Kralj Petar II Karađorđević – Moj život u izgnanstvu

• 4Ovo se svidja korisnicima: prekodrinski, gorran, Koca Popovic, Loznicanin91
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Napisano: 04 Apr 2013 15:59

У Новостима излази као фељтон излазе мемоари краља Петра II Карађорђевића, ”Мој живот у изгнанству”.

Из прве руке можемо да видимо пресудне догађаје за Југославију током Другог светског рата, по сећањима младог краља.

Цео фељтон у наставцима је објављен овде:
http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/feljtoni.120.html?item_id=813

Dopuna: 04 Apr 2013 21:41

Део из 18 наставка, Свадба без сватова:
http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:427614-Svadba-bez-svatova

Citat:RUČAO sam 18. marta sa gospodinom Čerčilom, koji se u potpunosti slagao sa mojim planovima za venčanje. Nismo se, međutim, složili po političkim pitanjima koja su se neizbežno nametnula. Čerčil je izneo još „dokaza“ da je Mihailović izdajnik i vršio je na mene pritisak da ga se otarasim i da otpustim Purića. Rekao je, da je Mihailović slab i da ima svega nekoliko pomagača, a da su mnogi njegovi drugovi prešli kod Tita

Čerčil nije smatrao Mihailovića dobrim saveznikom i kritikovao ga je što je odbio da izvrši neke napade koje je predložila britanska misija u Jugoslaviji. Čak je rekao i da Mihailović čuva svoje snage, da bi se borio protiv partizana. Ovim je Čerčil pokazao potpuno odsustvo priznanja onoga što je u stvari bio najširi i jedini smer za Mihailovića. Mihailović je želeo da izbegne strašne odmazde nad stanovništvom i želeo je da sačuva svoje ograničene snage za akcije od vitalnog interesa. Kao istinskom patrioti, sudbina Jugoslavije uvek mu je bila u prvom planu, dok je jedini Čerčilov cilj bio da se na svim stranama bori protiv neprijatelja, u svim prilikama i ma po koju cenu.

Ostao sam pri svom stavu i ispričao mu o gospodinu Lukačeviću, jednom od Mihailovićevih ljudi koje sam sa sobom doveo iz Kaira. Želeo sam da Britanci ispitaju ovog čoveka o pravoj situaciji u Jugoslaviji. Takođe sam mu preporučio da se obrati pukovniku Bejliju, koji u potpunosti podržava moje gledište i koji se borio sa četnicima, a svojim očima je video kako su Mihailovića često napadali partizani za vreme njegove teške borbe protiv Švaba.

Čerčil je, međutim, samo naglasio, sa sebi svojstvenom uverljivošću da, ukoliko ne postupim onako kako on želi, činiću protiv ratnih napora saveznika. Rastali smo se u zategnutim odnosima i razlike u našim mišljenjima nisu se izgladile.

Planovi za moje venčanje odvijali su se glatko. Ujak Berti je ugovorio venčanje za 20. mart, dakle, samo osam dana od mog povratka iz Kaira. Aleksandra i ja smo se odvezli u Vindzor radi poslednjih dogovora sa ujakom Bertijem. Sećam se da sam kralju pokazao album fotografija koje mi je iz Jugoslavije doneo jedan od Mihailovićevih oficira. Fotografije su prikazivale Mihailovića u životu i u borbi. Jasno su pokazivale da četnici predstavljaju značajnu snagu koja je angažovana u teškoj borbi i koja živi u spartanskim uslovima. Nekoliko fotografija je prikazivalo njihov način borbe i njihove rasprostranjene sabotaže, kao što su uništenje puteva, mostova i vozova koji su od vitalnog značaja za neprijatelja. Ujak Berti je očito bi zadivljen ovim što su fotografije otkrile.

Na dan venčanja, Aleksandra i ja smo ručali svako u svom stanu u Kleridžizu, ja sa svoja dva brata, a Aleksandra sa majkom. Posle ručka, Aleksandra je odjurila do jugoslovenske ambasade da se presvuče u odeću za venčanje, pošto smo želeli da izbegnemo svaki suvišni publicitet.

Naše venčanje je bilo veoma jednostavno. Obavljeno je u jugoslovenskoj ambasadi u Aper Grouvner stritu br. 41, što smo izabrali jer je teritorija ambasade smatrana jugoslovenskom teritorijom.

Primio sam gospodina Lukačevića, Mihailovićevog izaslanika, koji je trebalo da se uskoro vrati u Jugoslaviju, preko Kaira. Poverio sam mu svoje lično pismo za Mihailovića i zlatna dugmeta za manžetne, kao i revolver i automatsku pušku na kojima je bio ugraviran moj amblem. Od našeg susreta u Kairu, proveli smo mnogo sati razgovarajući do detalja o jugoslovenskom pitanju. Pukovnik Bejli i ja još smo imali mnogo nade za budućnost, ali se pokazalo da je pukovnik Lukačević bio čovek koji je na stvari gledao realno. Bio je pesimista i potpuno razočaran, ne samo zbog promene Britanaca, već i zboog žalosne nemoći moje vlade.

....

Да иронија буде већа, пуковник Лукачевић, који је требало да буде ађутант на краљевом венчању, је био добро познат Британцима.

Наиме Британци су преко Ултре ухватили његов споразум са Немцима о сарадњи и заједничкој борби против партизана, склопљен пола године пре ових догађаја. То је био први чврст доказ који су Британци имали о сарадњи четника са Немцима.
Чланови британске војне мисије који су били са њим на терену су у извештају описали да је комуницирао са немачким официрима, и да су његови људи имали пропуснице за немачке болнице.
Овде га видимо на слици са Немцима (за разлику од оне која се често врти по форумима, ова није монтажа).


И права је иронија судбине да је млади краљ предлагао Черчилу да му баш Лукачевић говори о борби четника против Немаца -поготово јер је његов споразум са Немцима био достављен Черчилу у целости.

Лукачевић јесте говорио у Лондону о борби четника са Немцима, све док се није појавио један документ, који су наводно партизани заробили, у коме Лукачевић говори бугарском команданту да може да прође безбедно преко његове територије да би напао партизане. После тога је Лукачевић враћен у Југославију, без пара које је требало да преда Дражи које су му Британци одузели.

Из овога видимо да Петар свега овога није био свестан ни током рата, ни кад је писао мемоаре.

• 5Ovo se svidja korisnicima: prekodrinski, vathra, Levčanin, Barkman, Mixelotti
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

MEMOARI POSLEDNJEG JUGOSLOVENSKOG KRALJA
Knjiga Kralj Petar II Karađorđević, Moj život, memoari, na srpskom i engleskom jeziku (King Peter II of Yugoslavia, A KING’S HERITAGE, The Memoirs), u luksuznom povezu i sa više od 250 autentičnih fotografija i faksimila originalnih dokumenata, od kojih mnoge naša javnost do sada nije imala prilike da vidi, bice objavljena u izdanju izdavačke kuće Evro–Đunti i u saradnji sa Kraljevskim dvorom povodom prenosa zemnih ostataka kralja Petra II Karađorđevića u Srbiju i državne sahrane 26. maja na Oplencu.
Prof. dr. Slobodan Ž. Marković je autor pogovora, a priređivač memoara i član Krunskog veća Dušan Babac.
Reč je o delu od izuzetnog značaja za našu istoriju jer je slika vremena, portreta i zaključaka prelomljenih kroz prizmu ličnih preživljavanja i sudbine poslednjeg jugoslovenskog kralja.
Svoje memoare kralj Petar II Karađorđević napisao je u trideset i prvoj godini, na engleskom jeziku, oživljavajući i razotkrivajući jedno doba, jedan društveni trenutak, likove i uloge učesnika i savremenika u njima.
Knjiga će biti u prodaji od 17. maja u knjižarama izdavačke kuće Evro–Đunti, kao i na sam dan sahrane, ispred Mauzoleja na Oplencu.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Materijal je slican, jer su Novosti koristile delove starog izdanja. Ovo je pojacano sa 250 fotografija, dosta njih nikada nije objavljivano, mahom iz Drugog svetskog rata, kao i sa faksimilima nekih do sada neobjavljivanih dokumenata. zanimljiv je i britanski ratni propagandni poster koji se nasao na zadnjoj korici. U sustini, ove dve teme mogu da se povezu u jednu.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Још један детаљ из мемоара се тиче ваздухопловних акција у Априлском рату:
http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.h.....ari-s-neba

Citat:Truba se oglasila dok sam se oblačio i sa prozora sam video kako se lovački avioni približavaju sa juga. Taman sam ponovo obukao kaput, kad je u sobu ušao moj ađutant. „Ponovo smo napadnuti“, rekao je. Rekao sam mu da se ne slažem i mislim da su to verovatno naši „meseršmiti“ koji dolaze da brane grad. Sišli smo ponovo u sklonište, a ja sam izvirio kroz prinudni izlaz da vidim šta se dešava. Ono što sam video užasnulo me je: misleći da su nemački avioni, ’harikeni’ su odmah napali ’meseršmite’ i svuda iznad nas odvijali su se dvoboji u vazduhu. Neko vreme je prošlo, dok nisu identifikovali jedni druge i mnogo ljudi je poginulo. Bila je u pitanju greška zemaljske kontrole.

Овде се наводи да је дошло до сукоба наших Харикена и Ме-109, при чему је ”много људи погинуло”. Да ли има других потврда за ову борбу, или је у питању погрешна идентификација?

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Harikeni nad Beogradom ?Mnogo ljudi poginulo od strane kojih aviona ?Jugoslovenskih Harikena i Meseršmita?Pucali na ciljeve na zemlji ili jedni na druge ?Nosevi nemačkih Mesera su bili ofarbani pa bi zabuna brzo bila razjašnjena.Ko zna šta je on video ?!

• 1Ovo se svidja korisniku: el86
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Vatra je postavio link za feljton u "Vecernjim novostima" vezan za memoare kralja Petra II, koji su kod nas izdati pod naslovom "Moj zivot". Moram da kazem da ta knjiga ima dobar marketing, narocito u centru Beograda, koliko sam uspeo da zapazim ovih dana.
Juce je zavrsen feljton u "Politici" i u njemu su mogli da se procitaju odlomci iz tih memoara. Po mom skromnom sudu feljton u "Vecernjim novostima" je bio bolji i obimniji. Posto "Politika" u elektronskom izdanju nema feljton, nazalost, ne mogu da vam ponudim link za njega. Odlucio sam se da vam putem prepricavanja prenesem nekoliko meni interesantnih stavki iz zapisa kralja Petra II, naravno, ako moderatori nemaju nista protiv.
Na osnovu ovih odlomaka iz feljtona moze se zakljuciti da se knjiga brzo cita i da se cita pitko. Kralj Petar II pise jednostavno i bez nekih narocitih aluzija i digresija. On prati tok za koji je ocenio da ce citaocima biti zanimljiv kao svedocanstvo istorije. Nema bas puno literarnog talenta u njemu, ali se vidi da je knjigu pisala veoma obrazovana osoba. Jedini izlazak u polje beletristike napravio je na pocetku, kada je svakom bitnom liku za njegovo sazrevanje u danima detinjstva i najranije mladosti posvetio po nekoliko recenica kako bi osvetlio one karakteristike za koje je ocenio da su najznacajnije.
Najvise prostora u tom opisivanju posvetio je svom ocu, kralju Aleksandru I. Upecatljivo mi je bilo sto se kao decak secao da je njegov otac cesto drzao ruku na stomaku posto je imao povremene bolove. Bio je to "suvenir" teske bolesti i operacije u Skadru 1916. godine.
Kada je poslednji put video oca, posto je poslat u skolu u Veliku Britaniju, a u toku skolovanja kralj Aleksandar I je ubijen u Marseju 1934. godine, jugoslovenski monarh mu je porucio da cuva posto-poto zajednicku domovinu i jedinstvo u njoj!
Kralj Petar II je ocenio da Kraljevina Jugoslavija sa sigurnoscu ne bi bila tako lak plen silama Osovine 1941. godine da je kralj Aleksandar I jos poziveo i ocenjuje da je njegov otac bio znacajan igrac na evropskoj politickoj sceni i da ne bi skrstenih ruku cekao nemacke i italijanske pritiske i njihov napad na Kraljevinu Jugoslaviju, vec da bi aktivno radio na poboljsanju jugoslovenskog polozaja u evropskim prilikama neposredno pred Drugi svetski rat.
Interesantno je da kralj Petar II navodi da je bio protivnik jugoslovenskog priblizavanja Nemackoj i Italiji u doba Namesnistva i Vlade Milana Stojadinovica i da je sa nelagodnoscu posmatrao porast udela nemackog i italijanskog kapitala u privredi Jugoslavije. Mozemo reci da su njegova politicka shvatanja na liniji shvatanja kralja Aleksandra I. Najznacajniji zakljucci tih shvatanja mogu se svesti na sledece: 1. najveci prijatelj Kraljevine Jugoslavije je njen najznacajniji saveznik u Prvom svetskom ratu - Francuska, 2. najveca opasnost preti nam od Italije, koja se u doba Namesnistva i Stojadinovica sve vise priblizavala Nemackoj i na kraju formirala sa njom evropski revizionisticki blok i 3. velika opasnost preti i od SSSR-a i boljsevickog pokreta u Evropi i u samoj Kraljevini Jugoslaviji. Za ovo poslednje moj licni stav je da je preuvelicana strepnja kralja Petra II. Ako se u doba kralja Aleksandra I moglo reci da su SSSR i njemu podredjena III internacionala, sa njoj podrejenom sekcijom u Jugoslaviji - KPJ, bili protiv Kraljevine Jugoslavije kao "versajske tvorevine", to se ne moze reci za period posle dolaska Adolfa Hitlera i nacista na vlast u Nemackoj 1933. godine. Kompletan evropski, pa i svetski komunisticki pokret izmedju dva svetska rata bio je podredjen drzavnim interesima SSSR-a. "Prvoj zemlji socijalizma" u prvim godinama nakon Prvog svetskog rata nije odgovaralo postojanje Kraljevine Jugoslavije na Balkanskom poluostrvu jer je to bila regionalna sila koja se nasla i po geografskom polozaju i po jakom antikomunistickom stavu kralja Aleksandra I u prvom antisovjetskom eselonu. Kraljevina SHS verifikovana je mirom u Versaju 1919. godine i ona je jedan od profitera u ratu, za SSSR u tom poretku nije bilo mesta. Kasnije, dolaskom Hitlera na vlast SSSR-u nikako nije moglo odgovarati sirenje nacistickog poretka u Evropi i zato i III internacionala i KPJ menjaju politiku prema Kraljevini Jugoslaviji i pozivaju na njeno jedinstvo. Doduse, ne odustaju od temeljne promene poretka, ali se celina zemlje ne dovodi u pitanje u periodu od dolaska Josipa Broza-Tita na celo partije 1937. godine do pocetka Drugog svetskog rata. Naravno, KPJ je bila u to doba ilegalna, ni svi njeni clanovi nisu znali za "cistke" u njenim redovima i odlukama novog CK KPJ, a kamoli mladi kralj Petar II.
Sto se tice samog ubistva kralja Aleksandra I i njegove sahrane, kralj Petar II navodi da je cela zemlja tugovala za njim, od ulaska kovcega u Jesenicama, preko Zagreba do Beograda. Ova slika se u potpunosti slaze sa onim sto se moze procitati u nekim ranije dostupnim svedocanstvima. Kralj Aleksandar I nije bio tako voljen vladar kao kralj Petar I, niti je bio harizmatican i neposredan kao kasnije marsal Tito, ali je njegova tragicna smrt izazvala veliku zalost kod najsirih slojeva u citavoj Kraljevini Jugoslaviji.
Meni su najinteresantniji delovi vezani za dane neposredno pred i posle pristupanja nase zemlje Trojnom paktu 25. marta 1941. godine. Kralj Petar II pise da je bio dobro obavesten o razmisljanjima i odlukama kneza Pavla, kao najuticajnije licnosti u drzavi u to vreme, i ostalih visokih zvanicnika. Kralj Petar II bio je veiki protivnik Trojnog pakta iz ranije opisanih razloga. On pise da odluka o pristupanju paktu nije doneta aklamacijom. Usprotivila su se i ostavku podnela tri ministra - Srdjan Budisavljevic, Vaso Cubrilovic i prof. dr Mihailo Konstantinovic. Interesantna je sudbina tih ljudi nakon socijalisticke revolucije u Jugoslaviji. Demokraticni Budisavljevic bio jedan od tri namesnika koje je kralj Petar II postavio 1945. godine. Uslov za imenovanje namesnika koji su postavili komunisti kralju Petru II bio je da te licnosti nisu "kompromitovane tokom rata" sto ce reci da ni u kakvom vidu nisu pomagale okupatoru i domacim izdajnicima. Budisavljevic je prihvacen kao namesnik bez ikakvih problema. Sam je kasnije pisao da se osecao tragikomicno jer Namesnistvo de facto nije imalo nikakva ovlascenja i prosto je nemoguce bilo zaustaviti pretvaranje monarhije u republiku. Umro je prirodnom smrcu u Jugoslaviji. Cubrilovic je vrlo interesantna osoba nase istorije. U mladosti revolucionar i pripadnik "Mlade Bosne", jugoslovenski orijentisan, ucenik i veliki postovalac Jovana Cvijica, istoricar, profesor Beogradskog univerziteta, akademik, za vreme Drugog svetskog rata nije otisao sa vecinom kolega u emigraciju, nego je ostao u zemlji, gde je odbio da potpise cuveni Apel srpskom narodu generala Milana Nedica, pa je jedan deo okupacije proveo kao zatocenik logora "Banjica". Posle rata, u doba dok je kod nas jos postojalo visestranacje, bio je ministar u dve jugoslovenske Vlade, a zatim se posvetio akademskom radu. Doziveo je duboku starost i umro 1990. godine, u 94. godini. Prof. dr Konstantinovic,, ugledni pravnik i jedan od najboljih poznavalaca gradjanskog prava kod nas, bio je pre rata zagrizeni zagovornik tzv. "politike kompromisa" i autor sporazuma izmedju Dragise Cvetkovica i dr Vladka Maceka o stvaranju Banovine Hrvatske 1938. godine. Bio je veliki prijatelj Slobodana Jovanovica, ali su se upravo povodom sporazuma Cvetkovic-Macek njih dvojica definitivno razisli. Posle rata vratio se iz emigracije i bio je redovni profesor Beogradskog univerziteta. NJegov sin, Radomir Konstantinovic, svojom Filozofijom palanke postao je vise slavljen i optuzivan nego razumljiv onima koji bi da komentarisu njegovo delo.
Dani uoci potpisivanja Trojnog pakta i puca i demonstracija od 27. marta opisani su veoma zivahno i sa dosta dramatike u ovim memoarima, ali ja sam licno stekao utisak da kralj Petar II nije do kraja rascistio neke momente koje bi istoricarima bili od najveceg znacaja. Postoje argumenti i za i protiv da je on znao za zaveru jugoslovenskih oficira protiv Vlade Cvetkovic-Macek. On sam pise da se sa drugovima tajno sastajao i dogovorao o nekim akcijama protiv cina pristupanja Trojnog pakta, ali ne navodi kokretne akcije i krajnje konsekvence. Pise i da je bio upoznat da su se oficiri 25. marta resili na puc, ali ga je sam puc zatekao u krevetu.
Kralj Petar II ocenio je da je neraspolozenje u narodu nakon sporazuma u Becu bilo na vrhuncu. Bez ikakve sumnje vidi se da je bio zadovoljan ishodom puca, ali se cini da ga je ponelo odusevljenje. Evo jednog primera te njegove ponetosti. Ranije sam u jednoj drugoj istorijskoj knjizi naisao na mesto u kome se navodi da je u Kragujevcu 27. marta na demonstracije protiv Trojnog pakta izasao citav grad i da policija nije imala snage da intervenise protiv tolike mase. U memoarima kralja Petra II navodi se (ako nije stamparska greska) 150.000 ljudi na tom skupu! Kragujevac je tada imao 30.000 stanovnika.
Posle Drugog svetskog rata mnogi su zamerali komunistickoj istoriografiji da je preuvelicavala znacaj 27. marta 1941. godine na globalnom planu i podsmesljivo gledali na zvanicne teze koje su ulazile i u udzbenike tih godina, a prema kojima je Hitler ofanzivom u Kraljevini Jugoslaviji i Grckoj izgubio dragoceno vreme za napad na SSSR u najpovoljnijem momentu po njega i da su zato nemacke jedinice zastale u snegu pod Moskvom. Slican zakljucak iznosi, medjutim, i kralj Petar II. On je ponosan na bunt jugoslovenskog naroda i na njegov ucinak 27. marta, bez obzira na potonji aprilski slom.
Iako se u martu 1941. potpuno politicki razisao sa knezom Pavlom, a njegov dolazak na vlast nakon puca znacio je i silazak dotadasnjeg prvog namesnika sa istorijske scene, kralj Petar II sa puno simpatija i razumevanja u svega nekoliko recenica daje ocenu naseg najmocnije politicara u drugoj polovini cetvrte decenije XX veka. On kaze da je knez Pavle prema njemu bio pazljiv kao mentor i da je imao najbolje namere.
Samo krunisanje kralja Petra II opisano je na ceremonijalan nacin, uz isticanje brojnosti odusevljenog naroda na beogradskim ulicama. Kralj Petar II pise da je narod klicao politici odbijanja pakta, a za razliku od istoricara koji negiraju komunisticko ucesce u demonstracijama 27. marta ili ga svode na beznacajno, on pise da je u masi sveta bilo i "mnogo crvenih zastava". Dok je narod, pise u memoarima, mahom klicao dobro poznate parole "Bolje rat nego pakt" i "Bolje grob nego rob", komunisti su skandirali "Vojska s narodom" i trazili savez sa SSSR-om.
Dani od 27. marta do nemackog napada na Kraljevinu Jugoslaviju 6. aprila 1941. godine bili su puni dramatike. Kralj Petar II je posebnu ostricu kritike uperio na premijera, generala Dusana Simovica. On je oslikan cas kao neodlucan, umesto opste mobilizacije bira nepotpunu, a prema Nemcima je snishodljiv i pokusava sve vreme da im objasni da je puc izveden zbog razloga unutrasnje prirode i da se spoljnopoliticka orijentacija Kraljevine Jugoslavije ne menja, a s druge strane je apsolutista i ne da drugima da mu se mesaju u posao.
Ti dani su, meni se cini, verodostojnije i sa vise detalja opisani nego kasniji ratni dogadjaji. Izgleda da je kralj Petar II najveci ratni elan imao u doba do kapitulacije 17. aprila 1941. godine. Dogadjaji iz emigracije najvise se u njegovim opisima svode na ubedjivanje sa Britancima, a potom i sa Amerikancima. Kralj Petar II je predocavao Britancima da se cetnici mnogo vise bore protiv Nemaca i da im za to vreme partizani pucaju iza ledja. Vinston Cercil je, pak, pricao kralju Petru II da se Titova vojska bori junacki, a da na partizane zajedno sa Nemcima kidisu cetnici. Kralj Petar II je ucinio mnogo napora da Saveznici ne napuste cetnike, ali su na kraju Saveznici sasvim stali na stranu partizana.
Zanimljivo je da kralj Petar II istice da su cetnici nastavili da se bore u Jugoslaviji protiv novih komunistickih vlasti i nakon kapitulacije Nemacke 9. maja 1945. godine i to zestoko, iako prakticno bez municije i hrane. Dosadasnji dokumenti, medjutim, pokazuju da su cetnicke jedinice razbijene na Zelengori upravo u danima kada je izvojevana konacna pobeda nad silama Osovine na jugoslovenskom ratistu! O sredine maja cetnici vise ne postoje kao vojna formacija, svedeni su na nekoliko bandi koje ne preduzimaju nikakve akcije i jedini im je cilj da njihovi clanovi prezive i ne predaju se zivi vlastima.
Drugi podatak koji on iznosi je da su nekadasnji nemacki zarobljenici jugoslovenskog porekla nakon oslobodjenja njihovih logora akcijama zapadnih saveznika, tj. onaj njihov deo koji se obreo u Severnoj Americi, bili spremni na akcije protiv komunistickih vlasti u zemlji. Kralj Petar II ih je osecao kao svoje poslednje podanike.
Ja licno imao sam nekoliko rodjaka iz familije koji su posle rata otisli direktno u SAD (jedan cak i u Australiju). Za njih se dugo nije znalo, cak su njihovi potomci primali deciji dodatak kao ratna sirocad i uzivali jos neke privilegije u Jugoslaviji. Kada su se vratili, pricali su da su im Amerikanci i Britanci po oslobodjenju njihovih logora u Nemackoj savetovali da se ne vracaju u Jugoslaviju jer je tamo "komunisticki zulum". Iznoseni su frapantni detalji o ponasanju komunistickih organa vlasti, a obavezni momenti u svim tim propagandnim pricama bili su "silovanje kaludjerica" i vrsenje nuzde politickih komesara u verskim objektima kao primer kako to trebaju da rade ostali komunisti u partizanskim jedinicama. (Dosta od ovoga su koristili hrvatski reditelji u doba Franje Tudjmana kada su prikazivali "crveno mrakobjesje".)
Ono u cemu se njihova kazivanja (a neki od njih su doziveli propast komunizma kod nas i pricali su bez ikakve bojazni tada o onome sta su doziveli u emigraciji) sa pisanjem kralja Petra II ne slazu je osecanje da su ti ljudi bili siti rata. Ako su i iskazivali postovanje prema kralju Petru II, to je bio vise osecaj sazaljenja nad "kraljem bez zemlje" i staro patrijalhalno postovanje autoriteta, pa makar i autoriteta bivse vlasti, nego spremnost da se gine za njega u nekom novom ratu sa komunistima u Jugoslaviji.
Memoari se zavrsavaju 1954. godine. Kralj Petar II u zakljucku istice da je bio na pravoj strani i da je sve svoje napore ulagao u ciljeve drzavnog i narodnog prosperiteta. U svojim staovima ostao je veran generalu Drazi Mihailovicu i cetnickom pokretu. Nad njegovom sudbinom je lamentirao duboko. Zao mu je bilo sto su ga ostavili Saveznici kojima bi, smatra kralj Patar II, on mnogo znacio u novoj podeli karata u Jugoslaviji. Ubedjen je bio da je pravi znacaj cetnickog pokreta prepoznat tek deset godina po zavrsetku Drugog svetskog rata, kada je on mogao da posmatra makartizam u SAD i antikomunisticku borbu Amerikanaca u Indokini. Tim njegovim razmisljanjima o cetnicima i njihovoj upotrebljivoj moci na strani Zapada u "hladnom ratu" zavrsava se feljton "Politike" o memoarima kralja Petra II.

• 1Ovo se svidja korisniku: el86
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

У фељтону у Новостима je комплетно прескочен краљев говор 12. септембра 1944, кад је позвао припаднике ЈВуО да се прикључе НОВЈ под командом Тита. Да ли се нешто о томе говори у књизи, или у Политикином фељтону? Ипак се ради о можда најбитнијој ствари коју је млади краљ урадио.

• 1Ovo se svidja korisniku: el86
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Vatra,
Nazalost ni reci!
Knjigu nisam citao, a i skupa je (1.720. dinara, videcemo, mozda ce cena kasnije malo i da padne). U feljtonu ni reci!
I ja sam se iznenadio posto je to po meni najznacajnija odluka koju je doneo kralj Petar II, uz odluku o napustanju zemlje 1941. godine i imenovanju Namesnistva 1945.
Feljton je izasao u 14 nastavaka, juce je izasao poslednji. Imam utisak da su ga zbrzali jer od danas pocinje novi feljton jednog publiciste o 110 godine od Majskog prevrata 1903.
Feljton, po meni ima tri dela. Prvi deo je, kao sto sam rekao najvise literaran i odnosi se na detinjstvo i odrastanje kralja Petra II zakljucno sa ubistvom kralja Aleksandra I kao svakako najvaznijim dogadjajem iz tog perioda i za njega i uopste u istoriju.
Drugi deo je najdetaljniji. U njemu su opisane promene u zemlji nakon smrti kralja Aleksandra I, politika Namesnistva i Stojadinoviceve i Vlade Cvetkovic-Macek kao i stavovi kralja Petra II o toj politici koji su, najcesce, negativni. Zatim sledi opis zbivanja u zemlji u prolece 1941. godine.
Mislim da su citaoci "Politike" najvise zakinuti za desavanja tokom Drugog svetskog rata jer je dosta zbrzan taj period u feljtonu. Evo koji su dogadjaji tu akcentovani:
1. sastanak kralja Petra II sa Frenklinom Delanom Ruzveltom u Vasingtonu u maju 1942. godine. U poseti je sa njim bio Momcilo Nincic. Kralj Petar II je napisao da je Nincic u to vreme bio potpuno ogluveo i da je komunikacija sa Ruzveltom na tom sastanku bila otezana jer je on morao da se dovikuje sa Nincicem i da mu objasnjava sta Ruzvelt prica. Kralj Petar II kaze da je imao utisak da je Ruzvelt bio naklonjen borbi Jugoslovena protiv nacizma i izneo je niz pohvala na nas racun. Medjutim, poseta je pala u doba bitke kod Tobruka i tada je Cercil insistirao kod Ruzvelta da se sva paznja posvetu vojevanju u Severnoj Africi. Ruzvelt je, stekao je kralj Petar II utisak, gajio simpatije prema Jugoslaviji i obecao je da ce uciniti sve sto moze, ali na osnovu memoara se zakljucuje da je Cercilov pritisak na Ruzvelta bio toliko veliki da Jugosloveni (a ovde je kralj Petar II nema sumnje mislio na cetnike) nisu imali cemu da se nadaju u pogledu skore americke konkretne pomoci.
2. sastanak sa Ruzveltom u Beloj kuci u julu 1942. godine. Ruzvelt je ponovio kralju Petru II svoje simpatije prema Jugoslovenima, a u to vreme kralju Petru II stizali su izvestaji generala Mihailovica o velikim smetnjama koje mu pricinjavaju partizani na terenu i zalbe na to da im udaraju iza ledja kada se oni bore sa Nemcima.
3. sastanak sa Cercilom u letnjikovcu britanskih premijera u Balmoralu. (Ovde se ne navodi datum, ali prema sadrzaju razgovora spreman sam da preuzmem rizik i da ga smestim negde u prvu polovinu 1943. godine). Cercil je bio na rucku, a onda je izdvojio kralja Petra II i pitao ga sta misli o Titu i njegovim partizanima. Cercil je hvalio "izvanrednu borbu" partizana sa nadmocnijim neprijateljem i tokom razgovora nekoliko puta ih je nagradio najlepsim epitetima. Na svaki epitet kralj Petar II je imao nesto da doda, bilo da kritikuje Titovu taktiku (smatrao je da gerilski rat nema smisla ako su zrtve gerilaca vece od gubitaka neprijatelja i sa tako brojnim odmazdama), bilo da umanjuje ucinak partizana (nisu bas to tako veliki uspesi kako Cercil govori) bilo da istakne znacaj cetnika (mnogo se vise bore od partizana, a kada bi imali jos vecu pomoc u naoruzanju bili bi jos efektivniji). Sam kralj Petar II istice da su te njegove ocene Cercilu bile neubedljive.
4. sastanak sa Ruzveltom u novembru 1943. godine u Kairu. Ovaj sastanak odrzan je, sto bi se danas reklo, na marginama, konferencije u Kairu, a ucesce su uzeli Ruzvelt, Cercil i u ime Stare Kine Can Kaj Sek. Do sastanka sa kraljem Petrom II doslo je na Ruzveltov poziv, a njemu je prisustvo i tadasnji jugoslovenski premijer Bozidar Puric. Ruzvelt je imao ambiciju da pomiri Tita i generala Mihailovica, kao sto je uspeo da pomiri zavadjene frakcije u francuskom Pokretu otpora. Imao je kombinaciju prema kojoj bi Jugoslavija bila podeljena na dve sfere - zapadnu sa Titovim i istocnu sa preimucstvom generala Mihailovica. (Mali off: meni je ovaj momenat jako znacajan jer ima kontinuiteta sa nekim potezima buduce amerikce politike prema Jugoslaviji. Naveo bih kao primere onu cuvenu Ruzveltovu izjavu da mu je neverovatno da Jugoslavija opet postoji nakon "Jasenovca" i dolazak Ricarda Niksona u posetu Zagrebu doba bujanja MASPOK-a, kada je hvaljena samo Hrvatska, a Jugoslavija u tom govoru uopste nije spomenuta).
5. sastanak sa Cercilom 10. decembra 1943. godine u Londonu, u zgradi britanske ambasade. Cercil je insistirao da sastanku ne prisustvuje Puric. (U medjuvremenu, odrzana je Teheranska konferencija i II zasedanje AVNOJ-a u Jajcu 29. i 30. novembra. Iz onoga sto pise kralj Petar II vidi se da je bio upoznat sa odlukama i jednog i drugog skupa, cak je citirao i odluke AVNOJ-a o zabrani njegovogi i povratka izbeglicke Vlade Kraljevine Jugoslavije u zemlju, kao i odredbu o narodnom opredljeljenju o tome da li ce zemlja posle rata biti monarhija ili republika. Kralj Petar II pretpostavlja da je Tito bio upoznat sa onim o cemu ce se diskutovati u Teheranu i da je bas zato izabrao ranije pomenute datume za odrzavanje "revolucinarne skupstine" u Jajcu). Na sastanku sa Cercilom odmah su presli na pricu o Titu. Cercil nije obavestio kralja Petra II ni o Jajcu, ni o Teheranu, vec je odmah resio da mu saopsti da misli da bi Tito "mogao da bude njegov covek". Kralj Petar II tada je bio resen da krene odmah u Jugoslaviju, ali mu je Cercil rekao da ne ide odmah, vec za sest meseci, dakle, u prolece 1944. godine. Ukoliko bi, smatrao je Cercil, kralj Petar II otisao u Jugoslaviju odmah, Tito bi bio kompromitovan.
Dalje se navode neke zelje kralja Petra II da sa odabranom ekipom ukrade avion i iskrca se u Jugoslaviju, ali te pripreme su isle kao i njegove pripreme za svrgavanje vlade Cvetkovic-Macek 1941. godine u slucaju da potpisu Trojni pakt. Sve deluje amaterski i kontroverzno opisano.
Dakle, ovaj sastanak sa Cerciloma nakon Jajca i Teherana poslednji je koji opisan. Bukvalno je preskocena citava 1944. godina, i odlazak marsala Tita u Italiju, i sporazum sa dr Ivanom Subasicem, i zajednicko ratovanje partizana i Britanaca u Dalmaciji....
Pretposlednji nastavak feljtona zavrsava se pripremama kralja Petra II za iskrcavanje u Jugoslaviju, a poslednji (jucerasnji) pocinje poslednjim danima cetnickog opstanka na Zelengori u maju 1945. godine!
Kazem, zbrzali su ga propisno!
Za "Vecernje novosti" se ne cudim, njihova uredjivacka politika u tom pogledu je decenijama vec mnogo bliza cetnickom nego partizanskom gledistu na ovaj period istorije. Sada pogotovu. Uostalom, na "Pogledima" su slavili kada je taj list dobio novog glavnog i odgovornog urednika.

• 3Ovo se svidja korisnicima: el86, Gama, sombor
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Večernje novosti su postale glasilo Samardžićevizma....

Sada je na delu prekrajanje istorije - do bola.
Pokušava se predstaviti da su zli komunisti na silu preoteli vlast id a su se srpski heroji - četnici borili za kralja do zadnjeg daha.
Sve što govori suptrotno treba izbrisati.

P.S.
Smrdi mi na pokušaj nametanja monarhije. Živi bili, pa videli...

• 3Ovo se svidja korisnicima: el86, Khaless, sombor
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

@Khaless,
Ne bih o aktuelnim temama, ali cinjenica da je ovo poslednje istrazivanje po kome su monarhisti stigli do nekih 40% ukupnog stanovnistva Srbije nema blage veze sa svim dosadasnjim koje su monarhiste "zakucavale" tu negde oko brojke 13% (plus-minus 5% do 7%). Ovu brojku od 13% nisam uzeo proizvoljno, nego se ona uvek u ozbiljnim istrazivanjima pojavljuje kao referentna brojka po ovom pitanju. Plus po ovom istrazivanju se u klasicnom narodnjackom, populistickom stilu konfrontiraju Sumadija i Beograd. Sumadinci, kao ciljna grupa populisticke propagandne, su vredni, radisni, posteni, patrijalhalni ljudi, a u Beogradu zive neki belosvetski, paraziti, odrodjeni, begunci sa sela, ko zna odakle su se tu naselili i napatili. Sumadinci su vecinom za monarhiju, Beogradjani za republiku. Klasican populizam. Kao u delima Miloslava Samardzica. Sve koji su komunisti streljali automatski se proglasavaju "za cvet srpske inteligencije" ili za "srpske domacine", a cetnici su ubijali samo "barabe", "kockare" i "kurve".
Ne slazem se sa tobom da su "Vecernje novosti" postale sada "glasilo samardzizma" ili kako si ti vec napisao. Uredjivacka politika tog lista varira po drugim pitanjima, ali sto se tice identitetskih i kulturoloskog, oni su desnicari od 2000. godine, pa naovamo. Vrhunac tog nacionalistickog populizma do nivo kica je piskaranje u tom listu uoci, za vreme i neposredno posle referenduma u Crnoj Gori 21. maja 2006. godine.