rip
- natrix
- Legendarni građanin
- Pridružio: 21 Nov 2007
- Poruke: 8179
|
Znameniti konji- megdandžije kroz istoriju, narodne pesme, mit, legende, simboliku
Konj je verni pratilac junaka koji ga jaše, pamti put, i odvajkada prenosi ranjenike, hranu, oružje i oruđe, razni teret.......
“Konj nije bio samo inspiracija u ratovanju, već i tema brojnih književnih i likovnih dela i nalazi se u istoriji i mitologiji mnogih naroda.
Prema srpskoj tradiciji bez dobrog konja nema ni dobrog junaka. Otuda u narodnim junačkim pesmama konji ne zaostaju po hrabrosti i podvizima za junacima koji su ih jahali.
U našim narodnim pesmama i predanjima, kroz istoriju konj je kultna životinja.
Takvi su Damjanov Zelenko, Hajduk-Veljkov Kušlja, krilati Jabučilo Vojvode Momčila, Šarac Kraljevića Marka, Đogin Banović Strahinje, Ždralin Miloša Obilića.
Najpoznatiji mitološki konj je krilati Pegaz, rođen iz ljubavi Posejdona i Gorgone koji je imao zadatak da prenosi munje i gromove Zevsu. Postao je simbol umetnosti, prvenstveno pesništva.
Jedan od poznatijih konja u istoriji je Bukefal, konj vojskovođe Aleksandra Makedonskog.
Incitat (Brzonogi), konj imperatora Kaligule, nikada nije izgubio trku i zbog svojih zasluga bio je proizveden u građanina Rima a kasnije i u senatora. Kao jednom od najpoštovanijih Rimljana podignuta mu je konjušnjica od mermera. U književnosti epitet najpoznatijeg pripada Rosinanti, konju Don Kihota iz istoimenog Servantesovog romana.”
“Verovatno je to prva životinja koju je čovek pripitomio i s kojom je počeo da se druži. Ljudski i konjski rod su neraskidivo vezani jedan za drugi. Čovek bez konja ne bi bio zemljoradnik, ratnik, putnik, avanturista, inženjer, lekar, misionar, kosmonaut, vladar. Bez konja ne bi bilo istorije, ili bi tekla mnogo sporije, ako bi bila. Čovek bi, možda, još bio u neolitu, da konj nije tako brzo trčao pod njim. Trčeći kroz vekove i milenijume, noseći čoveka na sebi, konj je obezbedio besmrtnu slavu čovekovog saputnika na strašnoj stazi napretka od tercijera do danas...”
“Jedno od prvih verovanja održalo se sve do danas: u mnogim delovima sveta potkovica konja se smatra simbolom velike sreće.”
Stara arapska poslovica kaže da je konj Božiji dar čoveku....
Semantička struktura reči konj iz narodnih epskih pesama
“Konj do konja, junak do junaka… „Snažni prizori razdešenosti, duboke ojađenosti i zaumne tragike u našim junačkim pesmama ne dolaze samo iz ljudski artikulisanog grla već i od tuge napuštenih, obesmišljenih životinja, do juče uzdanica plemićkog prestiža. Konji bez jahača ― to su konji epske apokalipse“ (Nogo, 2002, str. 169).
Reč konj u narodnim epskim pesmama često povezujemo sa rečju megdan, megdandžije.
„Megdandžije su najčešće na konju i nose hladno oružje; u žaru borbe junaci slamaju oružje i gube konje, hvataju se ukoštac, glavnom junaku pomaže koji put vila, ili mu snaga u trenu nadođe“ (Pešić i Milošević-Đorđević, 1997, str. 151).”
“Konji vitezi u megdanima često spašavaju život svojim gospodarima. „U narodnoj tradiciji, pored sv. Đorđa, na konju se javljaju sv. Arhanđel, sv. Sava, sv. Nikola i naročito Božić (v. Božić, Jabučilo)“ (Kulišić i sar., 1970, str. 182).
I obredi su povezani sa konjima, prilikom smrti junaka pravilo je da se i konj i oružje sahrane uz junaka, junak je dužan da ako umire prvo ukopa svoga konja, jer su ostavljeni konji poniženi: Marko ubija i sahranjuje svog Šarca: bolje Šarca neg’ brata Andriju;
Smrt vojvode Prijezde: Prijezda ubija svoga konja Ždrala da ga turski car ne jaše; Damjanov Zelenko žali svoga gospodara, jer zna da je otišao bez njega na onaj svet.
Konj je uz sokola simbol vlasti, starešinstva i nasleđa: ovo uočavamo u pesmi Dioba Jakšića:
Na čast tebi, moj mili djevere! / Na čast tebi i čaša i vino, / Pokloni mi konja i sokola. „Po jednoj našoj narodnoj pesmi, Božić dolazi na konju, kao što je konjanik i Svetovid baltičkih Slovena i germanski Vodan, čiji su praznik stari Germani proslavljali u zimskom periodu. Poput germanskog Vodana, Svetovid je noćni konjanik, božanstvo donjeg sveta“ (Kulišić i sar., 1970, str. 37).”
„Bez dobrog konja nema ni dobrog junaka“ zabeleženo je u srpskoj istoriji i tradiciji.
Šarac – najslavniji srpski konj
Šarac je bio konj Marka Kraljevića, najvećeg junaka po predanju. U pričama i pesmama je opisan kao božansko biće, mitologija ga predstavlja kao konja nad konjima. Pesnici su Šarcu dali ljudske osobine, osobine dostojne kralja, što je zadivilo Getea, koji je jednom prilikom sa oduševljenjem, rekao da su u odnosu na Šarca, svi svetski legendarni slavni konji, samo obična ždrebad.
Prema legendi, Marko je promenio mnogo konja pre Šarca, nijedan mu nije bio dovoljno dobar, jer je njega mogao da nosi samo krupan i jak konj, obučen i dovoljno sposoban da može da se nosi sa neprijateljima. Susret sa Šarcem se dogodio, na putu za grad Kostur (današnja Grčka), gde je Marko sreo neke kiridžije i od njih kupio šareno, gubavo ždrebe. Pomislio je da bi od njega moga biti dobar konj, uhvatio ga je za rep da ga zavrti oko sebe, kako je ranije isprobavao i druge konje, ali se ždrebe nije pomerilo sa mesta. Marko ga je izlečio, naučio da pije vino, te je Šarac izrastao u velikog i lepog konja natprirodnih moći. Imao je nevidljiva krila, koja je koristio samo u bezizlaznim situacijama, u borbi sa vilama i zmajevima.
Šarac je, između ostalog, bio konj koji je takođe mogao da predvidi mnoge događaje koje je saopštavao rzanjem, njištanjem, ritanjem. Tako je predvideo i smrt svoga gospodara.
Moćan konj, pravi gizdavac, neobične lepote u dlaci i telu, kraljevskog hoda, brzog galopa, ni jedan konj mu nije mogao pobeći, niti sustići. Bio je izuzetno zastrašujuća pojava na megdanima i bojištima zajedno sa svojim gospodarem.
Postoji nekoliko priča o smrti Marka Kraljevića i njegovog vernog Šarca, od pogibije u Rovinama, gde ga je strelom ubio neki vojvoda, pa zatim kako mu se u nekoj bari kod Dunava zaglavio Šarac, pa su obojica nastradali. Ali postoji jedno kazivanje posebno mitsko i čudesno, za koje možda niste znali. U jednoj bici, Marko se sa Šarcem našao u bezizlaznoj situaciji, te je pružio ruke ka nebu sa pitanjem: „Bože šta ću sad?“ Bog se smilovao i preneo Marka i Šarca u pećinu, u kojoj i dan danas žive, on spava, sa sabljom zabodenom u gredu, ispred Šarca je mahovina koju pomalo jede. Marko Kraljević će se probuditi kada bude zatrebao srpskom narodu, a za to vreme će se Šarac mahovine najesti i sablja će izaći iz grede.
+ stihovi narodne pesme„K’o ja Marko bez mog pobratima.
Dovati se Šarcu na ramena,
Pak potrča kroz Miroč planinu.
Vila leti po vru planine,
Šarac jezdi po sredi planine,
Ni gde vile čuti ni videti.
Kad je Šarac sagledao vilu,
Po s tri koplja u visinu skače,
Po s četiri dobre u napredak,
Brzo Šarac dostigao vilu;“
(Marko Kraljević i vila)
Ždralin - gvozdeni beli vitez
Ždralin je bio poznati konj Miloša Obilića, srpskog viteza i najistaknutijeg srpskog epskog junaka. Podjednako slavan kao i njegov gospodar, Ždralin je kažu bio toliko visok, da je u odnosu na druge konje izgledao kao džin. Zbog toga je Miloš imao malo dvoboja, jer su se svi plašili njegovog slavnog konja, a nisu zabeleženi ni u pričama i pesmama, jer su svi dvoboji kratko trajali, niko nije mogao dugo da izdrži u duelu sa ovakvim junakom i konjem. Ždralin je u borbama bio okovan u gvožđe i pancire, pravi oklopnik baš kao i Miloš Obilić. Zbog svoje veličine i snage, nikad nije bio povređen, niti ranjen, bio je nepobediv, zajedno sa svoji gospodarem. Ždralin je poticao iz ergele koju je posedovao sam Miloš, jer je bio visoki oficir i plemić.
Ždralin je po jednom predanju poginuo viteški, kao čovek, zajedno sa svojim gospodarem, kao i mnogi slavni konji u mitovima. U vreme Kosovske bitke, Miloš je imao 40, a Ždralin 10 godina, najbolje godine. Prema nekim novijim podacima, Miloš nije prišao Muratu glumeći predaju, već se na svom vernom konju probio, sekući i gazeći sve pred sobom, boreći se tako do poslednjeg daha. Ždralin je ovim činom odanosti, zaslužio da se, pored poznatih srpskih konja, nađe i među slavnim srpskim vitezovima u istoj ravni.
Međutim, postoji i druga verzija legende. Posle pogibije Miloša na Kosovu polju, Ždralin je odjezdio prema Komovima, i zastao pored jednog izvora da pije vode. Dugo je bežao od ljudi i patio za svojim gospodarem. Međutim za njega su čula tri hajduka, te odlučiše da ga uhvate ali nisu mogli da ga pronađu. Otišli su na Vilin izvor, prosuli so oko njega i vilama komskim naredili da Ždralina prizovu pevajući Obilićevim glasom, kako bi ga namamili. Komovi su odjekivali kada je Ždralin izašao iz pećine u kojoj se krio i pošao za dobro poznatim glasom. Konj je prišao jednom od hajduka, Otašu Dabetiću, ržući sa nevericom, te ga hajduci uhvatiše, potkovaše, a komske vile donesoše njegovo izgubljeno sedlo. Ždralin živnu, povrativši snagu ladnom vodom sa izvora i pasući lekovitu travu. Otaš ga je podsećao na Miloša Obilića, a hajduci na kosovske vitezove. Kažu da i dan danas Ždralin jezdi nad Komovima, tražeći svog gospodara i hajduke.
+ stihovi iz narodne pesme„Moj ždraline, moje desno krilo,
Ali si se ljuto umorio?
Al’ si meni v’oma ožednio?
Pak okrenu bijesna žlralina.
Okrenu ga zlesna nalijevo,
Oćera ga do vode jezera,
Da napoji debela ždralina,
Kad doćera do vode jezera,
Dok mu stade ždralin od mejdana,
A pogleda svoga gospodara,
Ušim’ striže, a zubima grize,
Pak pociknu i dva i tri puta,
Kad mu ciknu ždralin od mejdana,
Tadaj Miloš očim’ pogledao,
I ždralinu svome govorio:
„Što je tebi, moj dobar žlraline
Al’ su vuci al’ gorski hajduci?“
(Miloš Obilić zmajski sin)
Kušlja – konj vojnik
Kušlja je bio slavni konj hajduk-Veljka Petrovića, slavnog junaka Prvog srpskog ustanka. Hajduk-Veljko je promenio mnogo konja dok nije sreo Kušlju, pravog borbenog konja. Zahvaljujući Kušlji i njegovim vojnim veštinama Veljko je tek tad postao pravi junak od megdana. U mnogim letopisima se navodi da je Kušlja najbolji srpski konj posle bitke na Kosovu i, kao i svi slavni konji, deo je predanja o junaku koji ga je jahao.
Kušlju je Veljko dobio sticajem okolnosti, u jednom noćnom napadu na Turke, u Timočkoj krajini. Tada je zarobljeno dosta Turaka kao i njihov komandant Osman-beg, koji je jahao divnog krupnog sivomrkog konja, trogoca, koga je Veljko odmah uzeo. Konj je ime dobio upravo po nadimku Osman-bega, koji je Veljku otkrio da konj poseduje izuzetne vojne veštine.
Jednom prilikom, Veljko se sukobio sa Soko-pašom u Crnoj reci. U megdanu koji je trajao dva sata, su se sukobili protivnici podjednake snage i sposobnosti, ali ono što je presudilo bile su ne ljudske, no konjske sposobnosti. Kušlja je umeo da menja pravac u trčanju, kako bi njegov gospodar izbegao ubojito zrno, u punom galopu je znao da se naglo ukopa u mestu, pa i da klekne kad treba, kako bi izbegao tursku sablju. Turski konj iznerviran je zbacio sa sebe Soko-pašu, koji se tada našao na zemlji bez oružja, Veljko je dojahao do njega i rekao da mu oprašta život, jer mu je bila važnija pobeda, no sama smrt protivnika. Ali na iznenađenje vojske, pa i samog Veljka, konj je prišao i zadnjim kopitama usmrtio Soko-pašu. Vojske su se razišle bez borbe.
Kušlju je Veljko jahao od 1807. pa sve do svoje smrti. Njegov uspeh u borbama i megdanima se dosta pripisivao baš Kušlji, koji ga je i proslavio kao junaka i pobednika. Nikada nije bio ranjen kad je Kušlju jahao, ali je poginuo bez njega, kada je izašao u rovove da hrabri svoje vojnike. Ubilo ga je tursko puščano zrno. A Kušlja je završio opet u turskim rukama. I tu mu se gubi trag.
Međutim, posle osam godina, videla ga je žena hajduk Veljka, Čučuk-Stana, kako vuče ciganske taljige, mršavog, starog i poluslepog. Prepoznavši bivšu gazdaricu po glasu, oglasio se rzanjem. Rasplakavši se, Čučuk-Stana je Ciganinu dala 10 dukata, da Kušlju više ne preže u taljige, nego da ga do smrti neguje i hrani. Ciganin jeste uzeo dukate, ali je za njih kupio mladog konja, a Kušlju preprodao drugom Ciganinu. Ne zna se kako je svoj život završio najslavniji i najbolji srpski konj posle Kosova.
+ stihovi iz narodne pesme„Kušlja tlači, sablja seva,
Klikće Veljko, Ture zeva,
O tle čalma, o tle glava,
Al’ pod nebo srpska slava!
(Đački rastanak, Branko Radičević)
A Veljko odmah u sedlo skoči,
sablju izvadi, pušku otkoči,
potera Turke po bojnom polju,
pažljivo bira bradu što bolju.
Kušlja mu juri poput bure,
oko njih zuje puščana zrna.“
(Hajduk Veljko, Voja Carević)
Jabučilo – „Srpski Pegaz“
"Srpski Pegaz je bio slavni konj Vojvode Momčila, jedini mitološki konj sa krilima „koja Jabučilo svakog dana pušta sebi do kopita“. Legenda kaže da je Jabučila oždrebila jedna Momčilova kobila, koju je oplodio krilati konj na Durmitorskom jezeru. Oko jezera su pasle mnoge kobile, koje je krilati konj „opasivao“ i svaku bi kopitom udario u stomak kako se ne bi oždrebila. Međutim, vojvoda Momčilo se sa svojim slugama jedne noći sakrio u žbunje, pa kada je čudesni konj opasao najbolju kobilu, vojvoda i sluge napraviše buku, konj se uplaši i pobeže u jezero. Posle godinu dana kobila je oždrebila i rodila krilatog konja – Jabučila, koga su proslavile mnoge bitke u kojima je učestvovao sa svojim gospodarem.
Po predanju, Jabučilo je obitavao u predelu oko Durmitorskog jezera
Prema legendi koja je opevana u pesmi Ženidba kralja Vukašina, Momčila je izdala žena Vidosava, poželevši da bude kraljica, sklopila je dogovor sa kraljem Vukašinom. Nagovorila je muža da joj oda tajnu o Jabučilu, svom krilatom konju koji samo u zoru pušta krila. Tako je sledeće noći, spalila krila konju, time ga onesposobivši. Kralj Vukašin je ovo iskoristio i napao vojvodu Momčila i njegovu braću na Durmitorskom jezeru, daleko od grada i gradske odbrane. Neuspevši da se odbrani od napada, Momčilo je hteo da ga Jabučilo na krilima ponese prema Pirlitoru. Međutim konju si bila spaljena krila, te se vojvoda sam nekako probi kroz neprijateljsku vojsku, ali nije uspeo da se popne na bedeme, jer je platno preko koga se penjao Vidosava presekla.
Ovde se po legendi, priča o vojvodi Momčilu završava njegovom pogibijom, a o Jabučilu više ni slova. Kažu da je ostao da stoji na istom mestu gde ga je gospodar ostavio, čeka da mu porastu krila i da odleti kod svog oca krilatog konja na Durmitorsko jezero, koji ga po verovanju svake noći posećuje i leči."
+ stihovi iz narodne pesmeVeć udara konja Jabučila,
Udara ga čizmom i mamuzom,
Da poleti gradu Pirlitoru,
Al’ mu konjic polećet’ ne može;
Kune njega vojvoda Momčilo:
„Jabučilo, izjeli te vuci!
Iz šale smo odavde lećeli,
Bez nevolje, tek od obijesti,
A danas mi polećeti nećeš!
Al’ mu konjic njiskom odgovara:
„Gospodaru, vojvoda Momčilo,
Nit’ me kuni, niti me nagoni,
Danas tebi polećet ne mogu;
Bog ubio tvoju Vidosavu,
Ona mi je sapalila krila
(Ženidba kralja Vukašina)
Zelenko – slavni konj sa ljudskom dušom
"Zelenko, poznatiji kao Damjanov Zelenko, bio je konj Damjana Jugovića, srpskog plemića i viteza. Upravo je kroz legendu o svom konju, Damjan i postao poznat u narodu.
Zelenko je bio slavni konj iz carske konjušnice, koja je osnovana još u doba cara Dušana. Bio je poslednji Damjanov konj, najbolji od svih koje je pre njega imao i sa njim je i najviše pobeđivao na viteškim turnirima.
Po predanju Zelenko je bio konj sa ljudskom dušom i razumeo je ljudski govor. Upravo zbog toga je Damjan pobeđivao, jer je konj slušao komande i znao pravila borbe. Instiktivno je umeo tokom borbe da sam donosi odluke kojima je spasavao život svome gospodaru. Damjan je najviše vremena provodio sa svojim Zelenkom, jer je znao da ima neobičnog konja. Činilo mu se u da u njemu prepoznaje ljudska osećanja, trudio se da dokuči njegovu dušu i narav. Nije dozvoljavao da ga drugi timare i hrane, nego je to sam radio, iako to nije bio običaj tog vremena da se plemić bavi takvim poslovima. Svaki dan ga je trenirao.
Damjan i njegova braća su poginula u Kosovskom boju, braneći svoga zeta kneza Lazara i kneževinu. Slavni konji braće Jugovića su preživeli Kosovski boj. Prema zapisima monahinje iz Ljubostinje, slavni konji su se sami vratili, predvodio ih je Damjanov Zelenko i niko ne zna kako su uspeli da prežive. Međutim, ne postoji nikakav podatak o tome šta je posle bilo sa konjima.
Legenda kaže da je Zelenko godinu dana nakon Kosovskog boja, vrištao i žalio svog gospodara. Jedne noći je nestao iz kneževe konjušnice. O njemu se dugo ništa nije znalo, a onda se nakon tri godine posle Kosovskog boja, baš pred Vidovdan, čulo njegovo bolno vrištanje u planini Goč. Kažu da je zajedno sa Zelenkom plakao ceo Kruševac."
Postoji i izreka: Vrišti kao Damjanov Zelenko - predstavlja veliku bol za svojim poginulim junakom i tragediju za sva vremena.
+ stihovi iz narodne pesme„… Kad je bilo noći u ponoći,
al zavrišta Damjanov zelenko,
pita majka Damjanove ljube:
„Snao moja, ljubo Damjanova,
što nam vrišti Damjanov zelenko?
Al’ je gladan pšenice bjelice,
ali žedan vode sa Zvečana?
Progovara ljuba Damjanova:
„Svekrvice, majko Damjanova,
nit’ je gladan šenice bjelice,
niti žedan vode sa Zvečana,
već je njega Damjan naučio
do ponoći sitnu zob zobati,
od ponoći na drum putovati;
pak on žali svoga gospodara
što ga nije na sebi donio.“
(Smrt Majke Jugovića)
Đogin – slavni konj megdandžija
Đogin je bio konj Banović Strahinje, čuvenog epskog junaka. Bio je iz carske ergele i venčani poklon tasta Jug Bogdana, oca Strahinjine žene Anđelije. Konj je odgajan u Banjskoj, u ravnicama Kosova, gde je treniran zajedno sa najboljim konjima, najbolje hranjen i timaren, učesnik mnogih turnira u dvoboju. Kažu da takav junak, kao što je prema epu bio Banović Strahinja, nije mogao dobiti bolji poklon, Đogin je bio konj po mnogim osobinama ispred ostalih legendarnih konja, velike lepote i ljudske pameti.
Najpoznatiji duel je svakako bio onaj na Goleč planini sa Vlah-Alijom, koji mu je oteo ženu Anđeliju. Megdan je opevan u pesmi Banović Strahinja, kao borba za čast, a ne za slavu. Đogin je znao šta treba da radi u takvim situacijama „Soko Đogo pade na kolena iznad njega koplje preletelo“. Legenda kaže, nakon što je Strahinja teško ranjen u Kosovskom boju, Đogin je uspeo da ga iznese sa bojišta i u galopu ponese ka Banjskoj. Međutim, osetivši da mu je gospodar preminuo, zastao je i laganim hodom krenuo prema dvoru, plašeći se da mu ne padne sa leđa. Posle tri dana je stigao sa mrtvim Strahinjom, koji je jedini junak koji je umro na svom konju. Ovim činom se Đogin direktno vinuo u legendu.
Postoji još jedno predanje. Posle sahrane svoga gospodara, jedne noći Đogin je napustio konjušnicu i otišao na Goleč planinu. Mnogi lovci i čobani su ga godinama u zoru viđali kako galopirajući prelazi sa kraja na kraj Gazimestana. Veruje se da dan-danas, slobodno jezdi po Kosovu.
+ stihovi narodne pesmeTi delijo, Strahiniću bane!
„Znaš li, bane, ne znali te jadi!;
„Da sam sade na Goleč-planini,
„Da te vidim u carevoj vojsci,
„Poznao bih tebe i đogina,
„I tvojega hrta Karamana,
„Koga voliš, nego dobra đoga…;
„Strahin – bane, ti sokole srpski,
tvome Đogu i tvome junaštvu
svud su brodi đe god stigneš vodi…“
(Banović Strahinja)
Strina – Zelena bedevija
Strina je konj Jovana Kursule, jednog od najpoznatijih heroja Prvog srpskog ustanka. Konja je dobio na poklon od Karađorđa, kada je posle jedne bitke ostao bez svog konja vranca. Kursula je uvek jahao dobre konje, jer se uglavnom borio jašući. Strina je jedina kobila, među legendarnim srpskim konjima, koliko je poznato, koju je jahao neki srpski junak ili ratnik.
Ova neobična arapska kobila je bila zelenkaste boje kao trava, dobila je ime po Kursulinoj strini. Naime, kada mu je konj vranac koga je veoma voleo poginuo u jednom sukobu, Jovan nije hteo da jaše bilo kakvog konja, tako da je na poziv Karađorđa da dođe u Topolu, peške došao. Požalio se kako je, eto, ostao bez konja, da su mu odsečena krila i da mora po blatu da ide peške. Karađorđe kroz osmeh pozva domoupravitelja da dovede kobilu koju je oteo od Turaka, sa uzdama i skupocenom opremom. Reče mu da je uzjaše, ali Kursula odgovori da ne sme, jer vidi da je zla. Ali na nagovor, pristade da je uzjaše, pusti je da radi po svojoj volji i kobila zajedno sa njim ođuri.
Kada se vratio, upitali ga kako mu se čini, a Jovan odgovori kako je velika junakinja, ali da je zla kao njegova strina.
Kursula i njegova bedevija su zajedno podelili mnoge megdane i bojeve, posebno su se istakli kod Varvarina 20. septembra 1810, gde je kobila dosta doprinela u pobedi svoga gospodara, Jovan je tada pogubio turskog junaka „Crnog Arapina“.
O sudbini Kursuline bedevije se ne zna ništa. Ali pred smrt, kada su ga pitali da li žali za nečim. Odgovorio je da se najahao dobrih konja, da mu je žao stare majke. „…i žalim što mi se ne desi Strina…“. Sa ovim rečima je i umro, sa imenom svoje kobile na usnama – Strina.
+ stihovi narodne pesme„Varvarinsko polje pritisnula vojska,
I srpska i turska da se krvnički kolje,
A na polju zlokobivu očajnu mejdanu,
Stoji junak,crn delija na konjicu vranu,
Hrže konjic zemlju bije baca pene blede.“
(Kursula i Arapin)
"Junak i konj"
Ja obiđe zemlje i gradove,
Sve na svome konju krilatome,
Niđe mene glava ne zabolje,
Već u dvoru na majčinu krilu.
Nije m' žao što ću umrijeti,
Već mi j' žao konja krilatoga,
Pa još ne znam kom' bi g' ostavio!
Ako bi ga ljubi ostavio:
Ljuba j' mlada, ona bi s' udala,
Drugi bi se konjem ponosio!
Ako bi ga majci ostavio,
Majka j' stara, ona će umr'jeti;
Van da bi ga seji ostavio:
Seja mi je jako žalovita,
Pa kad bi ga nad vodu nadvela,
Suzama bi vodu zamutila;
ako bi ga bratu ostavio:
Vodio b' ga na donje pazare,
I c'jenio i što nije vr'jedan.
"Ajde, dore, nek te nosi more!"
(narodna pesma)
Grujica jaše đogata: Kad usjede đavo na đavola:/ Gorski hajduk na bjesna đogata; dorata jaše Ivo Senković u borbi protiv age od Ribnika, a otac ga savetuje: Nemoj dore uzdom zabuniti,/ Ja sam doru boju naučio,/ Vešt je dora boju i mejdanu,/ Dora će te sobom zaklanjati,/ Ispod britke sablje uklanjati, a dorat mu je i spasao život u megdanu.
Potom Ivo vodi dva konja viteza;
I Milić barjaktar na dar od tasta dobija vranca: Gizdava mu poklonio vranca,/ Vrana konja, brate bez biljege,/ A na vrancu čultan do koljena:/ Čisti skerlet zlatom izvezeni,/ Zlatne kite biju po kopitam..
Izraz kad su Predrag i Nenad majci do konja dorasli: a do konja i do bojna koplja, znači da su odrasli da jašu konja i da nose koplje, a u istoj pesmi Nenad žali što nema brata ili sestru, te govori: Kad sam bio s društvom na deobi,/ Svaki mi se zaklinjaše teško:/ Koji bracem, a koji sestricom,/ A ja, majko, sobom i oružjem,/ I dobrijem konjem ispod sebe.
Konji vitezi u pesmi Ženidba Jakšića Todora: On uzima svoju Ikoniju,/ Pa privede vranca vilenoga,/ Ikoniju na vrančića baci,/ Priveza joj noge ispod vranca/ A priveza ispod grla ruke/ Vilovitu vrancu besjedio i u pesmi Svatosvko groblje imaju zadatak da mladu dovedu do kuće mladoženjine preplivavajući reku.
Vuk Stefanović Karadžić -
O Kraljeviću Marku i njegovom konju
“Nikoga Srbina nema koji ne zna za ime Marka Kraljevića. Ja ću ovdje naznačiti o njemu što se slabo u pjesmama nalazi, nego se pripovijeda. Pripovijeda se da je Marko bio mnogo jači od ostalijeh, sadašnjijeh, a jamačno i ondašnjijeh ljudi. U 72. pjesmi druge knjige (Turci u Marka na slavi) pjeva se da je u njegovom buzdovanu, kojim je on jednom rukom mahao i njime se bacao, bilo šezdeset i šest oka; a ja sam u djetinjstvu gledao u Srijemu, u krčmi manastira Krušedola, gdje je Marko namolovan, kako jednom rukom matoroga vola drži za rep preko ramena i nosi na leđima idući upravo; u pjesmi 67 (Marko Kraljević i Musa Kesedžija) pjeva se kako je uzeo u ruke suhu drenovinu "sa tavana od devet godina", pa kad je stisnuo rukom, ona prsla nadvoje - natroje i dvije kaplje vode iskočile iz nje. On bez vina nije mogao nikud, i prema jačini svojoj mnogo je mogao popiti da se ne opije. Za njegova Šarca jedni pripovijedaju da mu ga je poklonila neka vila; a jedni opet da ga je kupio u nekak'ijeh kiridžija. Prije Šarca vele da je mijenjao mnogo konja, pa ga nijedan nije mogao nositi; kad u nekakijeh kiridžija vidi šareno gubavo muško ždrijbe, učini mu se da će od njega dobar konj biti, uzme ga za rep da omahne oko sebe kao što je i ostale konje ogledao, ali se ono ne dadne ni s mjesta pomaći; onda ga kupi u kiridžija, izliječi ga od gube i nauči vino piti.
Za smrt Marka Kraljevića različito se pripovijeda: jedni vele da ga je negdje u selu Rovinama ubio nekakav karavlaški vojvoda Mirceta zlatnom strijelom u usta, kad su se Turci bili s Karavlasima, drugi kažu da mu se u takvom boju zaglibio Šarac u nekak'oj bari kod Dunava i da su ondje obojica propali: u Krajini negotinskoj pripovijeda se da je to bilo u jednoj bari ondje blizu Negotina, ispod izvora Caričine; ondje ima i sad bara i zidine stare crkve, za koju govore da je bila načinjena na grobu Markovu. Treći kažu da je u tak'omu boju toliko ljudi izginulo da su po krvi plivali konji i ljudi, pa Marko onda pružio ruke k nebu i rekao: "Bože, šta ću ja sad|" Na to se bog smilovao i nekak'ijem čudnijem načinom prenio i njega i Šarca u nekak'u pećinu, u kojoj i sad obojica žive: on zabovši svoju sablju pod gredu, ili je udarivsi u kamen, legao te zaspao pa jednako spava; pred Šarcem stoji malo mahovine od koje pomalo jede, a sablja sve pomalo izlazi ispod grede ili kamena, pa kad Šarac mahovinu pojede i sablja ispod grede ili kamena ispadne, onda će se i on probuditi i opet na svijet izaći. Jedni govore da je on u tu pećinu pobjegao kad je prvi put vidio pušku i pošavši da je ogleda (da li je istina da je onak'o kao što se pripovijeda), probio iz nje sam sebi dlan, pa onda rekao:" Sad ne pomaže junaštvo, jer najgora rđa može ubiti najboljeg junaka".
1867, Beč
Stepa Stepanović i Vila
“U Srba je bilo i drugih mudrih i hrabrih vojskovođa, ali malo ko je od njih bio tako omiljen u narodu kao vojvoda Stepa Stepanović. Bio je retko čestit i pošten čovek, čvrstog karaktera, jasan u naređenjima. Kada je nešto naredio, usmeno ili pismeno, nikada nije to oporekao.
Vojvoda Stepa Stepanović je na sopstveni zahtev penzionisan u 63. godini života. Tada odlazi u Čačak gde je živeo u kući koju mu je dao tast Veselin Milanović, tadašnji načelnik Kragujevačkog okruga.Zanimljivo je da Stepa Stepanović, koji je u dva navrata bio ministar vojni, od imetka, zapravo, nije imao ništa. Kuća u Kumodražu bila je dom njegove braće koji su bili zemljoradnici, pa je odlučio da živi u tazbini nakon povlačenja iz službe.
Živeo je i radio pod parolom „otadžbini se daje sve, a od nje se ne uzima ništa“.
A htedoše da mu daju razne poklone i brojne privilegije prilikom penzije. Država mu je nudila na doživotno korišćenje mercedes,jedan od četiri koja je kupila, obezbedivši mu i vozača. Vojvoda je to odbio uz obrazloženje da je automobil državna imovina koju treba čuvati i da je benzin skup.Veliko „Ne“ rekao je vojvoda na sve povlastice i privilegije.
Stepa Stepanović je tražio da mu država pokloni samo jedno – njegovu ostarelu kobilu Vilu.
Bio je to konj na kojem je vojvoda učestvovao u mnogim bitkama i vojnim pohodima u Oslobodilačkim razovima i još za vreme Stepinog službovanja je bila stara, oronula i predviđena za penzionisanje što je drugim rečima značilo odlazak u klanicu.
Stepa Stepanović to nikako nije hteo da dozvoli.Kako bi spasao kobilu tražio je da ona bude njegov poklon povodom odlaska u penziju i, uz mnogo čuđenja i prevrtanja očiju od strane mlađih kolega, vojvoda je na kraju isterao svoje. U Čačak je sa sobom poveo i nju koja mu je bila odana u povlačenju preko Albanije i na Solunskom frontu i koja je zajedno sa njim oslobodila otadžbinu.Vila je još dugo godina živela kraj Stepe na njegovom imanju u Čačku.Sa njom je vojvoda ispratio na večni počinak i starog kralja Petra. Na kraju, iako potpuno slepa, nadživela je vojvodu.
Stepa Stepanović preminuo u Čačku 27. aprila 1929. Godine. Dva dana kasnije Vila onako stara i slepa vukla je kola sa kovčegom u kome je bilo telo Stepe Stepanovića do groba i tako ga ispratila na večni počinak u pogrebnoj povorci u kojoj je bio kralj Aleksandar Karađorđević. A to je bio i jedini put kada je ovaj vladar posetio Čačak. Smatrajući ga obrenovićevskim leglom vešto ga je izbegavao. Uz kralja, vojvodinoj sahrani prisustvovali su članovi kraljevske vlade, oficirskog kora, ratni drugovi, delegacije savezničkih zemalja, strani i domaći novinari, porodica, patrijarh srpski Dimitrije, vladika žički Jefrem Bojović sa sveštenstvom i nekoliko hiljada građana. To je ujedno bio najveći javni skup u Čačku između dva svetska rata, kako po broju učesnika, tako i po društvenom ugledu i značaju prisutnih na sahrani. Škole nisu radile, sve radnje u varoši toga dana bile su zatvorene od 12 časova pa sve do kraja sahrane. Pogrebna povorka je od crkve do groblja organizovano, peške, nekoliko sati prolazila kroz grad dok su varoš nadletali avioni, a na čelu povorke dostojanstveno je išla Vila i vodila svog vojvodu u legendu.
Nije vojvoda Stepa Stepanović bio jedini vojvoda koji je za penzionerski poklon tražio svog ratnog konja.
Nekoliko godina posle Stepe, penzija je sačekala i vojvodu Petra Bojovića, i on je za dar tražio svog ratnog pastuva i dobio ga. Petar Bojović je albanske zaleđene vrlete prešao delom na leđima svog snažnog i izdržljivog konja. Isti pastuv bio mu je veran drug i tokom solunske ofanzive. Konja je posle svih zajedničkih stradanja nagradio mirnim životom u vojnom kompleksu na Topčideru. Penzionisani vojvoda je na svom konju išao na jahanje od Trnske ulice na Vračaru, gde je živeo, pa niz Nemanjinu i Miloša Velikog, sve do Topčidera i Košutnjaka. I tako maltene svaki dan. Kada konj više nije bio za takve šetnje, vojvoda je starog pastuva posećivao u vojnim štalama. Po uginuću, telo konja vojvode Bojovića, prebačeno je na Katedru za anatomiju Veterinarskog fakulteta u Beogradu, gde je urađen njegov skelet koji je postao deo stalne postavke Anatomskog muzeja Fakulteta veterinarske medicine.”
Napoleon – Marengo
“Napoleon je posebno poznat po tome što je bio jedan od najvećih osvajača u istoriji. Ali nikada nije bio sam: uvek je jahao konja. Jedan od najposebnijih bio je Marengo, prekrasni arapski konj koji je u istoriju ušao kao najpoznatiji od svih.
Bio je vrlo pametan, a ujedno i vrlo brz: Za samo pet sati putovao je s Napoleonom 130 kilometara udaljenosti koja deli Valladolid od Burgosa. Takođe je vodio cara u nekoliko bitaka: u Austerlitzu, u Jena-Auerstedu, u Wagramu i u Waterloou.
U karijeri je ranjen osam puta, a 1815. u Waterloou ga je zarobio William Henry Francis Petre, 11. baron Petre. Petre ga je prodao Grenadiskoj gardi, a i premešten je na farmu u Somersetu gde je živeo mirno sretno do kraja svojih dana.
Nakon njegove smrti, vlasnici su izdali njegov kostur zbog njegove istorijske vredednosti u Muzej nacionalne vojske u Sandhurstu.”
Džordž Vašington – Magnolija
Malo podataka o Magnoliji..
“Beli otac iz Vašingtona koji se odazivao na ime Džordž Vašington nije baš voleo jahanje. Samo po potrebi sedlao bi Magnoliju i išao da razgovara sa Indijancima, kako bi ih saterao u rezervate i pomogao njihovom daljem uništavanju.
Magnolija je bila lepa kobila. Prepoznatljiva po lila cvetu na čelu, po kojemu je i dobila ime. Prilično se dosađivala i pasla travu ispred Bele kuće, na zavist ostalih konja iz vladajuće kamarile
Nije ona kriva što je njen gazda bio prvi predsednik Sjedinjenih država Amerike. To nosi privilegije.
I ne bi bila u istoriji ni zabeležena kao neko važan, da nije jednom prilikom zbacila iz sedla Belog oca, na opštu radost i smeh prisutnog celog plemena Irokeza.”
Aleksandar Makedonski – Bukefal
“Aleksandar je bio jedini ko je mogao da jaše tog konja.
Bukefal ga je pratio u svim bitkama. Konj je doživeo starost od 30 godina. Nakon smrti konja u bici kod Hidaspa Aleksandar je osnovao grad Bukefala, današnji Dželam (Jhelum) u pakistanskoj saveznoj državi Pendžab. Aleksandar Makedonski je navodno zakopan pored svog konja Bukefala u obližnjem gradu Džalalpur Šarifu (Jalalpur Sharif).”
“Prema Aleksandrovoj biografiji koju je napisao Plutarh, mladi princ je rekao: "Kakvog će odličnog konja izgubiti zato što ne znaju kako da mu priđu i zato što nemaju smelosti da ga ukrote." Isprva, Filip je ignorisao ovaj izazov, ali na kraju je Aleksandru rekao: "Prekorevaš one koji su stariji od tebe kao da si ti od njih sposobniji da ga ukrotiš." Zanemarujući ovaj komentar, Aleksandar ponovi svoj izazov i reče da će platiti za konja ako on, Aleksandar, ne bude bio kadar da ga ukroti.
Dok su mu se gromko smejali, Aleksandar priđe konju i mirno ga nazva Bukefalom. Beše shvatio nešto što drugi nisu - konj se boji sopstvene senke. Okrenuvši Bukefala prema suncu tako da mu senka bude iza tela i polako uzevši uzde u ruku, Aleksandar ga uzjaha. Smeh gomile se pretvori u uzvike bodrenja i odobravanja kad je Aleksandar odjahao.”
Džingis Kan
Simbol položaja konja kad je u pitanju spomenik
“Velikim herojima podižu se spomenici po kojima su poznati veliki ili glavni gradovi. Malo je poznato da neke osobine spomenika otkrivaju mnogo o samom heroju- (neko univerzalno pravilo mada ponegde su moguća odstupanja od te simbolike ).
Ako je statua ratnika na konju kome su podignute obe prednje noge od tla to znači da je on stradao na bojnom polju, ako je samo jedna prednja noga u vazduhu ratnik je kasnije podlegao povredama zadobijenim u boju , a ako je konj sa sve četiri noge na zemlji to je znak da je heroj umro kasnije prirodnm smrću.”
O spomeniku Knezu Mihajlu
“Rad na maketi spomenika započeo je 1874. kada je Paci boravio u Beogradu skoro godinu dana. Njegovu realizaciju su usporili Srpsko-turski ratovi, najzad okončani 1878. godine kada Kneževina Srbija stiče i formalnu nezavisnost, a završavanje spomenika nakon ovih događaja se privodi kraju. Kneževa konjanička figura i pijedestal su u bronzi izliveni u Minhenu 1879. i postavljeni su na mermerni postament. Kada je postavljen, spomenik je zaista imao monumentalne dimenzije: bio je visok 11 m, a dugačak 8 m i 45 cm, sam konjanička figura je visoka 5 m.
– Meni je oduvek bilo ružno i degradirajuće, od samoga početka kada se ovo mesto, kraj Kneževog spomenika počelo nazivati u žargonu „kod konja”. Konj jeste plemenita životinja za svako poštovanje, ali ovde nije spomenik konju, već je najbitniji onaj ko je na tome konju, knez Mihailo Obrenović. Konjaničke skulpture su dosta rasprostranjene i uobičajene za spomenike po svetu ali mi, u Beogradu, imamo samo ovu jednu. Tim više treba da je poštujemo – iskrena je Neda Kovačević.”
Trojanski konj - Drveni konj
Trojanski konj ima značenje i simboliku lukavosti, osobe koja se infiltrira, subverzivni element, pa se u savremenom svetu koristi kao sinonim za takve osobe, ili za kompjuterske zlonamerne viruse....
“Trojanski konj je deo mita o Trojanskom ratu, kako je opevan u Vergilijevoj epskoj poemi Enejida. Događaji u ovom mitu odigravaju se posle Homerove Ilijade, a pre Enejide i Homerove Odiseje.
Grčka opsada Troje trajala je deset godina. Videći da nikako ne mogu da probiju zidine Troje Grci su smislili novo lukavstvo – ogromnog šupljeg drvenog konja. Konja je sagradio Epej i ispunio ga grčkim ratnicima koje je predvodio Odisej. Ostatak grčke vojske je tobože napustio bojište a u stvari se sakrio iza planine Tened. Trojanci su prihvatili konja kao znak mira. Grčki špijun Sinon ubedio je Trojance da je konj poklon uprkos upozorenjima Laokoona i Kasandre. Lepa Jelena i Deifob su takođe ispitivali konja. Trojanci su uveliko slavili podizanje opsade i kada su Grci izašli iz konja čitav grad je bio omamljen pijanstvom. Grčki vojnici su otvorili kapije grada da bi ostatak vojske ušao i grad je nemilosrdno opljačkan, svi muškarci su pobijeni a žene i deca odvedena u ropstvo.”
"Trojansko zvono“ je dodatni element mita, koje je, prema saznanjima, oglasilo početak za napad na Troju.
“Ne može se sa sigurnošću tvrditi da je Trojanski konj postojao. Jedini dokazi su pisani izvori koji su nastali mnogo kasnije.”
“Opevan u mnogim epovim, pričama p ai filmovima. Legenda za Trojanskog konja počinje još u staroj Grčkoj, gde je živela prelepa Helena. Ona je toliko bila lepa da se u nju zaljubio i trojanski princ Paris koji ju je kasnije oteo i odveo u Troju. Helenin muž Menelej, kao i ostali Grci koji su je mnogo voleli, 10 godina su na razne načine pokušavali da je vrate, ali uzaludno jer nikako nisu moglu ući u Troju. Ali onda su se Grci dosetili i od delova svojih brodova napravili velikog drvenog šupljeg konja i u njega su se sakrili. Zatim su konja poneli kao poklon Parisu kao izraz dobre volje posle desetogodišnjeg ratovanja. Paris je, ne sluteći ništa, primio ovaj poklon i stavio ga na glavni trg – jer je, po njegovom mišljenju, simbolizovao pobedu nad Grcima. Ali usred noći, kada je sve bilo mirno, vojnici su izašli iz drvenog konja i otvorili vrata Troje da bi ostali Grci ušli. Te noći se povela bitka, Troja izgorela a Helena spašena. I dan danas se održala legenda o trojanskom konju i on je simbol upornosti i hrabrosti, ali i velike i istrajne ljubavi.
U srpskom i mnogim drugim jezicima ostao je i izraz danajski poklon (ili dar), sa značenjem: „podmukao dar koji donosi nesreću, poklon koga se treba čuvati” (po legendi o drvenom konju što su ga Danajci, tj. Grci, poklonili Trojancima da bi na taj način ušli u grad).”
Motiv konja u heraldici, na amblemima i kao šahovska figura
Takođe motiv konja je često i na amblemima u heraldici pa i vojnoj heraldici, grbovima, amblemima...
U heraldici konj simboliše: viteštvo, podvig, herojstvo, spremnost za odbranu otadžbine, izdržljivost, čistoću, trijumf, slobodu, mudrost...
U šahu konj-skakač, je jedina fugura koja može preskakati svoje figure i stati na polje –protivnika-.
Izvori za tekstove i fotografije:
-Internet,
-https://www.istorijskizabavnik.rs/blog/spomenik-knezu-mihailu-sta-pokazuje-ruka
-https://ognjiste.rs/2021/03/31/%D0%BA%D1%83%D1%80%D1%81%D1%83%D0%BB%D0%B8%D0%BD%D0%B0-%D1%81%D1%82%D1%80%D0%B8%D0%BD%D0%B0-%D0%B8-%D1%81%D1%82%D0%B5%D0%BF%D0%B8%D0%BD%D0%B0-%D0%B2%D0%B8%D0%BB%D0%B0/
-https://www.istorijskizabavnik.rs/blog/stepa-stepanovic-kobila
-https://vidovdan.org/istorija/slavni-konji-u-srpskoj-istoriji-mitovi-i-pesme-2/
-knjige iz istorije i narodne pesme
/....../
|
