offline
- Pridružio: 22 Okt 2011
- Poruke: 162
|
ČASLAV KOPRIVICA: DRŽAVA DIŽE RUKE OD KIM U IME SVIH NAS
Ovo je težak trenutak za našu državu i narod. Ovde smo se okupili u situaciji koja je gotovo neverovatna i nezabeležena u našoj istoriji. Država i Crkva – makar zvanična Crkva – govore istu stvar, a mi ovde, koji volimo i branimo svoju državu, koji pripadamo dušom i srcem svojoj Crkvi, moramo da se okupimo i da kažemo da greše.
Kako to možemo znati? Verovatno će nas upitati, kao verovatno i vas i vaše prijatelje koji isto misle, kako to da svi misle da je ovo ispravno – pristati na lažne izbore na Kosmetu – samo vi ne mislite? Kako to da svi misle da se mora, a vi se našli pametni, pa mislite da ne mora? Pošto nam kažu da je ova izdaja Srba sa Kosmeta, istorijskih prava i zavetne srpske zemlje, nešto što se mora učiniti u ime Evropske unije, odnosno „evropskih vrednosti”, takođe jedna od „evropskih vrednosti” – iako oni ne znaju šta je to evropska vrednost i ne postoji nikakav katalog evropskih vrednosti koji se može izvući iz levog zadnjeg džepa i njime mahati – ali jedna od stvarnih i pravih evropskih vrednosti – jeste da se misli svojom glavom.
Mene lično je kudikamo više pogodio zvanični glas Crkve. Naravno, u njoj često ima više glasova, kao što ima i povodom šiptarskih „izbora” u novembru, ali zvanično Crkva i mora da govori jednim glasom. Treba da postavimo pitanje: šta bi u ovoj situaciji rekli Arsenije Treći Čarnojević i Arsenije Četvrti Jovanović Šakabenta – šta bi oni rekli da su na mestu sadašnjeg patrijarha? To, naravno, ne možemo znati, ali ono što su uradili govori da politika otpora, nepristajanja, nekada ima granice. Nekada morate da se pomerite zato što ona stvar koju svedočite, a to je nepristajanje, vama čini nemogućim opstanak tamo gde ste bili.
A da Crkva u narodnim javnim, necrkvenim poslovima može da pogreši, svedoči jedan nedavni primer. Sećate se 1997. godine i Mila Đukanovića, koji je 1991. izjavio da je prestao da igra šah zato što mu je toliko omrzao zbog šahovnice, dakle zbog Hrvata, da bi samo šest godina kasnije promenio svoju politiku, orijentaciju, naciju, sve. Kao, uostalom, i ovi naši sadašnji vlastodršci koji su takođe nekada bili patrioti. Naša Crkva u Crnoj Gori ili Mitropolija crnogorsko-primorska tada je imala stav da treba podržati Đukonovića zbog njegovog suprotstvljanja Miloševiću, ne shvatajući da je ovaj rušio državu i jedinstvo nacije. Shvatili su vrlo brzo da greše. Sada u toj Crnoj Gori proteruju srpske sveštenike i monahe Srpske pravoslavne crkve.
NEDIĆ JE BIO BOLJI Nije li sadašnja stvarnost Crne Gore najbolji dokaz da je Crkva 1997. pogrešila? A kako možemo biti sigurni da joj je to poslednja „politička” greška? Pitam se neće li proći mnogo manje vremena od sadašnjeg trenutka, dok ljudi u našoj Crkvi – suočeni sa budućim ponašanjem Tačijevog „režima”, koji je u svakom pogledu mnogo gori od Đukanovićevog otpadničkog režima – ne shvate da su grdno pogrešili?
Napominjem da sve ovo ne govorim kao neko ko smatra da je svako mešanje Crkve u javni život pogrešno, kao što misle nevladine organizacije, kao što misli „druga Srbija”, koja našu Crkvu mrzi iz dna duše, već mislim kao neko ko pripada toj Crkvi i smatra da ima pravo da kaže i onima koje bezuslovno uvažava da u ovoj necrkvenoj stvari greše.
A kakva je naša država, kakav je njen stav po pitanju pravno imaginarnih „izbora”? Država, naravno, nije režim, ali ljudi koji trenutno oličavaju državu rade ovo što rade. Ako se malo prisetimo naše istorije, nećemo se setiti nijedne srpske vlasti u poslednjih hiljadu godina ili otkad postoji bilo kakva vlast koja je bila srpska – koja je bila spremna da ovoliko svojih ljudi preda nekome drugome. Ne ni nekoj drugoj državi, jer to čemu oni misle da predaju naše sunarodnike „dole”, to svakako nije država, ni u pravnom, ni u moralnom, niti u funkcionalnom smislu.
Setimo se ovde Milana Nedića. Za njega se kaže da je bio kvisling. Bio je prinuđen da preuzme mesto koje je preuzeo. Najpre je odbio, a onda su mu Nemci rekli da, ako ne pristane, Srbije neće biti ni u kakvom obliku. Na kraju je pristao – zbog Srbije. Ja vam s ovoga mesta kažem da je kvisling Milan Nedić, koji je bio i heroj Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, general koji je pokušao da pruži otpor i u Drugom svetskom ratu koliko je to bilo moguće nadmoćnijem agresoru, tvrdim da je Milan Nedić moralni titan za sve one koji sede u Vladi i Predsedništvu Srbije.
Iz sadašnjih vlasti nam govore da se ovo sa Kosmetom „mora” zbog naše „budućnosti”, „sreće”, zbog naše „dece” jer alternativa tome je propast. Kada nekoga dugo bičujete i bičem ga navedete na „red”, onakav kakvim ste ga zamislili, u nekom trenutku ne treba ni da upotrebite bič, ni da pucketate njime, ne morate ni da ga pogledate, on već sam misli da „mora” nešto, čak iako to onome s bičem ne pada na pamet.
A znate li šta je moranje? Moranje je kada vas poraze na Kosovu, pa vam kažu: ako mi ne daš svoju ćerku u harem, pobiću ti sve i na dvoru i oko dvora, i plemstvo, i trgovce, i seljake – sve. One žene koje su tu žrtvu podnosile, podnosile su je za druge i zaslužuju duboki poklon, do zemlje. Moranje je kada dođu janičari i kada vam kažu da, ako im ne date jednoga sina, nećete imati ni jednoga, ni sina, ni ćerku. Ni kućište, ni ognjište. To je moranje.
PREDAJA 120 HILJADA NAŠIH Država Srbija tvrdi da se ovo mora. Ja kažem da se ovo ne mora. Zbog čega moramo da damo tekovine naših pobeda, 120.000 svojih građana, ono što smo mi stvarali decenijama na Kosovu –reč je i o ekonomskim bogatstvima? Oni govore o EU i evropskim vrednostima, a ustvari sve vreme misle na jednu stvar – na materijalne vrednosti. To što ima na Kosovu i Metohiji, jer oni samo to priznaju i razumeju, više vredi od svega što je ušlo u Srbiju od 2000 .godine. Ili, da budem još precizniji, od svega onoga što su oni, i oni pre njih, pokrali od 2000. godine, a kažu da je više od 50 milijardi evra izneseno iz ove nesrećne zemlje, počevši od te godine.
Predati Kosmet i sirote Kosovce neprijatelju, to se ne mora! Država Srbija je rešila da budućnost svojih građana obezbedi tako što će jedan deo svojih građana da izda, da proda. To ne samo da nikada nijedna srpska država nije radila, ja moram da priznam da se ne sećam takvog primera u istoriji. To ne rade ni primitivna plemena. Dakle, i kod civilizovanih, i kod divljih, i kod naprednih, i kod nazadnih, i u Evropi, Aziji, Africi, Americi – to niko nije radio. Ali ovo ne može da se čuje nigde u našim medijima, zato što smo naviknuti da „EU nema alternativu”.
Daj brata, sestru, rođaka, prijatelja, jednoga i drugoga, pošalji u Hag njih jednog, pet, stotinu, na kraju 120.000! Ko nam garantuje da će to biti dosta? I još više, i još pre, čak i da jeste dosta – ne dam dušmanima nijednog svog prijatelja, sunarodnika, sestru! Kažu – i to, nažalost, ovi koji su na vlasti – da su izbori na Kosmetu jedini način da se „legitimiše” srpska vlast na Kosmetu, navodno. A kako se ta vlast „međunarodno legitimiše”? Tako što se ide po potvrdu kod nepriznatih secesionističkih vlasti u Prištini. Dakle, legitimišete srpsku vlast kod onih koji su ilegalni? To nekako ne ide.
Vlasti u Srbiji uterivanjem naših građana u šiptarsku nedržavu na Kosmetu poručuju da je Leposavić granica, gde počinje nešto drugo što nije naša država. Da li mi imamo garancije da će ova vlast ili neka druga (nisu ovde bitni konkretni ljudi, nažalost, sve smo ih gledali u potpuno drugačijim ulogama) za pet ili deset godina reći da je nova granica kod Raške jer iza Raške počinje neka druga nova „država” – na srpskoj zemlji? Da li će onda Srbima iz Novog Pazara, Tutina i Sjenice da kažu da oni svoju lokalnu vlast treba da „legitimišu” u Novom Pazaru – kod Zukorlića ili nekog njemu sličnog?
Nemoralno je, neprihvatljivo i nezamislivo da država daje svoju decu dušmanima. I, uostalom, ako se to radi, tada se opravdano može pitati – zašto dati ovih 120.000, a ne možda nekih drugih 120.000 ili 1.200.000? I, iznad svega, da li je dobrobit Srbije u EU? Da li vam može biti dobro kod onih koji vam kažu: odrekni se svoje države, svojih ljudi, pogazi sve što si nekada bio, pa ćemo te možda jednoga dana pustiti, ako ispuniš još niz uslova za koje ne znamo koji će sve biti?
ONO ŠTO ĆE UBITI NAROD Tu dobra nema. Tu ne morate da poznajete ekonomske računice. Dovoljno je da imate zdrav razum, svoju glavu da shvatite da dobra u EU za Srbiju nema. Ali, čak i da tamo teče med i mleko, da je svima koji su tamo ušli idealno, čak i da tamo nema nikakve krize, to da vam traže da se odreknete 120.000 svojih sunarodnika (to je pola Kragujevca), da bi vam eventualno bilo (ekonomski) dobro – to je nemoralno, a narod koji to sebi dozvoli – prestaje da bude narod. Zato nijedan narod na ovom svetu to ne bi mogao da uradi, jer bi ga to kao narod ubilo.
Država je tu da pomogne u nevolji. To je tačno. Ali ima jedna prethodna stvar sa državom koja omogućuje da nam ona pomogne. Država – to je davanje svakoga od nas, ne samo novca za porez nego davanje emocija, davanje lojalnosti da bi vam se vratilo. Država – citiraću Hegela, samo nakratko – “to je način postojanja koji je jedan narod sebi dao”. Kakva je država nekog naroda, takav je i narod. Ako u državi nešto ne „štima”, to verovatno znači da i sa narodom nešto nije u redu.
Ovo što radi sadašnji režim u Srbiji, što radi država Srbija prema svojim građanima, radi to u ime svih nas. Najveći problem svih nas jeste ravnodušnost, pasivnost. Kažu: „Kosovo je izgubljeno.” U vreme kada nije bilo interneta, kada nije bilo načina da se sačuva predanje o Kosovu, osim pričom uz ognjište i slušanjem gusala i podizanjem junačke sablje kada je trebalo, u to vreme se 500 godina sačuvao zavet da Kosovo jeste naše, da je samo privremeno izgubljeno i da jednom mora biti naše. Taj zavet je ostvaren.
Aleksandar Popović (potpredsednik DSS) je ovde pomenuo Bregalnicu 1913. godine, kada je posle mučkog napada Bugara junačka vojska Srbije izvojevala pobedu. pronela se krilatica: Za Kosovo – Kumanovo, za Slivnicu – Bregalnicu. Tada su naplatili svoje dugove. Tada su povratili dostojanstvo.
Sada imamo „raspikuće”. Ne samo što ne mogu da odbrane nešto to je nekada izvojevano nego daju i ono što se ne mora. Tako je naša država u liku svojih čelnika danas rešila da bestidno amputira od svog nacionalnog „tela” 120.000 svojih građana, da im kaže: „Draga naša braćo, dosad ste bili deo nas, a sada vam mi - država Srbija kojoj ste bili verni – kažemo: vi više niste mi. Vi ste neko drugi. Vi ne pripadate više nama.”
Ta država to radi u ime svih nas. Jer država je ono davanje svih nas, koje nam se onda vraća. Ako država radi naopako, onda je dužnost svih nas da dignemo glas protiv toga. Jer u krajnjoj liniji ne izdaje samo država svoje građane, one koji su joj od 1999. bili verni, nego ih posredno i pasivno – upravo svojom pasivnošću i ravnodušnošću, onim odmahivanjem i bolesnim „ma, to je izgubljeno” – izdajemo i svi mi.
O NAŠOJ PASIVNOSTI Neću da kažem da je izdaja nekoga ko odmahne rukom demoralisan posle svih ovih poraza koje smo doživeli od devedesetih godina – a neke nismo morali – da je dakle izdaja nekoga ko je neobavešten, izgubljen, izbezumljen – ista kao izdaja Dačića, Vučića, Nikolića i ostalih. Ali da nema naše pasivnosti, da nema tog našeg malog udela u njihovoj izdaji – jer država nije njihova, oni su funkcioneri nečega što pripada svima nama, jer da nema nas, ne bi bilo ni njih – onda ne bi ni oni mogli da izdaju.
Njihova izdaja je moguća zahvaljujući ravnodušnosti većine nas. Ne mislim da većina nas smatra da Srbe na Kosmetu treba izdati, ali nedelovanjem mi ih napuštamo, dok ovi koji na vlasti tačno znaju šta rade, a to bezočno prikrivaju pričama o „povratku Srbije na Kosmet”, o „brizi o svojim građanima”.
Koliko će proći vremena nakon završetka šiptarskih „izbora” na Kosmetu – ako oni uspeju u srpskim sredinama – dok Šiptari, uz podršku naših „evropskih prijatelja”, ne zbrišu svaki trag institucionalnog prisustva države Srbije na Kosmetu? Da li će Srbima koji izađu na šiptarske izbore biti bolje? Da li će im, da budem precizniji, biti bolje ako izađu nego ako ne izađu?
Pogledajmo šta nam govori istorijsko iskustvo. Šiptari nikada nisu imali svoju državu na toj teritoriji, ali smo više puta zapamtili kako je izgledalo kada su se oni pitali na toj teritoriji: i pod Turcima, i pod Austrijancima, i pod Italijanima, i pod Nemcima. Nažalost, okupator je bio taj koji je bio kakva-takva zaštita nesrećnim Srbima od Šiptara. Kada god se Šiptarima davalo da se oni pitaju, oni su se pitali kindžalom, sabljom i puštanjem srpske krvi. Je li sad drugačije?
Odgovoriću protivpitanjem: da li mislite da će onaj ko je organizovao Žutu kuću, da će taj sutra da brani Srbe na Kosovu – i to ne njihovu slobodu i dostojanstvo, nego goli život? Mogu nam reći da sada živimo u drugačijem vremenu. Sada je prošlo vreme aga i begova. Prošli su veliki ratovi, iako nikada ne znamo da li su svi ratovi prošli pošto istorija ima jednu nezgodnu osobinu da je nepredvidljiva i za one najdalekovidije. Ali da li je danas toliko drugačije vreme – vreme civilizovanosti?
Jer, da je tako, da li bi bilo moguće da EU, zajedno sa celim Zapadom, bestidno učestvuje u zataškavanju Žute kuće? Da li bi bilo moguće da bud pušteni svi krvnici tzv. OVK za koje je posvedočeno šta su radili čak i od Albanaca učesnika u toj tzv. OVK? Gde su u zatvoru ubice dece s Goraždevca?
Dakle, mi bi trebalo da shvatimo jednu stvar: oni koji su nam navodno cilj – a to su Brisel i EU – oni su to zajedno radili. I kod dizanja u vazduh autobusa u Podujevu, i u Goraždevcu, i svuda su oni saveznici. Oni završavaju posao zajedno, pošto imaju isti cilj, a to je Kosmet bez problema, a to znači – bez Srba.
IMA LI IZBORA? Naše glavno pitanje je da li imamo izbora? Mi, sedeći u Beogradu, Nišu, Novom Sadu, Kragujevcu, Kraljevu, Bujanovcu, mislimo da imamo izbora, da se Tačijevi „izbori” tiču nekih koji su sa druge strane granice, koji su u drugačijoj situaciji. Nije tako. Srbi na Kosmetu su stavljeni u nemoguću situaciju da budu prinuđeni na „izbore”, da bez svog biranja „izaberu” izbore na kojima se ništa ne bira, već se opravdava i legitimiše ilegalna vlast šiptarskih terorista na Kosmetu. Neko može da kaže: ako imate izbora, onda je to nešto dobro. Ali, ako vas nateraju na šiptarske izbore – onda više povratka u Srbiju nema jer ste priznali njihovu vlast. Pogotovo ako Srbija prizna Kosovo i Metohiju kao nekakvu novu državu.
Oni su prinuđeni na izbor koji nije izbor. Nemaju izbora. Ako im prete proterivanjem s posla, oduzimanjem kore hleba i ako učine izbor koji je pogrešan, imaću razumevanja za svakoga od njih koji na to bude prisiljen jer je veoma teško kada ste saterani u pritvor, kada vas i Šiptari, i Zapad, i vaša država prisiljavaju na istu stvar. Ali, ako se napravi taj iznuđeni i pogrešni ne-izbor, tada povratka Kosmeta teško da može biti.
Oni tamo neće dugo opstati, a Šiptari će dobiti ono što im treba – priznanje od Srba i države Srbije da oni imaju svoju državu. Ali izbor sa kojim su oni danas suočeni je izbor svih nas, ne samo naših sunarodnika na Kosmetu nego i sviz građana Srbije Naš je izbor – nas koji nismo naterani da „biramo” pod Tačijevom zastavom, a time i da biramo samoga Tačija – da li ćemo da okrenemo glavu i da kažemo da se to nas ne tiče ili da kažemo da je to već izgubljenoI Ili ćemo da podignemo svoj glas, da kažemo svojim prijateljima i rođacima, a naročito svima onima koji su ovih dana uterivani, pozivani sms-porukama da dođu da se prijave za izbore – da im kažemo da to ne rade. Kada čovek nema moći, kada nema ništa, ono što mu ostaje je njegov glas. Njegovo nepristajanje. Možete sve da mi uradite, ali ne možete da mi kažete da se saglasim s tim što mi radite. Oni sad od nas traže upravo to.
Kao što sam rekao, bojim se da može da ne prođe mnogo vremena, a da budemo suočeni i mi sa ove strane tzv. administrativne granice – koja sad naporima države Srbije postaje državna granica između države Srbije i nedržave Kosova – sa nekim novim izborima, novim referendumima i nekim novim glasanjima na državama koje neće biti naše. Naš izbor je da sada kažemo “ne” da sutra ne bismo morali da kažemo „da” u još težoj, u nemogućoj situaciji.
Reč na tribini Odbora DSS za odbranu KiM u Kragujevcu
|
