SRPSKA PRVA ARMIJA U ZAVRŠNIM OPERACIJAMA ZA OSLOBOĐENjE SRBIJE OKTOBRA 1918. GODINE

SRPSKA PRVA ARMIJA U ZAVRŠNIM OPERACIJAMA ZA OSLOBOĐENjE SRBIJE OKTOBRA 1918. GODINE

offline
  • Nebojša Đokić
  • vojni istoričar
  • Pridružio: 03 Jun 2010
  • Poruke: 3862
  • Gde živiš: Novi Beograd

Napisano: 09 Jul 2012 21:23

Текст је оригинално објављен у Браничевском гласнику бр. 8



Мр Небојша Ђокић
Београд





СРПСКА ПРВА АРМИЈА У ЗАВРШНИМ ОПЕРАЦИЈАМА ЗА ОСЛОБОЂЕЊЕ СРБИЈЕ ОКТОБРА 1918. ГОДИНЕ



Апстракт: Након борби за Ниш 10. октобра 1918. године I српска армија је наставила напредовање у Поморављу до 15. октобра када је задржана на непријатељским положајима на Буковику, Послонским и Мојсињским планинама. Фронт се ту стабилизовао до 22. октобра када је пробијен и српска војска је следећих дана у незадржвом напредовању 25. октобра ослободила Јагодину, 26. октобра Крагујевац, 29. октобра Пожаревац, 30. октобра Смедерево, 31. октобра Голубац и Велико Градиште и коначно 1. новембра 1918. године и Београд.
Кључне речи: Први светски рат, Србија, Поморавље, Крушевац, Параћин, Јагодина, Ћуприја, Варварин, Рековац, Крагујевац, Велика Плана, Пожаревац, Смедерево, Београд

“Жалим што овај јуначки народ није био мој савезник.”
Немачки цар Виљем II о Србима

Под утиском неуспеха немачких снага да задрже савезнике јужно од Ниша, и на страни централних сила и на страни савезника, дошло се до закључка да је дефинитивно пропао план немачког и аустроугарског командовања о успостављању нове линије фронта на Балкану, јужно од Саве и Дунава. Обе зараћене стране су 10. октобра донеле одговарајуће одлуке о даљим дејствима.
Немачка је већ била препустила балканско ратиште Аустро-Угарској и истовремено понудила преговоре о миру на бази услова које је изнео амерички председник Вилсон. Ову иницијативу су одмах следиле Аустро-Угарска и Турска. Нешто раније, 3. октобра, аустроугарска Врховна команда је приступила образовању нове групе армија у Србији под командом фелдмаршала Кевеша. Фелдмаршал Кевеш је стигао у Београд 8. октобра, док је команда групе армија Шолца расформирана. Истог дана, споразумом двеју врховних команди Централних сила, фронт на Балкану је преузео фелдмаршал Кевеш. Под његову команду су стављени немачка 11. армија, армијска група Албанија, војни генерални гувернмани Србије и Црне Горе и трупе Команде Босне, Херцеговине и Далмације. Њему је било наређено да главни отпор пружи на линији Пећ – Митровица – Ниш. Међутим, Кевеш је, одмах по доласку у Београд, схватио да се то наређење може узети само као жеља, јер је ситуација на фронту у Србији била више него очајна. Он је располагао само са половином предвиђених снага, а и те снаге су биле у врло лошем стању. Због тога је Кевеш упоредо са мерама за стабилизацију фронта у Србији предузео и све што је потребно за организовано одступање преко Саве и Дунава. Приоритет је дат извлачењу 4000 вагона залиха хране. (Bernhardi, 1922, 482; Letzter Krieg 1914-1918, B. VII, 522 – 525, Tomac, 1973, 662)
Неуспех немачке 11. армије у борбама 10. октобра јужно од Ниша, дао је за право Кевешу. Истог дана је аустроугарска Врховна команда одустала од раније намере и својом новом директивом, примљеном у Београду 10. октобра, наредила Кевешовој групи армија да отпочне припреме за потпуно напуштање Србије. Одступање позади граничних река је требало да се врши постепено, како би богати материјални извори Србије могли што дуже да се користе. Кевеш је већ 11. октобра упутио нова наређења потчињеним јединицама. Немачка 11. армија је требало да се повуче иза Саве и Дунава на одсеку Шабац - Забрежје – Београд - Пожаревац, а армијска група Албанија (заједно са трупама војне управе у Црној Гори), правцем Скадар – Подгорица - Бока Которска. Међутим, још пре него што је могла да поступи по наређењу, 11. армија је, напустивши Ниш 12. октобра, била присиљена да се повуче на линију Соко Бања - Сталаћ - лева обала Западне Мораве (до Чачка), где се зауставила пошто су Срби, 15. октобра, у потпуности обуставили гоњење да би извршили попуну храном и муницијом и сачекали појачања. (Bernhardi, 1922, 482; Letzter Krieg 1914-1918, B. VII, 525 – 530)
Владе Велике Британије, Француске и Италије су се 7. октобра договориле да се тежиште операција на Балкану помери ка Цариграду, а да операције у Србији и Албанији добију другостепени значај. У складу са том инструкцијом, генерал д’Епере је припремио нови план операција, који је изнео на састанку са регентом Александром, војводом Мишићем и генералом Анријем 10. октобра у Велесу. (Les Armées françaises tom VIII, vol. 3, 365-366; Опачић, 1980, 352 – 353)
Тим планом је било предвиђено да се главни напад усмери на Цариград. У том циљу армија генерала Милна је била повећана на 7 до 8 дивизија. Да не би довео у питање офанзиву у Србији, д’Епере је предвидео да на северном фронту ангажује, поред већ ангажованих српских и француских трупа, још и једну италијанску (35.) и 3 до 4 грчке дивизије. Накнадно је требало да се ангажује и 3. група дивизија, чим је замене италијанске трупе. Премда је д’Епере предвидео да српска војска дејствује према Сави и Дрини, српска Врховна команда је саопштила команданту 1. армије да је линија разграничења између те армије и француске Источне војске река Велика Морава. Међутим, док су покрети трупа, у складу са овом инструкцијом, били у току, у Солун је 13. октобра из Париза стигао генерал Бертело са новом инструкцијом, у којој се захтевало да савезничка Источна војска део снага окрене према Румунији, док је на српском фронту, по ослобођењу Србије требало да се пређе у одбрану. Циљ савезника је био да се у Румунији па и Русији формира нови источни фронт против централних сила. (Les Armées françaises tom VIII, vol. 3, 415; Tomac, 1973, 662; Опачић, 1980, 354) Са друге стране, операције у Румунији и Турској су, због спорости у концентрисању снага, могле отпочети тек око 20. новембра, за разлику од српског фронта, где је српска 1. армија могла да пређе у офанзиву готово без задржавања.
Приликом повлачења из Србије, Немци су специјализованим возовима превозили ваздухопловни материјал, радионице и људство, пратећи своје ескадриле при пребазирању. Тако су, по одступању из Ниша, били у стању да одмах бомбардују тај град јер су возови са ваздухопловним материјалом напустили Ниш дан пред повлачење ескадрила. Један воз је отишао за Алексинаца други за Крушевац. Немачке ескадриле су по напуштању Ниша, прелетеле у Алексинац и Крушевац, снабделе се на лицу места горивом и муницијом, непосредно из возова, и предузеле одмах бомбардовање Ниша и Прокупља. Воз у Крушевцу је био постављен у близини железничке станице, а немачки аероплани су слетали на импровизовано летелиште у пољу поред пруге, практично преко пута железничке станице. Дан касније, и возови и ескадриле наставили су повлачење ка Београду. (Anon., 1930, 20)
Немци су после пада Ниша имали само два поменута специјализована воза за транспорт ваздухопловног материјала, јединица и људства две ескадриле. Те ескадриле и нису биле стандардне јединице опремљене одређеним типом аероплана, већ су се састојале од авиона разних типова преосталих из свих немачких ваздухопловних јединица на Солунском фронту. Ипак и те ескадриле су представљале велику ваздухопловну снагу, тим пре што српски и француски авиони нису могли да лете у то време над централном Србијом, јер су им базе остале далеко на југу. Два немачка воза су се повукла према Београду, један преко Крушевца, Краљева и Крагујевца, други директно долином Велике Мораве, задржавајући се на успутним станицама ради дејства по наступајућој Српској војсци, а веома често и по цивилним циљевима. (Ђокић, 2001, 190)
Током повлачења немачке и аустроугарске снаге су се све више суочавале и са устаницима у својој позадини. Због тога је Кевеш 13. октобра 1918. године издао посебну наредбу својој групи армија да јединице због деловања устаника морају предузети нарочите мере заштите, а посебно узимати таоце који ће “својим главама јамчити да неће бити непријатељских испада у њиховом крају”. Ова наредба неће имати великог ефекта. Устаници ће се појављивати свуда у непријатељској позадини. У крајевима, о којима овде пишемо, највише их је било, у то време, око Крагујевца, Рудника и Параћина. (Митровић, 1987, 520 – 521)

Dopuna: 09 Jul 2012 21:24

Ослобођење Крушевца

Немачка 11. армија се из Ниша повукла на моравске положаје. Овде је уз помоћ новопристиглих аустроугарских јединица организовала одбрану на линији Краљево - Крушевац - Књажевац. Тек пристигла аустроугарска 30. дивизија била је распоређена на левој обали Западне Мораве, од Краљева до Велике Дренове. У рејону Чачка се налазио одред Живановића. Алпски корпус је био на положајима дуж Западне Мораве и то на сектору Велика Дренова - Крушевац - Мојсињске планине. Немачка 219. дивизија је држала линију Послонске планине - Лесковик а 217. дивизија линију Лесковик – Књажевац. Укупно је 11. армија располагала са 40 батаљона и 53 батерије или око 14.000 пушака. Поред тога, постојале су немачка 6. резервна дивизија (у формирању код Свилајнца), аустроугарска 9. дивизија (повучена код Београда) и аустроугарска 59. дивизија, која је управо превожена из Украјине за Србију и чији су се предњи делови искрцавали на простору Јагодина - Ћуприја - Параћин. Кевеш је добио и три корпусне команде. Команда 39. корпуса је преузела десно крило (30. дивизија и Алпски корпус), команда 53. корпуса лево крило (219, 217 и 59. дивизија) док је команда 11. корпуса преузела јединице које су биле у резерви Групе армија (аустроугарска 9. дивизија и 4. коњичка дивизија). Нешто касније, немачка 6. резервна дивизија је упућена да обезбеђује бок главних снага 11. армије у долини Велике Мораве и одржава везу са снагама у окуци Дунава. Фелдмаршал Кевеш је тако груписао главнину снага за затварање великоморавског правца, остављајући слабе снаге за обезбеђење бокова. На то су утицале нетачне информације које је добио да ће српска 2. армија, заједно са две француске дивизије (17. колонијалном и 76. пешадијском), бити употребљене на десном крилу српске 1. армије, а само једна француска дивизија (11. колонијална) лево од ње. (Bernhardi, 1922, 482 – 3; Letzter Krieg 1914-1918, B. VII, 769 – 774; Опачић, 1980, 360 – 361)
Мада је Српска Врховна команда упозира 9. октобра I армију да буде опрезна при додиру са немачким трупама она није успорила темпо већ је у оштрим борбама одбацила немачке и аустроугарске трупе и 12. октобра ослободила Ниш и Прокупље док ће следећег дана у руке француске коњице пасти Бела Паланка.
Након овога, српска I армија је посела главнином положаје на линији Грамада – Лесковик - Мали Јастребац - Рибаре, где се по одлуци Врховне команде одмарала од 13. до 18. октобра. Током тих дана коњица ојачана мањим пешадијским деловима је чистила терен јужно од Западне Мораве и Послонских планина и Буковика. Француска Коњичка бригада ојачана једним батаљоном и једном батеријом Моравске дивизије, после ослобођења Пирота и Беле Паланке, гонила је непријатеља ка Књажевцу. Дринска дивизија, која је уместо Дунавске ушла у први армијски ешалон, образовала је Расински одред и упутила га правцем Јанкова Клисура - Крушевац са задатком да затвори правце од Крушевца, Александровца и Трстеника и да служи као ослонац коњичким извиђачким деловима. Дунавска дивизија је распоређена, као армијска резерва на простору Мрамор – Александрово - Мерошина. (Ђокић, 2003, 10)
У време када је војвода Бојовић издао заповест армији за настављење офанзиве, 16. октобра, добио је ново наређење Врховне команде, у коме му је саопштено да је по одлуци главног савезничког команданта српска војска усмерена према Дрини. Његова I армија је требало да сачека II армију и групу Пате, па да по њиховом пристизању предузме гоњење у северозападну Србију, тако да јој десна граница буде линија Крушевац – Крагујевац - Горњи Милановац –Уб - Шабац. Долину Велике Мораве је требало да препусти француским јединицама као и правац према Београду. Српска II армија је добила задатак да надире долином Западне Мораве и Ђетиње у правцу Вишеграда. Војвода Бојовић је 17. октобра у свом опширном телеграму Врховној команди указао на сву штетност од задржавања његове армије на достигнутој линији и скретања са главног стратегијског правца на споредни. Нагласио је и да је већ издао наређење за наставак операција у духу наређења од 12. октобра и да су јединице отпочеле операције. Бојовић је предложио да линија разграничења његове армије и Француза иде Моравом до Ћуприје а затим преко Јагодине, Паланке, Младеновца и Авале на Београд, тако да сва та места остану Французима а да Београд буде заједнички. Војвода Мишић је прихватио ово мишљење, па је одобрио команданту I армије, војводи Бојовићу, да настави започете операције у долини Велике Мораве ако сматра да има довољно снаге, све док француске трупе и II армија не пристигну на његову висину. После тога је I армија требало да се пребаци на додељени јој правац јер је било немогуће мењати општу диспозицију без великих поремећаја у извођењу предвиђених операција. Врховна команда је у међувремену наредила да се при даљем надирању води рачуна да се насељена места што више поштеде од рушења и да се због тога избегавају директни напади на њих, већ да се она освајају обиласком и дејством са бока. (ВРС 29, 327, 464-465, 512, 577-579,583; ВРС 30, 3-4, 38-39, 62-63, 69-70, 86-99; Опачић, 1980, 361-363)

14. октобар 1918. г.

Коњичка дивизија је левом колоном у 9.30 часова отпочела наступање ка Тешици и Малом Дреновцу, док је њена десна колона у 12.45 наишла на отпор непријатеља југоисточно од Бујмира. Главнина дивизије је била у Грејачу. Дунавска дивизија је 13. октобра избила на Мали Јастребац и на Гребац. Расински одред је упућен ка Јанковој клисури. Током 14. октобра дивизија је остала груписана на простору Мрамор - Мерошина. Моравска дивизија је 13. октобра заузела линију Грамада - Каменита Глава - Попова Глава. Током 14. октобра дивизија није имала додира са непријатељем. (ВРС 30, 3 – 5)
Дринска дивизија. Претходног дана у 17.30 часова десна колона је избила на Мали Јастребац и то на линији Суповац - к. 737, сломивши слабији отпор код Суповца. Током 14. октобра десна колона (5. пешадијски пук) је утврдила да су десна обала реке Турије и лева обала Јужне Мораве слободне од непријатеља. Утврђено је да је железнички мост код Грејача порушен. Са непријатељем није било додира. (ВРС 30, 22; Ђокић, 1992, 4; Ђокић, 2001, 192)
Лева колона (4. пешадијски пук) ушла је са претходницом, у 12 часова, у село Рибаре без отпора. По извештају самосталне официрске патроле из 1. коњичког пука, један непријатељски батаљон, са једном батеријом, повукао се у 8 часова из Гребца низ Рибарску реку. На положај северно од села Вукања у 12.55 часова, стигао је 1. ескадрон 3. коњичког пука, који је одмах затим наставио извиђање правцем Рибаре - Велики Шиљеговац – Каоник - Мојсињске планине - Сталаћ. Лева колона је заноћила са следећим распоредом: претходница са предњим деловима на путу Гревци - Велики Шиљеговац; патроле су биле упућене ка Великом Шиљеговцу - Црквини и Каонику; непријатељ који је био испред претходнице је био у повлачењу. Десна побочница леве колоне заноћила је на коти 426 (североисточно од села Зубовац), а лева побочница код “манастира” Св. Арханђела. Главнина колоне је заноћила на коси северно од села Вукања. Команданту пука се у 21 час јавио командир дивизијског коњичког ескадрона, коме је одмах наређено да преноћи у селу Рибаре, а у свануће да почне извиђање у правцима: Здравиње – Баре – Мали Шиљеговац – Капиџија - Крушевац и Дворане – Модрица – Мудраковац – Крушевац. Нарочито му је била скренута пажња на прикупљање података од мештана о непријатељу у Крушевцу и на путу Крушевац - Јанкова клисура. Тог дана пук је водио мање борбе са деловима 1. јегерског пука, који су после у нереду одступили. Ноћ је прошла у миру. Пук је имао током дана једног погинулог и 6 рањених редова. (ВРС 30, 22 – 23)
Расински одред је 13. октобра заноћио са главнином у селу Горња Драгуша док су предњи делови ушли у Блаце и продужили ка селу Ђуровац. Одред је у око 10.30 часова, 14. октобра, стигао у Блаце, док је 3. ескадрон 3. коњичког пука (у саставу Расинског одреда) одмаршовао у Разбојну. Ескадрон је у 16.50 часова стигао у Златаре не наишавши на непријатеља. Утврђено је да су Немци одступили од Златара ка Крушевцу а Аустријанци од Ћелија ка Трстенику. Командир ескадрона је, такође, обавестио команданта Расинског одреда, да су сви мостови у Јанковој клисури и на Расини порушени.
Крајем 14. октобра јединице I армије су запоселе положаје на линији Бујмир - Мали Дреновац – Рибаре - Блаце. Цео гребен Јастребца је био у српским рукама. (ВРС 30, 3 и 33)
Немачке и аустроугарске трупе су током дана наставиле ужурбано повлачење на леву обалу Западне Мораве. Евакуација Крушевца је била у завршној фази. Сви немачки и аустроугарски официри су још 6. октобра добили наређење да своје породице пошаљу у Аустрију. (ВРС 30, 6) Сутрадан, 7. октобра, је Ц. и К. Окружна команда у Крушевцу издала Заповест Но 9 о евакуацији Крушевца и околине. (Превод целог документа видети у Ђокић, 2003, 12 -13)
Окупаторске власти су следећих дана покушале да дођу до преосталих драгоцености код грађана. Појачана је и црна берза. Број талаца је нагло повећан. Извршен је попис свих возила и истовремено су реквирирана. Возила су окупљана на посебно одређеним зборним местима. Сва су надлештва престала са радом. Неколико теретних аутомобила са канцеларијским материјалом је упућено ка Трстенику. Најпре војници а затим и официри су почели да распродају грађанима намирнице и делове намештаја. Прво тајно, а затим се то радило јавно. Полиција је била немоћна да заведе ред. Командант окружне команде 13. октобра проглашава опсадно стање и уводи преки суд. Међутим жандарми су се, уместо да одржавају ред, разишли по вароши и у бесцење продавали сандуке, слике, рамове, кожу, обућу, кошуље и животне намирнице Одмах по ослобођењу Ниша кренуло се са евакуацијом Крушевца. Један део пљачке је отеран железницом преко Краљева. Остало је реквирираним колима отерано преко Сталаћа. Пошто су се многи власници реквирираних запрега разбежали, Аустроугари су вршили рацију по граду и прикупљали људе који су били принуђени да спроводе запреге. (Илић, 1971, 191 – 192) Пошто је 13. октобра запаљена ложионица у Крушевцу, 14. октобра је и окупаторова полицијска власт напустила град. (ВРС 30, 64)
Немачки аероплани су 13. и 14. октобра били врло активни. Пушчаном ватром, српске јединице су 13. октобра обориле један немачки двоседи аероплан. Том приликом су оба авијатичара погинула. Током 13. октобра немачки аероплани су бомбардовали Ниш. У Нишу су бомбардовани Топоничка коса и сама варош, у којој је било више жртава. Током 14. октобра бомбардовани су Ниш и Прокупље. Немачка авијатика је била мање активна него претходног дана. На Ниш је бачена само једна бомба и то на Топоничку косу, без икаквог резултата. Прокупље је бомбардовао један авион, али је напад прошао, такође без жртава. (ВРС 30, 3 – 6 и 17)

Dopuna: 09 Jul 2012 21:24

15. октобар 1918. г.

Претходница Коњичке дивизије је у 9.05 часова ушла у Алексинац и одмах продужила даље, гонећи непријатеља ка Ражњу. Претходница десне колоне Коњичке дивизије је у 11 часова заустављена непријатељским артиљеријским дејством код села Бобовиште. У 11.45 часова изјутра официрска патрола бр. 2 Коњичке дивизије известила је да се јаке снаге непријатеља (2 пешадијска пука, 2 ескадрона коњице и 2 дивизиона топова) повлаче из Прасковче за Ражањ и даље ка Сталаћу. Непријатељска коњица је била сјахала испред Прасковче а на источној ивици села су била пласирана 2 топа која су дејствовала. Главнина дивизије и штаб су, тада, ушли у Алексинац. Упућени су делови да затворе излаз из Бованске клисуре. Извиђачки ескадрон мајора Станковића је у 9 часова доспео до раскрснице путева код села Каоник (раскрсница за Ђунис и Крушевац). Непријатељске заштитнице су се у 5 часова изјутра повукле преко Великог Шиљеговца и Каоника, делом преко Ђуниса а делом према Крушевцу. Непријатељски заштитнички делови су се налазили код Јошја. (ВРС 30, 41)
Током дана непријатељ је јаком артиљеријском и митраљеском ватром тукао српске положаје код Рутевца и Нерића Хана. Један ескадрон Коњичке дивизије је у 1 час ноћу 16. октобра ушао у Мозгово, где није нашао непријатеља. Лева колона је заноћила са предњим деловима на Белом Брду. (ВРС 30, 63 – 64)
Дринска дивизија. Дринска дивизија је у духу заповести команданта I армије (О. бр.18821 од 12. октобра) остала са главнином на својим јучерашњим положајима на линији Суповац-Мали Јастребац (к. 737.) - Рибаре, са гонећим одредима упућеним са Малог Јастребца ка Ђунису и од Вукање ка Крушевцу. (ВРС 30, 50)
Десна колона (5. пешадијски пук) је упутила гонећи одред ка Ђунису, који је у 10.30 часова ухватио тесну везу са 2. коњичким пуком на Ветрену. Предњи делови гонећег одреда ове колоне избили су на југозападни део Грдетинске косе и на Адровачку косу заједно са главнином 2. коњичког пука. Официрска патрола из леве колоне (4. пешадијски пук) ушла је у 10.30 часова у Дворане. Одатле је продужила правцем Дворане – Модрица – Велико Головоде – Мудраковац – Мало Головоде – Прњавор. У 15 часова била је на око 500 метара од Крушевца, када је на њу изненада отворена митраљеска ватра из циганских кућа. Непријатеља већ углавном није било у граду, сем на јужној ивици града као и код села Бивоље. Око 17 часова непријатељ је одступио, па је официрска патрола ушла у Крушевац, одакле је одмах продужила правцем Крушевац-Бошњане у циљу расветљавања ситуације. Ипак, током ноћи 15/16. октобра, патрола није успела да пређе Западну Мораву. Подофицирска патрола леве колоне је у 12 часова била у Малом Шиљеговцу. Тог јутра, око 5 часова, непријатељ (1 батаљон пешадије) је напустио Мали Шиљеговац и правцем Мали Шиљеговац – Пасјак – Паруновац – Бивоље одступио ка Крушевцу. Подофицирска патрола је у 13.10 часова избила на пут Бован – Паруновац и пратећи одступајућег непријатеља у 15 часова налазила се на западној ивици Обилићева. Тада је на њу отворило ватру јаче непријатељско одељење (3 митраљеза), које се налазило око моста на реци Расини западно од Обилићева. Једна непријатељска батерија, са положаја код Шанца, отворила је ватру на село Капиџију. Подофицирска патрола се у 15.50 часова још увек налазила између Обилићева и Бивоља. Тек кад се око 17 часова непријатељ повукао, патрола је ушла у Крушевац. (ВРС 30, 51 – 56; Ђокић, 1992, 4; Ђокић, 2001, 195)
Дрински дивизијски коњички ескадрон је у 11.10 часова био у Здравињу, да би нешто касније стигао у Дворане. Одатле је продужио истим правцем којим се кретала официрска патрола, крећући се отприлике један сат марша иза ње. По уласку у Крушевац, командир ескадрона је упутио следећи извештај (О. бр.18 од 19.00 часова) команданту Дринске дивизије:
“Са ескадроном сам стигао у 17.30 часова у Крушевац. При улазу у варош противник је опалио неколико артилериских метака на мој ескадрон са правца од Јасике, услед чега је било неколико жртава у грађанству.
Противник је посео леву обалу Мораве од села Јасике. Колика је снага противника, којом је посео леву обалу Мораве, нисам могао извидети. Вероватно је то заштитница. Противник је јачом снагом одступио преко села Јасике за Варварин, а са мањим делом за Сталаћ и Трстеник. (Ђокић, 2003, 15)
При уласку у Крушевац, ескадрон је у њему затекао пешадијског мајора Љубомира Јовановића, резервног пешадијског капетана Косту Илића и резервног пешадијског поручника Василија Илића. Сва тројица су била побегла из заробљеништва из логора у Гредигу. (ВРС 30, 64; Ђокић, 1992, 4)
Претходница леве колоне (2. батаљон 4. пешадијког пука) у току дана је продужила кретање из Великог Шиљеговца ка Каонику. У 17 часова предњи делови претходнице избили су на северозападну страну Чокотиног Гроба. Слаби непријатељски делови, са 4 митраљеза, повукли су се још раније ка Крушевцу. По другим подацима, око 17 часова се из Крушевца повукло ка Јасици 150 пешака, 2 митраљеза и 30 кола. Укупно се током тог дана повукло у том правцу 2000 људи, 200 кола и једна батерија која се задржала у Крушевачком кључу, избацила неколико граната и отишла ка Јасици. (ВРС 30, 63 – 66; Ђокић, 2001, 196)
Лева побочница леве колоне је у 13 часова била у Здравињу а одатле је продужила правцем Здравиње – Станци – Бован – Пасјак – Паруновац – Бивоље. У 17 часова била је на положају северно од Бивоља и имала је наређење да у зору 16. новембра крене ка Крушевцу. Вод из десне побочнице, после слабог отпора, на коси западно од Гредетина, изашао је са патролама на падине Кревета западно од Адровца. У 16.30 часова десна побочница је избила на Ђуниски вис без отпора. Официрске патроле су упућене правцем Крушевац – Бошњане – Варварин и даље левом обалом Велике Мораве, да расветле ситуацију. Претходница 4. пука је заноћила на северним падинама Чокотиног Гроба, затварајући пут Каоник – Чокотин Гроб – Крушевац. Лева побочница је заноћила на коси северно од Бовна а десна побочница на Ђуниском вису (са једним водом на Кревету, северозападно од Адровца). Дрински дивизијски коњички ескадрон је заноћио у Крушевцу са извиђачким деловима поред Мораве на Крушевачком кључу. Главнина 4. пука је заноћила на коси северно од Вукање. (ВРС 30, 51 – 56)
Расински одред је имао задатак да рашчисти ситуацију на правцима Разбојна – Брус – Јошаничка Бања и Разбојна – Александровац. Међутим, одред се током 15. октобра задржао код Разбојне упућујући једну чету ка Ћелијама а другу ка Љубинцима. Током дана претходница одреда је ослободила Брус и допрла предвече југоисточно од Александровца на линију Вражогрнци – Ботуња. (ВРС 30, 50)
Предњи делови I армије задржали су се 15. октобра, услед мрака, на линији: Кална – Тресибаба – Калафат – Црни Врх – Рибник - Ђуниски вис -Крушевац – Брус, док је главнина Дринске дивизије остала на својим јучерашњим положајима. (ВРС 30, 3Cool
Непријатељски аероплани су летели над Прокупљем и Нишом. У Прокупљу је било жртава од бачених бомби. (ВРС 30, 35) Ради тучења непријатељских аероплана упућен је, из Дунавске дивизије, један вод на Бубањ код Ниша. (ВРС 30, 57)

16. октобар 1918. г.

У Кевешовом штабу су се јо увек двоумили око тога колико упорну одбрану треба пружати српским јединицима јужно од Саве и Дунава. Пошто се српски притисак смањио Кевеш се још увек надао да ће му успети да извуче, већ споменутих 4000 вагина напљачкане хране. Међутим, упитан за мишљење генерал Штојбен је 16. октобра категорички изјавио да са својих 13000 пушака не може да држи фронт од 170 км од Зајечара до Чачка. (Tomac, 1973, 662)
Коњичка дивизија. Ескадрон из Мозгова је током дана дејствовао у позадини Ражња. У 3 часа је непријатељ, јачине 1 чете, покушао да се пробије ка Ражњу али је разбијен и заробљено је 17 војника. Лева колона Коњичке дивизије (2. коњички пук) је у 19.00 часова избио на Ђуниски вис. Предњи делови пука су се задржали на линији Љубеш – Витковац – Свети Нестор – Ђунис – Бело брдо, у осматрању ка Морави. (ВРС 30, 64)
Дринска дивизија. На фронту дивизије ноћ 15./16. октобра је протекла мирно. Патроле упућене у 6.00 часова ка Јасици утврдиле су присуство непријатеља код јасичког моста и оцениле су да непријатељ има код Јасике 2 брдске батерије. Гонећи одред десне колоне је избио у 11.30 часова на Ђуниски вис где је сменио десну побочницу леве колоне, која је потом упућена на Росуљак источно од Паруновац. Десна колона није имала додира са непријатељем. Лева побочница леве колоне је у 9.00 часова ушла у Крушевац и посела положај Багдала – западно од Крушевца. Претходница леве колоне се задржала источно од села Паруновца, док је Дрински коњички ескадрон посео северну ивицу Крушевца. Помоћник команданта 4. пука је упућен у Крушевац да прими команду над левом побочницом, ескадроном, деловима колоне и Расинским одредом, поседајући одсек између Расине и Пепељевачке реке. Распоред 4. пука на крају дана је био следећи: штаб пука у Рибарима, главнина на коси северно од Вукање, лева побочница на Багдали са извиђачким деловима ка Западној Морави, дивизијски ескадрон на северној ивици Крушевца, један вод из 1. чете 2. батаљона на северној ивици села Бивоље, остатак 2. батаљона и 1. брдске батерије на Росуљаку и један вод на Прешћу јужно од села Дедина. Јединице леве колоне су заплениле, током дана, један митраљез код Паруновца. Од осталих коњичких јединица, 1. ескадрон 3. коњичког пука се налазио на линији Макрешане – Текија, а 3. ескадрон истог пука је био на маршу правцем Крушевац – Трстеник. Делови Расинског одреда су у 11.20 часова приспели у Вражогрнце, 1 чета са 2 митраљеза у Новаке а 1 чета са 2 митраљеза у Александровац. Главнина одреда се задржала западно од Ћелија на коти 585. Додира са непријатељем није било. (ВРС 30, 65 и 79 – 82)
Током дана и ноћи 16./17. октобра непријатељска артиљерија је тукла простор Крушевац - Бивоље - Обилићево. Ради појачања одбране, Немци су у 10.00 часова искрцали, на железничкој станици у Ћићевцу, два воза пуна војника. (ВРС 30, 79 – 82) Пред мрак, предњи делови I армије избили су на линију Доње Зуниче – Соко Бања – Рибник – Доњи Поглед – северна ивица Крушевца – Александровац. Главнина Моравске и Дринске дивизије је остала на јучерашњим положајима на линији Грамада – Калафат – Каменита Глава – Црни Врх – Лознац (к.426) – Вукања. (ВРС 30, 65)
Током целог преподнева непријатељски авиони су летели над Алексинцем, бацајући бомбе. Рањено је 4 војника и неколико коња, а убијено 7 волова. Међу грађанима је било жртава. (ВРС 30, 64)

Dopuna: 09 Jul 2012 21:25

17. октобар 1918. г.

Коњичка дивизија. Пред левом колоном Немци су упорно бранили Мојсињске планине. Извиђачки ескадрон (3. ескадрон 2. коњичког пука) је упутио патролу потпоручника Божанића да покуша да преко Текије и Макрешана пређе Мораву ка селу Бошњане. Патрола је одбијена али је, око 11.00 часова, успела да утврди да је непријатељ (вероватно један батаљон) посео линију Дренова глава – Деспина пољана – долина Западне Мораве (преко Шанца и Јасике). Патрола поручника Михаиловића је три пута покушала да пређе Мораву између села Јасике и Шанац али без успеха. Извиђачки ескадрон је преноћио у селу Текија.
Дринска дивизија. Командант дивизије се није сложио са напуштањем Шиљеговачких положаја све док се не рашчисти ситуација на Мојсињским планинама. Претходница леве колоне (са 1. брдском батеријом) је до 14.30 часова посела Багдалу, где се већ налазила лева побочница. Других значајнијих покрета није било.
Дивизијски коњички ескадрон је пред ноћ био на северном излазу села Пепељевац са осигуравајућим деловима ка Кукљину, западно од станице Кошеви, код железничке станице на десној обали Пепељевачке реке, на путу за Читлук, на путу Кошеви – Мачковац, на јужној ивици села Кошеви и ка селу Кошеви као и ка селу Мачковац. Немци су током целе ноћи 16/17. октобра тукли артиљеријском ватром Крушевац и Бивоље са Јасичког брда и из Шанца. (ВРС 30, 125)
Расински одред је у подне био на положајима код Ћелија, са по једном четом у Александровцу и селу Новаци. Касније, у току дана, једна чета одреда (2. чета 3. батаљона) је стигла у Глободер. Самостална официрска патрола је у 11.30 часова ушла у Трстеник. (Ђокић, 2003,1Cool

Припрема за пробој I српске армије

Војвода Бојовић је наредио дивизијама првог ешалона да 18. октобра изјутра отпочну наступање. (ВРС 30, 125; Опачић, 1980, 363) Главне снаге армије су упућене долином Мораве и то Моравска дивизија правцем Параћин – Ћуприја, Дринска дивизија правцем Крушевац – Крагујевац, Дунавска дивизија која је била у резерви, следила је Моравску дивизију левом обалом Мораве, Коњичка дивизија је у претходници надирала, главном колоном обалама Мораве, док је помоћна колона (2. коњички пук) упућена у правцу Краљева. У току 18. и 19. октобра, предње дивизије I армије су извршиле подилажење одбранбеним положајима непријатеља. (ВРС 30, 3-4, 38-39, 62-63, 69-70, 86-99; Letzter Krieg 1914-1918, B. VII, 767-768)

18. октобар 1918. г.

Коњичка дивизија. Десна колона је ноћу 17/18. октобра заузела Ражањ. Дивизија је, током дана, продужила рад у духу наређења команданта I армије о. бр. 18900 од 17. октобра. Лева колона је упућена новоодређеним правцем, преко Крушевца ка Трстенику. На десном крилу је одред пуковника Павловића, предвиђен за дејство у непријатељској позадини, избио увече на Ветрењу (к. 750). (ВРС 30, 125 и 132) Извиђачки ескадрон мајора Станковића се налазио у Текији. Једна патрола је била код Макрешана а друга код Крушевца. На фронту ове дивизије непријатељ је концентрисао своје снаге на Деспиној пољани а на Дреновој Глави је извлачио брдску артиљерију. Од 12 до 14 чаова тукао је Погледе са једном брдском батеријом са Дренове Главе и са 2 брдске хаубице 105 мм из правца Шанца.
Дринска дивизија. Током дана, дивизија је сходно наређењу команданта армије наставила наступање главнином са линије Адровачка коса-Рибаре, левом обалом Јужне Мораве. Главнина је увече посела линију Гаглово – Каоник. У 12 часова стигао је наа излаз из Каоника 5. пешадиски пук са једном пољском и једном брдском батеријом и ту је остао на преноћишту. На путу за Мали Шиљеговац био је на маршу командант 4. пешадиског пука са једним батаљоном и по једном пољском и брдском батеријом. Ове снаге су остале да преноће на путу. У 5.00 часова 3 чете 2. батаљона 4. пешадиског пука, митраљеско одељење и брдска батерија су били у Паруновцу. На положају Багдала – Равњак остала је једна чета 2. батаљона а у Пепељевцу се налазио један коњички ескадрон. Дринска дивизија је заноћила са десном колоном код Каоника, чији су предњи делови били на линији Ђунис – Бело Брдо – Поглед и са десном колоном код Малог Шиљеговца (предњи делови око Крушевца). Одред који је био придодат Коњичкој дивизији изашао је из њеног састава и упућен у састав свога пука. Расински одред је био око Александровца. Дивизијска резерва око Рибара. Јединица на маршу правцем Крушевац – Трстеник – Врњачка Бања је константовала непријатеља северно од Штулца. Непријатељ је целе ноћи 17/18. октобра тукао Крушевац и Бивоље са 2 оруђа са Јасичког брда и са 2 оруђа источно од Шанца. На фронту Дринске дивизије су у 18 часова биле распоређене следеће непријатељске снаге: на линији село Мојсиње – к. 432 – Дренова Глава 3 чете и 6 митраљеза, на Деспиној пољани 2 чете и 4 митраљеза и на левој обали Западне Мораве мање групе са по неколико митраљеза и 1 до 2 брдска оруђа. (ВРС 30, 149 – 158)
Моравска дивизија. Дивизија је у складу са наређењем команданта армије са главнином своје снаге, са линије Грамада – Калафат – Каменита Глава – Црни Врх – Топоничка коса, на којој се задражала пет дана, наставила наступање десном обалом Јужне Мораве. Претходница је избила у висину села Бујмира. Гонећи одреди из дивизије, који су били придати коњици, изашли су из њеног састава и враћени у састав својих пукова. (ВРС 30, 144)
Дунавска дивизија. Дивизија се налазила у армијској резерви. Сходно наређењу команданта армије, дивизија се са простора Мрамор – Александрово – Мерошина, на којој се налазила последњих пет дана, извршила покрет крећући се позади десног крила Дринске дивизије. Увече је избила десном колоном код села Лужана а са левом колоном код села Вукање и ту преноћила. (ВРС 30, 158)

19. октобар 1918. г.

Коњичка дивизија. Један ескадрон из Брачина је ноћу 18/19. октобра напао 2 непријатељске батерије код Плочника и Брачина и комору код Јасеновца. Батерије су се после дужег пушакарања повукле за Параћин. (ВРС 30, 216 – 217) Непријатељ је током дана у два маха нападао к. 905 али је био одбијен. 1. коњички пук упућен ка Параћину, претходницом (1. ескадрон, под командом потпуковника Димитрија Стојадиновића) је посео Лешје, а главнином положај Нерезина. (ВРС 30, 214 – 215; Гашпар, 1941, 4Cool Средња колона коњичке дивизије под командом мајора Додића у 19 часова посела село Макрешане. (Здравковић, 2003, 214)
Генерал Галвиц, командант немачке 217. дивизије је пошао са својим штабом аутомобилом из Параћина за Зајечар. Ескадрон из претходнице је код Лешја напао ову колону од 12 кола праћен са 2 вода војника. Колона је била принуђена да се врати у Параћин. Том приликом су Немци имали 7 погинулих, међу којима је био штабни ветеринар. Заробљено је 18 војника (међу њима штабни свештеник, један кандидат, 5 писара, 5 војника из 21. ландверског пука и 6 железничара војника са пруге Параћин – Света Петка) и 4 кола са намирницама (у једним колима је била архива 217. дивизије као и дивизиски штамбиљ). Нешто касније, у 16 часова 2 непријатељске чете су од села Кличевца напале овај ескадрон у Лешју и приморале га на повлачење. У противнападу село је повраћено а Немци су одступили на Ћуприју. (ВРС 30, 216 – 219)
Дринска дивизија. Сходно заповести команданта I армије О. бр.18900 од 17. октобра Дринска дивизија је продужила гоњење предњим деловима на линију Мојсињске планине – Багдала – Трстеник. Расински одред је упућен на нов правац у складу са наређењем команданта I армије О. бр. 18922 од 19. октобра. (Гашпар, 1941, 194 – 195)
Према десној колони Дринске дивизије непријатељ држао линију село Мојсиње – Дренова Глава – Дебела Глава – Деспина Пољана. Три непријатељске групе су браниле ове положаје. Са Ветрена је непријатељ дејствовао бочном и леђном ватром, са Сталаћа тешком артиљеријом из правца Шанца. Српска артиљерија је такође била пласирана. Лева колона је била на простору Пакашница – Багдала. Рекогносцирала је место за прелаз преко Мораве на простору Јасика – Стопања. (ВРС 30, 215 – 216)
Трупе Дринске дивизије су заноћиле на следећим положајима. Десна колона ојачана са 2. пољском и 3. брдском батеријом из дивизјске резерве заноћила је на линији Трубарево – Поглед – Текијска коса; делови су остали на линији Ђунис – Трубарево са задатком одржавања везе са Моравском дивизијом и за осматрање прелаза на Јужној Морави. Лева колона је заноћила на Багдали са предњим деловима дуж Западне Мораве од ушћа Расине до села Стопање. Расински одред је у складу са новим наређењем био на маршу ка Трстенику. Дивизијска резерва (6. пешадиски пук) је заноћила између Капиџије и Добромира, а штаб у Гаглову. Том приликом је резерва сменила чету 4. пешадиског пука на Дединској коси и истурила осигуравајуће делове између левог крила десне колоне и реке Расине.
Извиђачки ескадрон (3. ескадрон 3. коњичког пука) је у 17 часова стигао до Врњачке Бање. Непријатељ је, са леве обале Мораве, митраљеском ватром тукао десну обалу и прелазе преко реке код Новог Села, Грачаца и Подунаваца. (ВРС 30, 219)
Немци су прво планирали да напусте Ражањ, али су променили одлуку. Нагомилали су у њему доста топова, међу њима и тешке топове са тракторском вучом. Током дана је пет камиона вукући топове отишло из Ражња за Јовановац. На северном излазу из Ражња налазила се једна запрегнута батерија, у самој вароши је била једна пољска батерија а југоисточно од вароши су била пласирана два топа. Већих делова пешадије није било у Ражњу. Један непријатељски батаљон са батеријом је држао Пардик. Даље, према Параћину непријатељ је био посео Мирово, Илино, Добрујевац и Бољевац а код Кривог Вира се налазило 800 војника. Немачки аероплански хангари су се налазили у Добричеву. На фронту Моравске дивизије непријатељска артиљерија је, ноћу 19/20. октобра била врло активна и тукла је село Мозгово, положај, позадину и све колоне. У исто време на фронту Дрнске дивизије повремено је тукао Поглед и села Макрешане, Бивоље, Обилићево и Крушевац. Немачки магацини из Ћићевца су премештени за Параћин. Штаб немачке 11. армије се налазио у Ћуприји. (ВРС 30, 215 – 217)
Овог дана су били врло активни и српски устаници у немачкој позадини. У зору је, код Ражња, дошло до пушкарања између устаника и Немаца, а затим су Немци установили да су устаници испремештали телеграфске стубове. На крају се пронела вест да су Срби пробили фронт код Ражња. То је изазвало панику па је немачка артиљерија на левом крилу у бекству напустила положај и створила потпуну пометњу у одбрани. На жалост, Срби ову пометњу нису уочили и искористили је. (Митровић, 1987, 520)

Dopuna: 09 Jul 2012 21:25

Пробој непријатељских положаја

“Ја необично ценим и волим вас из Шумадије. Ви сте херојски
народ, пун части и поноса; народ велике и сјајне будућности.”
Фелдмаршал Макензен

Током 20. октобра непријатељ је пружао још увек јак отпор на Ражањским и Сталаћским положајима. Премда су дивизије I армије предузеле општи напад постигле су успехе само на неким тачкама, где су остварена незнатна напредовања. Немачка и аустроугарска тактика се састојала у томе да се остави у заштитници што мање пешадије, са што више митраљеза а све њих штити далекометна артиљерија. (Туцовић, 1928, 49) Да би се избегле велике жртве, српске трупе су отпочеле маневар обилажења главних непријатељских упоришта, настављајући притисак са фронта. Ипак, тога дана нису зузети Дренова глава на Мојсињским планинама и положај код Мозгова. Сутрадан су настављени напади на немачке положаје на линији Мозговска коса – Делиград – Мојсињске планине. Током 21. октобра Немци су коначно напустили више јако брањених тачак. Нарочито је на левом крилу I армије непријатељски отпор почео да малаксава. Предњи делови армије су овладали масивом Буковика поколебавши лево крило немачке 219. дивизије. Пошто је 21. октобра Кевеш наредио повлачење, Немци и Аустроугари су ноћу 21/22. октобар напутили положаје јужно од Западне Мораве. Гоњење је предузето 22. октобра на целом фронту, обема обалама Велике Мораве. До мрака српске трупе су достигле линију Криви Вир - Грабово -Ловац - Варваринско поље - Вратаре - Бела Вода - Богдање - Прњавор - Грачац - Чукојевац. Ослобођено је и Краљево. Следећег дана је настављено незадрживо гоњење. Ослобођени су Параћин и Белушић. До мрака је достигнута линија Вис – к. 902 – Лешје – Мириловац – Параћин – Ратари – Обреж – Белушић – Крст – Јасење – Краљево.
У овим борбама су учествовале са српске стране Коњичка, Моравска и Дринска дивизија. Дунавска дивизија је била у резерви али ће се и она постепено током следећих дана ангажовати у гоњењу.
Од непријатељских снага у борбама су биле ангажоване следеће јединице: Алпски кор (1. јегерски пук тј његов 3. батаљон, 2. јегерски пук, 10. јегерски активни батаљон, 14. резервни јегерски батаљон, Баварски гардијски пук од 3 батаљона и 204. артиљеријски пук од 9 батерија калибра 75 мм), 217. немачка дивизија команданта Фон Галвица (9, 21, 22. ландверски пукови и делови 47. хусарског пука), 219. немачка дивизија (431, 391. и 101. пешадијски пук, 1 ескадрон 19. хусраског и 1 ескадрон 5. хусарског пука), 9. аустријска дивизија (30, 80, 91. и 102. пешадијски пук и 1 ескадрон 12. уланског коњичког пука), један пешадијски пук за полицијску службу, 9. пук тешке артиљерије и један пук који је дошао 15. октобра са Црног мора.
Код Љуљака у крагујевачком крају, нека устаничка чета је напала бомбама и пушчаном ватром једну немачку јединицу везе. У исто време, друга устаничка чета је на Каблару напала аустроугарску жандармеријску јединицу која је морала да одступи у Чачак. (Митровић, 1987, 520)

20. октобар 1918. г.

Коњичка дивизија. Током ноћи делови Моравске дивизије су сменили коњичке делове на фронту Делиград – Мозгово. По извршеној смени на Мојсињским планинама Лева колона Коњичке дивизије (2. коњички пук) је ујутро 20. октобра отишао преко Крушевца ка Трстенику где је доспео предвече. (ВРС 30, 216 – 217 и 225) Средња колона коњичке дивизије (Допунски дивизион Коњичке дивизије) је ујутро стигла у Макрешане и од тада је одржавала тесан додир са непријатељем који је имао 2 батерије на јужној ивици Бошњана. Ове батерије су тукле Макрешане и друм ка Крушевцу. Колона је остала у Макрешану до 17 часова када је примила ново наређење. (ВРС 30, 227 – 228) По подне један непријатељски батаљон је, долазећи из Зајечара, успео да се пробије код Свете Петке у правцу Извора. У току дана непријатељ је посео Ветрење и Равно а са једним пешадиским водом и водом коњице заузео је пут који води од Скорице Крчевом реком. Једна српска патрола је, у току ноћи 19/20. октобра, уз помоћ мештана (из Села Лешја и Доње Мутнице, од којих су неки у овим акцијама погинули и рањени), порушила пругу на кривини испод Кривог Вира. Том приликом, заробљени су немачки шефови железничких станица у Давидовцу и Св. Петки. Воз са 12 – 14 вагона, натоварен непријатељским војницима је зато задржан ван станице Криви Вир не могавши проћи ка Параћину. Пруга током дана није оправљана. Иста српска јединица је порушила и телеграфско – телефонске линије између Зајечара и Параћина. Из Лукова је око 18 часова истоварена на станици Криви Вир једна чета пешадије (80 до 100 људи). (ВРС 30, 255 и 263; Гашпар, 1941, 4Cool Непријатељске снаге, пред десним крилом дивизје су се састојале од пола пука и 2 до 3 пољске батерије у Параћину, једног батаљона у Ћуприји а у Јагодини нешто више. Дуж железничке пруге и друма Сикирица – Лучина налазиле су се јаче непријатељске снаге. (ВРС 30, 261) Пред мрак су Немци из Ражња дотерали у Мађаре 10 топова (брдских и пољских) од којих су 6 пласирали код Мађара а 4 су отерана за Ћићевац. Изјутра 20. октобра прошло је кроз Ражањ за Мађаре и Ћићевац 250 пешака а ноћу 20/21. октобар и 150 коњаника. (Ђокић, 2003, 24)
Моравска дивизија. Десна колона Моравске дивизије је потисла непријатеља са прве косе северно од села Мозгова ка ивици шуме удаљене 300 метара од заузете косе. Овде су Немци (пешадиски батаљон са 9 митраљеза) пружили жестоки отпор подржани ватром једне тешке, једне пољске и једне брдске батерије. Лева колона је вршила рекогносцирање а са левим крилом је заузела Јасење и раскрсницу путева код Делиградске механе. На сектору непријатељ је дејствовао снажном артиљеријском ватром. Његова снага је овде износила један и по батаљон са 20 митраљеза, једном брдском, једном пољском, једном хаубичком и једном батеријом 105 мм. Непријатељска авијација је била врло активна, тражећи српске трупе и батерије и дејствовала на њих митраљезима. Предњи делови Моравске дивизије су се задржали предвече на линији Буковик (к.905) – Мозговска коса – Рибник (к. 295) – Делиград (к. 281) – Јабуковац. (ВРС 30, 217 – 218 и 229)
Дринска дивизија. Дринска дивизија је ујутро предузела напад на Мојсињске планине. Непријатељ је пружио снажан отпор из својих добро утврђених положаја, од којих су неки били заштићени и препрекама. Непријатељска артиљеријска ватра је била врло снажна. Дринска дивизија је до 11 часова овладала Текијском косом и западном чуком Дебеле Главе. Непријатељски делови су се повукли на Деспину пољану тучени српском артиљеријском ватром. На отсеку западно од Расине дошло је до сукоба предњих српских делова са непријатељским деловима који су држали леву обалу Западне Мораве. Активност непријатељске артиљерије на овом делу као и према Крушевцу је знатно била ослабила. Српске јединице су наставиле напад све до 17 часова. Снажном ватром из 9 батерија непријатељ је задржао наступање десне колоне Дринске дивизије, која је заноћила на заузетим положајима. Лева колона је завршавала припрема за напад и била је непрекидно у додиру са непријатељем, чија је артиљерија повремено тукла Пепељевац, Крушевац и околину. Немачки авиони су врло успешно контролисали ватру сопствених батерија. (ВРС 30, 216 – 218)
Командант Расинског одреда је известио да су се тог јутра, слабе непријатељске снаге са 6 до 10 митраљеза, налазиле у правцу Грабовца, Богдања и Медвеђе. На висоравни у Медвеђи се налазио један брдски топ који је испалио неколико зрна на Трстеник. Од остале артиљерије, непријатељ је на том сектору имао 2 топа на Грабовском брду, један топ на Богданском брду и хаубицу на к. 353 северно од Медвеђе. Непријатељ се утврдио код села Чукујевца па све до Стубла. Јачина ових снага је била око једног пука пешадије са 3 митраљеска одељења и 3 батерије (од којих једна хаубичка). Код Чукујевца се налазио понтонски мост. Пут од Трстеника до Краљева није био сигуран јер су стално, мања непријатељска одељења од 20 до 40 пешака, прелазила Мораву и пљачкала села Подунавци, Сабовци, Градац и Вранеши. На сваког ко се кретао од друма ка Морави непријатељ је отварао ватру. На простору око Велике Дренове су деловале комите које су биле под командом наредника Вукашина Миловановића. (ВРС 30, 224 и 229)
Дунавска дивизија. Једана батерија са Белог Брда и заплењена немачка батерија са Ђуниског виса дејствовале су у правцу Ветрена. (ВРС 30, 217 – 218)
Пред мрак предњи делови I армије задржали су се на линији Лешје – Нерезина – Трстеник – Врњачка Бања.
Немачки аероплани су у 1 час бацали бомбе на Алексинац. Њихови хангари који су се налазили у Добричеву, премештени су у Смедерево и Пожаревац. (ВРС 30, 261)

21. октобар 1918. г.

Стање на фронту је јако узнемирило фелдмаршала Кевеша. Пошто је каснила аустроугарска 59. дивизија, која је била планирана да запоседне положаје око Параћина није се могло рачунати са тим да се пружи јачи отпор јужно од ове вароши. Челни батаљон 59. дивизије, који је био регрутован од Панчеваца, када је 19. октобра стигао у Јагодину, одбио је послушност. Војници су одбили да ступе у борбу изјављујући да ће се борити само у Мађарској. Пошто се, због ситуације, нису могле предузети казнене мере, батаљон је повучен са фронта. (Letzter Krieg 1914-1918, B. VII, 773) Активност устаника на боковима и у позадини 11. армије нагло се повећала због чега је знатно смањена борбена способност јединица на фронту. Тако је у близини Ражња, у зору, дошло до пушкарања између устаника и Немаца. Затим се установило да су устаници испремешатли телеграфске стубове и направили збрку на везама. На крају је стигла гласина да су Срби пробили фронт код Ражња због чега је настала паника, па је најпре артиљерија на немачком левом крилу у бекству напустила положај и створила потпуну пометњу у одбрани. (Опачић, 1980, 364; Митровић, 1987, 520) Због свега тога је Кевеш, коме је највише руководство двојне монархије дало пуну слободу, одлучио да не прихвати одлучујућу борбу већ је наредио да се почне постепено повлачење позади граничних река Саве и Дунава. Повлачење је започето ноћу 21/22. октобра. У исто време Коњичка бригада генерала Гамбете је, одржавајући контакт са непријатељем, избила на линију Зајечар – Бољевац. (Tomac, 1973, 662; Опачић, 1980, 364 – 365; Ђокић, 2003, 25 – 26)
Моравска дивизија. Стање на фронту дивизије је било током ноћи непромењено. Непријатељска артиљерија је тукла Нерићев Хан. Током јутра је десна колона (4 батаљона, 13 брдских и 4 пољска топа) са ослонцем на Буковику нападала у правцу Црниково – Мечка а лева колона (2 батаљона) у првцу Делиграда. До 11 часова је очишћено неколико коса северно од Мозгова. Дивизијска артиљерија је била развијена на простору Браданца и Нерићевог Хана и дејствовала је претежно по непријатељској артиљерији. (ВРС 30, 257)
Коњичка дивизија. Током ноћи 20/21. октобра 2 немачка пука су почела одступање из правца Бољевца. На фронту дивизије непријатељ је држао Везирово брдо и село Бошњаци, где је имао и брдску артиљерију. Због јаких непријатељских снага на Честобродичком теснацу, Клењу и Ветрењу наредио је командант дивизије коњичком пуку упућеном ка Параћину и Ћуприји, да се задржи код Подгорца. Код Кривог Вира су се налазиле две непријатељске чете. Саобраћај на путу Параћин – Бољевац је био веома слаб а железница није више радила. Немци су 21. октобра напустили Луково. (ВРС 30, 274 и 289) Средња колона се још увек налазила код Макрешана где је одржавала тесан додир са непријатељом. Током ноћи 20/21. октобар Немци су тукли Макрешане из батеријал пласираних у врбаку код најјужнијих кућа села Бошњана и из брдских топова са Кокошиње баре. Током јутра, ову колону (ојачану једном четом 6. пука) је командант Дринске дивизије потчинио команданту десне колоне Дринске дивизије. (ВРС 30, 257 и 261 – 263)
Дунавска дивизија. У току ноћи је упућен један хаубички вод 155 мм да се пласира северно од Љубеша, између Ђуниса и Ветрена, као контра батерија. Овај вод је током јутра успешно дејствовао против четири немачке артиљеријске групе које су са положаја јужно од Ражња и Ветрена дејствовале против Моравске и Дринске дивизије. По подне је ућуткана и батерија која је од села Липовца дејствовала по српским трупама код Делиграда. Заплењена батерија од 75 мм је успешно дејствовала против немачке батерије поред пута и против аутомобила који су довлачили муницију. Пољска батерија на Белом брду је дејствовала по упутствима команданта артиљерије Дринске дивизије. (ВРС 30, 261)
Непријатељски аероплани су више пута летели над левом и десном колоном. Око 16.10 часова 2 немачка аероплана бацила су 8 бомби на Велики Шиљеговац од којих су 2 војника из пољског артиљеријског пука тешко рањена, од који је један умро. Живот је изгубио редов Маринко Мандић из штаба поменутог пука. (ИАК, Протокол умрлих 1914 – 1928, цркве у В. Шиљеговцу) Немачки аероплани су летели и над Алексинцем бацајући бомбе. Немачка авијација је била врло активна и на фронту Дринске дивизије безразложно бомбардујући Крушевац. Око 16.30 часова 6 немачких авиона је на град бацило 30 бомби. Истовремено је, током дана, немачка артиљерија избацила на Крушевац 150 граната (ВРС 30, 261 – 262 и 288) Због неометаног дејства немачке авијације командант I армије је у 11.30 часова упутио следећи телеграм Врховној команди: “Непријатељски авиони по сведневно лете, митраљирају трупе и пошто имају доста, нарочито тешке артиљрије не узнемиравано врше реглажу - међутим од наше авијације ни трага нема. Молим, да се нареди нашој авијацији, да једном дође и предузме рад на фронту што пре.” (ВРС 30, 262)
Врховна команда је 22. октобра обавестила команданта I армије да му је његова ескадрила (I српска ескадрила) стављена потпуно на располагање. Неколико апарата је већ 21. октобра одлетело из Скопља за Ниш а неколико 22. октобра. Као што ћемо видети, 22. октобра ће бити извршен први извиђачки лет из Ниша.
Дринска дивизија. Током ноћи 20/21. октобра према десној колони је била повремена снажна артиљеријска ватра. Код леве колоне покушао је непријатељ у јачини једног вода, око пола ноћи, да од правца Јасике продре у Крушевац друмом али је протеран. У 6.30 часова, после јаке артиљеријске припреме покушали су Немци противнапад на село југозападно од Дебеле Главе. Током дана дивизија је успела да заузме стари редут на половини пута између Деспине Пољане и к. 374. (ВРС 30, 255 и 288)

Dopuna: 09 Jul 2012 21:26

22. октобар 1918. г.

Моравска дивизија. Током ноћи Немци су снажном артиљеријском ватром тукли Мозгово. После огорчене борбе трупе десне колоне Моравске дивизије су успеле да до 8 часова 22. октобра овладају косама од к. 905 до северног краја Мозговачке косе. Косе Буковицу и Букову Пољану бранила су два батаљона 22. ландверског пука и 2 батаљона 31. пука, са наређењем да се боре до последњег човека. Заплењено је 3 митраљеза и 10 пушака. Током дана јединице дивизије су стигле до линије Грабовац – Мечка – Ловац – Лучина, са главнином у долини Ражањске реке. Десну обалу Јужне Мораве је бранила немачка 219. пешадијска дивизија генерала Фон Тејчека, чији је штаб био у Ражњу. (ВРС 30, 288 и 337)
Дринска дивизија. На фронту дивизије су се налазиле аустроугарске и немачке јединице. Веза између њих је на западној ивици Кукљина, тако да су у Белој Води биле само аустроугарске а у Јасици само немачке трупе. У Кукљину је било 10 до 12 непријатељских митраљеза. Једно тешко артиљеријско оруђе је било на Глобарској коси а један брдски топ на Кукљинском брду. Сељаци из околних села су Немцима и Аустријанцима копали ровове. Од Медвеђе до Љубостињске реке се налазио аустријски 30. јегерски батаљон који је око 15. октобра стигао са Црног мора. Пук је био попуњен Словенима, Пољацима и Чесима. У првој борбеној линији су били Словени а у резерви Немци и Мађари који им нису дозвољавали да се повуку. Батаљон је дошао из Одесе у Трстеник. Бродом је батаљон из Одесе Црним морем стигао у Браилу а одатле возом преко Темишвара и Смедерева искрцао се у Крагујевцу. Затим је пешке продужио у Трстеник. Батаљон је имао 3 пешадијске (једну јачине 65 а друге две од по око 115 војника) и једну митраљеску чету од 8 оруђа. Прликом долсака воза у Темишвар сви су војници изашли из воза и изјавили да неће да иду у Србију и да се боре против Срба. Опкољени су мађарским војницима и под претњом да ће бити побијени из митраљеза поново су утерани у воз. (ВРС 30, 288 и 338) На 24 сата пре ослобођења Коњуха Милутин Марић Тица је покушао, са још неким младићима да организује напад на непријатељску одступницу. Међутим старији мештани су их убедили да то не ураде јер су у одступници већином Босанци, Личани, Хрвати и Словенци. (Марић, 1998, 80)
У Бадановцу су била 6 митраљеза а на Тополничкој коси 2 топа. Током ноћи једно непријатељско одељење је прешло на десну обалу Западне Мораве и дошло до Читлука где је заклало 3 и одвело 1 мештанина. Ово одељење је одмах протерано на другу страну реке. После повременог пушкарања Немци су у 6 часова изјутра напустили Мојсињске планине, повукавши се преко Мрзенице ка Варварину. Десна колона Дринске дивизије, заједно са средњом колоном Коњичке дивизије је прешла Мораву код Мрзенице у 7.20 часова и до 14 часова избила на Кокошиње брдо. Коњица је наставила гоњење ка Варварину где ју је, између Маскара и Варварина, краће време задражала непријатељска заштитница. Ипак око 17 часова коњички делови су стигли до Варварина. Лева колона је током ноћи прешла Мораву код Јасике и у 15.30 часова избила на к. 418 северно од Кукљина. Током преласка Мораве утопила су се два војнка. Штаб дивизије се налазио у Крушевцу. (ВРС 30, 288 и 295; Симић, 2001, 129; Здравковић, 2003, 214)
При бомбардовању периферије Крушевца, погинуо је од аеропланске бомбе редов Исидор Веселиновић из IV пешадијског пука Дринске дивизије. (ИАК, Протокол умрлих цркве Св. Ђорђа у Крушевцу; ВРС 30, 288)
Расински одред је прешао Мораву код Трстеника и доспео до Богдања, запосевши са по једним водом села Грачац, Чукојевац, Прњавор и Богдање. Остатак одреда је још увек био у Трстенику. (ВРС 30, 289) Истовремено 2. коњички пук се налазио у Штулцу.
Коњичка дивизија. Непријатељ се изјутра 22. октобра повукао из Кривог Вира и Лукавичког седла ка Параћину запаливши станицу Криви вир и вагоне. Коњичка дивизија је предузела гоњење непријатеља долином Мораве и пред мрак предњи делови дивизије су избили на линију Криви Вир - Грабово - Мечка - Варваринско поље. Извиђачки ескадрон Коњичке дивизије је ушао у Краљево 22. октобра у 19 часова.
Тако је 22. октобра непријатељ који је успео да организује за јачу одбрану положаје на линији Ражањ - Буковик - Делиград - Мојсињске планине - Јасика - Трстеник био присиљен на повлачењека северу. Јединице I армије су гонећи одступајућег непријатеља до мрака достигли линију Криви Вир - Грабово - Ловац - Варваринско поље - Вратаре - Бела Вода - Богдање -Прњавор - Грачац - Чукојевац. Бригада генерала Гамбете је ослободила Зајечар и наставила марш на Неготин и Бор. (ВРС 30, 292; Опачић, 1980, 365; Ђокић, 2003, 2Cool
Српски Први ваздухопловни сектор је 22. октобра извршио први борбени лет над Поморављем. Извештајем Но3093 од 22. октобра сектор је известио Штаб I армије о овом извиђачком лету. (Ђокић, 2003, 28 – 29)

Гоњене

Српска Врховна команда је настојала да спречи непријатеља да се консолидује на новим положајима на линији Бигреница – Црни Врх – Крагујевац – Кутлово. Због тога је тежила да, што је брже могуће овлада линојом Велики Поповић – Багрдан – Крагујевац. Да би пад ових положаја био убрзан, Мишић је замоли команданта Француске Источне војске да нареди да се једна француска колона упути преко Жагубице и Крепољина на фронт Велики Поповић – Свилајнац у бок и позадину Немаца. Истовремено, Мишић је прихватио и Бојовићев план о. бр. 18967, али како челна дивизија II армије није могла да стигне до Краљева пре 26. октобра, предложио му је да одмах упути Коњичку дивизију на лево крило за извршење предвиђеног маневра. (ВРС 30, 336 – 337)

23. октобар 1918. г.

Током дана Моравска дивизија је успела да сломи одбрану немачке 219. дивизије и да настави продор на север. Дринска дивизија је нападајући унутрашња крила Алписког корпуса и аустроугарске 30. дивизије одбацила непријатеља на север до Белушића, који је предвече ослободила. Да би спречио распад фронта генерал Штојбен је наредио да 11. армија ноћу 23/24. октобра отпочне повлачење на нову одбранбену линију Чачак – Бресница – Јасенова глава – Параћин – Велики камен. (Опачић, 1980, 365) Међутим, у време када је издато ово наређење ново предвиђени фронт је био већ пробијен.
Моравска дивизија. Дивизија је десном колоном 23. октобра, преко Мириловца избила у 13.30 часова на к. 350 код Давидовца. Осмотрена је једна непријатељска колона (јачине једног батаљона) у покрету од Бабе ка Ћуприји која је затим растурена ватром српске артиљерије. Лева колона, ојачана деловима Коњичке дивизије, је предњим деловима ушла у Параћин у 17 часова. Немци су Параћин бранили са око 3 батаљона и 4 батерије и нарочито се упорно држао на десној обали Црнице, око фабрике стакла, на к. 279 па и на јужној ивици вароши. Немци су целокупно становништво Параћина били иселили из вароши. Становништво се налазило под ведрим небом. Немачки заштитни делови су се задржали на десној обали Црнице, коју су предњи српски делови прешли око 18 часова. Батаљон који је наступао од Бољевца сукобио се непријатељским деловима на Столици. (ВРС 30, 338 – 339 и 385; Миленковић, 1996, 34)
Дринска дивизија. Изјутра у 5.30 часова 6. пешадијски пук је заузео Горње Воде и ту се задржао а унапред ка Белушићу истурио извиђачка одељења. Непријатељ је био посео Дебело дрво и Градиште па је даље наступање успорено. Брдски дивизион, пласиран источно од Белушића, отворио је ватру на Дебело дрво на које је убрзо отворио ватру и један пољски дивизион. Пред мрак су оба дивизиона сасредила јаку ватру на овај положај, после чега је српска пешадија избила на њега. Дивизија ја је до краја дана допрла главнином до линије Дебело дрво – Бело брдо – Крст – Калудра, са предњим деловима у блиском додиру са непријатељем. Десна побочница је посела положаје на линији Градиште – к. 582. Дивизијска дрезерва је била у Церници а штаб дивизије у Доњем Крчину. Расински одред је ослободио Каленић и до мрака избио на линију Пањак – северно од к. 850. (ВРС 30, 339, 343 и 378; Туцовић, 1928, 50)
Коњичка дивизија је потпомагала Моравску дивизију. Од раног јутра дивизија је продужила гоњење са 4 ескадрона и 6 топова правцем Јовановац – Параћин а са 3 ескадрона и 4 топа правцем Смиловац – Баба – Везирово брдо. После борби непријатељске заштитнице са претходничким секадроном Немци су се повукли ка Параћину. Предњи делови Коњичке дивизије су се око 13 часова примакли Параћину. У исто време 1. коњички пук је протерао непријатељску заштитницу (1 до 2 батаљона пешадије и 1 батерија) од Смиловца ка Плани. Око 13.30 чаова започела је борба за Параћин која је трајала до 16 часова када се непријатељ повукао са ивице вароши. Тада су око 17 часова делови коњчике дивизије, заједно са левом колоном Моравске дивизије, ушли у Параћин. Нешто касније у 19. часова 1. коњички пук је под борбом овладао селом Лешје. Непријатељ (око једног пука пешадије и 2 до 3 батерије, које су дејствовале од Бошњака) је наставио да упорно брани десну обалу Грзе од Давидовца до Свете Петке. (ВРС 30, 339, 342-343 и 385; Миленковић, 1996, 34 – 35; Ђокић, 2003, 32) Средња колона, која је још претходног дана изашла из састава десне колоне Дринске дивизије, задржана је непријатељском ватром на 600 м јужно од Обрежа па је ту и заноћила. (Здравковић, 2003, 214)
Дунавска дивизија је још увек била у другом ешалону. Десна колона Дунавске дивизије је била код Сталаћа а лева код Крушевца. Коњички ескарон је био код Варварин а штаб дивизије у Крушевцу. (ВРС 30, 339)
Предњи делови I армије су заноћили на линији Вис – к. 902 – Лешје – Мириловац – Параћин – Ратари – Обреж – Белушић – Крст – Јасење – Краљево. Током дана су ослобођени Параћин, Варварин и Белушић при чему је заробљено преко 200 непријатељских војника. (ВРС 30, 342 и 376)

24. октобар 1918. г.

Прва армија је у току дана наставила гоњење на целом свом фронту. Непријатељ се повлачио према северу остављајући јаче заштитне делове који су давали доста јак отпор. Ноћу 23/24. октобра непријатељ је тукао јаком артиљеријском ватром Параћин, Црницу, Текију и Стражу. Параћин је гађан и током дана, нарочито део око цркве па и сама црква, премда у близини није било српских трупа. Том приликом је порушен торањ на цркви. (Ђокић, 2003, 33) На основу захтева од претходног дана генерал Пате је наредио 17. колонијалној дивизији да своју претходницу, која је је дан раније стигла у Зајечар упути према Параћину. Главнина ове дивизије, која се налазила на простору Пирот – Цариброд, је продужила за претходницом 26. октобра. Истовремено, 24. октобра, француска 76. дивизија је добила задатак да продужи марш ка Зајечару, одакле је 28. октобра требало да преко Петровца на Млави крене ка Пожаревцу. Међутим, пошто су ови покрети француских трупа постали непотребни, генерал Пате је у споразуму са Србима, своје трупе поново упутио ка северу. (Опачић, 1980, 365)
Моравска дивизија. При улазу у Главицу десна колона се сукобила са колоном из немачког 431. немачког пука која је потпуно разбијена (преко 50 погинулих). Током 24. октобра је продужен напад па је ова колона до подне заузела к. 279 и подишла Ђули. Предњи делови су допрли до села Бошњака. Одатле је даље напредовање било задржано јаком митраљеском и артиљеријском ватром. Лева колона је подишла Карађорђевом шанцу кога је непријатељ упорно бранио. У борбама је погинуо командант 3. батаљона 2. пешадијског пука мајор Марко Т. Павловић. Батаљон који је наступао од Зајечара, преко Бољевца ка Параћину заноћио је код Извора. (ВРС 30, 378 и 425)
Коњичка дивизија. Немци (1 до 2 батаљона пешадије и 1 до 2 брдске батерије) су изјутра почели повлачење, после пешадијске и артиљеријске борбе, са десне обале реке Грзе на десну обалу Црнице (Везирово брдо – Буковичко брдо – Стубица), где су се зауставили. Дивизија је дејствовала од Шалугова ка Поповцу. Штаб дивизије је био у Лешју. Током дана је десна колона наставила гоњење у правцу севера, при чему је наилазила на јачи отпор непријатеља. Средња колона је око подне допрла до Рашевице. Предњи делови дивизије избили су увече на линију Забрега – Ђула – Рашевица. На десном крилу је успостављена веза са батаљоном 3. пешадијског пука који је наступао од Зајечара а на левом крилу је одржавана веза са десном колоном Моравске дивизије. Пред вече Немци су отворили јачу артиљеријску ватру на положаје Коњичке и Моравске дивизије. Лева колона, која је у садејству са Расинским одредом наступала преко Гледића ка Крагујевцу, избила је увече, предњим деловима на линију јужно од Брзана. (ВРС 30, 379, 385, 387 и 424-425) Непријатељ пред средњом колоном је напустио положаје код Обрежа око поднева па је српска коњица наставила гоњење до северне ивице села Рашевице где је средња колона заноћила. (Здравковић, 2003, 215)
Дринска дивизија. На фронту дивизије, ноћ је прошла на миру. Изјутра у 7 часова је настављено наступање. Непријатељ (немачки 2. ловачки пук на линији Старо брдо-Јасенова глава) је пружио отпор на линији, на којој је заноћио: Старо брдо – Јасенова глава – Течићи – к. 365 – Мотриће – Делови. Чим су српске јединице отпочеле покрет Немци су отворили артиљеријску ватру и то са једном батеријом од 4 оруђа 105 мм са Лоћике, са једном брдском батеријом од Јасенове главе и једном брдском батеријом од к. 365. На поменутим положајима су се налазиле само немачке заштитнице јер се главнина већ била повукла ка Јагодини и Крагујевцу. Отпор непријатеља при заузимању ових положаја је био много јачи него до тада, па је зато цео напад извођен систематски и постепено, сачекујући да српска артиљерија сваки покрет унапред припреми ватром. Немци су почели да се повлаче, па је настављено гоњење. Расински одред је у 10.15 часова стигао у Годачицу. Дунавска дивизија је продужила покрет према заповести о. бр.18900. Дивизија је стигла на простор Доњи Крчин – Маринковац. Штаб дивизије се налазио у Крчину. По извештају команданта Дунавске дивизије Немци су у Темнићу извршили страховиту пљачку становништва, одузимајући од ових новац, одело, обућу, девојачку спрему, кола и друго. Било је и много примера силовања жена и девојака. Немци су говорили: “Ми имамо да вас оставимо као пре голе.” (ВРС 30, 378-379, 422, 425 и 470; Туцовић, 1928, 50)
Предњи делови колона I армије избили су пред мрак на линију Забрега – Ђула – Карађорђев шанац – Драгошевац – Велики Кременац – Голо Било.
Командант армије је тог дана издао наређење о даљем наступању јединица армије и то Моравска дивизија десном обалом Велике Мораве ка Гложану и Свилајнцу а Дринска дивизија ка Крагујевцу. Коњичка дивизија је добила задатак да штити десно крило армије, помажући главном снагом операције Моравске дивизије. Дринска дивизија је требала да изманеврише напријатеља код Крагујевца, тако што ће лева колона да напада правцем: Остревица - Столица - Змајевац - Рујевица - Копиловац - Лужница - Сремска пољана ка Чумићу а лева колана правцем Рековац - Ратковић - Осредњак - Дренак - Струга - Распада - Шупљаја - Бачево. Део дивизије, који се налазио на фронту Жежељ – Белошевац – Корићани, морао је да се задржи на том фронту док обилазне колоне не заврше обилазак и не онемогуће непријатељу рушење у Крагујевцу. Јединицама у нападу на Крагујевац је била забрањена употреба артиљерије. Коњичка дивизија је добила наређење да свој пук који је на правцу Трстеник – Крагујевац стави под команду команданта Дринске дивизије. Такође и командант Дунавске дивизије је имао да стави на располагање Дринској дивизији један свој пук и потребну артиљерију. Дунавска дивизија је требало да настави наступање преко Црног Врха за дсеним крилом Дринске дивизије на одстојању од око 10 километара задржавајући пук на правцу Обреж – Јагодина – Лапово. Командант авијатичарског сектора је требало да 25. октобра упути авионе у извиђање правцем Алексинац - Параћин - Мутница - Ћуприја - Јагодина - Крагујевац путем Горњи Милановац до Драча – Љубић – Рековац – Крушевац (где је требало да баци извештај). Требало је истовремено да упути и једну ловачку патролу као и да упути авионе у бомбардовање и митраљирање непријатељских одступних колона. Главни задатак авијације је био успостављање превласти у ваздуху. Командант инжињерије је требао да нареди оправку мостова на Морави код Житковца, Ђуниса и Обрежа као и поправку путева. Оперативни део штаба армије је премештен у Крушевац а други део у Нишу. (ВРС 30, 386-387)
Тога дана је немачки аероплан гађао скуп цивила окупљених на јасичком гробљу поводом парастоса. Од аеропланске бомбе погинуле су две жене. Разлог због којег је немачки пилот напао мирни скуп цивила на гробљу није познат. (Симић, 2001, 130)
Параћинске избеглице су и овај дан провеле ван вароши. Непријатељска артиљерија је још претходног дана у четири по подне почела да дејствује по Параћину и наставила са дејством током ноћи. (Миленковић, 1996, 36)

Dopuna: 09 Jul 2012 21:27

25. октобар 1918. г.

Врховна команда је наредила команданту I армије да предузме све мере да се у времену приближавања Београду у његовом правцу нађе 7. пешадијски пук са једним ескадроном коњице и једном батеријом. Ове јединице су требале да уђу прве у Београд. (ВРС 30, 419) Премда је током дана владала велика олуја и невреме српске трупе су наставиле офанзиву. Успеси Дринске дивизије на споју Алписког корпуса и 30. дивизије су веома забринули Штојбена. Дринска дивизија је надирала с обе стране пута Крушевац – Крагујевац који је једини стајао на располагању Алписком корпусу. Штојбен се плашио да српска I армија може да предвоји његову 11. армију и њене левокрилне трупе одбаци на исток. Пошто је постало очигледно да левокрилна бригада 30. дивизије не може да заустави надирање делова Дринске дивизије, путем за Крагујевац, на висовима јужно од Крагујевца, генерал Штојбен је наредио повлачење на положаје који су се протезали у висини Крагујевца, затим преко Багрданског теснаца ка Петровцу на Млави а све у циљу спречавања распада фронта. Да би се омогућило повлачење Алписког корпуса са висова јужно од Крагујевца, 30. дивизија је добила наређење да поседне међуположај Стражара – Столице испред Крагујевца. Истовремено 217. и 219. дивизија су требале да се повуку на положаје код Јагодине а немачка 6. резервна дивизија је требало да се задржи код Петровца на Млави. (Letzter Krieg 1914-1918, B. VII, 770-773; Опачић, 1980, 366)
Дринска дивизија. У току ноћи 24/25. октобра непријатељ је на фронту Дринске дивизије напустио линију Рибеновац – Течићи – к. 366 и повукао се ка Рековцу. Дивизија је протерала заостале, мање непријатељске заштитничке делове. Непријатељски заштитни делови су ујутру задржали на линији Јазбина – Трњаци – Чуке. Десна колона је предузела напад око 11 часова и успела да их потисне. Непријатељ током дана није тукао артиљеријом, ослобођени Рековац. Јединице дивизије су око подне напали непријатеља који је држао положај код Ратковића. Борба је трајала до 16.30 часова када је непријатељ потиснут и повукао се ка северу. Мање борбе су вођене и на положајима Кукове Липе. Штаб дивизије је поподне био у Рековцу, где је и заноћио. Дивизијска резерва (9. пешадијски пук са 1 пољским дивизионом) је заноћила у Слатини. (ВРС 30, 421, 425 и 470; Туцовић, 1928, 50-51)
Моравска дивизија је својим предњим деловима пред мрак достигла линију Пећанско брдо-Моштаница. Током дана десна колона је наишла на отпор на к. 367 – Чукара одакле је непријатељ (до 2 чете са 3 до 4 митраљеза и једним водом брдске артиљерије) протеран и заузето је село Вирина и Бећарско брдо. Лева колона је наишла на непријатеља (30 до 40 војника са 3 митраљеза) који је био посео фабрику шећера. После краће борбе непријатељ је протеран. При подилажењу колоне преко Супске ка Влашкој и Моштаници 5 немачких авиона су митраљирањем јако ометали рад колоне. На Моштаничком брду наишло се поново на непријатељски отпор, па су се предњи делови колоне задржали на падинама к. 202 а главнина нешто јужније. Дивизијска резерва је заноћила на к. 205. (ВРС 30, 421 и 470)
Коњичка дивизија. Два секадрона 2. коњичке бригаде су се, изјутра, налазила у Шалудовцу а један у Лешју. Главнина 1. коњичке бригаде је око подне прошла кроз Сење. Претходнички ескадрон се у то време налазио пред Иванковцем. Патроле су у 14.35 часова прошле кроз Пањане. Један ескадрон је у 12 часова упућен од Стубице преко Добре воде за Деспотовац. Сењски рудник је затечен у добром стању. Аустријски минерски вод који је био остављен да током претходне ноћи поруши мостове на прузи побегао је, због комита, за колоном која се око поноћи повукла кроз Сење за Свилајнац. Предњи дело средње колоне су изјутра око 8 часова избио на раскрсницу путева Варварин – Јагодина и Ђуприја – Јагодина, код Мијатовца. Пред њима је одступала ка Јагодини једна непријтељска пешадијска колона, ојачана артиљеријом. Пошто је на претходницу отворена картечна ватра она се повукла за око километар јужно од раскрснице, на северну ивицу села Мајура. Око 15.30 часова колона је овладала десном обалом Лугомира и наставила наступање ка Јагодини. По подне колона је стигла под само Гиље (к. 201) где је задржана јаком пушчаном и артиљеријском ватром. Немци су били посели Гиље са две чете пешадије и 4 брдске хаубице. Непријатељ је био посео и положаје од Гиља дуж јужне ивице села Мијатовца па до к. 120 где су се ти положаји наслањали на Мораву. Јаче колоне су одступале ка Драгоцвету. Ипак, после краће борбе нстављено је наступање па су коњичке патроле око 19 часова ушле у Јагодину. Током дана колона је имала 2 погинула и 2 рањена редова. (ВРС 30, 426-427, 472 и 473; Здравковић, 2003, 214) Приликом ослобађања Јагодине погинуо је поднаредник Љубомир Митровић, родом из околине Лесковца. Погинуо је на самом улазу у Јагодину када је око 17 часова стигао са извидницом до Ђурђевог брда где га је покосио митраљез са крова пиваре. Поднаредник Љуба је први ушао и у ослобођени Штип и Лесковац а његова патрола је прва прешла и Западну Мораву код Мрзенице и ушла у Варварин. Данас једна улица у Јагодини носи његово име. (Дедић, 2003, 108)
Дунавска дивизија. Обе колоне ове дивизије у току дана нису наишле на непријатеља. У раним јутарњим часовима јединице ове дивизије су ушле у небрањену Ћуприју. Коњички ескадрон и одред мајора Додића били су заустављени у 11.30 часова, јаком митраљеском и пушчаном ватром, од стране непријатеља који је посео железничку пругу од ћупријског моста до села Остриловца. (ВРС 30, 471)
Током 25. октобра армија је наставила наступање и ослободила вароши Ћуприју, Јагодину и Рековац. Мост у Ћуприји је био бачен у ваздух. Својим предњим деловима армија је избила на линију Јабуковац – к.411 – Бећарско брдо – северно од Јагодине – Велики врх – к. 789 – Лисин Лаз – Кукова Липа – Столица – Голочело. (ВРС 30, 463)
Параћинци су се, тако, коначно, вратили у своју варош. Током ових неколико дана велику улогу у спашавању Параћина имао је индустријалац Јулијус Минх, који је поверењем грађана заузимао положај председника општине у Параћину од одласка бугарских власти па до доласка српских власти. Он се одлично носио са немачким командантом места а кад су Параћинци напустили своју варош он их је одпратио до Сикирице и одмах се затим вратио у Параћин. Премда су га српски официри и војници саветовали да не улази уварош он је ипак боравио у њој, и по цену сопственог живота, током 24. и 25. октобра. Споеменимо и да је у борбама за Параћин било доста жртава међу српским војницима а погинуо је и команадант српских јединица које су учествовале у борби мајор Марко Петровић. У порти параћинске цркве поред мајора Петровића сахрањено је и 14 погинулих српских војника. (Миленковић, 1996, 36-37 и 39)
На жалост, када су већ мислили да су страхоте рата за њима Параћинци су тешко страдали. Око три сата поподне појавило се над градом 5 немачких аероплана. У ваздушном нападу који је трајао један сат бачено је на град око четрдесет бомби од којих су погинуле 6 особа док је много рањено. Тек по овом нападу могли су се Параћинци посветити обнови својих домова. (Миленковић, 1996, 38 – 39)
О уласку француских коњаника у Ђуприју оставио нам је сећања генерал Траније: “... стижемо у Ћуприју. Говор председника општине прочитоа је гимназијалац. На француском. За време нашег дефилеа, свирао је оркестар виолина. Марсељеза. Цвеће. Хризантеме. Узбуђен сам и срећан. Нешто раније, кроз Ћуприју су прошле српске трупе. Народ им је приредио диван дочек. Али, српски војници су одбили да приме дарове: везане мараме и цвеће! Рекли су: Чувајте то за француске војнике који ће ускоро да наиђу...” (Ђурић, 1982, 63)
Овог дана су аероплани Српске авијатике извршили још један извиђачки лет са нишког аеродрома и то итинерером: Ћићевац - Параћин - Ћуприја - Медвеђа - Свилајнац - Лапово - Крагујевац и долином Мораве натраг у Ниш. (ВРС књ. 30, с. 424; исти извештај само детаљнији на стр. 471-472)

26. октобра 1918. г.

Током 26. октобра је настављено гоњење непријатеља који је наставио са ужурбаним одстуапњем. Током овог дана је ослобођено Поморавље све до Лапова као и Крагујевац. Било је само питање дана када ће српске трупе изаћи на Дунав. Време је било знатно хладније него претходних дана.
Коњичка дивизија. Трупе ове дивизије су наставиле гоњење непријатеља обема обалама Мораве, према северу, штитећи истовремено десни бок армије. Предњи делови средње колоне су око 8 часова наставили гоњење и око подне су ушли у Багрдан, без додира са непријтељем. Колона је око 21 час стигла у Брзан у коме је заноћила, док су предњи делови избили на Рогот. Непријатељ је још држао Лапово. Дуж железничке пруге све до станице Велика Плана биле су запаљене све станице и магацини. Делови на десној обали Мораве су у 6.30 часова наставили наступање ка Деспотовцу, који су још у 6 чаова напустили непријатељски делови. Око 8.30 часова претходнички ескадрон 1. коњичке бригаде је ушао у Деспотовац. Непријатељ (батаљон пешадије) је одступио ка Свилајнцу. Пошто су мајдани у Сењи и Равној реци затечени у исправном стању, наређено је надзорнику рудника да их обезбеди. Непријатељски слаби заштитнички делови задржали су се западно код реке Дубице. Претходнички вод је, око подне, дочекан пушчаном ватром са косе између села Плажана и Миливе а нешто касније и код Великог Поповића. После краће борбе непријатељ је протеран али се зауставио на источној ивици села Медевеђе. Ту је непријатељ све до 17 часова пружио жесток отпор, чак и уз подршку артиљерије. Када је нападнут са фронта и са бока напустио је Медвеђу и повукао се западно од села. Предњи делови десне и средње колоне избили су увече на линију Медвеђа – Рогот – јужно од Лапова. Дивизија је упутила извиђачка одељења правцима Петровац – Кучево – Велико Градиште и Петровац – Пожаревац – Рам. За хватање и одржавање везе са француским коњичком бригадом упућено је једно одељење правцем Жагубица – Нересница. (ВРС 30, 421, 473, 505; Здравковић, 2003, 214)
Дринска дивизија. Гоњење непријатеља је настављено од јутра. Средња колона Дринске дивизије је протерала слабе непријатељске делове из 30. дивизије са Мамутовачке косе (линија Стражара – Столица) на Жежељ и око подне продужила гоњење. Аустријанци су успели да се зауставе на јужној ивици града да би омогућили источном крилу 30. дивизије и Алписком корпусу да у последњем тренутку прођу кроз Крагујевац и одступе на север. Десна и лева колона су наставиле са обиласком Крагујевца. Десна колона је наступала ка Лисином лазу без додира са непријатељем. Колона је заноћила са главнином на Расподама а са предњим деловима на линији Милановац – Прњавор, без додира са непријатељем. Лева колона је уз слаб отпор избила на линију Копиловац – Лак – Кутлово и продужила гоњење ка Врбици. Извиђачки делови 2. коњичког пука, потпомогнути пешадијским деловима леве колоне водили су борбу западно од Кнића, Бумбаревог брда и Радмиловића. Непријатељ је дејствовао са неколико брдских и једним пољским топом. (Letzter Krieg 1914-1918, B. VII, 772-776; Туцовић, 1028, 51; ВРС 30, 472, 503, 506)
Армија је пред мрак избила, својим предњими деловима, на линију Медвеђа - Трифуново брдо - Рогот - Прњавор - Милатовац - Жежељ - Копиловац - Лак - Кутлово. Непријатељ је евакуисао Крагујевац где је око подне тукао артиљеријом Артиљеријско Технички Завод, касарне и болнице али је око 13 часова престао. (ВРС 30, 421, 467-468, 472)
Моравска дивизија. У току гоњења десна колона је избила и заноћила на Трифуновом брду а лева колна на Равном гају. Дивизијска резерва је заноћила код Дубоког. (ВРС 30, 502) Дунавска дивизија је са десном колоном доспела на к.206, северозападно од Јагодине а предњим деловима на линију Липар – Рибник. Лева колона је достигла село Црнчу (предњи делови код Горњег Штипља, са избаченом четом код Средњег врха). Одред мајора Додића је доспео до села Милошева, северно од Багрдана. Дивизија нигде није успоставила додир са непријатељем. Када су јединице дивизије пролазиле кроз Јагодину становништво је организовало свечани дочек. Штаб дивизије је заноћио у Јагодини. (ВРС 30, 503, 506)
По губитку Крагујевца дошло је до слома у 11. армији која је измакла контроли свог команданта. Морално поколебана армија није могла да изврши противнапад, па је генерал Штојбен издао наређење за повлачење. Сматрао је да испред свог фронта има 6 српских и по једну француску и грчку дивизију. Био је суочен и са све жешћим нападима устаника у позадини фронта. Због свега тога је закључио да не постоје услови за упорну одбрану у Србији па је 26. октобра донео одлуку да се без застоја армија повуче из Србије. По његовом мишљењу то је био једини начин да се трупе сачувају у добром стању за непосредну одбрану Монархије. (Letzter Krieg 1914-1918, B. VII, 585-586)

27. октобар 1918. г.

Прва армија је изјутра држала линију Медвеђа – Гложани – Рогот – Драчко поље – Врбица. Крагујевац и Багрдански теснац су били чврсто у српским рукама. У току дана армија је продужила продирање не допустивши непријатељу да се опорави.
Коњичка дивизија. На фронту Коњичке дивизије непријатељ је изјутра 27. октобра, упорно бранио косу на левој обали Клечар потока а од 9 часова отпочео је повлачење ка Свилајнцу. Током дана је ослобођен Свилајнац. (ВРС 30, 502-503) Генерал Траније је оставио сећања и о уласку француских трупа у Свилајнац: “... три дана касније били смо у Свилајнцу, главном месту богате Ресаве. Какав величанствен дочек! На уласку у град, група младих девојака. Већина говори француски. То је Коло Јелене Анжујске, француске принцезе која је крајем XIII постала супруга српског краља Милутина. Записао сам имена девојака: Јелена, Даница, Вида, Љубица, Милица. Оне су ми дале везену заставу коју су за време бугарске окупације тајно радиле, ризикујући живот. То је било платно на коме су златом извезене заставе уједињених народа. Како међу њима нико није знао каква је америчка застава, девојке су је замислиле као српску са звездицама у углу. На дну ћирилицом извезена слова: Ослободиоцима Србије. Свилајнац 1918. Младе девојке из Ресаве. Дајући ми на дар ову заставу, девојке су ми рекле да је једна везиља болесна. Отишао сам кући њених родитеља и поздравио је, пожеливши јој брзо оздрављење...” (Ђурић, 1982, 63 – 64) Средња колона је у 6 часова кренула из Брзана и у 10 часова избила на ивицу села Марковца. У 14 часова је посела Стари Аџибеговац где је и заноћила док су предњи делови посели железничку станицу у Великој Плани. (Здравковић, 2003, 215)
Дунавска дивизија је избила на линију Марковац – Рогот – Трашеница. Њен 9. пук је око поднева био на Виску. Коњички ескадрон дивизије је у 15 часова заузео Рачу а одред мајора Додића је предвече заузео Велику Плану. (ВРС 30, 503, 543)
Дринска дивизија. Десна колона дивизије је са предњим деловима била на Виску а са коњичким патролама у Рачи. Није било додира са непријатељем. Средња колона је била на Чумићском брду. Лева колона је рано изјутра продужила покрет од села Драча за село Кутлово и Магареће брдо да би око 15 часова избила на Угљаревац а са једном четом допрла до Страгара. Ни овде није било додира са непријатељем. Непријатељ јачине око једног пука пешадије и 2 ескадрона коњице је око 10 часова одступио преко Козорепа и Овсишта за Божурњу и Тополу. Код Божурње је од 24. до 27. октобра дошло до више борби између устаника и немачких јединица. У току дана јединице дивизије су ушле у Крагујевац, пошто је исти обезбеђен од даљег непријатељског бомбардовања. Одступајуће непријатељске делове су још пре доласка српских претходница нападали мештани што је још више убрзало њихово одступање, које је вршено у највећем нереду. Свуда на путевима су остављани топови, каре са муницијом, ранчеви па чак и пушке. Дринска дивизија до краја операција више није имала додира са непријатељем. Дивизија је на падинама Рудника ступила у додир са комитама, чији је магацин оружја и муниције био у манастиру Благовештењу код Страгара. Комита је било око 600 али им је број свакодневно растао. Запленили су били, до тада, око 150 волова, три аутомобила и доста коморе (коње су побили). Истог поподневна је патрола из средње колоне, заједно са комитама, протерала једно слабије аустроугарско одељење из Шаторње. (Туцовић, 1928, 51; ВРС 30, 503, 508, 546-547; Митровић, 1987, 520)
Моравска дивизија. Дивизија је продужила гоњење, пребацивши се преко Ресаве.
Предњи делови армије избили су пред вече на линију Коњушнице - Витежево - Кушиљево - Стари Аџибеговац - Смрдан - Јарушице - Чуми - Пласковац - Шаторња. (ВРС 30, 505)
Тог дана команадант армије је издао ново наређење о даљем наступању. Коњичка дивизија је својом главнином требала да наступа ка Пожаревцу а помоћном колоном ка Смедереву. Моравска дивизија је имала да наступа левом обалом Мораве правцем Паланка – Азања – Велика Крсна – Умчари – Гроцка. Дунавска дивизија је имала да дејствује правцем Наталинци – Топола – Космај – Ковиона – Рипањ – Београд. Немци и Аустро-Угари су 28. октобра убрзали повлачење тако да контакта између супротстављених страна готово више неће ни бити. Срби једноставно неће моћи да стигну непријатеља у одступању. Нису српски војници без разлога говорили: “Нису то они Немци из 1915. године !” (Tomac, 1973, 663; Ђокић, 2003, 42)
У овим ратним дејствима су узели учешће, премда не у првим редовима и српски понтонири. По доласку на Јужну Мораву код села Пуховца, мостови трен I армије је оправио дрвени мост, кога је непријатељ био порушио. Нешто касније, трен је код Јасике делом од понтонирског материјала а делом од месних средстава подигао мост преко Западне Мораве. На мосту је сотављена најнеопходнија посада па је трен прешао у Ћуприју. Ту је заплењена велика количина немачког понтонирског материјала, од кога је склопљен мост преко Мораве. На изради новог моста ангажовани су и непријатељски ратни заробљеници. Задњих дана октобра, један део великих немачких понтона спуштен је Моравом и Дунавом до Великог Градишта, где су склопљени чамци за веслање, помоћу којих је вршено превожење наших и француских трупа. (ВРС 30, 547; Манојловић, 1940, 64)
Овим су завршене борбе за ослобођење Поморавља а започиње операција током које су српске јединице, током следећих пар дана избиле на Дунав и Саву.

Dopuna: 09 Jul 2012 21:27

Излазак српске војске на Саву и Дунав

Током следећа 5 дана практично ће само Коњичка дивизија долазити у додир са непријатељским јединицама на фронту I армије. Остале јединице ће само запоседати територију коју је напустио непријатељ. Због тога ћемо даље пратити само дејства ове дивизије која је дејствовала у двеколоне – главном десном и споредном средњом. Лева колона није учествовала у овим завршним опеацијама у Поморављу. Као што смо већ навели Коњичка дивизија је својом главнином требала да наступа ка Пожаревцу а помоћном колоном ка Смедереву.
Главнина средње колоне Коњичке дивизије је у 6 часова и 50 минута 28. октобра кренула из Старог Аџибеговца док су још пре тога предњи делови у 6 часова посели Велику Плану али су при даљем наступања задржани око 7 часова непријатељском ватром на десној обали реке Јасенице. Око 18 часова стигао је 1. батаљон 1. пешадијског и посео Јасеницу лево од средње колоне коњичке дивизије. Колона је заноћила у Великој Плани са предњим деловима на Јасеници десно од друма за Смедерево па до Мораве. Неперијатељ је држао положаје код села Орашја које је напустио око 4 часа изјутра 29. октобра. Средња колона је у 6 сати наставила наступање гонећи предњим деловима непријатеља све до 16 часова када је задржана од непријатеља у селу Радинцу. Непријатељ у јачини две чете пешадије, два вода коњице и два топа посео је утврђене положаје нешто северније од села. Због тога је колона посела положаје на северној ивици Радинца бранећи друм и железничку пругу. Ту је и заноћила. Колона је пошла у гоњење непријатеља, који је током ноћи одступио, изјутра 30. октобра у 6 часова и већ у 7 часова ушла у небрањено Смедерево. Колона је, на основу постојећег наређења запосела положаје којим је обезбеђивала обалу Дунава од Смедерева до ушћа Велике Мораве. Овде ће се задржати све до 6. новембра 1918. године када ће најпре одмаршевати до Великог Градишта где ће на сплавовима прећи у Банат. (Здравковић, 2003, 215 – 217)
У Пожаревца су још 6. октобра 1918. године Немци преузели власт од Бугара. Почев од 22. октобра почеле су да кроз град пролазе колоне немачких јединица које се нису дуже задржавале у вароши већ су продужавале за Дубравицу одакле су се шлеповима пребацивали преко Дунава у Банат. Командант Пожаревца и све немачке власти престале су да функционишу 27. октобра и 28. октобра изјутра напустиле су варош. (Максимовић, 1919, 107)
Премда је 2. коњичка бригада Коњичке дивизије требала да се прикључи дивизији на простору села Кушиљева она је из оправданих разлога каснила. Због тога је 1. коњичка бригада сама наставила гоњење непритеља друмом Кушиљево – Жабаре – Орашје – Пожаревац. Као појачање бригада је добила један пешадијски батаљон и једну брдску батерију из Моравске дивизије. Наступање је започето у 22 часова 27. октобра. Бригада је у току ноћу одбацила изненађене непријатељске снаге испред Жабара и одбацила их на село Ракинац (Симићево). Непријатељ који је очекива да српске јединице наставе наступање тек изјутра одступио је у паници и по лошем времену остављајући телефоне у Жабарима. За извижање и осигурање упућен је још раније 3. ескадрон 1. коњичког пука капетана Муцића који је заузео Петровац на Млави 28. октобра у 8 часова изјутра. Главнина 1. коњичке бригаде наступала је гребеном између Мораве и Млаве практично без непријатељског отпора. Тек код Лучице на Миловом брду пружио је непријатељ слаб отпор са циљем добијања у времену. Да би се избегло рушење Пожаревца бригада се по подне 28. октобра задржала код Пољане. Око поноћи 28/29. октобра немачке заштитнице су напустиле Пожаревац и одступиле ка Дунравици. Одмах за њима у варош је ушла српска официрска патрола под командом мајора Чемерикића која је дочекана од одушевљених грађана. Изјутра 29. октобра у Пожаревац је ушла главнина 1. коњичке бригаде а предњи делови пригаде су наставили ка Дунаву. (Максимовић, 1919, 109 – 111; Цоловић, 1968, 96 – 100) Српске претходнице су изашле на Дунав и поселе фронт Кличевац –Дубравица у 10 часова 29. октобра 1918. године. Током 31. октобра и 1. новембра Коњичка дивизија је заузела Велико Градиште и Голубац. (Лазић, 1936, 547) У међувремену, 30. октобра друге српске јединице су поселе Космај и ослободиле Стојник. Делови Моравске дивизије су ујутро 1. новембра избили на Дунав код Вишњице. Истог дана у 10.30 ушао је ескадрон Дунавске дивизијске коњице у Београд, а делови Дринске дивизије стигли су на реку Саву и запосели фронт Обреновац – Дебрц. (ВРС 30, 618; Лазић, 1936, 548)
У међувремену II група дивизија генерала Патеа (Patey) коју су чиниле 17. колонијална и 76. француска пешадијска дивизија је 19. октобра ослободила Зајечар а нешто касније је 76. дивизија посела обалу Дунава од Видина до Лом Паланке. Коњичка група генерала Гамбете је 27. октобра ослободила Доњи Милановац а 30. октобра Неготин. (Villari, 1922, 258 – 259)
Као што је већ речено српске јединице од 28. октобра практично више неће водити озбиљније борбе са аустроугарским и немачким пешадијским, коњичким и артиљеријским јединицама али хоће, и то у неколико наврата са аустроугарским мониторима.
Крајем септембра 1918. године аустроугарском генераштабу је било јасно да ће бити тешко задржати савезничке снаге јужно од Саве и Дунава. Због великог значаја којег је могла имати Дунавска флотила у евентуалним будућим борбама око Саве и Дунава, наређено је флотили, почетком октобра да се прикупи у Браили. Главнина флотиле (Енс, Босна, Темеш, Велш и Виза) је 13. октобра испловила из Браиле узводно Дунавом и већ 16. октобра прошла је поред Лом Паланке. Ту су јој се придружили Бодрог и Компо, док су Самош и Кереш чекали у Калафату. Како у то време није извршена потпуна евакуација пловних објеката из Црног мора, крцатих заплењеним материјалом из Украјине и Крима, ради њихове заштите остали су до 19. октобра у Сулини, монитори Сава, патролни чамац Баршч и минерско одељење са минополагачем Уна. (Csonkaréti, Benczúr, 1992, 119; Novák, 1994, 27)
Крајем октобра флотила је добила задатак да подржава прелазак остатака аустроугарске војске из Србије на леву обалу Дунава. У то време састојала се флотила од два дивизиона монитора и од дивизиона патролних чамаца. Флотила је била подељена у групе од по два монитора и од по два патролна чамца. Укупно је било у опреми 8 монитора и то Босна (Bosna), Енс (Enns), Ин (Inn), Сава (Sava), Темеш (Temes), Бодрог (Bodrog), Кереш (Körös) и Самош (Szamos). Два најстарија монитора Марош (Maros) и Лајта (Leitha) су били стављени у распрему у главној бази флотиле у Будиму. Свих 8 патролних чамаца Виза (Viza), Барш (Barsch), Компо (Compó), Велш (Wels), Фогаш (Fogas), Чука (Csuka), Лач (Lachs) и Штор (Stör) су били оперативни. У саставу флотиле се налазило и десетак мобилисаних бродова и реморкера (један командни брод, 5 наоружаних бродова, 3 миноловца и минополагача, један болнички брод и један брод за позадинску службу флотиле са више шлепова). Команда флотиле се налазила на јахти Хебе (Hebe) а команда оперативних снага на једном од монитора. (Jane’s fighting ships of World War I, 1990, 251. и 287; Novák, 1994, 27; Greger, 1976, 138-142) Дунавска флотила је представљала моћну снагу, која је могла озбиљно да доведе у питање савезничко форсирање Дунава, поготово што је савезничка тешка артиљерија била далеко заостала, а она је представљала једину реалну опасност за мониторе. Ипак, распад Аустроугарске монархије ће имати погубне последице и по флотилу, тако да она неће извршити намењен јој задатак.
Заједно са Дунавском флотилом повлачио се и мањи број немачких пловних објеката, који су употребљавани око Истанбула. Нешто раније, 9. септембра 1918. г. од немачке Команде дунавских стражарских чамаца и Царске немачке дунавске флотиле формирана је немачка Дунавска стражарска флотила, јачине 37 пловних јединица са 202 члана посаде. Највећи део флотиле није успео да се евакуише узводно Дунавом, па су због тога у времену од 10. до 12. новембра 1918. г. скоро све пловне јединице потопиле њихове посаде. Укупно су уништена 24 моторна чамца, док их је шест враћено румунској хидротехничкој служби. Шест чамаца је покушало да се повуче са аустроугарском флотилом. (Antić, 1986, 155)
Сава, Баршч и Уна су 22. октобра, око 19 часова, пловећи Дунавом узводно форсирала пролаз код Лом Паланке упркос ватри двеју француских батерија од 75 мм. Бродови су гађали пристаниште и варош гранатама од 105 и 150 мм. Био је то први сукоб бродова Дунавске флотиле са савезничким снагама. Током те ноћи доћи до још једног сукоба између бродова и француских артиљераца код Лом Паланке. Сава и друга два брода су стигли у Турн Северин 23. октобра. Око 25. октобра готово сви бродови флотиле су се налазили на сектору Турн Северин-Београд. Кевеш је 28. октобра наредио флотили повлачење из Београда за Нови Сад. Остаће у реону Смедерево-Београд, ради обезбеђења аустроугарског повлачења само монитори Бодрог, Самош и Босна. (ВРС 30, 342; Csonkaréti, Benczúr, 1992, 120)
До првог сукоба српских трупа са бродовима флотиле доћи ће 29. октобра. Тога дана, око 10 часова једна патрола Коњичке дивизије је у тренутку када је зибила на Дунав код Дубравице потпала под ватру са аустроугарских монитора. Сутрадан, око 11 часова изјутра, тукле су код Гроцке, брдске батерије Моравске дивизије два монитора који су вукли шлепове ка Београду. Нешто касније, код Винче је укрцан у шлепове један аустроугарски батаљон и више топова. Код Винче је укрцано и око 30 шлепова разног материјала (жита и стока) и све је под пратњом монитора одвежено ка Београду. При избијању српских трупа код Вишњице 1. новембра, монитори су испалили неколико метака, без резултата. (ВРС 30, 610, 612, 637, 661 – 662)
Командант Дунавске флотиле, комодор, капетан бојног брода Мариус Ратковић се од 28. октобра налазио на командном броду Хебе у Новом Саду. Ту је 30. октобра примио отворени телеграм којим му је наређено да преда флотилу Мађарској влади у Будиму. Одмах затим је људство, словенске народности, отказало послушност. То је приморало Ратковића да 31. октобра преда флотилу најстаријем официру мађарске народности капетану Олафу Вулфу (Olaf Wulff) и да истог дана отплови јахтом Хебе за Беч. И онако лоше стање на бродовима је од 31. октобра постало потпуно хаотично. Због дезорганизације у снабдевању осећала се велика оскудица у храни, што је довело до тога, да је дисциплина и мађарског дела посаде у потпуности попустила. Због тога је Вулф настојао да што пре стигне у Будим и тако спасе целокупну флотилу предату Мађарској. Чим су се 1. новембра сви бродови флотиле, осим Бодрога, сјединили у Новом Саду, флотила је наставила узводну вожњу, са циљем да што пре стигне у Будимпешту. Пре подне 2. новембра бродови флотиле су пристали у Вуковарској луци да би се искрцали морнари Југословени, њих око 40. Капетан фрегате Вулф се уопште није обазирао на велики број пловних објеката у луци, већ је одмах наставио пловидбу ка Будимпешти, где је стигао 6. новембра. (Andrić, 1927, 196; Novák, 1994, 27)
Монитор Бодрог је током 31. октобра обезбеђивао прелазак аустроугарских и немачких јединица преко Дунава у у реону Гроцка-Београд. Евакуација је настављена и у току ноћи. Због изненадне појаве густе магле, Бодрог се насукао на леву обалу Дунава, насупрот Вишњице. Насукавање је било такво да се Бодрог није могао ослободити сопственом снагом, па ни помоћу других монитора који су му током ноћи покушали помоћи. У зору су монитори наставили пловидбу ка Новом Саду а Бодрогу су притекли у помоћ помоћна речна топовњача Самсон (Samson) и најачи дунавски реморкери Вулкан (Vulkan) и Донау (Donau). Ујутро, 1. новембра јединице 1. моравске бригаде су избиле на Дунав код Вишњице. У саставу ових делова била је и 6. брдска батерија Моравског артиљеријског пука, која је одмах отворила ватру на насукани монитор и бродове који су покушали да га одвуку. Убрзо су прецизном ватром брдских топова потопљена оба реморкера. Том приликом се удавио већи број чланова посаде и избеглица укрцаних на реморкеру Вулкан. Након овога се одустало од одсукавања монитора, али се све до 5. новембра вршило искрцавање материјала са монитора на обалу. И поред непрекидног дејства српских брдских топова, извесна количина жита и артиљеријске муниције је искрцана. Пар дана, након тога, брод су посели српски војници, али је Бодрог ипак остао насукан све до пролећа 1919. године. (ВРС 31, 34 и 41; Greger, 1976, 148; Novák, 1994, 27; Antić, 1986, 148 – 149; Csonkaréti, Benczúr, 1992, 123)

Резиме

Након борби за Ниш 10. октобра 1918. године I српска армија је наставила напредовање у Поморављу до 15. октобра када је задржана на непријатељским положајима на Буковику, Послонским и Мојсињским планинама. Пошто је тог 15. октобра ослобођен Крушевац српска војска је прекинула напредовање пре свега из логистичких разлога – пре свега због недостатка артиљеријске муниције. Пошто су резерве артиљеријске и друге муниције попуњене српске снаге су прешле у офанзиву 22. октобра не знајући да је непријатељ током претходне ноћи већ започео одступање на целом фронту. Српска војска је следећих дана у незадржвом напредовању 25. октобра ослободила Јагодину, 26. октобра Крагујевац, 29. октобра Пожаревац, 30. октобра Смедерево, 31. октобра Голубац и Велико Градиште и коначно 1. новембра 1918. године и Београд.



Непубликована грађа

Историјски архив Крушевац, Протокол умрлих од 1914. до 1928. г. Цркве Светог Архангела Гаврила у Великом Шиљеговцу
Историјски архив Крушевац, Протокол умрлих од 1912 до 1922 . г. Цркве Св.Ђорђа у Крушевцу

Публикована грађа

ВРС 29: Велики рат Србије књ. 29, Београд 1936.
ВРС 30: Велики рат Србије књ. 30, Београд 1937.
ВРС 31: Велики рат Србије књ. 31, Београд 1938.
Les Armées françaises tom VIII, vol. 3: Les Armées françaises dans la Grande guerre, tom VIII, vol. 3, Paris 1933.
Letzter Krieg 1914-1918, B. VII: Österreich-Ungarns Letzter Krieg 1914-1918, B. VII, Wien 1933.

Литература

Andrić Aleksandar (1927): Borbe na Dunavu i dunavska rečna flotila pod našom ratnom zastavom, Almanah Jadranska straža za 1927. godinu, Beograd 1927,181 – 206
Anon. (1930): Ваздухопловна летелишта за смештај и рад авиације, Ваздухопловни гласник бр. 9/1930, 15 – 30.
Antić Boško (1986): Rat na rekama kroz vekove, Beograd, 1986.
Bernhardi Friedrich (1922): Deutschlands Heldenkampf, München 1922.
Villari Luigi, Macedonian campaign, London 1922.
Гашпар Тихомир (1941): Рејд коњичких и брзих јединица, Ратник фебруар 1941, 41 – 52
Greger Rene (1976): Austro-Hungarian Warships of World War I, London 1976.
Дедић Драгослав (2003) Окупација Јагодине 1915 – 1918. године, Корени I, Јагодина 2003, 97 – 109
Ђокић Небојша (1992): О дану града Крушевца - један предлог за разговор, Крушевачки гласник бр. 10 (27. март 1992), 4
Ђокић Небојша (1999): Прилог проучавању ратних операција у окружењу манастира Свети Стефан и Алексинца, Манастир “Свети Стеван“ - Липовац - 6 векова, Алексинац, 1999, 163-204
Ђокић Небојша (2001): Oслобођење Крушевца октобра 1918. године, у: Крушевац у време окупације 1915-1918. године, Крушевац, 2001, 189 – 212
Ђокић Небојша (2003): Ослобођење Поморавља октобра 1918. године, Крушевац 2003.
Ђурић Антоније (1982): Овако је било, Београд, 1982.
Здравковић Љубица (2003): Душан Додић, ослободилац Јагодине – Ратни дневник, Корени I, Јагодина 2003, 201 – 230
Илић Буда (1971): Историја Крушевца 1371-1971, Крушевац, 1971.
Jane’s fighting ships of World War I (1990): Jane’s fighting ships of World War I, London, 1990
Лазић Ђурђе (1936): Српска Бродарска команда и заплењени Пловни парк у рату, Ратнички гласник за 1936, 535 – 560
Максимовоћ С. (1919): Успомене из окупације Немачке, Аустријске и Бугарске 1914 – 1918, Београд 1919
Манојловић Павле (1940): Понтонири Српске војске у рату од 1914-1920 године, Ратник јули-август 1940, 51 – 60
Марић Радомир (1998): Коњух, Коњух, 1998.
Миленковић Миша (1996): Монографија Параћина, Параћин, 1996
Митровић Андреј (1987): Устаничке борбе у Србији 1914- 1916, Београд, 1987.
Novák Jirí (1994): Rakouské monitory na Dunaji, HPM 4/1994, 21 – 30
Опачић Петар (1980): Солунска офанзива 1918, Београд, 1980.
Симић Радоје (2001): Јасика у доба аустро-угарске окупације (1915-1918. године), у: Крушевац у време окупације 1915-1918. године, Крушевац, 2001, 125 – 136
Туцовић Стеван (1928): Улога и рад 1-ог брдског дивизиона Дринског артилерског пука при пробоју Солунског фронта 1918. године па до завршетка операције Дринске дивизије, Ратник, октобар 1928, 35 – 52
Цоловић Никола (1968): Ослобођење Пожаревца, Браничево 6/1968, 96 – 100
Csonkaréti Károly, Benczúr László (1992): Haditengerészek és Folyamorök a Dunán 1870-1945, Budapest 1992.



Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame unutar poruka.
Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 466 korisnika na forumu :: 3 registrovanih, 0 sakrivenih i 463 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 1540 - dana 15 Jul 2016 19:19

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: crnitrn, GreenMan, Niko Bitan