offline
- Danko SVIK VRS
- Mod u pemziji
- Pridružio: 19 Maj 2009
- Poruke: 4983
- Gde živiš: Beograd - Srbija; Novi Grad - Republika Srpska
|
Nosač aviona USS Enterprise na čelu svoje borbene grupe 1964. godine
Malo je ratnih brodova zaslužilo svoje mesto u pomorskoj istoriji u trenutku porinuća, a uglavnom se radilo o brodovima koji su imali revolucionarna rešenja koja su bitno uticala na strategiju i taktiku pomorskog ratovanja. Jedan od takvih brodova je i američki nuklearni nosač aviona USS Enterprise.
Enterprise je zaslužio svoje mesto u pomorskoj istoriji iz najmanje dva razloga. Prvi je da je u trenutku porinuća 24. septembra 1960. sa svojih 342 metra dužine i 93 970 tona punog deplasmana bio najveći brod. Tu će "titulu" zadržati sve do 1972. i porinuća prvog nosača klase Nimitz. Prvobitno je planirano da će se izgraditi šest nosača klase Enterprise, ali se od toga, zbog prevelike cene gradnje, naknadno odustalo. Iskustva operativne upotrebe Enterprisea pokazala su da su nuklearni nosači aviona, uprkos visoke nabavne cene, isplativiji od nosača s klasičnim pogonom, te je stoga već krajem šezdesetih godina XX veka američka ratna mornarica počela s gradnjom nuklearnih nosača klase Nimitz, čija je gradnja još uvek traje.
Treba istaći da je Enterprise bio prvi američki nosač aviona na nuklearni pogon, a ujedno i prvi nosač na taj pogon u svetu, uopšte.
Početno su Enterprise označili kao CVA(N)-65, pri čemu je N označavalo nuklearni pogon. Kasnije je ta oznaka skraćena u CVN-65. Nuklearni nosač aviona Enterprise ostat će zapamćen i po još jednoj specifičnosti - nuklearnom pogonu od čak osam reaktora. Naime, u trenutku njegove gradnje nisu postojali dovoljno snažni i pouzdani nuklearni reaktori te su konstruktori morali upotrebiti relativno slabe A2W reaktore kompanije Westinghouse, koji su poreklo vukli od nuklearnih reaktora namenjenih podmornicama. Para proizvedena u osam reaktora odvodi se na četiri parne turbine ukupne snage 280 000 konjskih snaga. To je dovoljno za maksimalnu brzinu od 33 čvora.
Tako velika brzina potrebna je kako bi se olakšalo poletanje aviona s letne palube na koju su postavljena četiri parna katapulta C-13 Mod 1 dužine 88,5 metara kojima se avioni doslovno ispaljuju u vazduh (za dve sekunde ubrzaju do brzine veće od 265 km/h). Kako je za pripremu svakog katapulta potrebno minuta i 45 sekundi, teoretski s palube Enterprisea avioni mogu poletati svakih 30 sekundi.
Za povratak na brod namenjena je sletna staza koja je ukošena od krme prema levom boku. Opremljena je sa četiri uređaja za kočenje čije se debele sajle protežu preko sletne staze. Kada avion svojom kukom smeštenom na zadnjem delu trupa zakači jednu od četiri sajle mora u samo 105 metara smanjiti brzinu sa oko 225 km/h na nulu. U slučaju da pilot promaši sve četiri sajle, podiže avion i nakon toga ponovno sleće. Ukupna dužina i širina letne palube je 331,6 x 76,8 metara.
Za prevoz aviona s letne palube u brodski hangar Enterprise su opremili sa četiri lifta, od toga su tri smestili na desni bok, a jedan na levi. Hangar je visok 7,5 metara i ima površinu 19 440 m2. Veličina hangara i letne palube dovoljna je za 72 vazduhoplova.
Nakon što je iz operativne upotrebe povučen palubni lovac F-14 Tomcat, osnovu palubnog vazduhoplovstva američke mornarice čini višenamenski borbeni avion F/A-18 E/F Super Hornet. Iako su opremljeni i projektilima za vazdušnu borbu, osnovna im je namena uništavanje ciljeva na zemlji.
Za vazdušnu odbranu nosača i udarne grupe zaduženi su nešto stariji i manji F/A-18 C/D Hornet. Kontrola vazdušnog prostora i površine mora oko nosača dužnost je "letećih radara" E-2C Hawkeye, dok se za ometanje protivničkih radara i njihovo uništenje koriste jurišnici EA-6B Prowler.
Protivpodmornička borba je u domenu aviona S-3B Viking i helikoptera SH-60 Seahawk. Zanimljivo je da se svi Vikinzi na palubi Enterprisea mogu koristiti u misiji snabdevanja aviona gorivom u letu. Za taj zadatak se mogu opremiti uređajima za pretakanje goriva u vazduhu, koji se postavljaju ispod krila.
Da bi brod funkcionisao ima posadu od 3000 ljudi, od čega je 150 oficira, 150 viših podoficira i 2700 nižih podoficira i mornara. Vazduhoplovnu grupu čini 250 pilota i 1750 ljudi zaduženih za održavanje aviona i helikoptera.
ISTORIJA:
Enterprise je u operativnu upotrebu ušao 25. novembra 1961. Prva veća kriza u kojoj je sudelovao bila je Kubanska kriza uzrokovana postavljanjem sovjetskih balističkih projektila na teritoriji te ostrvske države. Tokom tih sedam napetih dana (od 22. do 28. oktobra 1962.) Enterprise je plovio vodama oko Kube spreman za napad na položaje kubanske vojske, ali i na sovjetske brodove koji su prevozili projektile.
Krajem 1968. Enterprise je poslat u Tihi okean i u vode blizu Južne Koreje. Plan je bio da se u januaru ili februaru 1969. priključi pomorskim snagama kod Vijetnama. Međutim, 14. januara 1969. došlo je do eksplozije projektila MK-32 Zuni podvešenog pod krilo lovca F-4 Phantom II. Eksplozija je zahvatila avione na krmi broda što je dovelo do nekontrolisanog širenja plamena. Od posledica eksplozije i plamena poginulo je 27 članova posade, dok ih je 314 povređeno. Petnaest je aviona uništeno, a na krmi broda je napravljena velika šteta, zbog čega je Enterprise morao na popravak. Popravak je obavljen u Pearl Harboru na Havajima i Enterprise se vratio u operativnu upotrebu već u martu 1969.
a)
b)
a,b) Enterprise je 14. januara 1969. doživio tešku nesreću u kojoj je poginulo 27 članova posade, dok ih je 314 povređeno, a 15 aviona je uništeno
U Vijetnamskom ratu Enterprise je po prvi put sudelovao 1971. a uz obale Vijetnama ostaće sve do kraja 1973. godine. Enterprise je 18. marta 1974. postao prvi američki nosač aviona s kojeg su počeli operativno delovati tada najbolji mornarički lovački avioni F-14 Tomcat.
Zajedno s nosačima Midway, Coral Sea, Hancock i Okinawa, Enterprise je 19. aprila 1975. sudelovao u operaciji Frequent Wind - spašavanju američkih državljanja iz opkoljenog Sajgona.
Enterprise je 28. aprila 1986. je iz Crvenog mora, preko Sueckog kanala uplovio u Sredozemno more, postavši tako prvi nosač na nuklearni pogon koji je prošao tim kanalom.
Tokom 1988. Enterprise je u Persijskom zalivu gde pomaže odbrani tankera od iranskih napada i sudeluje u operacijama Earnest Will i Praying Mantis.
U martu 1990. Enterprise je završio svoj put oko sveta uplovivši u svoju matičnu luku Norfolk. Prešao je više od 69.000 km od svoje bivše matične luke u Almedi u Kaliforniji, preko Hong Konga, Filipina, Tajlanda, Singapura, Rio de Ženeira, St.Thomas i Fort Lauderdale na Floridi. Zbog zamene goriva i velikog remonta koji je trajao od oktobra 1990. do septembra 1994. otplovio je u Newport News Shipbuilding, te zbog toga nije sudelovao u ratu za oslobođenje Kuvajta od iračke okupacije. Tokom ovog nadopunjavanja i pregleda, mornarica je produžila nosač sa 336 na 342 metra i neke manje izmene kako bi produžila životni vek nosača.
Dana 27. septembra 1994. Enterprise je vraćen u more na testiranja, tokom kojih je pokazao da je sa punom snagom čak malo brži nego što je bio nov.
Dana 28. jula 1996. započeo je svoju 15. implementaciju. Nosač je poslan u Bosnu kao deo operacije "Joint Endeavor" gdje je osiguravao vazdušni prostor Bosne i Hercegovine. Bio je i u Iraku u operaciji "Souther Watch". Ovo je bila i poslednja operacija u kojoj su sudelovali A-6 Intruder avioni, nakon što su povučeni iz upotrebe u američkoj mornarici. Tokom tih 6 meseci plovidbe, brod je posetio 8 luka. Do decembra 1996. završio je svoju implementaciju.
U martu 1997. Enterprise je uplovio u Newport News Shipbuilding na dodatne izmene, koje su trajale četiri i po mjeseca.
U novembru 1998., Enterprise je krenuo na 16. implementaciju, ovaj put sa grupom CVW-3 (Carrier Air Wing Three). Tokom noći 8. novembra 1998., EA-6B Prowler se srušio na S-3 Vikinga na palubi nosača. Nezgoda se dogodila kada se EA-6B vraćao na Enterprise prateći noćno osvetljenje i zapeo za S-3 koji se nalazio na letnoj palubi. Obe posade aviona su se katapultirale iz svojih aviona pre sudara. Vatra je zahvatila oba aviona, ali je požar posada broda brzo ugasila. Tri od četiri člana su izgubljena u moru. Drugi članovi posade broda nisu bili povređeni .
Potraga za tri člana EA-6B Prowaler aviona je obustavljena nakon 24 sata potrage i pretraženog 340 km2 područja.
Enterprise je 23. novembra 1998. otišao kao zamena nosaču aviona USS Dwight D. Eisenhower (CVN-69) u Persijski zaliv.
Tokom sidrenja u luci Jebel Ali, UAE, nosač je ugostio predsednika George H.W. Busha i imao koncert uživo grupe Hootie & the Blowfish. Od 16. do 20. decembra 1998. Enterpriseova borbena grupa sudelovala je u operaciji "Desert Fox", napadajući Iračke vojne ciljeve sa više od 300 BGM-109 Tomahawk vazduh-zemlja raketa i 313 tona artiljerijske municije. Sedamdeset satni napad su izvodili Enterprise, USS Gettysburg (CG-64), USS Stout (DDG-55), USS Nicholson (DD-982) i USS Miami (SSN-755).
Dana 23. decembra 1998., na nosač su sletili ministar odbrane William Cohen, sa svojom ženom Janet, senator Daniel Inouye sa Havaja, predstavnik John Murtha iz Pennsylvaniae i pevači Mary Chapin Carpeter, Carole King i David Ball. Ministar je uživao u ručku sa mornarima, nakon čega je održan koncert na palubi broda.
Prema operaciji "Sicily", Enterprise je trebao otići u posetu Kanu, Francuska. Ali, pregovori o primirju s Jugoslavijom u Rambujeu, Francuska su se pogoršali i nosač je poslat u Jadransko more nakon samo 24 sata sidrenja u Kanu.
Početkom marta 1999., Enterprise se usidrio u Trstu u Italiji, za svoju poslednju posetu nekoj sredozemnoj luci pre plovidbe za Persijski zaliv. Tamo 14. marta 1999. menja nosač aviona USS Carl Vinson (CVN-70). Vraća se natrag u maju 1999. Tokom 1998.-1999. Enterprise je preplovio više od 80.000 km i na moru je proveo 151 dan. Avioni su sa njega uzleteli više od 9.000 puta, a proveli su u vazduhu oko 17.000 sati.
Dana 25. aprila 2001. Enterprise je krenu na svoju 17. implementaciju sa grupom CVW-8. Od 18. jula do 28. jula 2001., nosač i brodovi u pratnji ostalih brodova je sudelovao zajedno sa britanskom kraljevskom mornaricom u zajedničkoj pomorskoj vežbi u Severnom moru, blizu Škotske.
Enterprise je bio na putu iz Persijskog zaliva ka svojoj matičnoj luci Norfolk (Virdžinija), kada se 11. septembra 2001. desio napad na Svetski trgovački centar u Njujorku.
Umesto odlaska u Sjedinjene Države Enterprise je dobio naređenje da se vrati u Indijski okean. Od 7. oktobra 2001. Enterprise sudeluje u ratu u Avganistanu radi uništenja talibanske vlasti i hvatanja vođa al Kaide. Tokom tri sedmice, avioni sa nosača Enterprise su poleteli u približno 700 misija i izbacili velike količine bombi i raketa na ciljeve u Aaganistanu. Pri kraju oktobra, nosač je zaplovio prema SAD.
Na veliki remont ponovno odlazi 7. januara 2002. a u operativnu se upotrebu vraća u leto 2004. te tako nije sudelovao u američkim operacijama za osvajanje Iraka tokom 2003.
Tokom 2004. nosač je pružao vazdušnu podršku u operaciji "Iračka sloboda". Od maja 2006. Enterprise je krenuo na planiranu šestomesečnu plovidbu, koja je trajala dve sedmice duže od predviđenog. Tokom plovidbe posetio je 8 luka, delovao u šestoj, petoj i sedmoj floti. Vratio se u Norfolk 18. novembra 2006.
U avgustu 2007. nosač se pridružio floti blizu Irana. Dana 19. decembra 2007. vratio se u SAD nakon šest meseci provedenih u Persijskom zalivu.
Dana 12. aprila 2008. uplovio je u Northrop Grumman Newport brodogradilište na planiran pregled u trajanju od 18 meseci. Vraćen je u službu u septembru 2009. godine.
Po sadašnjim planovima američke ratne mornarice, Enterprise će ostati u operativnoj upotrebi sve do 2014. kada bi ga trebao zameniti nuklearni nosač aviona CVN-78.
TT podaci:
Deplasman:
- prazan 73858 tona;
- pun 93970.
Dimenzije:
- dužina 342,3 m;
- širina 40,5 m (vodena linija), 78,4 m (maksimalna);
- gaz 11,9 m.
Pogon:
8× Westinghouse A4W nuklearni reaktor, 4× parne turbine sveukupno 210 MW.
Brzina:
33,6 čvorova (62,2 km/h).
Daljina polovljenja:
300000 milja kad se menja gorivo u reaktorima.
Posada:
Maksimalno 5828 ljudi.
Radari:
AN/SPS-48 3D radar
AN/SPS-49 2D radar.
Uređaji za elektronsko ratovanje:
AN/SLQ-32 Mark 36 SRBOC.
Naoružanje:
3/VIII lansera raketa B-V Sea Sparrow; 3 topa 20 mm Vulcan Phalanx; 2 RAM lansera.
Vazduhoplovna komponenta:
Može da ponese 90 vazduhoplova.
Trenutno raspolaže sa 66 vazduhoplova.
Standardno se na njemu nalazi 43 lovaca F/A-18 hornet, 6 S-3B Viking ASW aviona, 4 EA-6B Prowler, 4 E-2C Hawkeye AWACS aviona, 5 SH-60F Seahawk ASW helikoptera.
Sedam skvadrona avijacije i jedan skvadron helikoptera.
|
).
