online
- Pridružio: 16 Apr 2014
- Poruke: 17829
|
Citat:Невесињска пушка, Босанско-херцеговачки устанак или Херцеговачки устанак је српски устанак подигнут у околини Невесиња 1875. године против османлијске власти и убрзо се проширио на цијелу Босну и Херцеговину.
Устанике су подржале оружјем и добровољцима Књажевина Црна Гора и Кнежевина Србија што је довело до отпочињања Српско-турског рата и настанка тзв. Велике источне кризе. Посљедица устанка и ратова који су вођени против Отоманске империје био је Берлински конгрес (1878) на коме су Црна Гора и Србија добиле независност и територијална проширења, док је Аустроугарска на 30 година окупирала Босну и Херцеговину која је де јуре остала у саставу Отоманске империје.
У устанку су се истакли Трипко Вукаловић, Мићо Љубибратић, Максим Баћовић, Лазар Сочица, Перо Тунгуз, Јован Гутић, Пеција Петровић, Голуб Бабић, Стојан Ковачевић и Богдан Зимоњић.
Припреме устанка
Вође народа у Херцеговини Јован Гутић, Симун Зечевић, Илија Стевановић, Тривко Грубачић, Продан Рупар и Петар Радовић током августа и септембра 1874. се састају и одлучују да почну припреме за устанак. Доносе одлуке о припреми оружја и муниције, мјеста за збјегове народа, припреми подршке Црне Горе устанку и припремају све тако да се устанак дигне на прољеће 1875. Ова група је у октобру ступила у преговоре са црногорским кнезом (књазом) Николом Првим Петровићем. Кнез испрва не жели преурањене акције напомињући неспремност Русије за рат са Турцима. Припреме су међутим настављене. У билећком и требињском крају њима руководе сердар Тодор Мујичић, Глигор Милићевић, Васиљ Сворцан и Сава Јакшић.
Турци су дознали за преговоре са кнезом и покушавају да похапсе коловође, али ови бјеже у Црну Гору у зиму 1874. на 1875. Велике силе су се умијешале, нарочито Аустроугарска која је зарад својих интереса у БиХ тражила од Турске да помилује коловође и изврши амнестију. Турци под притиском пристају и улазе у преговоре.
Невесињска пушка
Устаничке вође се враћају 1875. и настављају са плановима на дизању устанка. План предвиђа прво ослобођење невесињског краја а затим ширење на остале дијелове Херцеговине. У међувремену су Турци тражили хајдуке Пере Тунгуза који су 5. јула на Цетњој пољани на планини Бишини напали караван. У гоњењу Турци 9. јула улазе у сукоб са наоружаним сељацима Јована Гутића на брду Градац сјеверно од села Крекова. Овај сукоб је постао познат под именом Невесињска пушка и означио је тако почетак општег устанка у читавој Херцеговини. Испрва невесињски а потом билећки и столачки крај су захваћени, а у августу гатачки крај и пригранични појас ка Црној Гори. Чете од 50-300 људи и одреди од 500-2000 људи се скупљају и нападају турске граничне карауле и беговске куле.
Турци имају 4 батаљона (табора) редовне војске (низами) са укупно 1800 војника. Распоређени су у Мостару, Требињу, Никшићу, Фочи (Србињу) и караулама на граници. Уз низаме имају и већи број башибозука (нередовне војске). Турским снагама командује Селим-паша који је под командом Дервиш-паше, турског команданта БиХ. По избијању устанка Турци покушавају добити у времену преговарањем са устаницима док им стигну појачања. Устаници су тражили смањење пореза, што Турци одбијају и борбе се настављају. У августу из Босне стиже још 4000 низама из Босне, а касније и још 4 батаљона низама морем преко Клека у Требиње. Устаници су у јулу и августу уништили већину караула и опсјели Требиње 5. августа. Требиње су Турци деблокирали 30. августа. Крајем августа почињу борбе и у Босни, а Србија и Црна Гора обећавају помоћ. Ово доводи до појачања устанка.
Кнез Никола шаље Петра Вукотића, а пристиже и већи број црногорских добровољаца под командом Пека Павловића. Српска влада се не усуђује да јавно помаже устанак под спољним притиском, али шаље Мића Љубибратића. Долази до сукоба међу устаницима због неслагања између представника црногорске и српске владе, што узрокује неуспјехе.
Пад Невесиња
Први значајан успјех је дошао 29. августа при нападу на Невесиње. Град брани 370 низама, одред башибозука и у Оџаку још 300 коњаника. Напад изводи 700 Црногораца и 2700 устаника послије заузимања утврде Корита од стране устаника. За један дан борби заузет је читав град осим утврђеног дијела, и заплијењена велика количина намирница и оружја. Овај успјех је помогао преговорима са Портом, а у јужнославенским градовима се организује помоћ устаницима. Београд, Нови Сад, Загреб, Трст, Дубровник и Цетиње добијају комитете за помоћ устаницима. Залагањем Ђузепе Гарибалдија и других се оснивају комитети и у Риму, Венецији, Лондону, Бечу и другдје.
Сукоб код Прапратнице и блокада градова
При крају августа Турци су успјели да прикупе 15000 људи и 48 топова. Устаници броје око 10000 са знатно слабијом опремом. Устаници због овога углавном примају борбу са Турцима из засједа или ударима из позадине. Септембар доноси блокаду Турака у Никшићу, Невесињу, Гацку, Билећи и Горанском. Крајем септембра Турцима долази још 4 батаљона низама. На то одреди Пека Павловића и Миће Љубибратића бивају пребачени на пут Клек-Столац и код Прапратнице 30. септембра нападају 2 батаљона низама. Успијевају да им нанесу тешке губитке и заплијене неколико стотина пушака, а потом се повлаче. У октобру је 49 караула освојено од устаника у простору Гацка, Голије и Бањана. Са блокадом кланца Дуге устаници онемогућавају Турцима комуникацију Гацко-Никшић.
Пораз Турака код Муратовице
С тиме Турци довлаче нова појачања, а стиже у октобру и нови командант Реуф-паша. Турци врше покушај деблокаде Горанског и 10-11. новембра трпе тежак пораз код Муратовице, од 3500 устаника.
Реуф-паша улази 24. новембра у Горанско са 4500 војника. Дана 22. децембра са 8000 војника из Гацка улази у Никшић. На Крсцу су устаници прикупили јаке снаге, али због неслоге вођа само мање снаге Лазара Сочице и Богдана Зимоњића (5000 устаника) нападају Турке и бивају одбијени. Реуф-пађа је снабдио гарнизон и потом се вратио у Гацко. Зиму 1875-1876. обје стране користе за одмор и попуну снага. Командант свих устаника постаје Петар Вукотић.
Турска појачања и дипломатске интервенције
Турци у јануару 1876. замјењују Реуф-пашу са Мухтар-пашом који сад има 30000 војника под командом, али само половина је спремна за борбе. Остали су болесни или рањени у ранијим борбама. Одред Пека Павловића са 1500 бораца је код Глухе Смокве 18-20. јануара напао пет батаљона низама и одред башибозука и поразио их. Мухтар-паша је на то у тајности скупио 16 батаљона у Требињу, ноћу их пребацио на Попово поље и са свих страна 29-30. јануара напао одред Пека Павловића. Читав дан су трајале борбе и одред је тек ноћу успио да се извуче у Зупце преко Требишњице. Српски губици су били преко 100 рањених и мртвих.
Аустроугарска је 31. јануара предала Порти нови приједлог за реформе. Порта га је прихватила али не и устаници, што је нагнало Аустроугаре да почну преговоре са кнезом Николом. Кнез Никола тражи проширење граница Црне Горе и признање исте за независну државу да би престао помагати устанике. У даљим преговорима, Турци устаницима нуде амнестију, ослобођење од десетине на годину дана а од осталих пореза на 2 године и помоћ на поправци кућа. Устаници траже додјелу трећине земље хришћанима и смањење турских посада само на Никшић, Фочу, Требиње, Мостар, Столац и Пљевља. Турци одбијају захтјеве.
Борбе на Муратовици и код Никшића
У марту 1876. Турци губе још једну битку на Муратовици са 800 мртвих, а устаници су заплијенили 1300 пушака. Мухтар-паша добија још појачања и у марту има већ 22000 војника. Са почетком априла његове снаге у Гацку су 20 батаљона низама и 2000 башибозука. 13. априла је са овим великим снагама кренуо ка Никшићу, а устаници су прикупили довољне снаге тек при излазу из кањона Дуге. Борбе трају дан и ноћ од 14. до 17. априла и устаничке снаге пристижу са околних подручја. Турци трпе значајне губитке и повлаче се према Гацку. У Гацку је Мухтар-паша појачао снаге још више, на 29 батаљона низама и 5000 башибозука и са овим снагама је 28-29. априла продро у Никшић. Ту је снабдио посаду која се умало предала због глади. Међутим, при враћању у Гацко Турци трпе губитке од напада устаника.
Развој сутације пред окупацију БиХ
Како је устанак и даље био у току, Њемачка, Русија и Аустроугарска предлажу двомјесечно примирје на састанку одржаном средином маја. Упоредо са тиме воде се и преговори између српске и црногорске владе који доводе до објаве рата Турској 30. јуна 1876. године. Херцеговачки устаници улазе у састав црногорске војске и помажу при побједи на Вучјем Долу 28. јула 1876, на Крсцу 5. јуна 1877 и при заузимању града Никшића у септембру 1877. Током 1878. је црногорска војска дјеловала ка мору а устаници у Херцеговини.
Устанак у Босни
Припреме за устанак
Почиње нешто касније од херцеговачког, и није дошло до усклађивања дејстава у ова два краја. У припремама се истичу Васо Видовић, Симо и Јово Билбија, Спасоје Бабић и Васа Пелагић. По плану је ваљало прво ослободити села код Козаре, Просаре и Мотајице, затим напасти комуникације и блокирати савске градове, а касније заузети Бању Луку. План је предвидио почетак устанка за 18. август 1875. План су Турцима одали затворени свештеници у Приједору па ови појачавају притисак на народ. Зато сељаци из Дворишта, Читлука, Петриње, Бачвана, Побрђана и Тавије нападају 15. августа редифе у Двориштима. Устанак је тада шире прихваћен а вођа постаје Остоја Корманош.
Почетак устанка
На почетку је захваћен дио око Просаре и Козаре, а око Приједора се формира чета са око 400 устаника којом командује Перо Бабић. Они блокирају Приједор а затим под вођством Марка Бајалице и Марка Ђенадије нападају Босанску Костајницу 19. августа. Ту трпе неуспјех. Турци брзо формирају чете башибозука у Бањој Луци, Травнику, Бихаћу, Босанској Дубици и Костајници, Приједору и Старом Мајдану. Са овим снагама наступају у 3 колоне ка Козари, а устаници се повлаче пред надмоћнијим снагама. 25. августа се устаници дијеле у мање групе да избјегну уништење, а команду преузима Петар Поповић Пеција. Са његовом помоћи преко Саве је 9-10. септембра пребачена код Гашнице већа количина пушака, послата из Србије као помоћ. Сутрадан, јаче турске снаге нападају устанике на Просари и потискују устанике ка Сави, гдје храбро гину Корманош и Пеција. Устанак се међутим даље шири у југозападну Босну (босанску Крајину) гдје на чело долази Голуб Бабић. Са центром око Црних Потока јужно од Грмеча створена је слободна територија коју устаници држе током 1875.
Одбори за помоћ су формирани у Србији, Црној Гори и Хрватској. Главни одбор за помагање устанка је основан у Београду августа 1875, а затим се јављају одбори и другдје. У Новој Градишки је основан Главни одбор босанског устанка за ослобођење.
Српска влада настоји својим дјеловањем да обезбиједи припајање Босне Србији, а Хрвати траже уједињење са Хрватском. На Јамничкој скупштини 16-17. децембра 1875. долази и до сукоба између поборника династије Обреновић и Карађорђевић.
1876 и проглас о уједињењу
Прољеће 1876. доноси наставак акција устаника нарочито на Козари, Просари, Грмечу, Вучјаку и Мотајици. Голуб Бабић је зими набавио 200 пушака острагуша, и барут и олово за њих. Главна управа уз Бабића има и Илију Билбију и Тодора Сучевића. Бабић не напада добро утврђене и брањене градове, већ врши успјешне нападе на мање турске снаге. 30. јуна Србија улази у рат против Турске што помаже устаницима. Устаничко руководство 2. јула 1876. издаје проглас о уједињењу Босне са кнежевином Србијом. Голуб Бабић са устаницима 9. јула осваја Саницу и Бравско а 2-7. јула Босанско Грахово.
Промјена команде
Тада команду од Бабића преузима пуковник Милета Деспотовић из Србије. Он је организовао устанике у војску, пооштрава дисциплину и почиње да планира освајање градова а потом и ширег подручја Босне гдје би требало организовати српску власт. По том плану Оџак је нападнут 23. августа и освојен, али је постало јасно да је заузимање градова нереално па су мање групе устаника поново успостављене. Због неуспјеха Србије у рату са Турском и примирја 1. новембра, устанак почиње да слаби. Неслога међу вођама устанка се продубљује, слаби дисциплина, а ово користи Турска.
Битка код Седла и пропаст босанског устанка
У прољеће 1877. крећу у напад са 5000 војника, али са ограниченим успјехом. Деспотовић са устаницима у мају продире у средиште Босне, на шта Турци групишу јаке снаге (20000 војника) са намјером да униште жариште устанка код Тишковца и Црних Потока. Бабић предлаже избјегавање фронталне борбе, али Деспотовић то одбија и са 3000 устаника заузима Седло. Ту их Турци нападају 4. августа и разбијају, чиме је дошло до војног слома устанка. Деспотовић прелази у Аустрију гдје је заробљен и интерниран са групом устаника. Бабић прелази на пар дана у Лику, а затим се враћа у Босну са намјером да обнови устанак. Усамљен војно и политички, не успијева да добије помоћ ни од Србије ни од Русије. Одржава се тада Народна скупштина са 200 делегата и бира привремену народну босанску владу са 14 чланова. У владу улазе Голуб Бабић, Владимир Јонин, Јово Билбија, Јово Скобла, Вид Милановић и други. Влада је ускоро углавном похапшена, а Аустроугарска је окупирала БиХ 1878. по споразуму сила на Берлинском конгресу.
Узроци неуспјеха
Главни узроци неуспјеха устанка су били нејединство руководства, неповољна спољнополитичка ситуација и неправилан облик борби против надмоћнијег непријатеља. Успјехе устаника је уз то искористила Аустроугарска за своје циљеве.
https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%9D%D0%B5%D0%B2%D0%.....0%BA%D0%B0
|
