offline
- deri3891
- Ugledni građanin
- Pridružio: 06 Feb 2012
- Poruke: 351
|
Napisano: 11 Apr 2013 15:38
Da Srbija ima rukovodstvo koje je spremno da se bori i zrtvuje za svoju zemlju,i da ima narod koji bi spremno stao iza takvog rukovodstva i Rusija bi se drugacije ponasala i svakako preuzela aktivniju ulogu.
I UCK je ispocetka bila na crnim listama USA administracije,ali su se nesto kasnije prihvatili oruzja i pobunili protiv,od njih,daleko mocnije drzavne aparature,vojske i policije Srbije pa su im ameri tek onda pomogli. Malo sutra bi marinci gulili g**ice po kosovskim vrletima a siptari da sjede i cekaju "Kosovu" na tacni.
S druge strane,na dan kada je trebalo saopstiti odluku vlade o prihvatanju ili odbijanju ponudjenog plana za KIM,u Beogradu je protestovalo 100-200 ljudi,ostali su zurili trbuhom za kruhom,neki su zurili da stignu na ukljucenje u BB i Farmu,treci na novu epizodu sulejmana velicanstvenog,grobari i delije su sa transparentima o kosovu i urosu zurili na novu utakmicu...Svi su bili zauzeti vaznijim stvarima.Daleko od ociju,daleko od srca,srca Srbije.
Al' nema veze,za sve su krivi dvolicni rusi koji nas uvijek ostave na cjedilu,jer eto nisu objavili rat siptarima,njemackoj i eu i bacili koju atomsku na vasington,putin lavrov i sojgu nisu uzeli puske i zaputili se na kosovo ravno,crnomorska flota se nije iskrcala.
Zato smo i mi ostali kod kuce. Idu vrucine. Ko ce se sada znojiti zbog tamo nekog kosova...
Dopuna: 11 Apr 2013 15:40
Путне белешке из Србије, Републике Српске и Црне Горе
10. април 2013. | Модест Колеров / Центар за конзервативне студије
Зашто Србија капитулира и о томе не зна Москва, и како ће за то платити Русија
Како Москва користи општенационални конзенсус
Руска конзервативна политичка мисао је веома често и довитљиво бранила независност спољне политике државе од њене унутрашње политике. То се радило због тога што су због борбе против аутократије руски либерали и социјалисти раскринкавајући спољну политику своје земље као тупави и егоистички инструменат класне или бирократске доминације не толико ретко ступали у савезе са непријатељским државама, желећи пораза својој земљи.
Усвајање независности спољне политике је било потребно пре свега због тога да се своме друштву објасни најједноставнија ствар: свака држава има своје темељне националне интересе, апсолутно независне од партијских програма. Ова логика традиционалних савеза, борби великих држава, историјски и географски предодређених претњи по безбедност Русије – веома брзо је научила чак и бољшевике (по доласку на власт) да не могу жртвовати суверена права и диктатуру „социјализма у једној држави“ (Стаљин) због утопије „светске револуције“ (Троцки). Чак и по злу запамћени Берија у реферату на XIX конгресу комунистичке партије СССР-а 1952. је без ограничења признао право сваке државе (па и совјетског сателита) да имају своје „националне интересе“).
Данашња спољна политика Русије тек почиње да се претвара у предмет спољнополитичке борбе, али срећом они који желе пораз својој земљи су још већи маргиналци него ли што је био Лењин 1914, када је навијао за пораз руске царевине. Оштар осећај дефицита безбедности код народа подељеног после 1991, осећај незаштићености историјских светиња и пре свега Дана победе, који су били некажњено нападани у самој земљи и иностранству – безалтернативно стоје у центру општенационалног конзенсуса, ма како да нису покушавали да изокрећу овај осећај домаћи ревизионисти – монополисти државне „дестаљинизације“. Национални конзенсус, најизраженији у општенародном једниству 9. маја – је реалан.
О толико снажном монолиту заједничких погледа као свом ослонцу би могла да машта било која дипломатија светстке велесиле и било која одговорна спољна политика. Али у њему није, изгледа, баш заинтересована дипломатија Русије. Најочитија су одступања од тога су у земљама Балтике где су у Летонији и Естонији прогањани ветерани антихитлеровске коалиције, рушени споменици совјетским војницима из Другог светског рата, и сваке године се спроводе свечаности поводом локалних легиона СС.
Реакција руских власти је релативно млака што је веома поразно у очима руске јавности која је генерално против сличних појава и напада на права Руса у земљама Источног Балтика. Али, постоји могућност да се већ постојећи спољнополитички консензус руског друштва злоупотреби још трауматичније, и то не у јавној капитулацији пред презирујућим непријатељем (што је чак и рационално за неке), већ услед јавне демонстрације нефункционалности система (уз отсуство рационалне подлоге).
«Ми – Срби»
«Ми – Срби». Овај оштар осећај преплавио је у пролеће 1999. већи део руских држављана, када је постало јасно: модел НАТО-вског уништавања Југославије и пре свега Србије – због независности терористичке мафије на Косову – може да буде искориштен и према Русији. Мислим да је баш ово разумевање, уз директну агресију чеченских „либерала“ у Дагестану у лето 1999, психолошки предодредио велики кредит поверења, са којим је дошао на власт Владимир Путин – као „син нације“, њен заштитник од понижења и ослободилац од самоубилачких компромиса.
За схватањем братске сличности у судбинама народа Русије и Срба, осим очигледних сличности у актуелним догађајима је стајала руска историја и опипљива подлога православне и културне блискости. Од тада су лозинка „Косово је Србија“ као и српска светска величина Е.Кустурице – за Русе постала формула праведности српске ствари. Изгледало је да је ситуација руске дипломатије једноставна – чврсто се ослони на ову подлогу и бори се за правду. Али, много теже је било не пратити овај консензус већ га професионално бранити у спољнополитичком смислу, сузбијати злоупотребе овог консензуса и његово претварање у робу од стране превараната и издајника.
Пре годину дана у Србији на власт је дошао карикирани „русофил“ Томислав Николић који се већ отарасио у својој карјери терета и вишкова радикалног национализма али је и, морамо поменути, искористио више материјалних напора да смести своју протоколарну фотографију у московске и руске декорације. Већ пре тога – са претходним властима у Србији – Русија је постигла стратешки споразум о кључном учешћу Србије у битном пројекту гасопровода Јужни ток. Уз ово наслеђе ни нове декларације нису биле потребне. Само да се одржава постигнуто.
Сада бивши „русофил“ Николић, који је дошао на власт на таласу масовне жеље да се заштити српско Косово, води преговоре фактички са ЕУ (као представницима Косова које је и створила ЕУ) о признавању независности албанског Косова са потпуно минијатурним гаранцијама за права локалних Срба и, супротно са веома израженим тенденцијама даљег сламања државне целине преостале Србије у корист консолидираних албанских општина. Сарадници Николића из петних жила тврде да је једина алтернатива ових неодложних преговора – потпуни нестанак српске нације.
Зашто би дошла ова погибија? Чему ова журба? Ко или шта омета једном и заувек да се правно победи терористички, мафиозни и умешани у трговину људским органима убијених Срба, режим на тај начин да се рецимо на 100 година одложи питање о његовој легитимацији? Шта је у ЕУ обећано Николићу? Чланство Србије у ЕУ, која ће можда у савременом облику већ сутра нестати? Непознато. Али, очигледно је то да се само због изузетне заинтересованости нових српских власти да се постигне резултат Брисел поставља овај ултиматум, очигледно не први и не последњи.
И руска дипломатија не види ову заинтересованост Т.Николића и све дубље гура руски просрпски консенсус у загрљај евроунијатских комбинација нових власти Србије. Министар иностраних дела Русије Сергеј Лавров је одговорио на специјално постављено питање:
„До 9. априла Београд мора да прихвати историјску одлуку – предати Приштини север Косова или не. То је ултиматум Евроске уније и од српске одлуке зависи њена судбина по питању уласка у Европу. Да ли можете да коментаришете формирану ситуацију?“ на следећи начин: „Спроводити прегповоре уз помоћ ултиматума са било којом земљом је неправилно и неприхватљво. Ми доследно подржавамо линију, коју спроводи руководство Србије према косовском питању„.
А коју „линију спроводи“ садашње руководство Србије према „косовском питању“? Зар не и линију на ужурбану предају њега на милост ЕУ, која не може ни речима гарантовати европска права за косовске Србе, који ће пасти у канџе албанских власти? Чак и она права која је гарантовао Охридски споразум 2001. Албанцима у Македонији?
Да схватимо шта подржава МИД Русије у политици власти Србије по српском питању на Косову, ми морамо поштено да признамо да је ова политика систематски и доследно уперена на постепену капитулацију и самоурушавање Србије. На капитулацију и самоурушавање диктиране Србији из Брисела, али „подржане из Москве“. И значи огромни део кривице за самоубиство Србије биће на савести Русије, у чије се име у Београду неуморно куне Т.Николић и његови сарадници, тврдећи да је чак и премијера Србије Ивицу Дачића (тог који је признао да је лагао да се борио против независности Косова) поставио Владимир Путин и Сергеј Шојгу (ко би знао зашто баш он?)…
Када се крајем марта 2013. Николић нашао са шефом „Гаспрома“ Алексејем Милером, који је стигао у Београд, да реши нагомилавајуће се – уз нове власти у Србији – проблеме Јужног тока, Николић – се паралелно водећи преговоре са Бриселом о формулацији за издају Косова – јавно, демонстративно и многоречиво захвалио А.Милеру „за политичку подршку“. Као да је баш сада А.Милер дошао заправо да наговара Србе да се одрекну од заштите својих сународника на Косову, а да не лобира за Јужни ток!
Још интересантнија је фолирана комедија коју је одглумио пред А. Милером у Београду први заменик премјер-министра и министар одбране Србије Александар Вучић – припремљена у Бриселу замена за Томислава Николића у фотељи председника. (Популарност А.Вучића према режираним испитивањима јавног мњења већ сада је већа њего популарност Т. Николића) А. Вучић је „лично гарантовао“ А. Милеру да ће сузбити препреке које су настале у влади Србије за Јужном ток. Испало је да ова „препрека постао… заменик министра енергетике Србије, који је наводно припремио подпитања за руске инвеститоре!
Јасан је разлог овог преокрета: једва је Милер, који је наводно “на време“ пружио „политичку подршку“ предаји Косова као размену за нерешена „питања“, напустио Београд, кад је већ са спектакуларнм прекидом ТВ-емисија наступио А.Вучић. Прогласио је да је у пословима претходне владе (која је и склопила уговор са „Гаспромом“) пронађен случај корупције са 700 милиона евра! Ово нити је изјавио премијер, нити „свемоћни“ министар енергетике, већ министар одбране, који је за годину дана успео савладати све без изузетка безбедносне структуре Србије, од којих најобавештеније већ пажљиво прате у интересима западних налогодаваца не баш тако опрезан у једној братској земљи „Гаспром“. Да ли ће на дневни ред „европских ултиматума“ доћи и Јужни поток као једна „непровидна“ инвестиција – питање је времена.
Шта осим тога ради Т.Николић за српску ствар осим „косовске политике“ коју толико слепо подржава МИД Русије?
Пример 1: Николић је лично подржао антисрпску и ревизионистичку политику власти Црне Горе, која је поставила за циљ да принудно и хитно промени идентитет народа ове земље, кажњавајући српску националну свест већине становника (човек који се декларише као Србин фактички не може да добије радно место у државним фирмама), српски језик, Српску православну цркву (којој су створили некаконску „алтернативу“, која нема ни једне парохије, али пуно верника-чиновника). Чак је и 1918. проглашена за годину српске окупације у Црној Гори, а негирање овог тумачења је такође кажњиво.
Пример 2: Емир Кустурица је јавно оптужио власти Србије за припрему државног преврата у Републици Српској са циљем збацивања са власти њеног председника Милорада Додика, који подржава идеју о референдуму републике од Босне и Херцеговине, којом управља ЕУ за независност Републике Српске. Да ли се ради о наредном ултиматуму ЕУ који остварује позоришни русофил Т.Николић? Тешко је рећи, али изненада власти су почеле оптуживати режисера у „неправилностима“ и „корупцији“ – да је он сам од себе украо, односно потрошио без уредне папирологије – неколико хиљада евра на сервисирање српског културно-туристичког комлекса „Мокра гора“, чијом изградњом је итекако задужио српску културу.
У Београду немају сумње да ће циљ наредног ултиматума ЕУ – уз попустљивост (благо речено) актуелне власти – бити издвајање из предела српске државе Војводине, где постоји значајно по броју, али ипак мањинско мађарско становништво. Томе доприносе и већ опрезно изнешене оптужбе против Срба за геноцид Мађара током Другог светског рата. Тих истих Мађара који су се како се ми сви сећамо, доследно борили на страни Хитлера све до 1945.
Да ли је руска дипломатија јавно наступала у одбрану Срба у Црној Гори или Републици Српској? Да ли је нагласила немогућност ширења „косовског прецедента“ на Војводину и друге територије Србије? Да ли је руска дипломатија јавно подржала активну делатност Руске православне цркве у заштити сестринске Српске православне цркве у Црној Гори? Да ли је помогла да се Русија ослободи од доследно лепљених на њу етикета за антисрпску делатност нових власти у Србији? Ова питања представљају пуку реторику.
Амбасадор Русије у Србији је постао од пре пола године А.Чепурин који се није прославио у свом претходном раду на челу Одељења МИД Русије за рад са сународницима. Његова делатност на новом месту се испољила у три илустративна корака. (1) агитационо путовање у насељен Србима рејон Косова, где је уз вреле и не баш одговорне речи „нећемо дати!“ добио аплауз несрећних мештана, (2) стварање на Фејсбуку личне странице са гламурним насловом „Александар Чепурин Фан Клуб Србиjа“ и (3) неколико појављивања у изненадно пронађеним за њега ударним терминима националне телевизије где је он у исто време са бриселском капитулацијом Срба рекао своје „да, баш тако“, што се тумачи као званично руско учешће у капитулацији.
Нико не очекује од руске дипломатије подвиг, али сматрамо да је минимум који можемо и морамо очекивати и тражитити ње да изврши свој професионални дуг – да ослободи Русију од терета одговорности за туђу издају, да се ослободи од превараната и да очува јединство око једне од ређих општеприхваћених идеја, у иначе подељеном руском друштву (око потребе правде за Србе).
|
