offline
- Pridružio: 18 Avg 2009
- Poruke: 1124
- Gde živiš: Gde je krunisano 7 srpskih kraljeva
|
Јавља се све више зхтева за увођење зоне забране летења над Либијом, али нека сила, или коалција сила које би биле вољне да то остваре остаје нејасна.
У разматрању тих захтева, корисно је да се подсетимо да у рату увек вреба Марфијев Закон: Оно што би могло да не успе, неће ни успети – у Либији, као и у Ираку или Авганистану.
Компликације за ваздушне ударе
Већ је указивано на то да нека зона забрана летења (ЗЗЛ) није акција без флеке. Неопходно је да се неутралишу непријатељске протвваздушне снаге, како би се обезбедили авиони који контролишу и спроводе ЗЗЛ. То, са своје стране представља и обавештајни проблем. Какве су, узев тачно, снаге либијске противваздушне одбране (ПВО) и где су смештене? Могуће је тврдити да Либија не поседује ефикасну ПВО, па би због тога њена неутрализација била непотребна. Али, та претпоставка се не може доказати без њеног тестирања – а тестирање је опасно. Истовремно, сакупљање дефинитивних обавештајних података о ПВО није тако лако како изгледа – нарочито и због тога што су и опозиција и пљачкаши успели да заплене тешко и оклопно наоружање - што значи да је опрема ПВО у покрету и под непоузданом контролом.
Због тога – ЗЗЛ би отпочела ваздушним ударима на познате положаје ПВО. Али, вероватно би уследиле и сталне патроле авиона за уништавање ПВО, наоружаних антирадијационим ракетама спремним да се брзо супротставе било којим следећим претњама које би се могле појавити. Било би неопходно одржавати те апарате стациониране дуже времена, као и спремне за неодређени број мисија. Локација радара и ракета није сигурно одређена, па ти [наши] удари не би увек били успешни. Код укључивања у рад [непријатељских] радара - а нарочито оних за навођење, одговор на то мора да буде муњевит, док још увек траје зрачење радара (тада је осетљив на удар) – а пре него што тај радар буде ефиксан. То значи да неће бити прилике да се тачно одреди да ли су те инсталације смештене у стамбене четврти, или око јавних институтција као што су школе или болнице.
Ранији режими, надајући се придобијању међународне подршке су намерно смештали такве своје системе [на таква места] како би изазвале да међународни медији онда реагују на наводне злочине. Либијски вође Муамер Гадафи не личи на некога ко би оклевао да за своју корист изазове цивилне жртве. Према томе, увођење ЗЗЛ би врло брзо дегенерисало у осуде због убијања цивила (condemnations for killing civilians) баш против оних који због наводних хуманитарних циљева намећу ту зону ЗЗЛ. И заиста, напади на ПВО би могли довести до знатних жртава, што би претворило хуманитарну акцију у нешто што би скупо коштало како у хуманитарном, тако и у политичком смислу.
Ваздушни удари у поређењу са копненим операцијама
Важније питање је шта би, уствари, ЗЗЛ могла постићи. Свакако, могла би да на земљи задржи Гадафијеве ваздухопловне снаге, али не би ни приближно могла да прекине борбе, нити да ослаби остале Гадафије знатније предности. Изгледа да су његове снаге боље организоване од снага противника, који су и политички подељени и лошије организовани. Још недавно, Гадафи је био скоро отписан, али – успео је и више него да се само одржи – и то баш уз употребу компнених трупа. Оно што му преостаје од ваздухопловства је углавном ограничено коришћено за кошкање, тако да увођење ЗЗЛ не би променило војну ситуацију. Чак и уз ЗЗЛ, побуњеницима би било тешко да победе Гадафија – а Гадафи би још увек могао да победи њих.
Привлачност ЗЗЛ у Ираку је била у томе што је пружала политичку илузију да се, без значанијих ризика, предузимају неки кораци – па чак и да се контролисању Ирака од стране Садама Хусеина наносе неке штете.Ондашња ЗЗЛ је трајала око 12 година, није присилила на доношење неке промене Садамове политике, а да и не говоримо о промени његовог режима. Исто би вероватно важило и за Либију. ЗЗЛ је акција ниског ризика, са малом могућношћу да промени војну ситуацију, мада она изазива утисак неке одлучне акције. Како желимо истаћи, она има и знатну негативну страну, јер садржи у себи и трошкове и ризике –укључујући и велику вероватноћу цивилних жртава – а то све без неких значајнијих користи нити знатнијег утицаја. Висина потенцијалних цивилних жртава остаје непозната, али њихова вероватноћа, ма како чудно звучало, није у рукама оних који уводе ЗЗЛ, него у Гадафијевим рукама. Ако томе додамо и људске грешке и остале незгоде које се у рату подразумевају, коначни резултат постаје нејасан.
Много значајнија акција би могла бити копнена интервенција – инвазија Либије конципирана на уништење Гадафијевих снага и присиљавања на промену режима. То би захтевало значајне снаге – а из Ирака треба упамтити и да би захтевало значајне окупационе снаге да би се стабилизовао и изградио један нови режим који би управљао Либијом. За разлику од Египта, Гадафијев режим је држао под контролом секташке елементе, али ови већ почињу да се помаљају. Способности те земље да пружа и врши основне владине функције такође нису познате. Мора се такође имати на уму да је јасно да Гадафи има значајну [унутрашњу] подршку али и опозицију. Они који га подржавају неће пропустити да се боре и могли би се одлучити и на неку врсту пост-инвазионог отпора (post-invasion resistance), као и у Ираку. Дакле – мада би први, почетни губици живота [инвазионих трупа] можда били мали, они би на дуже време могли бити знатно виши.
Такође, не треба заборавити да се она иста међународна заједница која је Садама Хусеина осуђивала као бруталног диктатора, врло лако окренула да осуђује САД како због тога што га је Америка збацила, тако и за војне акције предузимане за борбу против значајног отпора устаника. Није тешко замислити ситуацију у којој би значајни отпор Либијаца против окупационих снага био пропраћен међународним осудама напора да се они победе.
После збацивања режима, биће тешко да се тек тако оде. Свакако, један од сценарија је да би то била брза, хируршка, краткотрајна инвазија, али то није сигуран, па чак ни највероватнији сценарио. У истом смислу и жртве изазване таквом операцијом нису сигурне – као ни у случају ЗЗЛ. Разлика је у томе да – док би се ЗЗЛ могла окончати лако, њен ефект на копнене операције није вероватан. С друге стране, инвазија би сигурно имала велики ефект, али је не би било лако завршити.
Заустављање једног грађанског рата је реално ако се може извршити без повећавања жртава изнад оног броја који би постојао ако би тај рат текао својим током. ЗЗЛ би то могла постићи, али без окончања грађанског рата. Инвазија, ако би се добро организовала, могла би окончати грађански рат, али она отвара врата продуженом конфликту ниског интензитета.
Национални интерес
Тешко је проценити амерички национални интерес у Либији. Интереси неких евроспких земаља, као што је Италија (interests of some European countries, like Italy) су много већи, али није јасно да ли би оне биле спремне да без САД преузму терет на себе.
Желимо да истакнемо да би један рат као што је хуманитарна акција требало предузети једино ако се јасно схвати да би он на крају могао изазвати више патњи од грађанског рата. Такође, треба јасно схватати да би становници те земље могли показати да нису ни најмање задовољни тим, а ни остали свет не би баш аплаудирао онолико колико бисмо волели – а ако све пође наопако врло брзо би осудио окупатора. И ето – недавно формирани савет опозиције у Бенгазију, уствари баш она иста група која води у позивима из источне Либије за стране ваздушне ударе против Гадафијевог ваздухопловства, експлицитно је упозорила против било какве копнене војне интервенције.
На крају крајева, употреба силе мора да има на уму национални интерес. А историја хуманитарних интервенција је у најбољем случају шаролика.
Извор: http://www.stratfor.com/analysis/20110308
|
