На данашњи дан, пре десет година, наша репрезентативна кошарка дотакла је звезде. У Индијанаполису, репрезентације тадашње СР Југославије освојила је златну медаљу на Светском првенству. У финалу је савладана репрезентација Аргентине, после продужетака, али оно по чему ће се памтити то такмичење је легендарна победа Југославије над америчким „дрми-тимом" у четвртфиналу.
Остаће упамћено да је Југославија, са Светиславом Пешићем на клупи, на Светском првенству забележила два пораза у групној фази, од Шпаније и Порторика, док су редом падале репрезентације Анголе, Канаде, Бразила и Турске.
После пораза од Порторика, Југославија је имала најтежи пут до финала. Већ у четвртфиналу чекала их је моћна репрезентације САД, предвођена НБА играчима. Иакос у претрпели пораз у групи од Аргентине, улога фаворита се није доводила у питање.
Ипак, тадашњи „дрим-тим" сусрео се са највећом ноћном мором, репрезентацијом Србије, коју је предводио маестрални Бодирога. И даље се памти како је Бели Меџик „слао по бурек" Кармела Ентонија, и низ других потеза којима је излуђивао одбрану Американаца.
Осим њега изузетну партију је имао Предраг Стојаковић са 20 поена, Дивац са 16 и Гуровић са поеном мање. Тог 5. септембра 2002. године у срцу Америке, поклекао је и моћан „дрим-тим", чиме је тотално срушен мит о непобедивости, који су неколико дана раније начели Аргентинци.
Два дана касније Југославија је, после доста муке, у полуфиналу савладала Нови Зеланд са 89:78, и отворила пут финала где ју је чекала Аргентина.
Једине две екипе које су на турниру победиле „дрим-тим", 8. септембра 2002. године бориле су се за злато. Утакмица против Аргентине једна је од најузбудљивијих у историји репрезентације.
Памтиће се по мајсторској игри Дејана Бодироге који је, у тренуцима када је наша репрезентација била на рубу понора, преузео ствари у своје руке, и вратио је у игру.
Последњи секунди меча још су били узбудљивији. Промашен напад за победу, контра Аргентинаца, одузета лопта, фаул над Дивцем, промашаји Дивца са линије са слободних бацања и продужеци, тих неколико секунди нису били препоручљиви за оне са слабим срцем.
На крају, велики противник је поклекао у продужетку, а Југославија је меч добила резултатом 84:77.
Na današnji dan pre petnaest godina košarkaška reprezentacija je osvojila Svetsko prvenstvo u Grčkoj, i tako stigla do četvrte titule svetskog prvaka u istoriji.
Pobedom nad Rusijom u finalu rezultatom 64:62, Jugoslavija se 9. avgusta 1998. godine ponovo popela na krov sveta.
Četiri godine ranije u Kanadi nismo imali pravo učešća, a time nam je onemogućeno da branimo titulu osvojenu u Buenos Ajresu 1990. godine, tako da se slobodno može reći da smo na neki način odbanili tu titulu u Atini.
Željko Obradović nije poveo na ovo takmičenje najbolji tim u tom trenutku, budući da su nedostajali Predrag Danilović, Vlade Divac i Zoran Savić, a i Saša Đorđević je krenuo rovit put Grčke i zaigrao tek u nokaut fazi, što je ispostaviće se, poguralo naš tim ka zlatu.
Grci, koji navodno važe za naše velike prijatelje, su se svojski i domaćinski potrudili da budemo hendikepirani i neigranjem igrača koji su imali grčki pasoš – Peđe Stojakovića, Dragana Tarlaća i Milana Gurovića.
12 'Bogova sa Olimpa', kako su ih 'krstili' domaći mediji, bili su: Dejan Bodiroga (MVP šampionata), Vlado Šćepanović, Saša Obradović, Nikola Lončar, Dragan Lukovski, Miroslav Berić, Aleksandar Đorđević, Željko Rebrača, Predrag Drobnjak, Nikola Bulatović, Dejan Tomašević i Milenko Topić.
Redom su pred 'Plavima' u grupi B padali Portoriko (80:66), Rusija (82:74) i Japan (99:54), tako da smo se sa maksimalnim učinkom domogli druge faze.
Tu je demolirana Kanada (95:65), zatim sledi poraz bez posledica od Italije (60:61) i trijumf nad Grcima (70:62).
U četvrtfinalu se Argentina pokazala kao veoma ozbiljan protivnik, ali je Đorđević na vreme preuzeo stvar u svoje ruke i sprečio iznenađenje (70:62).
U polufinalu je viđena drama protiv domaćina koji su dozvolili sebi da prokockaju ogromnu prednost, a na krilima Bodiroge i Rebrače smo lagano topili prednost i izborili produžetak u kome nije bilo problema (78:73). Bila je to slatka osveta za onemogućavanje Stojakoviću, Tarlaću i Guroviću da nastupe, kao i za zvižduke protiv Litvanije u finalu EP tri godine ranije.
U finalu protiv Rusije, ova generacija je pokazala snagu da pobeđuje i kada ne ide najbolje. Rusi su do finala došli na volšeban način eliminisavši Ameriku košem Panova 'coast to coast' u poslednjoj sekundi i bili veoma motivisani.
Međutim, junak nacije postao je Željko Rebrača. Prvo je 32 sekunde pre kraja susreta, kod rezultata 57:56 za Jugoslaviju, nezapamćenom blokadom sprečio siguran koš Mihajlova a u sledećem napadu je posle promašenog slobodnog bacanja Topića bio najviši pod protivničkim košem i poentirao. Jugoslavija je tada povela sa 60:56 i definitivno rešila pitanje svetskog prvaka.
Usledio je veličanstven doček isped Savezne Skupštine u Beogradu, na kome autor ovog teksta bar deset minuta nije osetio tlo pod nogama usled opšte euforije koja je nastala u trenutku kada su se heroji pojavili na balkonu.
Četri godine kasnije u Indijanopolisu je odbranjena titula svetskog prvaka pod komandom Svetislava Pešića i to je poslednje zlato koje je košarlaška reprezentacija osvojila u seniorskoj konkurenciji.
Citat:Dokumentarni film "Bili smo prvaci sveta" imaće domaću premijeru 5. decembar (20h) u zradi Muzeja jugoslovenske kinoteke (Uzun Mirkova 1) u Beogradu.
Citat:Prvi i poslednji put jedna selekcija naše zemlje do 20 godina postala je prvak sveta u Čileu 1987. godine. Tadašnja Jugoslavija je od 10. do 25. oktobra nanizala pet pobeda, u finalu posle penala savladala tadašnju Zapadnu Nemačku i okitila se zlatom.
