|
Najbitnija stavka čaure je obturacija kod klinastog zatvarača, to smo rešili sa polimerskim prstenom (ameri, npr. koriste čeličnu "pikslu" kao kod T-72, jedna se može reciklirati ihahaj). Druga najbitnija stvar je sprečavanje, tj. produženje vremena do samozapaljenja barutnog punjenja u vrućoj komori, isto se može rešiti na više načina, npr. sa uduvavanjem hladnog gasa kroz cev kao na Koaliciji ili sa polimer-čađ čaurom kao na Msti za nadpunjenje, odnosno kod Kineza).
Na kraju krajeva, SFRJ je imala i čauru 155 mm L23, koja bi se i sada mogla koristiti, ali da li ima potrebe?
Kod municije, nekada je bila zaista ta bitka između livenog TNT u zapadnoj municiji (zato je kod njih standard da municija stoji vertikalno u skladištenju, a zbog toga i čudni punjači na PzH2009) protiv šnekovanog eksploziva u sovjetskoj municiji (gde ide proizvodnja k'o ništa, municija jako pouzdana, al' je tehnološki proces zajeban k'o kratko ćebe).
I to je sve prevaziđeno, novi standard na zapadu je punjenje sa IMX-101, inertnim eksplozivom koji se još može šnekovati, ali i liti, u zavisnosti od potrebe.
I to ne bi bilo zgoreg kupiti kao licencu.
|
