offline
- cezar 35
- SuperModerator
- Pridružio: 19 Feb 2006
- Poruke: 11142
- Gde živiš: Banja Luka
|
- 11Ovo se svidja korisnicima: GnaeusDomitiusAhenobarbus, stalker, ante mpt, mirbat, respekt, mungus, sremac983, Cufo, MiG-29M2, RJ, su27
Registruj se da bi pohvalio/la poruku!
@....
Ibrahim Abu, vojno - politicki analiticar, o sirijskom sukobu.
+ SIRIJA ZA POCETNIKE1. Како је настала данашња Сиријска арапска република?
Сиријска Арапска Република је основана на делу региона који је у Европи био познат под називом Левант, а у међу муслиманима под називом Шам (територија данашњих Сирије, Либана, Израела, Палестине, Јордана и неких јужних делова Турске).
Након што су европски и турски националисти срушили Османско царство, Шам је био подељен на неколико држава којима су, са мандатом Лиге народа, управљале Велика Британија и Француска.
У састав Сирије су ушла компактна насеља муслимана, сунита и шиита, алавита, хришћана, Друза, Јевреја, Курда и других религиозних заједница и етничких група.
Важно је да се напомене да та територија до добијања суверенитета 1947. никада није била јединствена држава.
Ови древни центри цивилизације и трговине попут Дамаска, Алепа, Хама, Хомса, Латакије, територије Курда, бедуина, друза и осталих са тих простора објединили су се под једном влашћу само као делови већег Шама и том територијом се више владало из Каира, Истамбула или Багдада. Овим се објашњава низ преврата и унутрашњих сукоба који су потресали Сирију протеклих декада. Супротстављени интереси различитих елита и група становништва у условима ауторитарног владања оца данашњег председника, Хафеза Асада, били су пригушени прерасподелом ресурса и прихода у оквирима јединствене државе. Поред тога, Хафез Асад се ослањао на чврст једнопартијски систем „Баас“ и полу социјалистичку идеологију са националистичком цртом.
Као резултат тога, Сирија је постала прилично развијена земља, са низом индустријски развијених области, са примерним нивоом образовања, са одређеним социјалним гаранцијама за целокупно становништво, које сиријска држава поштује до данас, чак и на територијама које су окупирали терористи. Наличје овог развоја су групе становништва које су или остале ускраћене или потиснуте, самовоља бирократије и органа власти, затегнути односи са околним државама. Све се дешава у ситуацији значајног прираста становништва које друштвено-економски развој државе није успевао да прати.
2. Како су у Сирији почели нереди?
Када је након „арапског пролећа“ – масовних протеста и нереда – у Тунису и Египту дошло до промене власти, а Либији увођењем санкција УН – зоне забране летења – пресуђено влади Моамера Гадафија и целој држави, на улицама сиријских градова појавили су се млади људи захтевајући промене. Они су се организовали према западном обрасцу „обојених револуција“. Увелико лажну слику о догађајима у Сирији градио је скуп западних медија и ТВ канал „Ал-Џазира“. Затим се испоставило да већи део демонстраната представљају они који су видели прилику да врате оно што су изгубили или добију нешто што им никада није припадало. Почеле су промене у државној управи, појавила се наоружана опозиција, а сепаратизам је дигао главу.
3. Како је у Сирији почео рат?
Јуна 2011. непознате паравојне формације убиле су сто (!) полицијских и седамдесет војних регрута у градовима Џиср аш-Шугур и Хама. Ово је означило прелаз са митинга и демонстрација, који су трајали од марта, на оружани сукоб. Центри за снабдевање нелегалних наоружаних формација постали су избеглички логори у којима су се налазиле избеглице из Палестине и Ирака, а такође и мноштво сиромашних младих људи и осиромашени сељаци који су уточиште потражили у сиријским градовима након суше и кризе претходних година.
4. Kome је била потребна „сиријска револуција“?
Осим унутрашњих, увођењу Сирије у крвави хаос велику улогу одиграли су и спољни фактори. Најочигледнији узрок мешања САД, ЕУ, НАТО и околних држава у сиријску кризу су будуће трасе протока енергената.
У иранском граду Бушера 25. јуна 2011. Иран, Ирак и Сирија су потписали меморандум о намерама који се односио на изградњу гасовода од најбогатијег налазишта у Ирану, Јужни Парс, преко Ирака до Сирије, са перспективом даље изградње, кроз Средоземно море, у Грчку и изградње терминала за транспорт течног гаса.
abu-il
Подсећам да је Башар Асад потписао овај споразум у условима када је сиријска криза већ прерастала у рат. Још 9. маја су Сирији биле уведене санкције ЕУ, без обзира што је легални сиријски председник изашао у сусрет захтевима опозиције и предлагао дијалог о заједничкој реорганизацији државе.
Амерички, турски и медији које су спонзорисале државе Персијског залива водили су отворен рат информацијама против сиријске владе и распиривали унутрашњи сукоб. У Сирији је извршен низ терористичких напада, с обе стране се пуцало, а избегли интелектуалци и високи службеници формирали су коалицију за предстојеће преузимање власти.
Овде се поставља питање, ако је гасовод имао за циљ испоруку енергената у Европу, зашто се Европа окренула против владе Асада?
Очигледан одговор лежи у чињеници да је неупоредиво боље бити власник гасовода него купац гаса који испоручује. Осим тога и Иран и Ирак и Сирија су сарађивали са руским компанијама из области енергетике, а „диверсификација“ руских испорука гаса за идеологе „јединствене Европе“ је од изузетног значаја.
Што се тиче САД, њихов интерес није само смањење зависности Европе од руских испорука енергената, већ и контрола над алтернативним цевоводима. Пројекат Nabucco који су подржале САД и који предвиђа испоруке туркменског гаса кроз Азербејџан и Турску до Европе, до данас није ни близу остварења. Поред тога, пројектована моћ овог цевовода није ни близу налазиштима гаса на Блиском Истоку, а контрола иранско-ирачко-сиријског пројекта прозваног „шиитски гасовод“ била би тешко остварива.
Израел се, поред старог конфликта са Сиријом због Голанске висоравни и Либана, појавио и као директан конкурент Дамаску. Одмах по објављивању вести о великим резервама гаса у сиријској провинцији Латакија, 2010. уследиле су вести о гигантским налазиштима испод дна Средоземног мора, у водама Израела. Међутим, само испоруке гаса из Израела у Европу нису у сагласности са гео-економским трендом: потребан је истовремен развој енергетске инфраструктуре Азије и то је услов даљег светског економског развоја. Због тога се и води борба за постављање владајућих режима на правцима стратешких путева.
С тим у вези, у Израелу су се појавили проблеми – директан провод енергената преко непријатељских муслиманских земаља је проблематичан, а на путу према могућем чворишту у Либану налази се шиитски „Хезболах“. Свргавање сиријске владе која је пријатељски настројена шиитима, распад Сирије и неутрализација конкурената у будућим испорукама гаса потпуно је у сагласности са визијама израелских политичара.
Коначно, муслимански суседи Сирије су имали своје разлоге за помагање дестабилизације Сирије. Као што је познато, налазишта гаса на Арапском полуострву, иако мања по обиму од иранских, такође могу да буду основа за испоруке у Европу. Овај правац је алтернатива „шиитском гасоводу“ и може да прође кроз сунитске државе – из Саудијске Арабије, преко Јордана у Сирију, у Хомс који насељавају сунити. Одатле би се раздвајао према Латакији и либанском Триполију. Реализација овог плана такође је захтевала рушење сиријске владе, слабљење позиција „Хезболаха“ у Либану и успостављање контроле над овим територијама.
И на крају, потребно је да обратимо посебну пажњу на позиције Турске.
Влада такозваних „умерених исламиста“ није јединствена. Осим борбе против националистичке и лево оријентисане опозиције, постоје противречности и унутар група које учествују у власти. Уз то пред турском владом су и изазови у виду сепаратизма, између осталих и у областима на граници са Сиријом и муслиманског радикализма.
У оваквим условима власти Турске треба да обезбеде раст економије и освајање нових тржишта јер би у супротном држава могла једноставно да се распадне. У овим условима основом турске унутрашње и спољне политике постала је идеологија „новог османизма“.
Због лоших односа са владајућим режимима арапских држава турске власти су са симпатијама пригрлиле „арапско пролеће“ и често су подржавали исламистичку опозицију. Међутим, у отворено мешање Турска се упустила једино у односима са Сиријом.
Недуго пре почетка сиријске драме тадашњи премијер Турске Реџеп Тајип Ердоган допутовао је у Дамаск. Нема веродостојних података о чему је покушавао да се договори са сиријским руководством, али очигледно му није пошло за руком.
Од почетка оружаног сукоба било је јасно да ће Турска настојати да учврсти свој утицај у северном делу Сирије, све до формирања свог протектората, са центром у Идлибу. Поред питања безбедности својих граница, очигледно је преовлађујући циљ био да се добије приступ пројектованим трасама енергената. У тренутку када је почела сиријска криза, пројекат Nabucco и даље је постојао само на папиру, а руски предлог о изградњи „Турског тока“ није био ни на видику.
Првобитно, приступ околних држава унутрашњем сукобу у Сирији ишао је у правцу формирања „Слободне сиријске армије“ (ССА). Окосницу је требало да сачињавају бивши припадници сиријске војске који су се побунили против власти. Прилазило се тим деловима и групацији традиционалних противника партије „Баас“, сиријској организацији „Муслиманска браћа“ чије руководство представља интересе, у жаргону марксистичких уџбеника, „трговачке буржоазије и свештенства“.
Одмах је постало јасно да су опозициони кланови међусобно непријатељски настројени готово више него званичном Дамаску. У сукоб су се умешали и интереси играча из иностранства. Једног од потенцијалних лидера ССА одстраниле су турске тајне службе, а другог – саудијске или катарске. Већ 2012. је било очигледно да из савеза сиријске опозиције и „Муслиманске браће“ неће моћи да се формира иоле озбиљнији противник сиријској армији.
Уследиле су изјаве о неопходности отвореног уплитања страних држава. Израел и Турска су били спремни да са две стране успоставе режим забране летења и да уведу војску у пограничне области. САД су преузеле улогу коловође најављујући могућност војне интервенције у вези са оптужбама на терет владе Башара Асада за коришћење хемијског оружја против цивилног становништва. Међутим, неочекивани потези Руске Федерације, које је подржало и сиријско руководство покварили су игру – хемијско оружје је извезено из Сирије и уништено.
Од тог тренутка на сцену у Сирији све активније се укључују „џихадисти“ – радикални „главосече“ салафити. Остали исламисти одлазе у други план, а Слободна сиријска армија потпуно ишчезава са свих простора, осим Голанске висоравни. Остали су само повези за главу са тим називом које „муџахедини“ из група које су се придружиле Фронту победе (Џабхат Ал-Нусра) везују док позирају пред камерама западних или новинара „Ал-Џазире“.
5. Ко су Џабхат Ал-Нусра и Исламска држава?
Јединственост пројекта Исламска држава Ирака и Леванта (ИДИЛ), преведеног затим једноставно у Исламска држава, састоји се у томе што је то савез локалних сунитских кланова, настањених на простору између река Тигар и Еуфрат, који су однеговале западне тајне службе уз финансијску помоћ блискоисточних монархија.
У почетку су бивши официри армије Садама Хусеина ратовали у Сирији, код Алепа. Ту су се први пут на територији Сирије формирали одреди Ал-Каиде, ослањајући се на логистичку подршку са територије Турске као и на финансијску и војну подршку Катара и Саудијске Арабије. Након што је постало јасно да директним војним уплитањем споља ситуација у Сирији неће да се промени и да ће Асад да остане на власти, дате су одрешене руке радикалним исламистима. Ал-Каида почиње са обједињавањем разноразних одреда и банди у северној и централној Сирији под заставом Џабхат Ал-Нусре, а бивши ирачки официри уз помоћ салафита оснивају ударну војску која свргава делове преовлађујуће шиитске владе Ирака и заузима „сунитски појас“ – управо територију којом пролази оптимална траса „шиитског гасовода“. У Сирији Џабхат Ал-Нусра узима под своје практично све исламисте и бивше учеснике ССА, образујући јединство оперативног командовања и извршне власти на заузетим територијама. За две године је коалиција радикала заузела велики део Алепа (провинција Халеб), Идлиб, дошла до Хаме, Хомса и Дамаска, пробила се на југ и продрла на планине Латакије из правца турске границе.
Међутим, испоставило се да је најозбиљнији противник Џабхат Ал-Нусри управо ИДИЛ који се већ преименовао у ИД. Током 2014. војне формације Исламске државе продрле су на територију Сирије и заузеле Раку с једне стране, а затим с друге стране развили поход на Палмиру. Наравно, ИД је добила приступ налазиштима нафте и гаса у тим областима и обезбедила кријумчарење нафте са окупираних територија Ирака у Турску и у Катар.
Сукоб између Џабхат Ал-Нусре и ИД разбуктао се управо због чињенице да су штићеници Ал Каиде остали одвојени од стварних ресурса и остали зависни од финансирања споља и пљачке локалног становништва.
Испоставила се и још једна разлика. Џабхат ал-Нусром управљају терористи који су се окупили из разних држава света, док окосницу Исламске државе чине вође сунитских кланова из Ирака. И само њима се указала прилика да се ослободе „креативних џелата“ из клике „калифа“ Ал-Багдадија, кога је заједно са вођама који су дошли из дела ИД погодио удар ирачке авијације у провинцији Анбар.
6. Шта се променило са почетком операција ВКС Русије?
Удари из ваздуха по прекограничним уздама ИД постали су могући захваљујући раду координационог информационог центра у Багдаду, уз учешће Русије и после почетка операције Војно-космичких снага Руске Федерације за разарање инфраструктуре терориста у Сирији.
Појава руских војних база у зони Тартуса и Латакије значи да Русија, као заштитник безбедног развоја Евроазије, пружа гаранције да на територији Сирије и Ирака не могу да се остваре никакви фашистички пројекти под псеудорелигиозним паролама, као ни геноцид који призива лидер Џабхат Ал-Нусре, Абу Мухамед Ал-Џулани.
Уништење терористичких група, разбијање њиховог утицаја на окупираним територијама и онемогућавање подршке споља су очигледни циљеви руског присуства. Тиме ће се створити услови за унутрашњи дијалог у Сирији и „прелазни период“ о којем већ говоре и САД и Турска и ЕУ и Саудијска Арабија. Основе овог дијалога изградила је влада Башара Асада још 2012. када је донет нови устав Сирије. Поред основних права и слобода грађана и гаранција очувања свих заједница, у документу је такође утврђено да председник Сирије треба да буде представник већине становништва, односно муслиман-сунит. Да би се одговорило овом захтеву новог устава, Башар Асад је званично прешао у сунитски ислам јер је спровођење избора у условима војних дејстава било немогуће.
Четири године разорног рата требало би да укажу Сиријцима да силом оружја нико не може да оствари своје интересе. Само су разбојници, страни узурпатори и плаћеници извукли корист. Међутим, и даље је присутан страни фактор – на који начин прекинути подршку споља терористима у Сирији?
Овде су очигледна два међусобно повезана пута: дијалог имајући у виду долазак Русије на ове просторе и промене у државама које су укључене у Сиријски конфликт. У свакој од ових држава тренутно се води унутрашња борба. Саудијска Арабија и Катар за сада дају ратоборне изјаве и даље помажући финансијски и оружјем Џабхат Ал-Нусру, јер још увек нису спремни да се одрекну идеје о свом гасоводу кроз Сирију. Међутим, Турска већ почиње да појачава контролу границе и раздваја припаднике паравојних формација на „потребне“ и „непотребне“, иако и даље пружа подршку нелегалним формацијама на северу Сирије, да би задржала повољнији положај у наредним фазама. Поред тога, Турска је такође активирала борбу против терористичког пројекта под називом Исламска држава. Очигледно рачуна да је време да помогне сунитским клановима Ирака и Сирије да се извуку из загрљаја салафита и пређу на терен политичког дијалога који ће да одреди будућност целог региона.
Што се тиче Израела, САД и ЕУ, њихове позиције ће се јавно одређивати у зависности од унутрашњих процеса и развоја ситуације у Сирији, уз гаранције Русије за безбедност државе и енергетске структуре међународног значаја.
Ибрахим Абу је војно-политички експерт, Сирија. Специјално за издање „Рускаја весна“ (превод са арапског)
Са руског посрбио: Aerial6
[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]
Mesta izlaza planiranih gasovoda (Latakija, Tartus)
|
