Veliki rat... - u prvom licu

Veliki rat... - u prvom licu

offline
  • Pridružio: 29 Feb 2008
  • Poruke: 1362

Naleteh na knjigu...
Čita se u dahu.
Tačno se može videt raspoloženje, stanje, oprema...svaki detalj koji je toliko mali da nikada ne uđe u knjige istorije, a opet tako značajan da se nizom detalja dobija jasna slika dešavanja...kao da ih lično doživljavamo...

Postaviću samo pojedine delove, a download link kompletne knjige je na kraju.
U pitanju je svedočenje na osnovu svojih ratnih dnevnika jednog srpskog đaka-vojnika...- Tadija Pejović, rođen 1892. godine.

Odlomci:

Mobilizacija je objavljena 30. septembra 1912. godine, s tim da prvi dan mobilizacije bude 3. oktobar. Međutim, oduševljenje za rat bilo je toliko, da su neke jedinice bile potpuno mobilisane 1. oktobra. Sve su jedinice bile potpuno mobilisane do vremena predviđenog planom mobilizacije. Odziv obvezinka je bio takav da se na mobilizacijska mesta javio veliki broj obvezinka čija se imena nisu nalazila ni u kakvim vojnim spiskovima.
To je bilo moguće, jer je srpska vojska imala tri vrste vojnih obveznika,
prema godinama sgarosti: prvi, drugi i treći poziv. Prevođenje iz jednog poziva u drugi po spiskovima, vršeno je svake godine, pa su svakako ti obveznici obrisani iz spiskova jednog poziva, a nisu bili uvedeni u spiskove narednih poziva. Ali im to nije smetalo da na znak mobilizacije krenu u vojne komande. Bilo je i takvih koji su figurisali u vojnim spiskovima, ali su, posle popune jedininica, ostali neraspoređeni. Svi ovi obvezinci, koji nisu bili mobilisani u prvom momentu, nazvani su "pretekši
obveznici". Oni su u Kragujevcu lutali danju od jedne do druge komande, tražeći da budu mobilisani, a noću su spavali po parkovima. Verujem da je tako bilo u svim vojnim komandama u Srbiji.

Kad je završena mobilizacija, onda je Miinstarstvo vojno izdalo naredbu da se svi "pretekši obveznici" drugog i trećeg poziva vrate svojim kućama do dalje naredbe. Tek tada su se oni smirili i vratili svojim kućama. Žene i deca u selu pravili su šale i viceve na račun ovih "pretekškh". Uz svaku psovku prikačivana je reč "pretekši". Docnije su oni mobilisani u prekobrojne pukove...

---------------------------------------------------------------

Kada je završena mobilizacija u Kragujevcu, nastao je ispraćaj vojske na stanicu. U Kragujevcu je bio štab Šumadijske divizijske oblasti, dva pešadijska puka, 11. i 19. i 4. artiljerijski puk i još neke vojne jedinice. Ispraćaj pukova bio je veličanstven. Puk za polazak postrojen u kasarnskom krugu sa punom ratnom spremom.
Masa naroda, naročito dece, načičkala se oko kasarne. Posle izvršenog raporta, puk kreće paradnim maršem kroz grad u pravcu železničke stanice kolonom dvojnih redova. Komandanti, njihovi ađutanti, komandiri čete na konjima na svojim mestima. Vojna muzika na čelu, a za njom čete. Još iz kasarne počinje pesma po četama, koja ne prestaje do železničke stanice. Jedna grupa nas đaka pratila je vojsku do železničke stanice. Masa sveta prekrila trotoare, balkone, prozore, krovove i drveće da isprati vojsku u rat. Nove vojničke uniforme, nove puške sa nataknutim bajonetima i novim remnicima, nove fišeklije, kao i ostala ratna oprema, daju veličanstven izgled vojsci. Muzika svira, pesma se ori, a okolne zgrade podrhtavaju od vojničkih koraka. Narod uzvicima pozdravlja i ispraća vojsku, bacajući cveće na vojnike.
Tako je u Kragujevcu izvršena mobilizacija i isprećaj vojske u rat 1912. godine...

---------------------------------------------------------------

Kad je rat sa Turskom okončan, trebalo je da zavlada veselje u našem narodu. Međutim, umesto veselja zavladala je neka teška mora, koja je pritiskivala dušu. Još od početka ratnih operacija, Bugarska je pokazala znake neraspoloženja prema saveznicima, a naročito prema Srbiji. Po zauzeću Jedrena, jedva je Stepa uspeo da izvuče Drugu armiju iz Bugarske, a naročito našu tešku artiljeriju koja se nalazila u posadi Jedrena. Srpska vrhovna komanda je predosećala bugarsku nameru, pa je blagovremano izvršila raspored trupa za svaku eventualnost. I zaista Bugari su iznenada noću 29/30. juna izvršili iznenadni prepad na srpske i grčke trupe. Glavnim snagama napala je srpsku vojsku. Tako je počela bregalnička bitka koja je trajala devet dana, od 30. juna do 8. jula 1913. godine. Ova bitka je počela vatrenim oružjem, ali je završena besomučnim međusobnim klanjem i probadanjem bajonetima.
Srpska vojska je odnela pobedu, posle koje je zaključen mir u Bukureštu avgusta meseca 1913. godine.

Zaključenjem mira u Bukureštu, na veliku žalost po Srbiju, nisu završeni balkanski ratovi. Još Srbija nije završila demobilizaciju celokupne vojske, Albanci, podsgaknuti od austrougarskog konzula i katoličkih popova u Albaniji, naoružani i predvođeni austrougarskim oficirima, upadaju, oktobra meseca 1913. godine, u našu teritoriju u okolini Prizrena i Debra. Tom prilikom, oni su pljačkali i ubijali Srbe i palili sela. Tada je Srbija morala ponovo da mobiliše dve divizije koje su za deset dana proterale
Albance sa naše teritorije. Iz Kragujevca je tada poslat 11. pešadijski puk. Sa ovim su likvidirani balkanski ratovi...

---------------------------------------------------------------

Po završetku balkanskih ratova, Srbija je želela mir, radi oporavljanja i stabilizacije svojih unutrašnjih problema, poremećenih ovim ratovima.
Demobilisani vojnici vraćali su se svojim redovnim dužnostima, starajući se da nadoknade ono što je izgubljeno u ratu. Svaki je svojski pregao na svoj posao, osećajući da je u minulim ratovima ispunno jedan deo istorijskog zadatka srpskog naroda.

Pored ostalog počela je priprema proslave oslobogđenja Kosova, kao važnog istorkjskog događaja, koja će se obaviti 28. juna 1914. godine na Kosovu sa velikim programom, uz učeciće vlasti, vojske i ogromne mase naroda, kako iz Srbije, jer je gotovo svaka opština iz Srbije poslala svoje predstavnike, tako i iz Stare Srbije i Makedonije. Više je naroda učestvovalo u ovoj proslavi, nego što je učestvovalo i sa jedne i sa druge strane vojske u kosovskom boju. Na toj proslavi bio sam i ja, kao svršeni maturant školske 1913/1914. godine, jer je bilo predvigđeno da proslavi prisustvuju tadašnji svršeni maturanti svih gimnazija u Srbiji. Ovoj proslavi je prisustvovala i masa naših naroda iz Austro-Ugarske, a naročito tadašnjih svršenih maturanata i studenata. Mi, đaci, za vreme ove proslave, stanovali smo u vojničkim kasarnama u Prištini...

Posle same proslave, nastalo je narodno veselje sa pesmom i igrankom do kasno uveče. Kad smo se vratili u Prištinu na prenoćište, kao grom iz vedrog neba, stigla je vest da je istog dana u Sarajevu mladi rodoljub - omladinac Gavrilo Princip izvršio antentat na austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda...

---------------------------------------------------------------

Dvadeset šesti juli 1914. godine. Toga dana rano izjutra zazvonila su zvona na Dračkoj crkvi. Odmah zatim počela je pucnjava prangija sa vrh sela. Znači mobilizacija, proglašena uoči tog dana. Seljaci su rastureni po njivama i livadama radi pribiranja letine,jer su tako nešto i očekivali. Ja sam toga leta više vremena provodio u Kragujevcu nego u Drači, jer sam bio organizovao kurseve iz matematike za spremanje đaka za popravne ispite koji imaju da se obave krajem avgusta meseca 1914. godine. To mi je bio jedan izvor prihoda za izdržavanje na studijama. Toga jutra, kao i obično, krenem pešice po 'ladovini, za Kragujevac, jer je vladala vrućina preko dana. Na licima ljudi koje susrećem, vidim brižnost, ali ne zbog rata, na koji su navikli, već zbog letine koju treba sabrati za ishranu svojih porodica. U rat ne idu samo ljudi, već i stoka: konji i volovi, zatim: kola, čeze, fijakeri i sve drugo što može da posluži za rat. Balkanski ratovi su počeli u jesen, kada je letina već bila sređena.

Već toga dana u Kragujevcu je vladala velika užurbanost, naročito oficira, jer je Glavni generalštab ovde obrazovao Vrhovnu komandu sa generalom Stepom Stepanovićem na čelu. Putnik je bio tada na
lečenju u jednoj austro-ugarskoj banji. Oko podne su već počeli seljaci - vojni obveznici - pristizati u Kragujevačke kasarne i pored toga što
je mobilizacija došla u najgore vreme, kada seljaci pribiraju letinu. Narod, prolazeći kroz kragujevačke ulice po grupama, peva. Kod Srba je običaj da se peva i veseli kad vojnici odlaze na odsluženje vojnog
roka.

U momentu mobilizacije, opšte stanje u Srbiji bilo je vrlo teško. Mnoge kadrovske jedinice bile su u novooslobođenim krajevima. Železnica se nije mogla koristiti za mobilizaciju zbog evakuacije državnih nadleštava iz Beograda. Nova mobilizacijska mesta nisu saopštena mnogim obveznicima, naročito oficirima. Materijalna sredstva, istrošena u balkanskim ratovima. Postojao je i ozbiljan nedostatak i u
naoružanju i municiji, naročito artiljerijskoj. Logorska i odećna sprema bili su samo dotrajali ostaci iz balkanskih ratova.
Ni prvi poziv nije imao kompletnu odećnu opremu. Drugi poziv je imao samo šinjele i šajkače, a treći baš ništa od vojničke spreme. "Civilizovana" Austro-Ugarska u toku rata je izigrala odredbe međunarodnog prava i streljala sve srpske vojnike koji nisu imali potpunu vojničku opremu. Pri ispraćaju pukova iz Kragujevca u rat, četvrti vodovi u četama nisu imali puške, već su nosili ašove, lopate, pijuke...

...Mi đaci, koji nismo bili odslužili vojni rok, nismo bili pozvani u vojsku. Mnogi su se javljali kao dobrovoljci. I ovom prilikom otac mi je rekao: "Ja sam dao dva sina, ti moraš da mi pomažeš u
obrađivanju zemlje, vojsku treba hraniti."

---------------------------------------------------------------

Još u ratovima 1912. i 1913. godine bio se jako proredio starešinski kadar u srpskoj vojsci. A isto tako, u početku svetskog rata 1914. godine, krvave borbe odnele su veliki broj starešinskog kadra. Sama
cerska bitka izbacila je iz stroja 259 oficira i 16.045 podoficira i vojnika...

...Posle cerske bitke, srpska vrhovna komanda je videla da će rat duže trajati, pa je potrebno što pre popuniti izgubljeni starešinski kadar. Stoga je donela odluku da se đaci svih škola u Srbiji, koji su dospeli za vojsku kao i oni koji su bili odložili služenje vojske do svršetka školovanja, pozovu na odsluženje vojnog roka i pripreme se za starešine u ratu koji je već besneo najvećom žestinom. Tako se ova školska omladina iz više generacija, zaključno sa najmlađom generaciom 1893. godine, našla u
Skoplju 13. septembra (31.avgusta) 1914. godine.

Bilo nas je 1600 đaka. Vrilo je kao u košnici. Prilikom lekarskog pregleda, svako je strepeo da ga komisija ne oglasi nesposobnim za vojsku, jer je ratna psihoza zahvatila ceo srpski narod, pa bi za jednog intelektualnog omladinca bilo poniženje da ga zovu škartom. Mnogi od ovih đaka bila su već dobrovoljci po ratnim komandama, pa su i oni pozvani u Skoplje na obuku.
Posle polaganja zakletve, nastala je užurbana obuka...

---------------------------------------------------------------

Posle suzbijanja neprijatelja na Ceru, on je ponovo krenuo na Srbiju sa namerom da je što pre pokori i zbriše sa geografske karte. Srpska vojska, iznurena ranijim ratovima i premorena u neprekidoj i neravnoj borbi sa daleko nadmoćinjim neprijateljima u ljudstvu, oružju, odelu i hrani, žilavo je odbijala neprijateljske napade, odstupajući stopu po stopu...

...Naročito kritično stanje kod naših trupa, kao i kod naroda, nastalo je krajem oktobra i početkom novembra i izgledalo je kao da Srbija umire.
Vlada, Vrhovna komanda i Narodna Skupština bili su svesni ove teške situacije, u kojoj se zemlja nalazi i tražili su izlaz iz nje. Odluka je, mada teška srca, odmah pala: treba najpre održati, ako ne i popraviti moral kod malaksalih trupa, dok ne stigne artiljerijska municija koja je već bila na putu, zatim izvršiti kontranapad svom snagom, pa ili u slavu ili u smrt. Da bi se to postiglo, trebalo je na neki način iznurene trupe duhovno okrepiti i uliti im veru u skoru pobedu. Za jedan takav podvig, u ovom
kritičnom momentu, bili su sposobni samo đaci koji, zaneseni svojim mladalačkim žarom, zapojeni patriotizmom u roditeljskoj kući i đačkim idealizmom u školi, nisu prezali ni od čega, pa ni od smrti.

Toga su bili svesni Vrhavna komanda, Vlada i Narodna skupština Srbiie pa su i doneli odluku da se đaci odmah pošalju na front i to isključivo u borbene jedinice, tj. u smrt.
To je jedini primer u istoriji sveta, da je jedna država - ondašnja malena Srbija - šalje na front isključivo samo u borbene jedinice, svoj cvet, svoju budućost, svoju celokupnu intelektualnu omladinu - i to kao poslednju nadu za spas svoje zemlje.
U svetskoj istoriji nije poznato da se tako nešto dešavalo, a ko zna, da li će se ikada desiti!


Petnaestog (15) novembra 1914. godine Vrhovna komada telegrafski proizvodi sve đake - redove skopskog đačkog bataljona u čin kaplara i upućuje ih u operativne jedinice s tim da vrše isključivo
boračke dužnosti. Šesnaestog novembra 1914. godine, potpukovnik Dušan Glišić, komandant bataljona, ukrcava bataljon, u punoj ratnoj opremi, u voz i šalje Vrhovnoj komandi na raspored...

---------------------------------------------------------------

Đaci pevaju i marširaju kroz Skoplje, a nove kaplarske zvezdice i bajoneti na puškama prelivaju se na suncu. Dušanov most treperi pod čvrstim koracima đaka-kaplara. Iz publike, uz prigušen plač i jecaj,
čuju se reči: "Odoše đaci na front, odoše đaci u smrt." Buketi cveća pokvašeni suzama, padaju na nas, i odbijajući se od nas padaju na kaldrmu, tako da su poslednje čete gazile po cveću. Mnogima od nas bio
je ovo posmrtni marš!
Železnička stanica je opkoljena masom sveta koja je došla da isprati đake. Mnogima je to bio rastanak za svagda od svoje rodbine, poznanika, prijatelja i svojih devojaka. Svima naviru suze na oči, sem
đacima - kaplarima koji odlaze u smrt. U Skoplju je tada bilo i mnogo izbeglica iz Severne Srbije. Posle ukrcavanja u furgone, zaglušujući pisak lokomotive oglasio je rastanak đaka - kaplara sa Skopljem - Dušanovim carskim gradom.

Na usputnim sganicama, kuda je voz sa đacima prolazio, velika masa sveta ga dočekivala i ispraćala sa suznim očima, znajući očajno stanje na frontu, jer je neprijatelj već pola Srbije bio zauzeo, i na zauzetoj teritoriji, rušio, palio i ubijao na najvarvarskiji način. I tako, dok svet, koji nas ispraća, tuguje i plače, iz naših vagona se ori pesma, kao da se ide na neko veselje, a ne u smrt.
Četiri čete đaka, preko Lapova i Kragujevca, otišle su za Gornji Milanovac, za Prvu i Treću armiju, a dve čete, preko Lapova, Mladenovca, za Aranđelovac, za Drugu armnju...

---------------------------------------------------------------

Raspoređeni po dvojica u jednu četu, mi brojno nismo ništa predstavljali, ali u moralnom pogledu vrlo mnogo, jer unosimo u njih nov mladalački duh i novu snagu. Iznenađeni i zaprepašćeni vojnici našim dolaskom među njih, slegli su ramenima i odmah shvatili situaciju, tj. da je došao momenat da se više ne može nazad, več ili u slavu ili u smrt.
Ja sam sa svojim školskim drugom Milojem Rajkovićem raspoređen u 1. četu. 1. bataljona 19. pešadijskog puka prvog poziva Šumadijske divizije. U četu smo došli uveče 20. novembra 1914. godine. Četa se nalazila u selu Vreocima na predstraži (kolubarski bazen). Komandir čete, kapetan II klase Arsenije Nedić, primno nas je vrlo srdačno. Večerali smo zajedno sa njim, prenoćili u jednoj seoskoj kući. Sutradan smo raspoređeni po vodovima, kao pomoćnici vodnika, dok se ne upoznamo sa situacijom. Već smo u putu unapređeni za podnarednike, 17. novembra 1914. godine.
Ja sam već sutradan bio na predstraži u neposrednoj blizini Švaba, jer je moj vod bio tamo. Vojnici su me u početku gledali sa žaljenjem, što sam došao tako mlad i školovan da poginem. Čak su me upućivali kako da se
čuvam od kuršuma...

---------------------------------------------------------------

Naš komandir čete kapetan Arsenije Nedić bio je učitelj u selu Plaskovcu kod Topole, a rodom je iz sela Kutlova, koje se nalazi na petnaestom kilometru od Kragujevca na putu Kragujevac-Gornji Milanovac. Učesnik je u balkanskim ratovima i pravi junak. To je bio pravi narodni učitelj i narodni čovek. Kulturan i odličan poznavalac naroda i njegove duše. Vojnici su imali neograničeno poverenje u njega i on u njih. A u ratu najvažnije je kad vojnici imaju poverenja u svoje starešine, a starešine u svoje vojnike. Tako združeno ratno iskustvo i veština ratnika sa mladalačkim žarom i energijom nas đaka, a pod mudrim vođstvom starešinskog kadra, počevši od Vrhovne komande pa do najmanje borbene jedinice, učinili su da naše trupe energičnim protivnapadom razbiju Poćorekovu kaznenu ekspediciju i za dvanaest dana potpuno isteraju iz Srbije...

---------------------------------------------------------------

Tako je đačka omladina, čija ja lozinka bila: poginuti među prvima za slobodu svoje Otadžbine i ni koraka natrag, opravdala one nade koje su u nju polagane i tom prilikom položila 400 žrtava na oltar Otadžbine. Kolubarska bitka predstavlja jedan od najveličanstvenijih događaja u istoriji Srbije i u svetu sa isto toliko veličanstvenom ulogom naše generacije đaka koja je baš za nju naročito dovedena na front.

Srpski đački Bataljon 1914. godine bio je tada "Bataljon smrti" jer je poslat neposredno u borbene jedinice, tj. u smrt. Danas je poznat pod imenom "Legendarni Bataljon 1300 kaplara"...

---------------------------------------------------------------

.
.
.

Iz Sarajeva za Dubrovnik otputovao sam napred kao konačar bataljona i stigao u Dubrovnink 20. novembra 1918. godine. Tako sam ja bio prvi srpski vojnik koji je sa Solunskog fronta stigao u Dubrovnik. Sutradan, 21. novembra 1918. godine, stigao je i moj bataljon. Dolaskom u Dubrovnik, završene su ratne operacije...

...Odmah sam postavljen za komandanta železničke stanice u Gružu, pored dužnosti koju sam imao u svojoj jedinici. Ubrzo je nastao povratak naših izbeglica iz Francuske i to sve preko dubrovačke luke i dalje od Gruža vozom za Srbiju...

...Kada je prispela lađa sa jednim delom srpske Vlade i Pašićem na čelu, ceo Dubrovnik sa opštinskim i ostalim funkcionerima našao se na pristaništu. Posle pozdrava predsednika opštine, Pašić ne rekavši ni
reči, krete, po želji presednika, pešice iz Gruža za Dubrovnik. Za njim minnistri, opštinski funkcioneri i sva ona masa sveta, kako sa lađe, tako i ona iz Dubrovnika. Masa naroda i levo i desno kliče, baca cveće,
uzvikuje neke parole.
Baja samo ćuti i ide. Ne gleda ni levo ni desno. Šešir drži u levoj ruci a desnom rukom se brani od cveća koje mu pada na glavu. Na stradunu, jedan od ministara pozdravio je masu. Baja ni reči. Sigurno se setio onoga dana 1915. godine kada se, sa tim istim ministrima, ukrcavao u lađu u Sanđovani, a masa izbeglica gola, bosa, gladna i žedna, bolesna viče na njega i psuje ga, govoreći kako je upropastio narod i zemlju. I tada je ćuteći prošao kroz tu gladnu masu, dok su pojedini ministri reagovali...

...U Dubrovniku je bila jedna Austro-Ugarska vojna komanda koja je dolaskom naših trupa likvidirana. Rezervni kapetan Nešić, sudija u civilu i ja smo potpisali primopredaju svih vojnih objekata u oblasti ove komande. To je opet zbog mojega poznavanja nemačkog jezika. Sve vojne jedinice austrougarske na teritoriji ove komande razoružane su i oružje je slagano u magacine. Ja sam potpisivao spiskove celokupnog bojnog materijala. Među ovim oružjem bili su neki mali topovi, koji su pripadali, mislim, nekoj dubrovačkoj plovidbi. Ne sećam se čemu su služili ti topovi, ako ne za ribolov...

...Još prvih dana po dolasku u Dubrovnik, pozove komandant sve oficire i napomene da moramo strogo da vodimo računa o našem ponašanju. Ovde vlada velika etikecija i fino ponašanje, naročito kod njihovih oficira. Ovde se oficiri smatraju kao specijalna klasa ljudi, i na njihovo se ponašanje mnogo polaže. Pazite kako se ponašanje u društvu, a naročito u društvu dama. Pazite kako se pozdravljate sa damama. Ovde se dame ljube u ruku. Vodite računa kako se šetate sa damom bilo sa jednom bilo sa dve. Ovde ima ljudi sa plemićkim titulama. Oni na to mnogo polažu. To su "dubrovački gospari".

Dakle, naš komandant bataljona, pukovnik Dimntrije Mitrović, rodom iz sela Bivolja kod Kruševca, održao nam je predavanje o lepom ponašanju i etikeciji. Za vreme ovog govora trudio se da bude što ozbiljniji i zvaničniji. Mi smo ga sa rukama na ustima posmatrali i pažljivo spušali. S vremena na vreme smo među sobom ukrštali poglede, ali samo delimično. Čim je završio predavanje o lepom ponašanju, odmah se udaljio jer je predosećao kakav ćemo razgovor među sobom zapodenuti. Uostalom, i on je mislio i osećao isto što i mi, ali je smatrao da
nam na to skrene pažnju bar u početku. Docnije će se sve to samo po sebi regulisati. Ili ćemo se mi profiniti, ili će, "dubrovački gospari" spustiti svoje lornjete...

---------------------------------------------------------------

Download:
1.83 Mb
.pdf
http://www.sendspace.com/file/z2pd6g

Originalni naziv:
MOJE USPOMENE I DOŽIVLJAJI
1892. - 1919.

Autor:
Tadija Pejović

Izdato:
Beograd, 1978.
125 strana



Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame unutar poruka.
offline
  • Pridružio: 09 Jan 2009
  • Poruke: 676

Slike Srpske vojske 1.svj. Rat,većinom teritorij Srbije,oklica Beograda


















offline
  • x9  Male
  • Super građanin
  • Pridružio: 04 Dec 2008
  • Poruke: 1059
  • Gde živiš: Vienna

uf koliko bi ovde mogao da postavim fotki iz lichne porodichne kolekcije,da li od cukundede ili pradede koji je bio i u zarobljenistvu.nazalost sve to u Sapcu ,i neke bi mozda potresle mnoge,jer su slikane lichno rukom mog cukundede Z.Misica.

offline
  • Pridružio: 27 Feb 2009
  • Poruke: 11

kad budes imao vremena stavi

offline
  • Pridružio: 16 Jun 2010
  • Poruke: 2881
  • Gde živiš: bela crkva banat

x9, ne se zezaj nego stavljaj cim mozes. treba da se to sacuva i vidi, nemaju te slike samo porodicnu vrednost pa da ih cuvate kuci. i ne zaobilazi one potresne o zlocinimau macvi,ako ih imas. vecina ljudi ovde su navikli da vide svasta u ratu...

Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 739 korisnika na forumu :: 36 registrovanih, 6 sakrivenih i 697 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 2918 - dana 22 Nov 2019 07:48

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: A.R.Chafee.Jr., aljosa7, Arhiv, babaroga, bojan313, Cufo, Cvijo_ue, Davor Kondic, dragisa dragisa, drasko003, Faki-Valjevo, jumba, kaptain, Krusarac, Kubovac, M74AB3, Mercury, Mixelotti, nradukic, pein, Raderadovic, RADOVAN.S, Recce, renoje2, repac, royst33, SAA fan, Sr.Stat., theNedjeljko, trajkoni018, VJ, Vlada1389, vlvl, voja64, zajcev1, Zlox