offline
- ltcolonel
- Stručni saradnik foruma
- Nebojša Đokić
- vojni istoričar
- Pridružio: 03 Jun 2010
- Poruke: 4066
- Gde živiš: Novi Beograd
|
Evo jednog teksta moje supruge Olivere Dumić o turskoj obaveštajnoj službi. Ona se time bavila profesionalno u vojsci dok Šutanovac nije odlučio da nama to više ne treba jer mi nećemo više nikad ratovati.
OBAVEŠTAJNE SLUŽBE I SLUŽBE BEZBEDNOSTI TURSKE
Kao prostrana i mnogoljudna zemlja jugozapadne Azije, zemlja čije obale zapljuskuju Sredozemno, Egejsko, Mramorno i Crno more i koja kontroliše Bosfor i Dardanele, sused Rusije i članica EZ i NATO, Republika Turska ima veoma specifičan geostrateški i geopolitički položaj koji od nje čini najsnažnijeg saveznika NATO-a i Sjedinjenih Država na području Balkana, Bliskog i Srednjeg Istoka, a istovremeno i američkog ”regionalnog policajca”. Naime, Turska je veštom diplomatijom uspela da sačuva, pa čak i ojača, svoje pozicije i u periodu nakon pada “gvozdene zavese”, šireći svoj uticaj na područje Kavkaza i srednje Azije. Koristeći uticaj koji je rezultat istorijskih veza i jezičke bliskosti, zvanična Ankara se danas, bez imalo kompleksa (i čak sa dosta uspeha) nadmeće sa Rusijom i Iranom na prostoru novih muslimanskih država nastalih na ruševinama bivšeg Sovjetskog Saveza, zagovarajući ideju o nekoj vrsti turkofone zajednice zemalja i obnavljajući panturkizam, sada u nekoj novijoj i savremenoj formi. To jeste dovelo do izvesnog zahlađenja u odnosima sa doskorašnjim zapadnim saveznicima, ali je zato Turska, u isto vreme, potražila (i našla) neke nove saveznike poput, recimo, Izraela.
Premda je po političkom uređenju parlamentarna demokratija (čime zadovoljava standarde svojih saveznika na Zapadu), Turska je po nečemu zaista jedinstvena u savremenom svetu. Dok se u ostatku sveta, po pravilu, intenzivno uplitanje oružanih snaga u politički i javni život smesta proglašava za diktaturu, u Turskoj vojska uživa neospornu ulogu garanta nacionalnog jedinstva zemlje i demokratskog poretka. Sve do sredine prošlog veka – i uprkos svim Ataturkovim reformama – najmanje petina od ukupno 550 poslaničkih mandata u parlamentu i neki od najuticajnijih položaja u državnom aparatu bili su ekskluzivno rezervisani za pripadnike oružanih snaga. Situacija se unekoliko izmenila nakon ukidanja jednostranačke vlade, ali su oružane snage i dalje iskreno uverene da imaju legitimno i neotuđivo pravo da direktno intervenišu onda kada ocene da je to u interesu naroda i države – što se tokom XX veka i dogodilo u čak tri navrata - 1960, 1971. i 1980. godine. Najduža intervencija vojske u Turskoj počela je vojnim udarom 1980. godine i potrajala pune tri godine. Uprkos verbalnoj osudi, ozbiljna transformacija političkih stranaka koju je tada pokrenula turska armija izmamila je uzdah olakšanja i susedima i saveznicima Turske koji su dotle sa neskrivenim strahom pratili talas nasilja, političku i ekonomsku krizu u Turskoj koji su predstavljali rezultat neodgovornog ponašanja nesposobnih i korumpiranih, a vlašću opijenih političara. Štaviše, kada je 1983. godine ponovo uspostavljena civilna vlast, pokazalo se da ni novo državno rukovodstvo nije bilo kadro da nastavi sa sprovođenjem programa ekonomske stabilizacije – pa se od njega odustalo. To je i u zemlji i u inostranstvu nametnulo utisak da, možda, zakonitosti demokratije ne važe podjednako za sve. Da li je vojna diktatura ipak bila bolja od slobode koja u Turskoj, neretko, podrazumeva anarhiju?
Prve specijalizovane institucije sa obaveštajnim i bezbednosnim funkcijama pojavile su se neposredno uoči raspada Osmanskog carstva – koliko zbog složene unutrašnjepolitičke situacije toliko i zbog neprijateljskog međunarodnog okruženja – a te prve obaveštajne službe i službe bezbednosti su se bavile prevashodno prevencijom separatističkih delovanja unutar zemlje i sprečavanjem obaveštajnih aktivnosti stranih zemalja čiji su nacionalni interesi bili usmereni prema teritorijama Osmanlija i Bliskom Istoku. Ukupna politička situacija u zemlji i van nje iziskivala je ubrzanu centralizaciju obaveštajnih delatnosti, što je i obavljeno, tako da je 5. avgusta 1914. godine osnovana prva turska obaveštajna služba u savremenom smislu te reči - pod nazivom “Specijalna organizacija” (Teşkilât-i Mahsûsa) - koja je sprovodila najvažnije operacije tokom prvog svetkog rata i pratila sve vojne i paravojne aktivnosti u tom periodu. Odmah po potpisivanju mirovnog sporazuma ova služba je raspuštena (30. oktobra 1918. godine), ali je pred kraj iste te godine osnovana nova obaveštajna služba pod nazivom “Karakol Cemiyeti” (Policijsko udruženje, Policijski esnaf, prim. prev.) čiji je osnovni zadatak bio da tokom Nacionalnog oslobodilačkog rata realizuje obaveštajne i druge operacije (obezbeđenje oružja i boraca, organizovanje manjih, fleksibilnih vojnih formacija za borbu protiv okupatora itd.). Nakon okupacije Istanbula i masovnog hapšenja njenih članova, aktivnost ove grupe je potpuno zamrla, ali se odmah nakon toga pojavilo nekoliko novih obaveštajnih grupa. “Hamza grubu” (Grupa Hamza, prim. prev.) je osnovana u septembru 1920. godine, a već u avgustu naredne godine je svoje obaveštajne i druge aktivnosti nastavila pod imenom “Felah Grubu” (Grupa Felah, prim. prev.).
Glavni štab turskih oružanih snaga je u julu 1920. godine formirao “Askeri Polis Teşkilatı” (Organizacija vojne policije, p.p.) čiji je zadatak bio da konsoliduje i međusobno uskladi aktivnosti različitih obaveštajnih i kontraobaveštajnih grupa, da sprečava neprijateljsku obaveštajnu delatnost i onemogući širenje propagande u turskim vojnim formacijama. Nešto kasnije je osnovano i “Obaveštajno odeljenje” koje je uspešno delovalo sve do svog raspuštanja 1921. godine. U periodu od početka aprila 1921. pa do kraja juna 1922. godine, obaveštajne i bezbednosne aktivnosti je preuzeo “Savet inspekcijskih uprava” (Tedkik Heyeti Amirlikleri), a ubrzo za njim se osniva i nova obaveštajna organizacija “Mudafaa-i Milliye” (Nacionalna odbrana) koja će naredbom Glavnog štaba turske vojske biti registrovana pod popularnim nazivom “MIM MIM”. Savet inspekcijskih uprava je bio nadležan za operacije u Andoliji, dok je MIM MIM razvio, pre svega u Istanbulu, jaku obaveštajnu i špijunsku mrežu sastavljenu od pripadnika turske vojske i civila.
Stvaranjem Republike Turske, obaveštajne aktivnosti su sve do 1926. godine bile pod nadzorom Glavnog štaba vojske. Ataturk je naredio da se stvori jedna savremena obaveštajna organizacija po ugledu na razvijene zemlje, pa je maršal Fevzi Sakmak osnovao prvu obaveštajnu službu u Republici Turskoj pod nazivom “Milli Emniyet Hizmeti” – MAH (Služba nacionalne bezbednosti, p.p.) sa sedištem u Ankari i filijalama u Istanbulu, Izmiru, Adani, Dijarbakiru i Karsu. Mah je delovao kao klasična služba bezbednosti sve dok Velika nacionalna skupština Republike Turske nije 1965. godine usvojila zakon po kome je MAH reorganizovana u MIT (Nacionalnu obaveštajnu službu). Inače, u kreiranju nove i savremene obaveštajne i bezbednosne organizacije je najznačajniju ulogu odigrao poljski pukovnik Valter Nikolaj koji je u Prvom svetskom ratu rukovodio nemačkim obaveštajnim aktivnostima.
U ovom trenutku se na čelu nacionalnog sistema bezbednosti i obaveštajno-bezbednosnog sistema nalazi Savet za nacionalnu bezbednost (Milli Güvenlik Kurulu – MGK) kojı sačinjavaju predsednik Turske, premijer, ministri za odbranu, unutrašnje i spoljne poslove i komandant žandarmerije. “Nacionalni savet za obaveštajnu koordinaciju” (Milli Istihbarat Koordinasyon Kurulu”) ima zadatak da formuliše osnovne pravce delovanja turskih obaveštajnih službi i obezbedi stalnu koordinaciju njihovog delovanja. Obaveštajno-bezbednosni sistem savremene Republike Turske sačinjavaju Nacionalna obaveštajna organizacija – MIT, bezbednosno-obaveštajni organi turskih oružanih snaga, Policijske snage MUP-a, Žandarmerija i Obalska straža.
Najvažnija i najmoćnija obaveštajna služba Turske danas je Nacionalna obaveštajna organizacija (MIT), formirana 1965. godine. MIT je u organizacionom pogledu podeljen na šest sektora – Prikupljanje, Kontraobaveštajna delatnost, Terorizam i subverzije, Bezbednost, Informacije i Logistička služba. U nadležnosti MIT-a su obaveštajne aktivnosti svake vrste, kako u zemlji tako i van nje. Sedamdesete i osamdesete godine prošlog veka bile su “zlatno doba” ove organizacije koja je tada imala veoma istaknutu ulogu u borbi protiv međunarodnog terorizma, a i do naših dana je ostala verovatno najvažnija karika u lancu borbe protiv kurdskih terorističkih organizacija. Uostalom, uprkos brojnim predrasudama o nekadašnjoj velikoj sili svetskih razmera čije oružane snage vekovima nisu imale dostojnog protivnika – a čije vreme slave je, međutim, davno prošlo, u vojnim i diplomatskim krugovima se Turska danas više no ikada smatra dragocenim prijateljem i saveznikom upravo zbog veoma specifičnog geostrateškog i geopolitičkog položaja koji ima kao spona između Evrope i Azije na političkom, geografskom i ekonomskom planu. Stoga je sasvim razumljivo to što MIT održava veoma blisku i obostrano korisnu saradnju sa obaveštajnim i kontraobaveštajnim službama Rusije u oblasti borbe protiv Kurda i čečenskih pobunjenika. Na čelu MIT-a se nalazi jedan podsekretar (zajedno sa svojim kabinetom) koji je za ukupno funkcionisanje službe direktno odgovoran premijeru lično, a imenuje ga (na predlog premijera) MGK.
Centrala MIT je smeštena u Ankari; ona je deo kabineta podsekretara i organizovana je po problemskom principu, u više direkcija. Zamenik podsekretara za obaveštajni rad ima u svojoj nadležnosti četiri direkcije – za obaveštajni rad, za psihološke obaveštajne aktivnosti, za elektronske i tehničke obaveštajne aktivnosti i za kompjuterske sisteme. Zamenik podsekretara za operacije rukovodi radom direkcije za operacije, regionalnih direkcija i predstavnika službe u inostranstvu. Zamenik podsekretara za administrativne poslove je odgovoran za rad direkcija za personalne i za administrativne poslove, Centra za obuku kadrova MIT i Sekretarijata odbrane. Svaka direkcija se sastoji iz dve ili više nižih organizacionih jedinica (odeljenja i odseka). Inače, procenjuje se da je najveći deo operativnog obaveštajnog rada usmeren na istraživanje dva najvažnija bezbednosna problema turske države – problema sa Kurdima i njihovim separatističkim i terorističkim organizacijama i problema političkih i vojnih odnosa sa Grčkom koji su već decenijama napeti i preopterećeni zbog Kipra. Dakle, MIT prevashodno prati grčke vojne i obaveštajne aktivnosti na Kipru i u zoni Egeja, kao i aktivnosti PKK i drugih kurdskih organizacija, a sve to iziskuje i veoma aktivno prisustvo ove organizacije na tlu Zapadne Evrope i, uopšte, svugde gde je registrovano prisustvo kurdskih izbeglica ili iseljenika.
Na čelu MIT se od 1975. do 1980. godine nalazio general Adnan Ersöz koga su u oktobru 1991. godine ubili pripadnici terorističke organizacije Dev-Sol. Kasnije su Organizacijom rukovodili general Teoman Koman (1990-1994) i bivši diplomata Sönmez Köksal (1995-1998), prvi civil na čelu turske obaveštajne službe. 2. februara 1998. godine, na mesto prvog čoveka MIT dolazi Şenkal Atasagün, obaveštajac od karijere i vrhunski profesionalac koji je pre toga obavljao dužnost rukovodioca londonske filijale turske specijalne službe.
Direktor MIT je podređen isključivo (i direktno) predsedniku vlade na čiji predlog, zapravo, Veće za nacionalnu bezbednost i imenuje direktora Agencije; izbor konačno potvrđuje i predsednik republike.
MIT dostavlja svoje obaveštajne procene i analize predsedniku republike, premijeru, načelniku Glavnog štaba, sekretaru Veća za nacionalnu bezbednost i, već prema potrebi, još nekim relevantnim pojedincima. S druge strane, MIT ima pravo i mogućnost da svoju ekspertizu na bezbednosnom planu može da ponudi i javnim institucijama. Zauzvrat, sve javne organizacije i službe su, prema slovu zakona, obavezne da – na zahtev MIT – daju sve potrebne informacije i pruže mu svu traženu pomoć u obavljanju njegovih funkcija.
Prema zvaničnim podacima, budžet MIT je za 1999. godinu iznosio 78,7 triliona turskih lira (odnosno, 278 miliona dolara), što je za 61% više nego za 1998. godinu.
U Turskoj, naravno, postoji i vojna obaveštajna služba pri Glavnom štabu Oružanih snaga Turske, alı ona ne može ni izdaleka da se poredi sa MIT, ni po brojnosti ljudstva i filijala u inostranstvu, ni po delokrugu rada, a ponajmanje po ovlašćenjima i mogućnosti pristupa najrazličitijim izvorima i najvišim instancama.
Turska se u posthladnoratovskom periodu suočava sa brojnim izazovima, i unutrašnjim i spoljnim, koji ozbiljno ugrožavaju njenu nacionalnu bezbednost. Ona u novonastalim okolnostima vidi sebe kao element stabilnosti i ravnoteže na području Balkana, Kavkaza i Bliskog Istoka. U nameri da se afirmiše kao regionalna sila, Turska je uspostavila vojne veze sa svojim susedima, kao i sa mnogim zemljama koje su uključene u program NATO-a “Partnerstvo za mir”. Zvanična Ankara ne krije svoje uverenje da su UN sasvim nedemokratska organizacija, a došlo je i do izvesnog zahlađenja u odnosima sa zapadnim saveznicima, što zbog spora sa jednom članicom NATO (Grčkom) oko Kipra, što zbog frustrirajuće dugog čekanja na članstvo u EU kome Turska pridaje veliki značaj. Stoga Turska pridaje sve veći značaj vojnoj saradnji sa Izraelom koja je uspostavljena još 1996. godine i koja se, očigledno, polako kreće ka stvaranju vojnog saveza, ali i strateškoj saradnji sa Jordanom i postupnoj normalizaciji odnosa sa Iranom. Zapravo, zahvaljujući saradnji sa Izraelom i Jordanom, Turska je dobila mogućnost da izviđa u prostoru iznad severozapadnog dela Saudijske Arabije, Crvenog mora i istočnog Sredozemlja.
Pored MIT, na obaveštajnim i bezbednosnim poslovima i zadacima su angažovani još i Žandarmerija, Policija i Obalska straža.
Kao sastavni deo Ministarstva unutrašnjih poslova, policijske snage su zadužene za sudske aktivnosti (istrage kriminalnih dela, pomoć tužilaštvu) kao i za administrativne (bezbednost i imovina građana, javni red i mir, kriminalistički poslovi, cenzura filmova, nadzor stranaca …) i političke aktivnosti (poslovi političke policije – borba protiv subverzivnih dejstava).
Žandarmerija i Obalska straža deluju u sklopu Ministarstva unutrašnjih poslova, ali imaju tipično vojno ustrojstvo. Žandarmerija ima oko 180.000 aktivnih pripadnika i još pedesetak hiljada rezervista, a opremljena je borbenim oklopnim sredstvima, helikopterima i lakim avionima. U mirnodopskim uslovima deluje kao civilna policija sa izvršnim ovlašćenjima, organizovana u snage unutrašnje bezbednosti, manevarske, pogranične, trenažne i logističke jedinice, dok se u slučaju vanrtednog ili ratnog stanja ujedinjuje sa kopnenom vojskom OS Turske i deluje pod jedinstvenom komandom KoV.
Obalska straža osigurava bezbednost obale i teritorijalnih voda, reka i jezera unutar turske teritorije (koji nisu u nadležnosti ratne mornarice) kao i bezbednost potencijala RM prilikom izvođenja manevara, pruža brodove za akcije traženja i spasavanja, a nadležna je i za borbu protiv ilegalnog useljavanja u zemlju i protiv krijumčarenja. U organizacionom pogledu, Obalska straža je podeljena na 4 oblasne komande – Crno more, Mramorno more sa Bosforom i Dardanelima, Egejsko i Sredozemno more – kao i na komande za logistiku, za obuku i za brodske i vazduhoplovne jedinice.
|
