОЛОШКИ ПРИКАЗ:
-18.априла 1943.године партизанска патрола коју су сачињавали Коста Катић-Чика Мика, Александар Јањић-Ђока, Драгољуб Јовић-Лука и Петар Станковић-Љуба, заробила је бугарског кмета и полицајца у село Доње Гаре у кући Драгутина Вељковића. У Вусу је заробљене бугаре предала Трећој(Лужничкој чети)-усмено казивања: Јањића и Станковића, 1977.године, Власотинце
21.априла 1943.године одред бугарске војске и полиције опколио је село Доње Гаре, а затим почео да хапси људе без обзира на пол и године. Издвојили су Драгутина Вељковића и његовог сина Светозара, Александра Миленковића, Стојана Павловића, Љубомира Крстића, Миливоје Цветковића и Кристу Грујића.
Ову групу људи су стрељали у Јаковљево , а 600 људи шене и деце интернирали у Бугарску на ропски рад у Бугарској. 23.априла 1943.године бугари су запалили село Доње Гаре у коме је изгорело 171 кућа, 429 помоћних просторија(штала, остава, племње...). Остала је неспаљена само једна колиба у близини шуме коју нису видели. Усмена казивања: Д.Николић, Јовић и Љ. Стаменковић 1977.године Власотинце
Забележио: Мирослав Младеновић локални етнолог и историограф


GARSKA TRAGEDIJA
(Bugarska odmazda nad ljudima u selo Donje Gare u II svetskom ratu 1943. godine):

Za vreme Drugog svetskog rata bugari su 1943. godine zapalili cello selo Donje gare I celokupno stanovništvo internirali u ropostvo u Bugarskoj.

Bugarska policija u jačini jednog voda početkom februara 1943 godine zasela je položaj u školi i oko škole u selo Jakovljevo. Ova jedinica je bila(komandir Valčev) je bila sastavni deo pograničnih bugarskih snaga koje su bile smeštene u selo Svođe-Tropša, kao zaštita od partizana iz Crne Trave-koja je tada bila slobodna teritorija sve do Jakovljeva.

Bugari su u tom vremenu ubirali porez od siromašnih seljaka i tako su 20 aprila(ponedeljak) 1943 godine bugarski poreznici došli u selo Donje Gare-jedan poreznik i jedan policajac, da sakupljaju porez za carsku Bugarsku. Iste noći su došli patizani, uhvatili bugare- isterali ih iznad sela i streljali. Seljake i partizane Bugarima je potkazala jedna mlada devojka-koja se tada « švalerisala » sa bugarskim komandirom, prema priči iz 1980. godine deda Božidara Grujića-koji je tada trebalo da bude streljan, a umesto njega streljan je njegov otac Krista-a potvrdila je i njegova sestra baba Ruska-piscu ovog zapisa(a postoji i tonski zapis).

Posle toga su tu devojku partizani streljali. Odred 21. aprila 1943. godine bugarske vojske i policije opkolio je selo Donje Gare i sve sposobne muškarce su odveli u selo Jakovljevo i zatvorili ih u podrum škole (4x4). tu su ih mučili, pretili i prema njihovoj presudi za streljanje iz stroja izveli sledeće: Veljković Dragutina, Veljković Svetozara, Grujić Kristu, Stojanović Aleksandra, Stojanović Milivoju. Posle pročitane presude, iz gomile se čula molba Grujić Kriste-bugarskom komandiru-da streljaju njega umesto, sina, jer mu sin ima malu decu-što se bugarski komandir smilovao i tako je otac “dao glavu” za sina. Pre streljanja komandir je upitao-ima li neko posebnu želju da kaže pred streljanje.javio se Ljubomir Krstić i u toku streljanja uspeo da kaže:”Dole car Boris, da jede govna, Živeo kralj Petar”. Svi su nemo posmatrali streljanje i potom su seljaci pušteni svojim kućama, gde im je naređeno da se spreemaju za internaciju za Bugarsku. Tako su 22. aprila seljaci Donjeg Gara sa zavežljajima izbeglica, sa volovima i kravama, ovcama-krenuli put prema Bugarskoj preko selo Krivi Del, a 23. aprila 1943 godine su Bugari naredili (dali im prvo šibice) seljaccima sela Jakovljevo-pod pretnjom ubijanja, da zapale celo selo, što su i učinili jakoljevci.

Izgorelo je 171 kuća, 429 pomoćnih prostorija-štala, ostava, plemnji, trla za ovce, koliba. samo je blizu sela ostala jedna koliba koja nije bila primećena. Selo Donje Gare je bilo u plamenu. Gorele su tada kuće čakmare, pokrivene sa slamom, a kolona ljudi, žene, dece, zajedno sa svojom sirotinjom je sve to nemo gledala, vukla sa sobom stoku, krećući preko planinskog masiva Tumba prema Bugarskoj.

Stravično zgarište, ostavljalo je tugu i bol za svojom kućum. Ostala je bila još sitna živina, lavež pasa, koji su tužno zavijali zbog garske tragedije. Za kratko vreme je sve bilo utahnulo. Planinski gorštaci su se posle propasti bugarske carevine, ponovo vratili i Donje Gare.
Vredni gorštaci su izgradili nove kuće, staje, plemnje- ponovo se nad selom vratio život . Danas ni srodnici, ni narod, ni država, nenađoše potrebu da obeleže grob ovih mučenika.

Tonski zapis: Božidar Grujić 1980. godine, selo Donje Gare , Tonski zapis zabeležio :Miroslav Mladenović lokalni etnolog i istoriograf Vlasotince

21.март 2010. године Власотинце
Мирослав Б. Младеновић Мирац локални етнолог, историчар и писац на дијалекту

-наставиће се-

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

-наставиће се-

ДЕИЋЕВО-ЛОГОР ПРКОСА И СМРТИ
Деићево је пропатило од Бугара и у Првом и Другом светском рату.
У оба рата Бугари су своје жртве закопавали на месту званом Мртвица.
Деићев вис бугарски фашисти су запосели 15, марта 1943. године, са 103 полицајца и нешто војске са злогласним капетаном Асен Тасев. Одмах по крволоштвима је био Борис Горчилов.

Злогласни Тасев је наредио да се стрељају на ткзв. Турској Ливади, близу потеса „Чобанац“: Сима Денић, Аргаћије и Никола из Банковца, затим Љуба Радовановић и Александар из рашина.
Потом су ова стрељања вршена свакодневно.
Капетан Асен Тасев и Борис Горчилов такмичили су су се ко ће више људи побити и суровије их злостављати.

Ево неких историографских података:

-3. маја 1943. године Аленови Бугари уз помоћ јединице Шољева из Врања, опкољавају Козарницу и Јовановце, пале куће Јованче Ракића, Стојанче Станојевића и Стратија Петровића и хапсе и злостављају у Дејићев 42 угледна мештанина ових села. Од којих су после тродневног мучења побили: Станојевића Радула, Станојевића Станислава и његовог сина Миру, Ивановића Благоју, Ивановића Михајла и Крстића Милана.

- 19јуна 1943. године фашисти стрељају Добрицу Ивановића, мајку двају првобораца.

- 28. јуна, после четвородневног мучења масакрирали су: Руску (стару 52. године.) цану, Верку из породице Вузија(Стојановић) и Петровић Загорку, такође из Црне Траве.
- 23. јула 1943. године убили седам људи из села Брода: Данила Стојановића, Милеву и Колу Вељковић, Винку, Тихомира и Ђорђа, све из дејићевске махале Микини. Милевку и Винку су распорили да би и са децом из мајчиних употреба наставили крваву игру.

- Ови фашисти су у Тодоровце једновремено убили оца, сина и унука.
- Радојловића Драгутина, који се кретао искључиво помоћу штака, довели су из села Златанца да би га на потесу званом Требежина погубили.

- 26. јула 1943. године ту су погубили из села Рајчетина: урошевића Светозара и Стојановић Ћиру.

- 6. априла 1943. године, као и ранијих година, ови фашисти су извршили интернацију. У разне затворе и логоре у Бугарској отерали су око 400 људи.


-10. маја фашисти су мучили и убили Тозу Ристића, оца Сретена Ристића једног од првих партизана у црнотравском крају. Масакрирање, убиства, пљачке, реквирирање стоке, вуне и остало, затим спаљивање читавих села-то је била крвава сетва фашиста улогорених на Денићевом вису изнад села Брод. Овај бугарски гарнизон је од стране партизана ликвидиран 8. октобра 1943. године.

Бугари су спаљивали читава села на Југу Србије: Доње Гаре, Тегошница, Кречинове, Радињанце, Стрелац, Млачиште, Степановце, Граово, Кораћевац.
Зверства бугара су према нанетим злоедлима су преваизлазила и она из 1917. године.


* * *

ЖЕНА РАТНИК
Црнотравка је знала да брани свој дом, своју породицу у време под турцима, онда када је било ропство- и у ропству била достојанствена. Супростављала се тиранима и освајачима у времену Првог и Другог светскога рата. Узимала пушку и борила се за своју и слободу свога народа. Учествовала у борби противу бугара и немаца у оба светска рата. Јуришала на бункере. Многе су песме испеване о њима. Тако је Црна Трава имала оличење ратника у лику Милене Стојадиновић, када је 1944.године уместо одговора бугарском окупатору о кретању савезничке мисије и партизанском складишту оружја-ова храбра црнотравка отргла из пушке бајонет бугарском војнику и забола га у груди. Живу су је спалили на огњишту њене куће. Стихови на њеном споменику, прости и народни као мука печалбарска, зрачиће кроз векове и грејаће срца генерација које долазе:

„ Жено моја, ти јуначки паде
Живот твој за слободу даде“.


* * *
У истраживању злодела Бугара на Југу Србије у црнотравско-лужничко-власотиначком крају, могло се примтити у оба светска рата; па чак и у времену владавине под Турцима-да су Бугари покушали „бугаризацију“ читавога овога краја.
Тако су у свим школама „програничних линија“ постављали своје Штабове, негде покушали да организују наставу у школама на бугарски језик; укидајући српске школе.

Наш народ у овом крају је био одлучан за одбрану националног идентитета у свим ратовима за национално и социјално ослобођење од Турака, Бугара и Немаца.
То несмеју да забораве ни садашње ни будуће генерације на Југу Србије; да је слобода плаћана крвљу и животом наших предака.

Зато несмемо да их заборавимо и да се у школама помињу те жртве као опомена да никада више не буде поробљивача и жртава.
Да не би се заборавили, треба увек да им одамо ПОМЕН у времену када су дали своје животе да ми данас мирно живимо у слободи.

Овај историски чланак сам написао користећи књигу ЦРНА ТРАВА И ЦРНОТРАВЦИ-Радомира Костадиновића(Лесковац 1968.г); некада мог драгог пријатеља, који је као локални етнограф и историчар задужио цротравски крај; али је нажалост постао жртва једне бирократске машинерије 70. година 20. века и прерано отишао са овога света.
У знак сећања на све погинуле црнотравце(као и његовог оца и брата) посвећујем овај историјски чланак.

21. март 210. године Власотинце Србија
Аутор: Мирослав Б. Младеновић Мирац локални етнолог , историчар и писац песама и прича на дијалекту Југа Србије

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

gospodine Miroslave,dopunite spisak streljanih u selo Jakovljevo 1943 god,jer je medju streljanima bio i moj pradeda Stanoje Pavlovic kapetan prve klase,pod optuzbom da je on dao konopac da se obese Bugari.Sve ove navode mozete naci u knjzi Tragom Juznomoravskog okruga.S postovanjem Sladjana Sosic,i unuk pokojnog Stanija Stojan Petrovic koji jos uvek zivi u selo Donje Gare mahala Kracinove

Dopuna: 17 Avg 2010 11:00

Uz veliko izvinjenje,gospodinu Mladenovicu i sa zaljenjem zbog tragedija u mom rodnom selu Donje Gare zelim da kazem da sam u drugim tekstovima pronasla ime strljanog pradede Pavlovica,i zelim da vas obavestim da u selo Jakovljevo postoji obelezje sa imenima streljanih.Prica mi je veoma dobro poznata,jer su se u koloni zarobljenih nalazili moj deda Radivoje i baba Desanka sa dvoje male dece.UBugarsku u zarobljenistvu rodio se moj stric Stanko.Hvala vam sto ste sve ovo objavili.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Moja prababa Mileva Djordjevic, supruga Svetozara Djordjevica Masarika,umrla je u strasnim mukama od batina ,dok joj ja muz bio na Solunskom frontu.I to nije sve jer su Bugari oko kuce sa sestoro male dece razapeli zicu da im niko nebi donosio hranu,a kao najstarija moja baba Sanda ,tada 13. god,se starala o braci i sestrama i uspela da ih odgoji i da docekaju oca sa fronta i kraj rata.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Nadam se da necu skrenuti sa teme ako postavim knjige Rudolfa Arcibalda Rais/a, koji je najbolje opisivao zlocine nad Srbima u prvom svetskom ratu:



R. A. Reiss to Kingdom of Serbia - Austro-Hungarian Atrocites - Report [1918]:

scribd.com/mobile/documents/51289837/do.....t_password

R. A. Reiss: How Austria-Hungary Waged War in Serbia [1915]

scribd.com/mobile/documents/51291651/do.....t_password

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Uzeh od kolege ovo dirljivo pismo njegovog pradedee., pa rekoh da podelim sa vama...

ПИСМО СРПСКОГ РАТНИКА ЦРНОТРАВЦА
Писмо српског ратника Јосива Димића из Црне Траве, писано 1915. Године у Пећи пред повлачење српске војске преко Албаније

Здраво мале,
Ево дојде време да ви се јавим да сам здрав и жив, иако се гине сваку час ко да смо се ородили сас смрт. Мене није ич стра од смрт, ти знаш мале да ми је ово четврти рат како ратујем за ову мучену Србију. Али право да ту кажем мале, понекад ме стра увати од смрт кад помислим на вас, на дечицу, а ја сам мале син јединац, па ако се жив не врнем нема куј да ви рани иако знам да и ви саг трпите паклене муке, па не знам коме је потешко. Ко да смо се ми Срби у бога сас камење гађали.
Ми смо саг на наше Косово, викају ће се повлачимо преко некакву пусту Албанију, па се саг малко одмарамо пред град Пећ, збирамо душу па да појдемо преко тај пустињак. Мале води рачун од дечицу, слушајте Стојанчу мојега, он је мушко. Симку моју моје прво радовање да одариш, а Јаков је још малечак. Ако се жив не врнем казујте му куде сам оставил коске. Неје ми много жал за мене, осветил сам се на ове швапске але малко им све и њина земља па оће и нашу да ни узму.
Да знаш мале кад смо ги почели брзимо из нашу земљу било ке крви до колена, гинули су ко врапци од орлови, а бегали ко зечеви. Али швапске але су але биле и остале па се поврнуше. Ко пцета су, колко ги тепамо а они ко да извиру из земљу. Ама мале поново ми нешто гори испод груди овој докле ви пишем чини ми се нећу жив да дојдем. Ма неје мене стра за живот него стра ме што ћу оставим онај пилишта сама, још су нејака за живот. Кад дојде јесен које од рану приберите, ископајте рупу па крите, немој на онија бугарски зликовци да давате. Мале тебе ли да учим, ти знаш како се тој работи, овој нам је четврти рат, научили смо да се повртамо у рат ко куче на корито.
Писал би још пуно али све викају из команду да се спремамо да појдемо преко онај пустињак, ама неје мене стра од њега него стално мислим на вас мале и на дечицу. Како помислим на моја пилишта почне да ми гори нешто испод груди и предсказује ми неку голему несрећу, поголему за мене и од овуј несрећу. Саг мале да ви поздравим, тебе, жену, мојег Стојанчу, моју Симкицу и нејаког Јакова који побеже од мене кад појдо у рат. Ти ми мале таг даде благослов кад појдо у рат који ме је чувал од метак ама нешто ми гори испод груди ко да је живи жар расипан у груди. Мене неје жал за мене доста сам се наратувал, сто и једанпут сам оставил мене и вас. Па и нека гори још под груди, али жал ме за дечицу.

(Када је Јосиф Димић писао ово писмо није знао да му је мајка већ умрла од дифтерије. Ускоро ће и он умрети од исте болести на острву Видо (пошто је прешао „пусту“ Албанију, гробница му је постала модра вода Јадрана) ... када је писмо стигло бог зна како, после три и по године, у Црну Траву, дифтерија је завршила свој смртни поход у његовој породици. Умрли су му и син Стојанча (у осамнаестој години) и кћер Симка (у двадесетој години). Ратне голготе једино су преживели Јосифова жена Перка, и осмогодишњи син Јаков, којима је најчешће корен слатке папрати била једина храна).

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Kriv sam i pred Bogom i pred ljudima, sto se nisam setio 17.februara na vreme, a tri godine sam ziveo u ulici Bojnickih zrtava u Vranju.

Na zalost, toga se ne secaju ni mnogi nasi drzavni velikasi. Sete se Bojnika ovih dana, kad su izbori, kad se, ne dao Bog, desi povodanj kao u Trgovistu, ili zemljotres kao u Kraljevu.

Ni u "cuvenoj" wikipediji se nece naci podaci o bugarskim zlocinima koje su pocinili u anektiranom podrucju (Vranjski, Pirotski i deo niskog okruga). Najveci zlocin je sto se i dan danji, ti zlocini i okupacija predstavljaju kao "pokusaj da se sacuva stanovnistvo".

Bugarska je u drugom svetskom ratu prema "nasim" krajevima imala trojako delovanje. Prvo je bilo nezno, u rukavicama, fino, ne udarajuci na cast i obraz, osim kada se zaista mora. Ovaj princip rada su primenjivali u Makedoniji.

Sasvim su drugaciji odnos imali prema srpskom stanovnistvu u podrucju koje danas nazivamo moravsko - vardarska dolina, iz dva razloga: zato sto su u pitanju Srbi, i drugi, da onaj koji vlada ovom dolinom, u stvari ima sve preduslove da vlada balkanskim poluostrvom, ili danas da ostvari veze i komunikacije sa oblastima koje su izvan ovog podrucja, kao sto su sarajevska oblast, Podrinje, Istocna crna gora, sastavi oba Drima. Bez obzira na to sto je stanovnistvo bilo, de jure pripojeno bugarskoj, te je postalo bugarsko, prema njemu se ponasalo surovo, grubo i bez oklevanja da se primene sve mere represije. Jer da nije bilo tako, ne bi ni bilo streljanja u Surdulici, Bojniku, okolini Vranja, po selima u okolini Crne Trave.

Treca oblast kojom su na svoj nacin vladali je bila onaj, ostali deo Srbije, uglavnom centralni i severni deo, u kojima su "vlast imali" nemacki okupatori, vlada generala Nedica i razni elementi kao sto su Ljotic i Pecanac, a gde su bugari gotovo ceo rat drzali snage jacine do jednog kopusa (u pocetku od tri, a kasnije od pet divizija).
Zalosno je to, sto se od nas, koji nismo istoricari, dugo krilo da je dobar deo vojnika u tim divizijama bio regrutovan u Makedoniji (ukupno do oko 90 - 120.000 ljudi, prema tvrdnjama iznetim u knjigama Slavoljuba Petrovica Cere i Aleksandra Trajkovica).

Ista ona vojska, koja je "oslobodila" toliko vojvodjanske zemlje, da je Dj. Balasevic to morao da stavi u svoju humoristicku pesmu (o tome da mu je salas toliko veliki da bi i bugarskoj vojsci trebalo dobra tri dana da ga oslobodi) je pola godine pre toga spalila nekoliko stotina kuca u okolini Surdulice i Crne Trave, ubijala i internirala ljude samo zbog toga sto su Srbi.
Bugarska vojska nije promenila cak ni formacijske nazive svojih jedinica, promenila je nekoliko visokokotiranih oficira sa nekoliko nize rangiranih i onih pripremanih u SSSR-u, i odjednom je postala "oslobodilacka". Brojni su slucajevi grubog ponasanja prema lokalnom stanovnistvu u podrucjima koja su "oslobodili"

Boraveci u Makedoniji pre tridesetak godina, razgovarao sam sa starijim ljudima o oslobadjanju Makedonije i oni su mi ispricali kako su bugari duz makedonskih puteva sakupljali unistenu nemacku tehniku, kako bi je prikazali kao unistenu u borbama u bugarskoj. Radili su ovo dok se "nasi" nisu setili da ih u tome sprece.