Britanska politika prema Jugoslaviji u Drugom svetskom ratu (prema E. Barker)

• 2Ovo se svidja korisnicima: gorran, Gama
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Napisano: 20 Feb 2012 23:01

Odlučio sam da otvorim ovu temu iz prostog razloga što postoji mnogo komentara u kojima se upućuje na pojedine delove knjige Elisabeth Barker: BRITANSKA POLITIKA PREMA JUGOISTOČNOJ EVROPI U DRUGOM SVJETSKOM RATU. Međutim, knjiga je obimna i sveobuhvatna, a učesnici foruma često nemaju dovoljno strpljenja da je čitaju u celosti. Zbog toga sam odlučio da pokušam da ovde postavim njen prikaz i da je uslovno rečeno “prepričam” kako bi se čitaoci bliže upoznali sa njenim sadržajem.

Pre svega nešto o autoru. Elisabeth Barker (1910-1986) je bila britanska istoričarka koja se bavila prevashodno pitanjima moderne Evrope. Iako nije bila svetski gigant u istoriografiji, o poštovanju njenog imena i rada dovoljno govori podatak da je Britanska akademija u znak sećanja na nju osnovala poseban fond (Elisabeth Barker Fund) iz koga su se do 2003. nagrađivali projekti vezani za istoriju srednje i istočne Evrope.

O cilju knjige najbolje govori sama Barkerova u Uvodu:
“(Ova knjiga) nije ni iscrpan prikaz britanske politike (ili nedostatka politike) na tome području;…Njena je zapravo svrha da izloži potrebnu građu i putokaze kako bi se mogli shvatiti britanski postupci spram jugoistočne Evrope. “

Knjige je organizaciono podeljena u dva dela. U prvom delu “I ZADOBIJENO I IZGUBLJENO UPORIŠTE” obuhvaćen je period od 1939 – 1941. a u drugom delu “NESKLONI SAVEZNICI I SUZDRŽLJIVI NEPRIJATELJI” period od 1941 – 1945. Kao što se vidi iz samog naslova, knjiga nije posvećena samo Jugoslaviji nego i Grčkoj, Albaniji, Bugarskoj, Rumuniji I Mađarskoj. Mada su dešavanja u ovim zemljama direktno vezana i za događaje u Jugoslaviji ja ću se ipak zadržati samo na delovima knjige koje se direktno odnose na Jugoslaviju i na pokrete otpora koji su egzistirali na tom prostoru.

Pre samog početka želim da kažem da neću u tekstu navoditi bilo kakve sopstvene opsrvacije i pojašnjenja jer smatram da kao anoniman učesnik foruma nemam pravo da bez navođenja sopstvenog imena izlažem kritici ovako sveobuhvatan tekst. Isto tako, neću navoditi fusnote. Onaj ko želi da proveri izvore na koje se Barkerova poziva može to učiniti čitanjem same knjige.
Dakle:


VOJNO-POLITIČKA SITUACIJA 1939-1941.

Britanija se nije smišljeno i voljno uplela u događaje na jugoistoku Evrope. To je više bila na brzinu improvizovana reakcija na naglo i agresivno širenje fašizma i nacizma. Međutim i to uplitanje i davanje garancija pojedinim zemljama za vojnu pomoć u slučaju Hiterovog napada je bilo zapravo nerealno i deklarativno jer se nije moglo očekivati da će Britanija moći uspešno vojno pomoći recimo usamljenu i previše udaljenu Rumuniju, pogotovo zato što su ostale pozvane zemlje (Poljska, Turska) na razne načine izbegavale prihvatanje istovetne obaveze zbog straha od nemačke reakcije.
Nemačka je imala konkretnu moć i političku sposobnost da jugoistočnu Evropu čvrsto drži pod svojim uticajem. Jedna strana medalje je bila privredna, a druga politička zavisnost tih zemalja. Naime, Nemačka je kao revizionistička velesila koja “ispravlja nepravde” nanete Versajskim i Trianonskim sporazumom držala u stalnom strahu i nadi zemlje Jugoistočne Evrope – Mađarsku i Bugarsku da će im biti vraćene oduzete teritorije, a Rumuniju da će se suočiti sa teritorijalnim gubicima. Tu je naravno bilo još mnogo teritorijalnih sporova između zemalja Jugoistočne Evrope: bugarski spor sa Grčkom i Jugoslavijom, jugoslovenski sa Mađarskom i Italijom, grčki sa Albanijom… Sve je to samo pomagalo Nemačkoj u njenim namerama, a suštinski onemogućavalo Veliku Britaniju da u ovom delu Evrope podigne zajednički odbrambeni bedem prema Hitleru I Musoliniju.
To se naravno odražavalo i na Jugoslaviju u kojoj su još neke specifičnosti određivale britansku politiku prema njoj. Britanci su shvatali da vojna pomoć nije realna opcija pogotovo kad se odustalo od formiranja novog Solunskog fronta (što je naročito potencirala Francuska). Isto tako shvatali su svu složenost srpsko-hrvatskih odnosa, a postojala je i neizvesnost u pogledu kneza Pavla. Naime, iako je bilo “notorno da mrzi boljševizam” knez Pavle je tražeći izlaz teške situacije u zaštiti Rusije (Francuska vojska je već uveliko “pucala” na svim frontovima) pokušao da se približi Moskvi putem trgovinskih sporazuma. U junu 1940. su već bili uspostavljeni i potpuni diplomatski odnosi između Jugoslavije i SSSR-a. Knez Pavle se prevashodno nadao pomoći u oružju (do koje nikada nije došlo), pošto je Britanija diskretno i uvijeno stavila do znanja da od njene vojne pomoći neće biti ništa nego da se Jugoslavija treba nadati u pobedu Saveznika kako bi po završetku rata bile ispravljene sve njoj nanete nepravde. Sumnje u kneza Pavla i njegovu nepokolebljivu podršku saveznicima javile su se u ForinOfisu već krajem novembra 1940. kada je prvi put natuknuta ponuda Nemaca da bi Jugoslavija mogla da pristupi Trojnom paktu. Ipak, tokom 1940. Britanci su u kneza Pavla (“počasnog Engleza”) još uvek imali dovoljno poverenja tako da nisu podržali planirani puč (jul 1940.- Đonović, Tupljanin, Gavrilović, Birčanin) i planirano nasilno uklanjanje kneza Pavla. Međutim raskid sa knezom Pavlom je usledio nešto kasnije, a bio je izazvan njegovim odbijanjem da pruži uveravanja da će se Jugoslavija odreći (prividne) neutralnosti i napasti na Nemačku čak i u slučaju da sama ne bude napadnuta nego da nemačke trupe u pohodu na Grčku koriste Bugarsku teritoriju. Povrh svega, Idn je bio i lično povređen što je Jugoslavija potpisala Trojni pakt bez dogovora i odobrenja Britanaca, iako je Pavle dao naslutiti da se nosi mišlju pristupanja Trojnom paktu ako ugovor ne bi sadržavao vojne odredbe i obavezivao se na nepovredivost Jugoslovenske teritorije. Ne treba zaboraviti ni da se cela ova tragična situacija dešavala u klimi izuzetno opterećenih srpsko-hrvatskih odnosa u Jugoslaviji koji su sukobljeni i samim stavom u odbrani zemlje. Hrvati su smatrali da je rat zbog Grčke i Soluna ustvari srpski, a ne jugoslovenski i hrvatski interes i zbog toga su ga smatrali izlišnim, a knez Pavle je delom i zbog toga odbijao neuvijena i u krajnjoj liniji gruba Britanska insistiranja za vojnu akciju u slučaju napada nemačke na Grčku.
Dakle, u tim zaista burnim vremenima usledilo je pristupanje Trojnom paktu i pored diplomatskih (i onih malo manje diplomatskih) nota Britanske vlade i uprkos snažnom delovanju SOE kako bi političkom agitacijom i propagandom osujetila potpisivanje Sporazuma. Već 18. marta SOA je bila svesna da će do potpisivanja ipak doći i kako će zbog toga biti potrebno srušiti Cvetkovićevu vladu. Idn je 27. marta saopštio Kembelu (ambasador u Jug.) da ima sva ovlašćenja za preduzimanje potrebnih mera za to “pa bio to i državni udar”. Ipak, glavni teret organizacije i izvođenja državnog udara podnele su “domaće snage” na čelu sa generalima Mirkovićem i Simovićem – SOA je zapravo imala ulogu pripreme političkog i javnog mnjenja u Srbiji tako da je puč dočekan sa oduševljenjem. Komunisti su uzeli učešće u demonstracijama, ali nisu bili ni na koji način upoznati sa pripremama za državni udar.
Britanci su sa prevelikim i ispostaviće se pogrešnim uverenjem polagali nade da će Simovićeva vlada raskinuti sporazm sa Nemačkom i da će pomoći u odbrani Grčke. Novi ministar inostranih poslova Ninčić je, suprotno od britanskih očekivanja, odmah stupio u kontakt sa nemačkim ambasadorom u nadi da će ubrzo otići na nove razgovore sa Hitlerom. Osim toga Vlada je nastojala da pridobije SSSR i Italiju. Nastavljajući namere kneza Pavla, Ninčić je od Staljina pokušao dobiti uverenje o vojnom savezu. Dobio je mnogo manje – ugovor o nenapadanju (5. april). Ipak, i taj benigni ugovor razdražio je Hitlera. Britanci su pokušali privoleti Simovića na preuzimanje konkretnih obaveza i u tom cilju organizovani su britansko-jugoslovensko-grčki štabni pregovori koji su se završili fijaskom jer Jugosalvija nije dala nikakva čvrsta uverenja za pomoć Grčkoj, a ni Britanci nisu konkretizovali jačinu snaga koje će imati na liniji reke Aliakmon (ali bi ona svakako bila višestruko manja od obećanih 150 000 vojnika).
U takvoj klimi i bez ikakvih ugovorenih planova o zajedničkoj odbrani Jugoslavija je dočekala napad koji je počeo 6. aprila i izazvao njen nagli slom.


OPŠTI OSVRT NA BRITANSKI POLITIKU PREMA BALKANU I JUGOSLAVIJI OD 1941-1945.

U vreme napada Nemačke na SSSR i njenog munjevitog prodora u dubinu sovjetske teritorije, Staljinu je očajnički trebalo rasterećenje i zato je kod Saveznika često postavljao pitanje otvaranja drugog fronta. Balkan je još uvek bio opcija za to (pogotovo u razmišljanjima Čerčila) a ni Amerikanci u to vreme (1942.) nisu u potpunosti odbacili tu ideju mada su i tada bili više nego uzdržani. Zbog sve neugodnijih pritisaka Staljina Saveznici su požurili sa otvaranjem fronta u severnoj Africi što se odrazilo i na jugoistočnu Evropu jer je Sredozemlje moralo zbog toga biti osigurano što je opet olakšavalo izvođenje operacija protiv Osovine na Balkanu.
Međutim, ovde dolazi do razilaženja planova američkih i britanskih vojnih stratega. Britanci su želeli što pre napasti Italiju u nadi da će time Tursku privoleti da se uključi u rat, a što će eventualno kasnijeopet doprineti napadu na Balkan uz učešće kopnenih snaga Saveznika. Amerikanci su zastupali tezu da glavni napad treba da bude na severozapadu Evrope, u Tihom okeanu i Burmi, a da na ostalim ratištima treba voditi strategijsku odbranu. Kazablanka je donela kompromisno rešenje. Amerikanci su pristali da napadnu Siciliju, ali ne i italijansko kopno, a britanskim planerima je to ostavilo mogućnost da se posle uspešnog osvajanja Sicilije predvidi napad na celu Italiju i da se aktivnije pomognu pokreti otpora u jugozapadnoj Evropi. Čerčil je to želeo iz dva razloga – prvi su bili čisto strategijske i vojne prirode vezani za napad na Nemačku, a drugi su se odnosili na sprečavanje sovjetskog prodora na to područje.
Uprkos tome što Amerikanci nisu bili skloni britanskim planovima o Balkanu, Čerčil se od početka maja 1943. veoma zanimao za to područje, a naročito za Jugoslaviju, pa je nastojao steći sopstvene izvore informacija, nezavisno od SOE i Forin Ofisa.
Posle pada Musolinija Čerčil je insistirao kod Ruzvelta na slanju “agenata, komandosa i opreme u Grčku, Albaniju i Jugoslaviju”. Ruzvelt se u načelu složio sa tim ali je insistirao na sledećoj rečenici: “Mislimo da bi u svim važnim pregovorima koji se odnose na Balkan trebalo - ako je moguće - postupati u sporazumu s Rusijom”. (Iako sam rekao da neću davati svoje komentare ovde ću napraviti izuzetak, a on se odnosi na Martovske pregovore i strah Tita da će se Saveznici iskrcati na Balkanu. Taj strah je bio potpuno neopravdan jer to nikad nije bila realna opcija, a čak i kada bi do iskrcavanja zaista došlo ono ne bi bilo preduzeto bez prethodnog dogovora sa Moskvom što bi opet isključilo potrebu za oružanim otporom partizana)
Ova razilaženja u anglo-američkim stavovima prema jugoistočnoj Evropi i Balkanu vešto je koristio Staljin, a svojim primedbama je namerno još više produbljavao ta neslaganja. Britancima je predbacivao da se ne pridržavaju dogovorene strategije drugog ratišta u severozapadnoj Evropi, a Ruzvelta je navodio na ulogu glavnog protivnika navodnim Čerčilovim ambicijama na Balkanu. Naravno, Rusi su se u međuvremenu sve više primicali Balkanu, tako da je već 1944. postalo jasno da je uveliko kasno za nameru Čerčilovog ograničavanju ruskog uticaja u jugoistočnoj Evropi. Realno gledano, Britanci nisu ni imali vojnu snagu da promene situaciju na terenu. Osim upada komandosa, oni su u jugoistočnoj Evropi preduzeli jedino vojne operacije da spreče komunističko prezimanje vlasti u Grčkoj i da Titove snage spreče da se učvrste u Trstu. To je bilo sve.
Svesni situacije da gube uticaj na tom području Britanci su pokušali sa Moskvom postići neki sporazum o Balkanu. Idn je 5. maja 1944. “slučajno” pomenuo sovjetskom ambasadoru Gusevu mogućnost dogovora oko Rumunije i Grčke. (Rumunija – pod sovjetskim uticajem, Grčka – pod britanskim). Međutim, Amerikanci su na taj predlog gledali neblagonaklono jer su u tome videli tragove britanske imperijalističke politike interesa, a ni Staljinu se u to vreme nije žurilo sa potpisivanjem bilo kakvih dogovora jer je situacija na terenu govorila u njegovu korist - napredovanje Crvene armije je u narednim mesecima stvorilo situaciju koju Britanija vojnički više nikako nije mogla uravnotežiti: Rusi nisu bili samo u Rumuniji i Bugarskoj, već i u istočnoj Jugoslaviji, o čemu su se sa Titom sporazumjeli u Moskvi . U južnoj Grčkoj slabašne britanske snage su pokušavale osigurati uporište Papandreuovoj vladi. Zbog toga su Čerčil i Idn pokušali postići sa Staljinom dogovor o sferama uticajana Balkanu izražen u procentima (za Jugoslaviju je to bilo 50:50), ali se kasnije ispostavilo da se ovog dogovora Moskva ne drži osim u pogledu Grčke.
Pogrešno je tvrditi kako je Čerčil, sklopivši pogodbu o postocima, “napustio” ili “predao” jugoistočnu Evropu, osim Grčke, Rusiji. Crvena armija već je vojnički bila zavladala Bugarskom i Rumunijom, kao i delovima Jugoslavije i Mađarske, kada je Čerčil 9. oktobra 1944. zaključio tu pogodbu. Sporazum je samo uobličavao postojeću situaciju, a prvobitno dogovoreni procenti - ako su išta značili - ublažili su zapravo tadašnju sovjetsku nadmoć.


BRITANIJA I POKRETI OTPORA U JUGOSLAVIJI OD 1941-1945.

Pre samog bavljenja ovom temom treba objasniti odnose koje su vladale između britanskih službi jer su se onedirektno odražavale na situaciju na terenu. Tu se pre svega misli na surevnjivost, a ponekad i otvoreno neprijateljstvo, koje je vladalo između Forin Ofisa i Uprave za specijalne operacije (SOA), pa čak i na neslaganje centrale SOE sa njenim kairskim ogrankom. Nešto od ogorčenosti između Forin Ofisa i SOE datirajoš iz prvih osamnaest meseci WW2, kad je izbio neizbežan sukob između diplomata, koji su nastojali negovati dobre odnose s »prijateljskim« neutralnim vladama, i organizatora sabotaže. Otad je Forin Ofis po inerciji optuživao SOE zbog političkoga šeprtljarenja i prevara, a SOE je svoje neuspehe pripisivao opstrukciji Forin Ofisa. Često je dolazilo do toga da nema potrebne komunikacije između ovih službi,a lična suparništva na vrhu (Idn-Dalton; Idn-Selborn) i međusobna nesnošljivost na nižim nivoima još su više otežali usklađivanje dve suprotne britanske težnje: (1) potaći što delotvorniji otpor u jugoistočnoj Evropi - a to je značilo potpomagati organizacije otpora što su ih predvodili komunisti (2) osigurati britanske posleratne interese, a to će se postići, mislilo se, potpomaganjem kraljeva u izbeglištvu i antikomunističkih pokreta otpora .
Prvi britanski dodir sa Mihailovićem je bio u jesen 1941. kada je uhvaćena prva njegova radio-poruka na Malti. Međutim, Mihailović je već ranije stupio u kontakt sa jugoslovenskom vladom u izbeglištvu. Uopšte, ti paralelni kontakti biće problem u kasnijem toku rata zbog toga što su Jugosloveni u izbeglištvu svojim kanalima Mihailoviću slali uputstva drugačija od onih što su mu ih slali Britanci; godine 1942. izbila je prepirka između Forin Ofisa, koji je podupirao zahtev vlade u izbeglištvu da sa Mihailovićem kontaktira svojim tajnim šiframa, i SOE koja se tom zahtevu žestoko usprotivila. Zahtev je na kraju odbijen, ali vlada u izbeglištvu i dalje je raznim putevima slala Mihailoviću svoje poruke. Zbog toga Mihailović nije nikad britanske zahteve (pa ni kad ih je podupirala njegova vlada) uzimao ni doslovno, ni odviše ozbiljno. Britanci su bili uvereni da je zbog tih “tajnih poruka” Mihailović postupao prema Hadsonu, prvom britanskom oficiru koji je stigao u njegov štab, “veoma suzdržano, čak i sumnjičavo”. Hadson je stigao u septembru 1941. u Crnu Goru zajedno sa dva jugoslovensak oficira o čijim uputstvima ni Hadson ni Britanci nisu ništa znali, ali je indikativno da je posle Mihailovićevog sastanka sa njima usledio četnički napad na partizane. Hadson je neko vreme proveo i sa partizanskim štabom ali se po naređenju iz Londona ponovo pridružio Mihailoviću. Britanci su u prvo vreme bili oduševljeni što uopšte postoji bilo kakav vid otpora i svoju pažnju su potpuno usmenili na Mihailovića, mada su Hadsonovi izveštaji govorili o partizanima kao o značajnom i organizovanom pokretu. Već u novembru 1941. Britance su počeli zabrinjavati partizani jer je došlo do prvih glasina i izveštaja o borbama između Mihailovićevih četnika i partizana. Prilično zbrkana radio-poruka koja je o tome govorila, a moglo se zaključili da je šalje Mihailović, sadržavala je i deo koga je zapravo umetnuo Hadson: “Utisak je engleskog oficira da su komunisti, koji predvode partizane, takođe protivnici Osovine... Četničke vođe otvoreno kažu da više vole sarađivati s Nedićem nego s komunistima… Partizani bi bili za kompromis, ali Mihailović veruje da drži sve adute.” U tom uverenju ga je podupirao i Hadson, koji je nekoliko dana kasnije javio: ”Rekao sam mu da će mu - ako se obe strane okrenu protiv Nijemaca - britanska pomoć biti odmah na raspolaganju, te da bismo mu mogli pomoći da postane neosporan vrhovni komandant”. Međutim, raskol između te dve strana je bio potpun. Mihailović se zapravo više nije borio protiv Nemaca već je uzmicao, i otad je partizane, a ne Nemce, smatrao glavnim neprijateljem, ili barem neprijateljem. U međuvremenu je zahvaljujući pre svega propagandi izbegličke vlade Mihailović postao herojska figura pokreta otpora. Britanci su bili oprezniji i nisu previše uzdizali Mihailovića. Uprava za političko ratovanje (PWE) naložila je 14. novembra 1941. BBC da Mihailovića spomene kao vođu jugoslovenskih rodoljubivih snaga, “ali ipak ga ne pokušavajte stalno uzdizati kao veliku ličnost”. PWE je 19. decembra u svojim smernicama upozorio kako ima malo pouzdanih vesti o operacijama u Jugoslaviji:” Mihailović je verovatno u defanzivi u planinama.”U aprilu 1942. PWE je saopštio: “Koristite se izveštajima o Mihailovićevim operacijama krajnje oprezno…”; a u maju: »Mihailovićevi izvještaji o velikoj akciji gotovo su sigurno neistiniti, te ih se treba kloniti«; i zatim istog meseca: “Čini se da je Mihailović sada u lošim odnosima s komunistima.” Ali istovremeno su uputstva PWE stalno nametale da se Jugosloveni pozivaju da se ujedine oko Mihailovića.
I – legenda o Mihailoviću je rasla. Sve akcije pripisivane su njemu i javno se apsolutno verovalo svim njegovim izveštajima. Međutim, Forin Ofis i SOA su znali bar deo istine. Izvještaji koji su na početku 1942. doprli do Londona, jasno su govorili da borbu zapravo vode komunisti; Forin Ofis je primio službeni izveštaj komunista o neuspelim pregovorima između partizana i Mihailovića u jesen 1941. godine te o konačnom slomu tih pregovora. U leto1942. godine Rusi su počeli javno napadati Mihailovića da sarađuje s Nedićem i Italijanima, prvo preko stanice Slobodna Jugoslavija, a zatim preko švedskih komunističkih novina Ny Dag i, na kraju, u direktnoj poruci jugoslovenskoj vladi; kopiju tog saopštenja Majski je na početku avgosta 1942. predao i Idnu. U to vreme su pristigli i tajni izveštaji koji su o tome slično govrili. Forin Ofis je počeo ozbiljno preispitivati politiku apsolutne podrške Mihailoviću; upitali su Hadsona što on misli o Mihailoviću; a njegovi su odgovori uvijeno govorili da veruje da je Mihailović pristao na saradnju s Italijanima i da je “kadar sporazumeti se” s Nemcima.
U septembru 1942. je general Aleksander poslao poruku u kojoj od Mihailovića zahteva da napadne komunikacije Osovine, kako bi pomogao ofanzivu Saveznika u severnoj Africi. Mihailović je nekritično odgovorio da izvodi “sve moguće vrste sabotaže”, i da će tako i ubuduće delovati; ali da o tome ne želi da govori preko radija. Ali SOA je u svojoj “proceni situacije u Jugoslaviji”, sredinom novembra, navela: “General je povremeno izveštavao o sabotažama na železničkim prugama, a jednom o podmetanju mine, ali ti izvještaji - osim onoga o podmetanju mine - nisu bili potvrđeni ni iz kog drugog izvora, a kad bi ti izvještaji i bili istiniti, nema dokaza da su ono o čemu se u njima govori izvršile snage generala Mihailovića ... Dosad niti smo od naših oficira za vezu primili telegrame o kakvim sabotažama generala Mihailovića, niti smo primili izvještaje da se on bori protiv osovinske vojske.”
Forin Ofis i SOA su se zbog ovoga našli u ćorsoskaku. Svaka od ove dve službe je i dalje htela da podžrava Mihailovića i nadala se da će uspeti da ga prisili na aktivniju ulkogu u borbi protiv okupatora. Zajednički njihov zaključak je da Mihailoviću treba uputiti višeg oficira za vezu pukovnika Bejlija i izvršiti na njega dodatni pritisak. Partizane još niko od vrha ovih službi nije uzimao zaozbiljno. Nastala su zbog ovoga trvenja i u okviru same SOE – centrala u Londonu (Selborn) je bezrezevno podržavala Mihailovića, ali je njen Kairski ogranak krajem 1942. i početkom 1943. procenio da su partizani glavna strana otpora i potpuno im se priklonio. Za razliku od SOE, Forin Ofis je posmatrao stvari malo šire. Idn se naime pribojavao da bi Rusi, britanski načelnici štabova i britansko javno mnjenje mogli steći utisak kako su oni pobornici i branitelji čoveka koji je osumnjičen da sarađuje s neprijateljem - čoveka “koji se ne bori protiv naših neprijatelja i koga javno optužuju naši sovjetski saveznici”, kao što je on (Idn ) naveo na početku 1943. godine, dodavši: “Ne vidim smisla takvoj politici, ali vidim kako je izvesno da ćemo mi i Rusi zbog takve politike zapasti u otvoren sukob.”
Iako je pokušavao izbeći taj otvoreni sukob Idn nije hteo da dozvoli ni da Rusi potpuno “ovladaju partizanima i da u Jugoslaviji slobodno deluju”. Svi ti (pre svega mpolitički) razlozi naveli su Britance da u proleće 1943. stupe u dodir sa Titom. Naravno i vojni razlozi nisu bili beznačajni jer je strategiju u Sredozemlju trebalo pomoći aktivnostima pokreta otpora. Zbog toga vojna pomoć počinje da se šalje i partizanima.
U leto 1943. godine vojni razlozi su nadvladali političke razloge: sredozemna strategija je zahtevala konkretan doprinos snaga otpora iz jugoistočne Evrope. Čerčil je 23. juna odredio da se od kraja septembra pomoć koja je otpremala na Balkan poveća na 500 tona mesečno. U poslednjem tromesečju 1943. godine jugoslovenski partizani su dobili 113,5 tona pomoći vazdušnim putem i 1857 tona morskim putem (iako je Forin Ofis gunđao zbog toga. Mihailovićevo odbijanje da udovolji vojnim zahtjevima i ometanje partizanskih i britanskih pokušaja sabotaža na “njegovom” području ubrzali su britansku odluku da ga napuste - o toj se odluci prvi put ozbiljno raspravljalo u novembru 1943. Iz vojnih razloga britanska politika pri kraju 1943. godine je bila da se partizanima pruži svestrana podrška - uz političku ideju da se kralj i Tito pokušaju navesti na sporazum. Idn je 20. decembra Ratnom kabinetu rekao: “Kralj treba da ode u Titov štab i da se bori za svoj narod”
U 1944. godini situacija je uveliko išla Titu na ruku – partizani su brzo napredovali čak i u Srbiji koja je smatrana za Mihailovićevo uporište i Britancima je postalo jasno da će partizani odneti prevlast uceloj zemlji. Zbog toga su se potpuno odrekli Mihailovića i pokušali ublažiti posledice zajedničkom vladom Tito –Šubašić koju su Saveznici priznali tek u proleće 1945.
U završnom razdoblju rata nada u lične prijateljske odnose, koje je Čerčil hteo uspostaviti s Titom, iščezla je kada su se Titove snage i snage feldmaršala Aleksandera direktno suprotstavile oko Trsta. Bio je to kritičan trenutak, kad je izgledalo da će Aleksander morati Jugoslovene oružanom silom izbaciti iz Trsta. Titove snege su se povukle tek posle demonstracije sile združenih britansko-američkih jedinica.
Zbog toga, a i iz drugih razloga britanski uticaj u Jugoslaviji pred kraj rata se smanjio i bio je sigurno mnogo manji od onih 50 posto kojima su se Britanci nadali.
“Seme zasijano britansko-jugoslovenskom saradnjom za vreme rata kao da je počelo kIijati tek nakon prekida odnosa ìzmeđu Tita i Staljina, 1948. godine.”

Dopuna: 20 Feb 2012 23:09

Želim da dodam da ovakav način pisanja koji sam primenio nosi određen i sasvim realan rizik da se zbog obimnosti same knjige i zbog vremenskog perioda koji ona obuhvata, izostave mnogi događaji koji bi pojasnili zaključke koji su izvedeni. Zbog toga sam spreman da pojasnim pojedine teze opširnijim i preciznijim izlaganjem (ako naravno za to postoji interes).

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Занимљиво да Британци још нису укинули ознаку тајности са правила за неке ПП-мине из 2.СР, а овдје се помињу министарство иностраних послова и обавјештајна/диверзантска слушба. Стварно би било занимљиво видјети оргиналне британске документе.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

lav ::Занимљиво да Британци још нису укинули ознаку тајности са правила за неке ПП-мине из 2.СР, а овдје се помињу министарство иностраних послова и обавјештајна/диверзантска слушба. Стварно би било занимљиво видјети оргиналне британске документе.
То можеш лако да урадиш.
Нпр, дешифрован материјал "Ултра" је после декласификовања пребачен у "Office of public records".
Нпр. Лукачевићев споразум са немцима, који је у целости достављен Черчилу, је заведен под овим бројевима:
HW 19/146, ISK 73795
HW 1/2259, C/5058
Можеш да одеш у архиву у Енглеску, а можеш и да поручиш скен преко нета (није јевтино, преко 2 фунте за једну страну).

А ако хоћеш да наставиш са теоријама завере, мораћеш прво да даш извор за твоје тврдње.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Nema potrebe da se komentarise ovaj tekst, jer tema je:
"Britanska politika prema Jugoslaviji u Drugom svetskom ratu (prema E. Barker)"
Znaci tema moze pod katanac...
Valjda e.barker zna SVE na svetu i to SLOBODNO i iznosi...
...
Eutropije, sve hvale za trud...
Da podvucem (ipak) nesto sto mi je nejasno:
Eutropije ::Pre svega nešto o autoru. Elisabeth Barker (1910-1986) je bila britanska istoričarka koja se bavila prevashodno pitanjima moderne Evrope. Iako nije bila svetski gigant u istoriografiji, o poštovanju njenog imena i rada dovoljno govori podatak da je Britanska akademija u znak sećanja na nju osnovala poseban fond (Elisabeth Barker Fund) iz koga su se do 2003. nagrađivali projekti vezani za istoriju srednje i istočne Evrope.
Nije svetski gigant, ali dovoljna za neke, sta ce njima vise od toga...
Jel tako?

Evo ga i cilj knjige:
Eutropije ::O cilju knjige najbolje govori sama Barkerova u Uvodu:
“(Ova knjiga) nije ni iscrpan prikaz britanske politike (ili nedostatka politike) na tome području;…Njena je zapravo svrha da izloži potrebnu građu i putokaze kako bi se mogli shvatiti britanski postupci spram jugoistočne Evrope. “
Imate i gradju i putokaze, da shvatite postupke britanaca...

Vite kako su samo romanticni naslovi, divim se:
Eutropije ::U prvom delu “I ZADOBIJENO I IZGUBLJENO UPORIŠTE”
. a u drugom delu “NESKLONI SAVEZNICI I SUZDRŽLJIVI NEPRIJATELJI”
Eutropije ::knjiga nije posvećena samo Jugoslaviji nego i Grčkoj, Albaniji, Bugarskoj, Rumuniji I Mađarskoj.
Blago nama kraj engleske velikodusnosti i mudrosti...

Pomenu Vathra i teorije zavera, NI SLUCAJNO!
Eutropije ::Idn je 27. marta saopštio Kembelu (ambasador u Jug.) da ima sva ovlašćenja za preduzimanje potrebnih mera za to “pa bio to i državni udar”. Ipak, glavni teret organizacije i izvođenja državnog udara podnele su “domaće snage” na čelu sa generalima Mirkovićem i Simovićem – SOA je zapravo imala ulogu pripreme političkog i javnog mnjenja u Srbiji tako da je puč dočekan sa oduševljenjem.
Kako ljudi pricaju budalastine, englezi i zavere, NESPOJIVO!

Eutropije ::Komunisti su uzeli učešće u demonstracijama, ali nisu bili ni na koji način upoznati sa pripremama za državni udar.
Kad e.barker to kaze, nema da ne bide...
Sjajan tekst, evo trcim pa se spoplicem da dajem po dve funte i skidam stranice sa neta...
Jedino da mi objasnite, dje da munem tih 2000 funti, jer prvo plati pa ...

Sto da covek gleda gde i kako zivi, ima istoricare i oni mu to objasne, za DZ...
U SVAKOM slucaju TREBA procitati ovakav tekst. Ne mogu se englezi shvatiti kako treba bez analize ovakvih, Khm, tekstova...

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

RadanPlanina ::Nema potrebe da se komentarise ovaj tekst, jer tema je:
РаданПланино,
ако хоћеш да дискутујеш о тексту или подацима из њега, слободно изволи.
Ако хоћеш да спамујеш тему, потражи друго место.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Nisu naravno svi istoricari vaki...
Ima ih i ubijenih...
Setim se jedne moje "prijateljice", koja je uvek u drustvu pravila "skandal". Bude tako neko poznat (poput ove gore engleskinje), iz "neke" ekipe, a ona tankih zivaca i pre nego pocne razgovor sa skotom uvek kaze: "Sta imate da izjavite u svoju korist"? ...
Velicina se zbuni, pa zajapuri, pa ne zna gde ce...

PS. Reko da dopunim gornji tekst, nisam video da ste me opomenuli. Nemam nameru da spamujem ovaj tekst. Izvinite, necu ga vise komentarisati.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

RadanPlanina ::
Eutropije, sve hvale za trud...
Da podvucem (ipak) nesto sto mi je nejasno:
Eutropije ::Pre svega nešto o autoru. Elisabeth Barker (1910-1986) je bila britanska istoričarka koja se bavila prevashodno pitanjima moderne Evrope. Iako nije bila svetski gigant u istoriografiji, o poštovanju njenog imena i rada dovoljno govori podatak da je Britanska akademija u znak sećanja na nju osnovala poseban fond (Elisabeth Barker Fund) iz koga su se do 2003. nagrađivali projekti vezani za istoriju srednje i istočne Evrope.
Nije svetski gigant, ali dovoljna za neke, sta ce njima vise od toga...
Jel tako?
Ne treba biti maliciozan nego tekst treba čitati onako kako je napisan. Rekao sam da Barker nije bila "svetski gigant istoriografije" a to znači baš ono što sam i napisao. Bila je sasvim solidan istoričar (nikako loš i pritrasan) a imala je još jednu prednost - bila je svedok događaja o kojima piše (rukovodila je balkanskom sekcijom Uprave za političko ratovanje i radila u političko-obaveštajnojslužbi britanskog Ministarstva inostranih poslova). Ako ćeš unapred diskreditovati njene tekstove samo zato što je Engleskinja, onda je besmisleno razgovarati dalje.

RadanPlanina ::Evo ga i cilj knjige:
Eutropije ::O cilju knjige najbolje govori sama Barkerova u Uvodu:
“(Ova knjiga) nije ni iscrpan prikaz britanske politike (ili nedostatka politike) na tome području;…Njena je zapravo svrha da izloži potrebnu građu i putokaze kako bi se mogli shvatiti britanski postupci spram jugoistočne Evrope. “
Imate i gradju i putokaze, da shvatite postupke britanaca...
Da, RadanPlanino - to se tako radi i knjige koje se bave istorijom se tako pišu. To nisu bajkovite priče o div-junacima nego se ponude "građa i putokazi" na osnovu kojih je autor formirao svoje zaključke.

RadanPlanina ::Pomenu Vathra i teorije zavera, NI SLUCAJNO!
Eutropije ::Idn je 27. marta saopštio Kembelu (ambasador u Jug.) da ima sva ovlašćenja za preduzimanje potrebnih mera za to “pa bio to i državni udar”. Ipak, glavni teret organizacije i izvođenja državnog udara podnele su “domaće snage” na čelu sa generalima Mirkovićem i Simovićem – SOA je zapravo imala ulogu pripreme političkog i javnog mnjenja u Srbiji tako da je puč dočekan sa oduševljenjem.
Kako ljudi pricaju budalastine, englezi i zavere, NESPOJIVO!
Opet kažem da tekst treba čitati a ne projektovati u njegovom sadržaju sopstvene misli i želje. Barkerova nije rekla (a ni ja "prepričavajući" njen tekst) da Britanci nisu imali ulogu u puču. Naravno da su imali, naravno da su ga želeli, naravno da su potplaćivali pola stranaka u Kraljevini, ali oni nisu "izveli" puč. To je bio zadatak grupe oko Mirkovića i Simovića i zato je rečeno da su glavni teret organizacije imale "domaće snage".

RadanPlanina ::Eutropije ::Komunisti su uzeli učešće u demonstracijama, ali nisu bili ni na koji način upoznati sa pripremama za državni udar.
Kad e.barker to kaze, nema da ne bide...
To ne kaže samo Barkerova nego svi koji su iole upoznati sa dešavanjima 27. marta.Komunisti su zapravo preuzeli demonstracije ali nema ni govora da su imali ikakvog učešća u planiranju i izvođenju puča. Ako imaš druge informacije biće mi drago da ih ovde izneseš. Ne mislim da sam sveznajući i neću propustiti priliku da nešto novo saznam. Dakle - izvoli.

RadanPlanina ::U SVAKOM slucaju TREBA procitati ovakav tekst. Ne mogu se englezi shvatiti kako treba bez analize ovakvih, Khm, tekstova...

Bez i trunke cinizma kažem da bih voleo da izneseš svoje viđenje ovog peroioda i naravno da to obrazloiš nekim činjenicama. Znači: "ja smatram da je to bilo tako i tako, što se vidi iz toga toga, a što je zasnovano na tome i tome"

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Eutropije ::
RadanPlanina ::U SVAKOM slucaju TREBA procitati ovakav tekst. Ne mogu se englezi shvatiti kako treba bez analize ovakvih, Khm, tekstova...

Bez i trunke cinizma kažem da bih voleo da izneseš svoje viđenje ovog peroioda i naravno da to obrazloiš nekim činjenicama. Znači: "ja smatram da je to bilo tako i tako, što se vidi iz toga toga, a što je zasnovano na tome i tome"

Ovo je odlicna formula za sve one kojima nije jasno sta se od njih trazi kad se od njih zahtevaju agrumenti.
Posto obicno misle da se od njih traze orignal izvestaji na uvid sa pecatima i tako relativizuju potrebu za argumentovanom raspravom.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Eutropije ::...rukovodila je balkanskom sekcijom Uprave za političko ratovanje i radila u političko-obaveštajnojslužbi britanskog Ministarstva inostranih poslova...
Hvala vam Eutropije na pojasnjenju. Sad mi je jasnije...

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

RadanPlanina ::Eutropije ::...rukovodila je balkanskom sekcijom Uprave za političko ratovanje i radila u političko-obaveštajnojslužbi britanskog Ministarstva inostranih poslova...
Hvala vam Eutropije na pojasnjenju. Sad mi je jasnije...
U redu RadanPlanino - shvatam da ne želiš polemiku.