Од 24. марта 1999. године НАТО је пуних 78 дана водио рат против СР Југославије, већ ионако опхрване ранијим сукобима и дуготрајним економским санкцијама. Укупан број становника 19 земаља НАТО-а премашивао је у том тренутку бројку од 11 милиона грађана СР Југославије за 65 пута, годишњи војни буџет НАТО-а био је тада 25 пута већи од целокупне југословенске економије, а оружане снаге НАТО-а биле су од југословенских веће 35 пута. Па, ипак, Милошевићев коначни уступак изненадио је многе у НАТО-у и изазвао огромно олакшање од Вашингтона до Анкаре.
Да ли је за тај потез бацања пешкира у ринг криво бесомучно бомбардовање наше земље, у трећој фази рата директно и по цивилним циљевима, или је пресудила претња копненом инвазијом, губитак подршке Јељцинове Русије у пресудном моменту, или је кључна ствар заправо била то што је НАТО могао да бесконачно и некажњено настави с бомбардовањем? Док је југословенска војска прошла с релативно малим жртвама, електро-систем државе и саобраћајнице претрпели су тешка оштећења и лако су могли да буду потпуно уништени да се бомбардовање наставило. Претња самим темељима српске привреде натерала је Београд да промени мишљење. Успут је Запад изблефирао Милошевића да ће Београд и остали градови у Србији из ваздуха бити сравњени са земљом и да затим следи копнена инвазија и потпуна окупација Србије.
Веровање елите у Србији да је НАТО спреман да уништи урбану Србију била је обична будалаштина или намерно пласирање таквих информација, односно изговор за давање Косова Албанцима после дозираног бомбардовања. Јер, западне ваздухопловне снаге нису ратовале на такав начин барем не у последњих 30 година, то није рађено ни за време рата САД против Северног Вијетнама. Ханој и Хајфонг никада нису „тепих” бомбардовани. Намерно и масовно убиство цивила изазвало би шок широм држава чланица НАТО-а, шок јавности, а тога су се у главном штабу Алијансе доста прибојавали.
С друге стране, Јељцинова Русија напустила је СР Југославију у последњем тренутку када је изасланик Кремља Виктор Черномирдин ставио до знања Милошевићу да Кремљ сада подржава став НАТО-а. При томе је Черномирдин информисао Милошевића и да НАТО убрзано спрема копнену офанзиву на нашу земљу. Тренутак када је Москва променила страну врло је интересантан, јер тада НАТО још уопште ни није постигао сагласност о копненој инвазији Југославије. Било је много недоумица и отпора, Пентагон је био против, једино су Британци на томе инсистирали.
Но, нико на терену још није имао довољно снага за такав подухват. Америчке обавештајне службе подвалиле су руским политичарима, амерички изасланик Строуб Талбот преварио је Черномирдина, а овај онда Милошевића. Или је Черномирдин све то знао и одиграо, уз сагласност Кремља, заједничку игру с Американцима? Или су свему томе „кумовали” и неки југословенски генерали, у доста „пријатељским” односима с британским службама?
У копненој инвазији СР Југославије, према плану „Браво-минус”, или како су га у Белој кући звали „Весов план” по генералу Веслију Кларку, врховном команданту НАТО-а, требало је да учествује око 175.000 америчких и британских војника. Пентагон није крио ентузијазам према том плану, сви који су га у Пентагону видели били су скептични, посебно је био критичан начелник Здруженог генералштаба генерал Хенри Шелтон. Секретар за одбрану Виљем Коен био је енергично против копненог напада на СР Југославију, али су Клинтонов тим за националну безбедност и британски премијер Тони Блер били за то. Клинтон се у телефонском разговору с Блером 23. маја сложио да се Солани изда наређење да формулише детаљан план копненог удара. И Италијани и Немци дискретно су били за ту опцију, Французи се нису отворено противили, али су сматрали да нема времена да се она припреми пре зиме.
Лондон је саопштио Вашингтону да Британија може да пошаље највише 54.000 војника и око 100 тенкова регуларне армије и територијалне војске. План „Браво-минус” имао је пет опција: слање више хиљада војника хеликоптерским десантима у средиште Косова, чиме би покушали да раздвоје југословенске снаге, затим улазак јединица НАТО-а из Македоније у Прешевску долину, па онда на Косово. Копнени удар из Македоније био би велики политички проблем за Скопље, Македонија је јавно саопштила да неће дозволити употребу своје копнене територије. Трећа опција била је пролаз код Качаника кроз клисуру, односно да се оклопним трупама крене кроз планински пролаз такође из правца Македоније, што је била за нападача врло тешка варијанта јер је све било минирано.
Четврта опција био је напад из Албаније, због тога је америчка инжењерија почела да гради и поправља путеве према Косову. Заправо, један правац копненог наступања НАТО-а требало је да буде од Скадра ка Призрену, уз реку Дрим, долину Барде до граничног прелаза Врбница. На том путу била су два моста, оба је наша војска спремила за рушење. Југоисточно је долина Пагаруша. Други правац требало је да води од Кукса у Албанији преко Лика и Фијерзе брдовитим и планинским тереном уз границу све до места Зуб. Та два пута била су једини правци за копнену инвазију НАТО-а из правца Албаније према Косову. Али, за било који копнени удар противник је морао да претходно контролише управо долину Пагарушу, јер оба пута иду њеним ободом, она је паралелна с границом, неких 14 км унутар југословенске територије. У долини Пагаруше биле су укопане и добро маскиране наша 549. моторизована бригада и 52. артиљеријско-ракетни пук ПВО. И пре него би копнене снаге НАТО-а стигле до те долине два моста била би срушена.
Пети сценарио је предвиђао да се инвазиона војска прво прикупи у Мађарској и да се онда са севера покуша улазак у Србију уз истовремене нападе и с југа. И све то уз истовремено бомбардовање Србије из ваздуха. Ради спречавања хуманитарне катастрофе на Косову? Коначни циљ је био да у року од 90 дана НАТО војници дођу на терен и поразе Србе и Југославију до краја октобра. Удар из правца Мађарске дуж река Дунава и Тисе била је радикална верзија плана „Браво-минус”, али је НАТО знао да је подручје између Дунава и Тисе било минирано и поседнуто нашим јаким мешовитим противоклопним снагама. Управо на том правцу је и бивша ЈНА увежбавала одбрану од напада снага Варшавског уговора из правца Балатона. Модел успешне одбране од технички надмоћнијег противника. Београд је у Војводини за одбрану поставио пет дивизија, док би за одсудну одбрану могао да привуче још две дивизије, као и још једну из стратешке резерве Врховне команде. НАТО је на том делу фронта планирао да развије у првом ешелону четири дивизије, док би две дивизије оставио у Македонији и Албанији за случај југословенског контраудара. Иначе, Војска Југославије је управо због кружне одбране државе главнину својих снага и стратешку резерву држала јужно од Београда, западно од реке Мораве, северно од Космета, источно од Црне Горе, око Крагујевца и Краљева...
За НАТО је био проблем што концентрација њихових великих војних ефектива није била могућа не до октобра месеца, већ ни до краја децембра, а онда би се све то морало да се одложи до пролећа јер терен уз југословенско-албанску границу није проходан зими. Зимско време знатно би отежало и употребу авијације НАТО-а. За инвазију Југославије радикалног карактера по плану „Браво-минус” било је потребно најмање 12 тешких НАТО дивизија с пуном логистиком. А већ се скоро закорачило у лето.
Јер, да би се немачки Бундесвер припремио за копнени напад на нашу земљу из правца Мађарске била су потребна четири месеца, за САД и Велику Британију тај период припрема износи шест месеци. Проблеми географије, логистике и времена нису ишли у прилог „Весовом плану”, али све то као да нико није знао, или није смео, или није хтео да каже Слободану Милошевићу. Да ли бисмо ми, ипак, у Србији све то и издржали?
Не знам, али у овој земљи је било доста оних који су годинама били добро плаћени да све то и знају...
Мирослав Лазански
објављено: 24.03.2013
A evo i iz hrvatskog ugla, tj. analiza od Advance.hr. Prekopiracu je celu, pa da mogu i neregistrovani clanovi da je procitaju:
Citat: Obljetnica NATO agresije na SRJ: početak ere intervencionizma
Marjanović, Kubik
vrijeme objave: Nedjelja - 24. Ožujak 2013 | 18:00
(45)
D. Marjanović: imperijalizam i tabu teme
(Ovo je uvod na tekst kolege Kubika o obljetnici NATO agresije na SRJ)
Nije tajna kako je NATO-ovo bombardiranje države koja se tada nazivala Savezna Republika Jugoslavija već 14 godina poprilično neistražena tema u Hrvatskoj. Imajući u vidu okolnosti i ratove na prostoru bivše SFRJ koji su prethodili, to nije nikakvo iznenađenje. Također nije tajna kako znatan broj stanovnika u Hrvatskoj još uvijek NATO-ovu agresiju protiv Miloševićevog režima doživljava kao "opravdanu".
Ovo je skliski teritorij, prostor koji na glavni ispit stavlja ljudsku vrlinu koju nazivamo anti-imperijalizam. Dakako, sve svjetske događaje često, čak i nesvjesno, promatramo u širem kontekstu okolnosti koje prethode ili koje se nameću. Ipak, vrijeme bi trebalo - pa i za one najtvrdoglavije - sa sobom nositi i određenu dozu propitkivanja, ako već ne kompletnog revizionizma.
Pitanje svih pitanja je ovdje bolno jednostavno - ustrajemo li na stavu ili smo i sami oportunisti koji ćemo stavove izvijati prema konkretnim slučajevima i potrebama? Može li se reći kako je bombardiranje Tripolija bila imperijalistička agresija dok je bombardiranje Beograda humanitaran intervencionizam? Neki mogu spojiti ove dvije konstatacije u sasvim prirodan i subjektivan stav. Nažalost, sve upućuje da bi takav odnos prema regionalnoj i svjetskoj novijoj povijesti mogao potrajati još jako dugo, mada je u potpunosti pogrešan.
Kritika imperijalizma nije - što god neki mislili - favoriziranje njihovih rivala. Kritika imperijalizma je obrana samoodređenja u najosnovnijim crtama, čak i kada to samoodređenje ne postoji - valja obraniti prostor na kojem isto jednog dana može djelovati. Imperijalistička agresija nije privremeno ispuštanje bombi na glave civila, mada je to najgrozniji i najeksponiraniji čin, agresija se nastavlja na gotovo bezbroj manje vidljivih i suptilnih načina - počevši od kontrole medija, uvođenja vlastitih ekonomskih doktrina do direktne eksploatacije i korištenja teritorija u neo-kolonijalne svrhe.
Upravo tako - imperijalistička dominacija može krenuti i u potpunom odsustvu direktne vojne agresije. Tamo gdje vojno razaranje nije bilo potrebno, imperijalistička dominacija nametnula se "mirnim" putem. Priče o balkanskim ratovima 90-ih trajati će još desetljećima i koristiti će se u gotovo svakoj predizbornoj kampanji ili u vrijeme ekonomske nestabilnosti, no konačan ishod za cijeli prostor je isti. Nijedna nova država na prostoru bivše SFRJ u zadnjih 20 godina nije uspjela ostvariti autonomnu gospodarsku i političku vlast.
O 90-ima se, izgleda, zadnjih mjeseci priča zaista puno. No predložak je gotovo svugdje isti - rasprave počinju i završavaju u uskim gabaritima mikroklime, u okviru nekog svijeta koji kao da nije fizički i na sve druge načine povezan s ostatkom planete. Ništa novo, često se teške teme probavljaju najlakše kada se pojednostave do najprostijih faktora. Sličnu situaciju danas pratimo i u našem širom susjedstvu, u Siriji, gdje se mnogi bave pitanjima kao što su "tko je sunit, šijit, alawit ili kršćanin?". Mnogima, zaista mnogima, kojima te misli stvaraju dnevnu preokupaciju, gotovo nikada ne padne na pamet da su upravo njihove sektaške podjele kao "idealno stvorene" za neku jaču silu koja odlično koristi te detalje protiv njih.
Takav način razmišljanja je dugotrajan, ne zato što su ljudi glupi ili kronično tvrdoglavi, već primarno zbog toga što se jedan te isti način razmišljanja beskrajno ponavlja. Takav stav tada više nije jedan, nego jedini. Slično je i s bombardiranjem SRJ 1999.
Ipak, mada to nekima još uvijek bila "tabu tema", bombardiranje SRJ mora se sagledati striktno objektivno, prije svega s ciljem shvaćanja šireg konteksta, cijele jedne ere koja je nastupila padom Berlinskog zida i krenula sa svojom provedbom upravo 1999. Govorimo o vojnom napadu koji je pokrenut bez odobrenja UN Vijeća Sigurnosti - dakle, o važnom presedanu koji će obilježiti svih narednih 14 godina.
Lenjin je imperijalizam nazvao "najvišim stadijem kapitalizma" - štogod mislili o vođi Oktobarske revolucije, u ovome je bio sasvim u pravu. Živimo, kako i drevna kletva kaže, "u zanimljivim vremenima" i svjedočimo proširenju kapitalističke ekonomije na cijelu planetu, a samim time vojni imperijalizam postaje sastavni dio, kotač, kojim održavaju aktualnu ekonomsku doktrinu na životu. Bez silne imperijalističke vojne snage već bi svjedočili stvaranju više-polarnog svijeta, a on je ujedno i glavna točka puta prema nekom pravednijem društvu, sistemu u kojem bi radnici vodili glavnu riječ, a ne nametnute elite.
Stoga je vrijeme da i stvari počinjemo nazivati pravim imenom, čak i onda kada nam se sugerira da su "tabu", a pravi naziv po pitanje aktualne teme je ovaj: bombardiranje SRJ 1999. godine bila je nedopustiva vojna agresija NATO saveza primarno usredotočena na ostvarivanje interesa tog istog saveza i svaka časna osoba trebala bi najstrože osuditi ovakvu agresiju, kao i sve druge vojne agresije, bez imalo zadrške.
Marijan Kubik: AGRESIJA NA SRJ 1999. GODINE
Na Saveznu republiku Jugoslaviju 24. marta 1999. godine obrušila se najveća vojna mašinerija koja je od Drugog svetskog rata do danas pokrenuta protiv jedne suverene zemlje. Prve eksplozije do kojih je došlo posle napada NATO alijanse označile su kraj međunarodnog prava, suspendovali povelju UN i otvorile novu tužnu stranicu svetske istorije. Lideri NATO zemalja na delu su dokazali da za imperijaliste ne važe ni osnovne odredbe međunarodnog prava. Agresijom NATO alijanse flangrantno su prekršeni povelja OUN, međunarodno ratno i humanitarno pravo i mnogi drugu međunarodni pravni dokumenti, od konvencija iz oblasti ekologije i međunarodnog humanitarnog prava do konvencija o zaštiti civila u ratu.
Na Saveznu republiku Jugoslaviju i njenih 12 miliona stanovnika nemilosrdno se obrušila najmoćnija svetska sila. SRJ se našla na udaru 19 najrazvijenih zemalja zapada - članica NATO pakta, na čelu sa SAD. Tadašnji vrhovni komandant NATO-a general Vesli Klark je na američkoj televiziji CBS, kasnije cinično priznao: "Razlog napada nije bilo Kosovo, u osnovi, to nije imalo nikakve veze ni sa etničkim čišćenjem, to je bila bitka za budućnost NATO-a i za kredibilitet SAD kao sile na svetskom planu".
Opšti odnos snaga SRJ i angažovanih NATO snaga bili su neuporedivi i krajnje nepovoljni po SR Jugoslaviju - prostorni odnos bio je 228.000 : 1 km kvadratni ; po broju stanovnika (u milionima) 67:1; državni budžet (u milijardama dolara) 860:1. Odnos borbenih efektiva u broju angažovanih snaga i tehničko - tehnološkom smislu bilo je nemoguće upoređivati. Borbeni sistemi i sredstva ratne tehnike Vojske Jugoslavije bili su u tehnološkom zaostatku u odnosu na agresora za oko 30 godina.
Bio je to potpuno asimetričan rat i pripada grupi najneravnopravnijih ratova u istoriji ratovanja.
NATO je zvanično pokrenuo rat protiv tadašnjeg jugoslovenskog predsednika Slobodana Miloševića. Tadašnji državni sekretar SAD Medlin Olbrajt tvrdila je da "Ako Vojska Jugoslavije bude u sukobu sa NATO od nje neće ostati ništa. Dovoljna su dva šamara da se Milošević preda". Svako je bio svedok da je agresija na SR Jugoslavija bila po svojoj suštini totalitarni rat, NATO nije bombardovao Milosevića već je svesno vodio rat protiv civilnog stanovništva sa trajnim posledicama po čoveka i životnu okolinu.
Agresija na SR Jugoslaviju vratila je svet u eru militarizacije svetske politike sa monopolom jedne svetske sile-SAD. Svaka objektivna analiza pokazuje bi da bi svi politički ciljevi koji su formalno isticani kao motiv za agresiju bili uspešnije ostvareni bez korišćenja vojnog faktora. Jasno je da rat i agresija nisu bili u funkciji ostvarivanja političkih ciljeva već su politički ciljevi (navodno smirivanje krize na Kosovu i Metohiji i zaštita prava Albanskog naroda na KiM) izmišljeni samo da bi se legitimisala oružana agresija u okviru koje je trebalo inaugurisati jednu potpuno novu doktrinu Atlantskog saveza - doktrinu intervencionizma.
Stvarnost je nažalost pokazala da je agresija na SRJ bila samo uvod u slične ratove koji su se vodili kasnije protiv Avganistana, Iraka i Libije, a danas i protiv Sirije. Koliko je zaista reči bilo o zaštiti prava Albanaca na Kosovu i Metohiji jasno govori činjenica da je agresija iz vazdušnog prostora na SRJ bila isplanirana još u leto 1998. što potvrđuje izjava Džejmsa Rubina data 3. avgusta 1998: "Planovi su gotovi za agresiju. Potrebna je samo politička odluka i agresija može da počne." , dok je bivši ambasador SAD u SRJ Vilijam Montgomeri, u specijalnoj emisiji RTS (11. marta 2007.god.) nedvosmisleno je priznao: "Agresija na Srbiju imala je za cilj da Kosovo postane samostalna država". Nekadašnji generalni sekretar NATO-a Džordž Robertson je u Strazburu, 19. oktobra 1999. godine, izjavio: "Naravno, osim što smo branili naše vrednosti, branili smo i naše strateške interese".
NATO intervencija je sa svojih ognjišta proterala blizu 250.000 ljudi, razorila 986 civilnih objekata i upotrebila blizu 30.000 tona eksploziva u ubojnim sredstvima, uključujući i ona sa osiromašenim uranijumom, čime su izazvali najveću ekološku katastrofu u Evropi sa trajnim posledicama. SRJ je tih dana bila pretvorena i u svojevrstan poligon za probe dejstava novo proizvedenog oružja i onog čija je proizvodnja i upotreba, prema međunarodnim konvencijama, zabranjena.
Nikada ne sme biti zaboravljeno surovo bombardovanje Niša, Surdulice, Novog Pazara, Ćuprije, Varvarina i Aleksinca, jer je tada ubijeno i ranjeno najviše civila, ali ni dejstva po izbegličkim kolonama, vozovima, autobusima, bolnicama, školama, domovima kulture, televizijskim kućama i drugim civilnim objektima. Propagandisti NATO-a zgroženoj svetskoj javnosti nudili su priču o kolateralnoj šteti dok je civilno stanovništvo trpelo najveće posledice jednog besmislenog rata i vojne avanture.
Ukupna materijalna šteta u SRJ procenjena je na više od 100 milijardi dolara.
NATO je tokom agresije uništio ili oštetio 1.026 civilnih objekata. Potpuno je razorio 7 industrijskih i privrednih objekata, 11 energetskih postrojenja, 38 mostova, 28 radio i TV-repetitora, 470 km puteva i 595 km pruga. Oštećeno je 19 bolnica, 20 domova zdravlja, 18 dečjih vrtića, 69 osnovnih i srednjih škola, 29 manastira i 35 crkava.
NATO je agresiju započeo sa 464 letelice, a završio sa 1.040. One su lansirale više od 400.000 projektila, a SRJ je gađana i sa 1.000 krstarećih raketa. Ukupna masa ovih ubojnih sredstava je oko 22.000 tona.
Snage Vojske Jugoslavije su od 24. marta do 10. juna imale 753 poginulih: 589 vojnika i 172 policajca.
NATO je tokom 78 dana agresije na SRJ ubio oko 2.000 i ranio oko 10.000 civila.
VRHUNAC NATO CINIZMA – ZABORAVITE BOMBARDOVANJE
Bivši nemački ambasador u Srbiji Volfram Mas izjavio je na konferenciji o NATO u Beogradu 2010. godine da Srbi moraju svojoj deci da objasne da je bombardovanje bilo ispravno, kako ona u budućnosti ne bi mrzela Atlantsku alijansu - "Moram da kritikujem vlasti u Srbiji što i same još uvek koriste termine poput 'NATO bombardovanja'. Zamislite da šetate ulicom Kneza Miloša i da vas vaše dete upita: "Tata, ko je ovo uradio?". Vi ćete mu odgovoriti: 'NATO'. I šta onda očekujete od tog deteta da misli o NATO-u?".
NATO agresija na Balkanu i dalje se nastavlja, ovaj put drugim sredstvima. Imperijalistička politika 'zavadi pa vladaj' i dalje na Balkanu ostvaruje svoj puni zamah. Ulažu se ogromna finansijska sredstva u cilju promene istorije, politike i kolektivnog sećanja. Danas se od nas očekuje da se izvinimo NATO paktu što nas je tukao.
Citat: Beograd -- Srbija će u presudnoj osmoj rundi pregovora sa Prištinom insistirati na pet najvažnijih izvršnih nadležnosti za Zajednicu srpskih opština.
Citat:oš jednom prst u oko Berlin je u utorak stavio Beogradu. Nemački poslanik i predsednik Parlamentarnog komiteta za spoljne poslove Evropskog parlamenta Elmar Brok izjavio je da je međusobno priznavanje Kosova i Srbije poslednji uslov na njihovom dugom putu ka učlanjenju u EU.
"Kosovo i Srbija treba da postepeno smanjuju napetosti u odnosima i da u kasnijim fazama priznaju jedni druge. U EU ne mogu biti dve zemlje članice koje se međusobno ne priznaju, jer je to nemoguće sa zakonskog i političkog aspekta", poručio je Brok.
Koliko sam ja ukapirao ovog puta se nudi manje nego što je nudio i ahtisarijev plan...
Koliko se sećam mi nismo ni to prihvatili što je Ahtisari nudio.
Verovatno je ovo poslednja ponuda ako ovo ne prihvatimo više ništa neće ni nuditi.
Mislim da će ako ovi naši i ovde naprave glupost možemo očekivati porast tenzija i da Tači stvari počne ponovo da rešava oružjem.
Bolje je ili da prihvate ili da se lepo okrenu zemljama Briksa i izgovore: Putine oprosti nećemo više nikada a sada pomozi ako Boga znaš.
Manje bi se obrukali pred Bogom i pred ljudima.
situacija je na Kosovu ponovo ili ili.
Teško narodu južno od Ibra, njih gotovo i da ne pominju.
Ne vidim kako je bolje da prihvate. Ako vec ne mogu da dobiju ni to malo sto traze, bolje je da se potpuno povuku iz pregovora i kazu mi ne prihvatamo i gotovo. Prica o Kosmetu ne moze da se zatvori bez Srbije i njenog pristanka, inace ne bi smo ni bili izlozeni ovolikom pritisku. Kada se jednom stavi potpis onda je sve gotovo. Prvo treba resiti problem prava Srba na Kosmetu, a zatim i pitanje nase imovine dole. Da li neko stvarno misli da ce to pitanje biti reseno u nasu korist posto potpisemo nesto.
Ovo je tekst iz 2012:
Citat:
Imovina na Kosovu i Metohiji na koju Srbija polaže pravo vredi više od 200 milijardi dolara, rečeno je danas Tanjugu u Privrednoj komori Srbije (PKS), koja je pozdravila nove aktivnosti države radi zaštite tih interesa.
Kancelarija Vlade Srbije za Kosovo i Metohiju podnela je Ustavnom sudu Srbije zahtev za ocenu ustavnosti privatizacija na celoj teritoriji KiM u periodu od 1999. godine do sada.
- Pitanje imovine je utemeljeno na Rezoluciji UN 1244, ali i u svim drugim dokumentima kao civilizacijsko dostignuće i PKS pozdravlja sve aktivnosti države koje štite interese srpske privrede na KiM - izjavio je direktor Biroa za regionalnu saradnju u PKS Milivoje Miletić.
On je posebno istakao da treba imati u vidu koliko je Srbija u prošlosti ulagala u razvoj kosovske privrede, ali i da se država do sada nije dovoljlno bavila institucionalnom zaštitom svoje imovine na tom području.
Vrednost imovine oko 1.500 do sada privatizovanih srpskih firmi na KiM procenjuje se na više od 1,5 milijarde dolara, pokazuju podaci PKS.
Miletić je naveo da su ostala uglavnom preduzeća u sredinama gde je većinsko srpsko stanovništvo i da ta imovina vredi, prema nekim procenama, oko dve milijarde evra.
Kosovska poverilačka agencija, prema njegovim rečima, ceo proces privatizacije vodi na nezakonit način.
- Šta država može da učini, u svakom slučaju da zahteva od relevantnih međunarodnih institucija da se taj proces jednostavno poništi i uvaže legitimni interesi poverilaca koji su učestvovali u stvaranju te imovine - naveo je Miletić.
Preduzeća iz Srbije imaju određena potraživanja, jer su ulagala na KiM tako što su otvarala svoje nove pogone ili posebne firme, a sada kosovske vlasti prodaju njihovu imovinu ne vodeći računa o interesu svih poverilaca, objasnio je on.
Taj metod podrazumeva da kosovska agencija od nekog preduzeća izdvoji ono što može da se stavi u funkciju i formira ćerku firmu, a ono što ostane odnosno matično preduzeće ugasi, pa poverioci ne mogu da se namire.
U nekim preduzećima koja nisu bila skroz društvena, kako je rekao Miletić, kosovske vlasti su menjale vlasničku strukturu, tako što su prvo ta preduzeća proglasile društvenim i dale sebi pravo da upravljaju i raspolažu imovinom.
- UNMIK je imao ingerencije samo da upravlja tom imovinom, a bilo je primera da je sa imvoinom i raspolagao - kazao je Miletić.
On je podsetio da je stara Jugoslavija mnogo ulagala u razvoj Kosova preko Fonda za razvoj i Fonda za nedovoljno razvijene delove zemlje, a najviše u elektroprivredu, gde je uloženo oko 5,5 milijardi dolara.
Naša preduzeća su, prema njegovim rečima, pokušala pojedinačno da reaguju određenim žalbam prema kosovskim institucijama, medjutim, nije bilo nikakvih rezultata.
- Ekonomija na Kosovu je u katastrofalnom stanju iako njihovi zvaničnici ističu da je to stabilan ekonomski sistem - rekao je Miletić i dodao da KiM ima prosečnu nezaposlenost oko 50 odsto, dok je u srpskim sredinama nezaposleno čak 90 odsto stanovništva.
Nivo pokrivenosti uvoza, izvozom na KiM, prema njegovim rečima, iznosi samo desetak odsto, a budžetske potrebe se nadoknađuju donacijama iz inostranstva.
Struktura razmene robe izmedju Kosova i drugih delova Srbije izgleda ovako, kada je u pitanju otprema sa Kosova u pitanju su simbolične količine, a obrnuto je, u prethodnih nekoliko godina bila oko 400 miliona dolara godišnje, s tim što je bila nešto manja u 2010. i 2011.
PKS procenjuje da je ukupan obim razmene moguće podići dva ili čak tri puta u odnosu na sadašnji nivo.
Područje KiM ima izuzetne prirodne resurse - oko 580.000 hektara obradvih površina i izuzetno velike rezerve uglja od oko 15 milijardi tona, istakao je on.
Miletić je podsetio da je Kosovo i Metohija nekada imalo poseban status u državi i da je izmedju 1957. i 1979. ostvaren izuzetno visok rast privredne aktivnosti, sa stopom od 6,8 odsto, s obzirom da je ulagano izmedju 1,5 i dva odsto društvenog proizvoda.
Preduzeća iz centralne Srbije na KiM imaju više od 1.350 objekata - PTT 130, ŽTP 55, EPS 18 i Srbijašume 45, a samo imovina EPS - a se procenjuje na oko tri milijarde evra.
Fond za razvoj Srbije ima vlasničke udele u oko 150 preduzeća na KiM u vrednosti većoj od 140 miliona evra.
Da li bi iko normalan dao nesto sto vredi 200 milijardi dolara za saku magle nazvanu datum pocetka pregovora? A evo i teksta na istu temu iz Vecernjih Novosti od pre par dana:
Citat:Косово је срце Србије, али поред светиња, у јужној покрајини налази се и десетине милијарди евра вредна државна имовина, због које ћемо тек ломити копља са Приштином и тзв. међународном заједницом.
Преговри о политичком решењу на Косову и Метохији потпуно су у други план потиснули питање 376 државних предузећа, рудника и имања, што потенцијално отвара нове могућности за притисак на Београд.
Очекује се да би већ за неколико месеци могло да дође до првих разговора на ову тему, иако су косметски Албанци до сада неовлашћено већ продали велики број фирми, на које право полаже Србија. Према подацима Републичког геодетског завода, у државном власништву је и 319.256 хектара, односно 29 одсто укупног земљишта у Покрајини. Министар спољних послова Србије Иван Мркић најавио је да ће се ове године расправљати и о државној имовини на Космету, а остаје да се види да ли ће се од Београда тражити уступци за бриселски курс.
- Вредност српске имовине на Космету је огромна и било какво попуштање по овом питању би био знатно већи губитак за земљу него изостанак датума за преговоре са Европском унијом, који сам по себи не значи ништа – упозорава економиста проф. др Слободан Комазец.
Не треба заборавити да је држава Србија од 1960. до 1990. инвестирала у Косово чак 17 милијарди долара.
- То је урађено преко југословенског Фонда за кредитирање бржег развоја недовољно развијених подручја и аутономних покрајина, али и Фонда за подстицање развоја САП Косова. Зато је једини компромис на који Београд може да пристане заједничко управљање одређеним предузећима – сматра Комазец.
После 1999. године, предузећа на КиМ, осим оних у северном делу, преузели су припадници ОВК. Док противправно продају српске фабрике, Албанцима не смета што Србија плаћа спољни дуг Косова настао зајмом за улагање у предузећа на КиМ од око 1,2 милијарде долара. Отписом око 500 милиона долара на име потраживања Париског и Лондонског клуба поверилаца, отплатом 130 милиона долара из буџета и отписом дуга Светске банке, стање дуга је око 630 милиона долара.
Минералне резерве
Према проценама Светске банке, вредност минералних резерви на Космету је више од 19 милијарди долара. Укупна вредност косовских резерви лигнита процењује се на 14,7 милијарди тона (5. на свету), што је и 71 одсто укупних резерви Србије.
Албнаци су до сада продали 1.358 фирми, чија је вредност у Првиредној комори Србије процењена на више од 1,5 милијарди долара. Косовска агенција је ове фирме продала за мање од 300 милиона евра, што значи да су дате у бесцење. Званични Београд је без успеха неколико пута покушао да интервенцијом у Уједињеним нацијама, као и дописима Унмику и Еулексу, заустави продају предузећа.
Приштина не жели да уступи по питању имовине већ интензивно ради на продаји великих компанија као што су Пошта, Телеком, Трепча и Брезовица. Канцеларија за Косово и Метохију обратила се и Уставном суду Србије да оцени уставност приватизација на целој територији покрајине.
- Иако и ово није начин да се заустави продаја, може се макар ставити до знања да Србија неће признати самовољне потезе Приштине у приватизацији – сматра Комазец.
Отежавајућа околонст је и у томе што је претходна влада прихватила да је за Београд најважнија мисија на Косову – Унмик, а која не оспорава албанску приватизацију. Србија овај проблем не може да реши ни пред Међународним судом правде, јер се тамо воде спорови само међу државама, што би било индиректно признавање Косова, а за арбитражу је неопходан пристанак и Београда и Приштине.
У Канцеларији за Косово и Метохију нам је потврђено да се припрема неколико радних група (адвокати и представници државних органа) које ће покушати да оспоре приватизације.
Са Косова и Метохије је после 1999. избегло више од тридесет хиљада српских породица, а вредност имовине коју су тамо оставиле процењује се на најмање 4 милијарде долара. Косовска агенција за приватизацију крши и људска права, с обзиром на то да је огласила откуп станова који су припадали српским, односно југословенским компанијама, иако су ти грађани већ једном откупили свој кров над главом.
Телеком меркала и Олбрајтова
Имовина предузећа Телеком Србија на Косову је посебна прича. Приштина је још 2010. покушала да приватизује ту компанију, под називом Поште и телекомуникације Косова (ПТК), али се Телеком Србија тада огласио у “Фајненшел тајмсу” обавестивши да је реч о отетој имовини и да ће предузети све правне мере уколико се обави трансакција.
Недавно су интересовање за куповину Телеком показале бивши високе дипломате из САД Мадлен Олбрајт и Весли Кларк, али су на крају ипак одустали.
Косово сада користи у мобилној телефонији бројеве Монака и Словеније, а за фиксну телефонију позивни број Србије, што знатно умањује вредност косовског Телекома. Према неким најавама, Београд би у преговорима могао да издејствује да Телеком формира фирму ћерку на КиМ, да се избори за своју фреквенцију, останак броја 064, као и да евентуално дође до дела своје имовине – базних станица јужно од Ибра, које је Приштина уништила пре почетка техничких преговора.
Mi i dan danas otplacujemo spoljni dug Kosova i Metohije, i imovina tamo je zakonski neosporno nasa. Oce li zemlja Srbija odustati od svega toga ne bi li je neko potapsao po glavi. Ima li ovde barem neko muda da vec jednom lupi sakom u sto i kaze dosta bre vise, pa nismo ni mi veverice, pa da nas ovde zajebavate kako stignete. Sto moramo da prihvtimo bilo sta? Nece nam dati datum? Upropastice nam nepostojecu industriju? Nece nas gledati kao sebi ravne?....
Bojim se da smo mi postali cista sprdnja od drzave, stim sto cemo uskoro moci i ovo drzva da izbacimo jer ce od Srbije ostati samo sprdnja.
Čoveče pa mi smo naše firme i naše rudno bogatstvo prodali u bescenje i tek ćemo a ti misliš da će nama Ameri ili Švabe dozvoliti da bilo šta zucnemo o Kosovu i kapitalu koji je tamo danas?!!!
Pa ovi naši su bre gori od Al Kaponea samo Rusi i Šptari imaju gore mafiose od nas ( i Crnogorci da ne zaboravim al to mu računam isti smo tj naši).
nema teorije... kasno je. Da ne podsećam, kako je MMilutinović govorio u skupštini posle Rambujea: Trupe trupe trupe i samo trupe...
Ako ovo odbijemo bolje da više ne sedaju na kanabe sa Katrin Ešton, utucaće nas Švabe gore no Kipar Grćku Špance i Portugaliju zajedno... Bombardovanje će nam još lakše asti nego njihov jaram. Ima da im vraćamo dugove sledećih 500 godina ko Turcima nekad.
NEka hvala, bolje s Putinom bratski da se izljubimo pa kako nam Bog da. Bolje jedan težak gazda nego pet bandita . Okrećemo se Rusima i kraj priče... ali samo Rusima a ne kao fukse malo levo pa desno nego lepo kod baćuške pa kako bude.
Nesto sto je legalno i pravno tvoje, ostaje kao takvo dok ti ne pristanes na drugacije. Ja mogu ako sam jaci da dodjem kod tebe u kucu i da te isamaram i izbacim naglavacke. I ako imam jos i neke prijatelje na vlasti mozda mogu jedno vreme i da ostanem u kuci, ali kuca nikada nece biti moja. Zato je njima bitno da mi potpisemo, i zato nas toliko i pritiskaju. Ja ne govorim o tome da li su nasi politicari prodani ili ne. Govorim o tome da je nesto nase sve dok mi ne pristanemo da nije. Privatno vlasnistvo je svugde na svetu nepovredivo. Eno su i komunisti nacionalizovali stosta pa sada po celoj istocnoj Evropi to moraju da vracaju pravim vlasnicima.
I sta nas Svabe mogu da utucaju? I ne vidim kako je okretanje ka Rusima povezano sa nasim odustajanjem od dela teritorije i nase imovine na tom delu teritorije. Ili ti mozda mislis da ce Svabe da nas izljube ako odustanemo od svega toga i okrenemo se ka Rusima. Kosmet je samo prvi stepen. Posle ce na red da dodje Presevska dolina, pa Sandzak, pa Vojvodina, pa svodjenje Republike Srpske na nista. Do kada po tebi treba da popustamo da nas Svabe ne bi utucale.
Problem je u tome sto smo mi Srbi sve spremni da damo dok ne dodje do nase kuce.
Dopuna: 27 Mar 2013 2:19
To je bila i Slobina politika. Dacu Krajinu da mi ne bi dirali previse u Republiku Srpsku, pa onda popusticu u Republici Srpskoj da mi ne diraju Kosovo i Metohiju, pa je onda bilo dacu im Kosmet da mi ne uzmu celu Jugoslaviju. Sta cemo dati dalje? Sta ce biti sledece sto ce traziti od nas posle i ovog popustanja i koliko jos Srbija treba da popusta?
