Upravljanje artiljerijskom vatrom-opšta razmatranja

Upravljanje artiljerijskom vatrom-opšta razmatranja

offline
  • vrabac 
  • Legendarni građanin
  • Pridružio: 30 Dec 2010
  • Poruke: 4986

Tekst je na žalost pisan pre nego što sam pročitao (na čemu mu se iskreno zahvaljujem) fenomenalnu čak epohalnu knjigu

Dr. Miomira V. Kalezića

PROJEKTOVANJE ARTILJERIJSKIH SISTEMA

Moja preporuka je da nabavite knjigu i pročitate je odmah pa tek onda da čitate bilo kakve napise i članke o artiljeriji bez obzira na lično inženjersko ili borbeno iskustvo.


Upravljanje artiljerijskom vatrom u savremenim uslovima

Uvodna razmatranja

Notorna je činjenica da je 60% ranjenih i ubijenih vojnika u XX veku pogođeno nekom od eksplozivnih naprava a ne streljačkom municijom. Značajan udeo u tom procentu pripada artiljerijskoj vatri.
Opšta tendencija tokom borbenih dejstava je čest prelazak artiljerijskih jedinica u gađanja neposrednom ili prostom poluposrednom vatrom, bez obzira na tip oruđa. Naime, vremenom je broj poljskih oruđa prvenstveno namenjenih za neposredo i poluposredno gađanje padao (uglavnom poljski i brdski topovi 75-105 mm), između ostalog i zahvaljujući enormnom povećanju tenkovskih vatri kao osnovnih neposrednih vatri granatama. Sa druge strane broj minobacača je jako porastao i popunio deo borbene niše poljske artiljerije (svedoci smo ne potpuno adekvatno). Ipak tendencija je prisutna i u novijim ratovima. Haubice 105-122 i 152-155 mm, čak i u samohodnim verzijama, često prelaze na neposredno gađanje. Ponekad (iz raznih razloga ne samo borbenih) su se mogla videti i dalkometna oruđa u toj situaciji, pogotovu topovi 122-130 mm.
Uprkos svemu tome navedenom 90% ostvarenih artiljerijskih vatri u XX veku pripada takozvanim daljinski osmotrenim vatrama. Velika većina tih vatri pripadaju tipu gađanja koje se naziva posredno gađanje (gde je neki vid omatračnice gledao u cilj), a samo iznimno u tu grupu ulaze i neke složene poluposredne vatre pa čak (zbog posebnih uslova) i neke elektronski navedene (ali ne i korigovane) vatre. Opšta karakteristika takvog dejstva artiljerije je da oruđa dejstvuju daleko od cilja (što je više moguće daleko u odnosu na svoj domet ali tu ima raznih ograničenja) i da generalno ne postoji vidljivost sa vatrenog položaja na cilj.
Tokom ratova poslednjih decenija trupa na prvoj liniji praktično potrebuje povratak poljske artiljerije u upotrebu, pogotovu tamo gde nema savršene avio podrške. Svedoci smo da su oruđa M48 i ZiS-3 76mm i bestrzajci 75 i 82 mm doživela vaskresenje u ratnim dejstvima iako davno otpisana. Uošteno prednja linija traži podršku i to upravo u onom vidu koji je jako bio razvijen u II svetskom ratu, a to su jurišna oruđa, bilo lafetna a još bolje saomhodna. Iako je postojalo desetine velikoserijskih modela u II svetskom ratu posle njega su nekako nestala jer se naivno mislilo da jačanje artiljerije i tenkova može u potpunosti da ih istisne. To je dakle jedan trend koji će možda prvi dostići izolučeni minobacači kupolne ugradnje sa sposobnošću dejstva i horizontalnim neposrednim gađanjem osim uobičajenim vertikalnim putanjama. Lično mislim da bi smo trebali na bazi šasiije T-55 razviti samohodnu haubicu 155(2) ili 203 mm jurišnu dometa do 5 km a na bazi BVP staviti VENA oruđe 120 mm. Tako se može reći da je na sceni ponovo problem vatrene podrške pešadiji neposrednom vatrom. Sa druge strane teži se savšenstvu u posrednom gađanju.
Jednom rečju, sa jedne strane je trend u savršenstvu posrednog gađanja indirektnom vatrom posrednim gađanjem na svim nivoima od minobacača do teških oruđa, a sa druge strane se polako primećuje da tenkovi nisu dovoljni za neposrednu vatrenu podršku i da se traže nova rešenja za direktnu vatru na prvoj liniji. Nedostatak je bio uočljiv zadnjih 20 godina a naročito sada u Afganu kada smo svedoci da pešadija NATO kosristi superskupe PT vođene rakete u podršci pešadijskim vodovima u nedostatku adekvatnijeg oruđa. Razni načini su pokušaja prevladavanja tog problema ali su Rusi u tome najdalje otišli (nužda Čečnje ih je naterala) razvijajući termobaričnu glavu za svaki mogući PT projektil i uvodeći minobacače direktnog dejstva kao NONA a evo sada i VENA i stavljajući PA topove ZU-23-2 na svaku moguću pokretnu platformu za dejstvo iz mesta ali sa distance, koristeći u mesi bacače granta i teške pešadiijske mitraljeze 12,7 mm i u krajnjoj liniji dejstvom sve većih kalibara sa BVP (ali zadržavajući i 30 mm). U krajnjoj meri retko ko je primetio ali Rusija je zadržala topove T-12 praktično kao poljske topove neposredno ekstremne snage, mada oni na sve vrste sekundarnih ciljeva i starih tenkova mogu ubitačno da deluju vođenim raketama ispaljenim iz cevi. Intresantno je da bi po mom mišljenu delovanjem tom raketom sa termobaričnom glavom verovatno izbacili i najmoderniji tenk iz upotrebe ali to je stvar ne samo za raspravu već i eksperiment.

Ostvarenje daljinski osmotrenih artiljerijskih vatri

Da bi se ostvarile takve atriljerijske vatre moraju se primeniti manje ili više složeni sistemi rukovanja artiljerijskom vatrom. U osnovi problemi rukovanja artiljerijskom vatrom se svode na nekoliko uzastopnih povezanih radnji od kojih se neke odvijaju radom na osmatračnici a druge se odvijaju radom na vatrenom položaju :

1. Rad na osmatračnici obuhvata

1.1 Samo otkrivanje cilja i njegovih karakteristika koje obuhvata:

1.1.1. fizičko otkrivanje cilja što u osnovi podrazumeva njegov položaj (ali i brzinu i pravac kretanja ako je pokretan cilj, što je do pojave računara znao da bude veliki problem za gađanje).
Moderna tendencija je da se otkrivanje ciljeva usavrši do krajnje mere. Prvo, opremanjem klasičnh delova art. jedinica najsavremenijim integrisanim uređajima sa laserima, GPS-om, GPSs sa orijentacijom, žirokompasima (magnetnim ili digitalnim u novije vreme), termovizijom, računarima i to i u prenosnim verzijama na tronošcima i integrisanjem na vozila. Drugo, uvođenjem enormnog broja bespilotnih letelica od kojih neke pripadaju i direktno artiljeriji. Povećanjem broja zemaljskih radara za izviđanje naročito unutar artiljerijskih jedinica ali i povećanjem broja optroničko-radarskih izviđača, nekih koji pripadaju artiljerije nekih na višim nivoima. Treće, povećanim korišćenjem svih vrsta vazdušnog izviđanja (uključujući i kosmičko)
1.1.2. određivanje tipa cilja u kvantitativnom i kvalitativnom obliku, odnosno brojnost (uopštenu brojnost ili opis ako je mešovita jedinica) i otpornost cilja, što u ukrajnjoj meri deli ciljeve na neoklopljene (ili na otvorenom), slabo oklopljene (ili srednje ukopnae) i teško oklopljene (ili duboko ukopane) i naravno kombinacije. Najlakši ciljevi su neoklopljni na otvorenom a najteži teško oklopljeni duboko ukopani. Ovo je čak uprošten prikaz jer postoje decidne podele ali na slaboj empirijskoj bazi. Sve zajedno određuje utrošak projektila radi neutralisanja cilja i to je jedna od najproblematičnijih stavki artiljerijskih gađanja jer oni koji poznaju realne norme za sve ove ciljeve i (ili) su imali priliku da ih gađaju znaju koliko može iznenađujuće veliki broj projektila da bude potreban za neutralisanje naizgled nevelikog cilja.
Moderna tendencija po pitanju utroška je razvijanje većeg broja tipova artiljerijske municije od kojih je pravac ka kasetnom projektilu najvažniji. Iskreno mislim da bi se mnogi tzv. tvrdi ciljevi mogli efikasno tući i jeftinijim varijantama, kao što bi bilo kombinovanje modernog radio blizinskog tempirnog upalajača i granatšarpenlskog projektila (ovde u ulozi sa većim dometom nego u doba kada je izvorno korišćen)

1.2. Korekturu na cilj koja u stvari obuhvata:

1.2.1. radnje koje omogućuju da artiljerijski projektili padaju po cilju, u idealnom slučaju da se poklopi centar rasturanja projektila sa centrom cilja, što se kod pokretnih ciljeva dodatno usložnjava fizikom kretanja (i rasporeda u kretanju) cilja.
Moderna tenndencija je da se korektura izbegne po svaku cenu. Po svojoj prirodi korektura je spor vidljiv i veoma upozoravajući proces tako da jedinice brzo i najbolje moguće zauzimaju zaklon u što većoj meri, što može (verovali ili ne) da jako smanji efekat vatre. U roku od nekoliko sekundi pešadija hvata zaklon bilo na zemljištu ili rovu ili u urbanim uslovima što gubitke od nadolazeće vatre smanjuje za 10 do 50 puta u gruboj proceni. Zbog toga se i javio metod rada, da se odmah gađa grupno sasređenim snopom na cilj bez korekture a sa uvođenjem što preciznijih meteo-balističkih popravaka da bi plotum makar delimično zahvatio cilj iz prve pa onda još nekoliko udara brze vatre sa malom korekturom. Često, ako bi plotun mnogo promašio izvršilac bi prekinuo gađanje i sačekao par sati. Veoma dobra primedba bi bila da laserski navođena municija rešava problem prvog plotuna u potpunosti a posle možete da dovršavate cilj i sa korekturom jer posle (recimo Kasnopolja) ionako su upozoreni ali posle direktnih pogodaka nije isto kao bez njih.
1.2.2. sređivanje padanja projektila po snopu, što se za nepokretne ciljeve svodi na na ostvarenje sasređenog snopa ili na ostvarenje snopa po frontu cilja. Kod pokretnih ciljeva se problem usložnjava fizikom kretanja (i rasporeda u njemu) cilja.
Tendencija je da se ide na sasređen snop i da se taj problem automatizuje na dva načina. Prvi da svako vozilo svojim GPS odredi svoje koordinate i preda ih zameniku komandira baterije (računačkom odeljenju) a drugi da on to sam uradi mereći i sa svog mesta daljine i azimut do oruđa. I jedan i drugi oblik se mogu uneti u algoritme izračunavanja elemenat gađanja. Ipak po mom dubokom ubeđenju za neke vrste vatri kao što su zaprečne ili gađanja tranšeja i urbanih utvrđenih linija pred vaš sopstveni pešadijski napad trebalo bi srediti projektile u snop po frontu cilja. Sa današnjim merno računarskim uređajima to ne bi trebao da bude veliki problem.


1.3. Odabir vrste vatre po cilju koji obuhvata:

1.3.1. udarce brze vatre koji se u stvari svode na dejstvo jednim zajedničkim plotunom a zatim ispaljivanjem naređenog broja granata iz svakog oruđa najvećem mogućom brzinom po svakom oruđu nezavisno.
Savremena tendencija je da se iskoristi mogućnost slanja više projektila iz istog oruđa po različitim putanjama koji svi u isto vreme padaju na cilj. Dobrom obukom i uvođenjem dobrih računara to je moguće i na starim oruđima ali sa 2 do 3 projektila kod ruskih a 3 eventualno do 4 kod zapadnih oruđa. Međutim rad na vatrenom položaju u kalsičnom obliku nije težak ali zahteva dugotrajnu obuku, tako da će ovakve vatre pre biti moguće ostvariti na oruđima sa potpunom automatizacijom.
1.3.2. sistematske vatre koje su najčešće kombinacija udarca brze vatre i rafalnog gađanja sa promenljivim vremenskim razmakom u rafalu i takođe se najčešće završavaju sa još jednim udarcem brze vatre obično kraćim od prvog.
Ovakve vatre danas nisu previše zanimljive osim u slučajevima kada se gađa sa bojnim otrovima ili zapaljivim ili termobaričnim granatama kombinovano sa razornim.
1.3.3. specijalne vatre koje obuhvataju gađanja tempirnim granatama, osvetljavajućim granatama (na nivou diviziona i puka ima posebne specifičnosti) a u poslednje vreme i kasetnim projektilima.
Svakako najzanimljivija specijana vatra danas bi bila kasetnim projektilima i ona bi zbog cene projektila morala da bude sa takozvanom potpunom pripremom na potpunoj topografskoj osnovi (najprecizniji mogući rad sa topografskim elementima i meteo-balističkim popravkama) pa čak i korekturom po mogućstvu na fiktivni ili stvarni reper a ne na cilj. Upravo pristalice laserski navođene municije bi ovo uzele kao najbolji primer rešenja tog problema preciznosti i svakako da jedino možemo da se složimo sa njima.


1.4.Osmatranje dejstva vatre po cilju koje obuhvata:


1.4.1. odluku i naređenje za produžetak i vrstu dejstava po cilju do njegovog neutralisanja
1.4.2. dodatnu korekturu za nastavak vatre ako je potrebna (usled promena na cilju)
1.4.1. koordinisanje vatrenog dejstva sa potrebama sopstvenih jedinica u napadu i odbrani
Moderna tendencija jeda rukovaoc vatrom odnosno izvršilac gađanja bude u vezi sa prednjim delovima sopstvenih jedinica koje su u borbenom kontaktu sa neprijateljem (ako takva jedinica postoji). Drugi pravac jeda se obezbedi dodatni izvor osmatranja po cilju što se rešava BPL ili nekim drugim osmatranjem iz vazduha ili sa formiranjem isturenih čisto optičkih osmatračnica u prednjim sopstvenim obično sa ovlaštenim rukovaocem vatre. Na primer izvršilac gađanja sa samohotkama 122 ili 152 mm osmatra cilj i rukovodi gađanjem iz svog oklopnog transportera iz familije FALCET, FALCET-M, KAPUSTNJIK ili REOSTAT međutim ima dodatno optičko i radarsko osmatranje u prednjim delovima jedinica od strane optroničkog izviđača (inače ovlašćenog za rukovanje vatrom) u vozilu DEJTERIJ ili se služi radarskim osmatranjem protivnika (ali i pada TF granata) sa sredstva GOLOTURIJA koje je podišlo prednjem pložaju i uspostavilo vezu sa komandantom jedinice u napadu. Sada sva navedena sredstva imaju opremu za laserski navođenu municiju.

1.5. Prenos vatre koji obuhvata:

1.5.1. prelazak na dejstvo pokretnim uzastopnim udarcima brze vatre po dubini što se nekad lepo zvalo vatreni val
Balistički računari sada ekstremno brzo proračunavaju nove elemente za vaš vatreni val i to za svako oruđe posebno ako je potrebno jer ste već obavili osnovno gađanje i savladali meto-balističke greške. Moderna tendencija bi mogla biti da superprecizno ispratite posebne elemente za svako oruđe u dejstvu posebno ako ste se odlučili da rasporedite snop po frontu.
1.5.2. prenos vatre na drugi cilj (ciljeve) korišćenjem već postojećih vrednosti popravaka iz prethodne korekture (dakle sa poboljšanim elemenetima) ali što je ograničeno na jedan sektor po pravcu i zonu po daljini usled kompatibilnosti meto-balističkih uslova.
Korišćenje popravljenih elementa posle prvog gađanja i njihova upotreba u balističkom algoritmu u računaru je jedna od najboljih odlika korišćenja računara u savremnoj artiljeriji.
1.5.3. zaprečne vatre koje se ostvaruju na pravcu nastupanja protivnika i koje su po pravilu u realnosti najčešće u okviru tipa dejstava prenosa vatre ali zaista mogu biti i unapred nezavisno pripremljene i koje u opštem slučaju potpadaju pod tačku 1.3.1.u kombinaciji sa tačkom 1.2.2. Pojava kasetnih projektila sa minama daje na aktuelnosti ovim vatrama. Upravo usled toga su najaktuelniji skupi oblici projektila. Prvo, projektili sa glavom za razbacivanje zemaljskih mina. Takvo daljinsko zaprečavanje minama zaista bi moglo imati efekta u nekom manevru mada je odnos cena efikasnost diskutabilan. Drugo i možda najaktuelnije su projektili sa kasetnim bojevim glavama. Priroda zaprečne vatre traži vrlo brzo dejstvo i vrlo veliku površinu okrivanja i zbog toga su generalno za ovakve vatre pogodnija oruđa tipa višecevnih lansera nego klasična cevna.

2. Rad na vatrenom položaju obuhvata

2.1 Određivanje sopstvenog položaja i usmeravanje oruđa:

2.1.1. Određivanje sopstvenog položaja se danas svodi na nekoliko različitih postupaka. Svakako je najbrži i najlakši način korišćenje satelitske navigacije. Međutim u slučaju nedostataka te mogućnosti mora se primeniti neki od manje ili više komplikovanih a samim tim i manje ili više preciznih sistema topografsko geodetskog rada.
Tendencija je na GPS-u. Problem je kad njega nema. Onda ste u velikoj zavisnosti da li se nalazite u civilizovnaim delovima ili ne. Sa dobrom opremom na tronošcima koja uključuje laser i neku vrstu kompasa (digitalnog magnetnog ili žiro) i spiskom koordinata ili dobrom topografskom kartom (još bolje ako je u računaru) ili čak 2D urađenim reljefom (u Vojnogeografskom institutu je urađen u 1:100 000 i navodno se radilo u 1:50 000, problem je što je za mnoga gađanja potrebno 1:25 000 mada ona prethodna razmera može da posluži) možete dosta dobro i brzo da se nađete uz adekvatnu računarsku podršku. Rad sa topovescima je inače težak i komplikovan ali može da bude interesantan ako računate da ćete biti bez GPS-a ali takav rad precizan samo na kraćim deonicama. Svakako da na VP morate imati jedan laserski daljinomer integrisan sa žirokompasom i GPS pa ako otkaže sve ostalo tu je klasičan normalni geodetski zadatak, trilateracija, presecanje nazad sa dve tačke itd. Interesantno je da Rusi osim NAVSSTAR i GLONASS GPS sistema koriste često još uvek i hiperboličku navigaciju Čajka (u skladu sa LORAN-C) pa čak i jedan integrisan sistem sistem KS-100M koji obuhvata sve te sisteme,
2.1.2. Usmeravanje oruđa u slučaju da svako oruđe ima svoju satelitsku navigaciju i(ili) žiro kompas je jednostavno. U slučaju da satelitsku navigaciju (obavezno i žiro kompas) ima samo komandno vozilo ili odeljenje (mesto zamenika komandira baterije ili komandanta diviziona) ostala oruđa se moraju usmeriti ili automatskim prenosom na oruđa (za šta oruđa moraju biti specijalno opremljena) ili klasičnim radom usmeravanja oruđa u OP (osnovni pravac). Verovatno je nabolji metod rada sa GPS na bazi između oruđa i komandnog vozila simultano (najmanje dva dakle) ali sva je prilika da morate da zadržite barem za izviđače mernike i magnetne ili žiroskopske kompase.
Stari način usmeravanja oruđa u OP uz pomoć busole je beznadno zastareo po svim kriterijumima. Čak i davanje pravca iz komandnog vozila definitivno više nije ono čemu treba težiti. Najbolje rešenje je da svako oruđe ima svoj usmeravajući sitem. Koji je nabolji oblik toga, to je stvarno za raspravu (mda se rad u paru dva i više GPS sa formiranjem dakle baze, koja se svodi na normalni geodetski zadatak, nameće kao logičan) isto kao i topografsko-geodetska priprema, jer sasvim jedna stvar ako imate GPS a sasvim druga ako ga nemate. Ipak laseri i žirokompasi (magnetni kompasi) su uvek tu a ako imate sreće (da li je to moguće reći?) u zoni rata i neka hiperbolička navigacija. Pa čak i busole ali onda ništa od brzine.

2.2 Izračunavanje elemenata za gađanje:

2.2.1. Određivanje elemenata za gađanje se u osnovi sastoji od izračunavanja vrednosti daljinara i uglomera i eventualno mesne sprave ako je oruđe uopšte ima. Danas je moguće taj proračun smestiti u potpunosti na svako vozilo pojedinačno ali zapravo to nije pogodan metod jer bi onda morala da imaju međusobnu proceduru za sređivanje po snopu mada je to generalno rešivo.
Danas sa ovim računarima više nije pitanje šta možete da isprogramirate u oblasti izračunavanja elemenata za gađanje ni koliko je to brzo već samo kakav želite interfejs sa korisnikom.
2.2.2. Određivanje meteo-balističkih popravki je jedna odnajvažnijih radnji stvarno savremene artiljerije. Naravno, moguće je dejstvovati i potpuno bez njih ili uzeti procenom (neki elementi su lakši za procenu ali neki su skoro nesavladivi, kao recimo stanje vetra po slojevima). Ipak tendencija je da se gađanja otpočne sa što boljim popravkama, idealno da bi se pogodilo već prvim, ne korekturnim zrnom iz osnovnog oruđa, već korekturnim plotunom odmah po cilju. Zato je idealno da funkciju meto-balističkog centra, računskog centra i centra veze obavlja posebno vozilo zamenika komandira baterije (zamenika komandanta diviziona).
Već smo spomenuli da je tendencija izbeći korekturu po svaku cenu. Jedini način da se tom idealu približite (mada nikad nije moguće nadmašiti korekturu na stvaran ili fiktivan reper po tačnosti) je savršeno uzimanje meto balističkih popravaka. Ovde je zanimljivo obezbediti eventualno ne unošenje pojedinih popravki, već napraviti neku vrstu povezanosti sa nekim senzorima (na primer sa senzorima temperature baruta i vazduha). Takođe je zanimljivo povezivanje sa meterološkim stanicama. Korišćenje meteo srednjeg je obavezno ali je pitanje da li imate dovoljno dobar dostup istom. Zato je interesantna ideja da metorološki vod siđe u jedinice na nivou diviziona ili makar uvesti male automatske elektronske merače vetra trenutnog dejstva mada im je za sada mala maksimalna visina dejstva (do nekih 3000 m visine) što je nedovoljno za vrlo daleka gađanja ali savršeno za srednje daljine kod haubica. Ovakvi uređaji su posebno zanimljivi za jedinice sa VLR koje već imaju metostanicu ali im ovakav uređaj omogućava trenutno popravljanje biltena METEOSREDNJI neposredno pred korišćenje jer deluju dakle skoro trenutno i savršeno popravljaju podatke o prizemnom vetru i vetru u prvim nižim slojevima, što je pri gađanju sa nevođenim raketama od suštinskog zančaja. Dakle korišćenje metostanica je postalo obavezno.

Sredstva i metode i formacijski rasporedi organa i sredstava artiljerijskog gađanja

3. Klasični integralni oblici osmatračnica i računača

Generalno gledano osnovna odnosno najčešća artiljerijska formacija koja se sreće na savremenom bojištu je divizion. On je obično u sastavu brigadnih formacija koje dominiraju u svetu. Čak i u okviru divizijskih formacija, koje su još dosta prisutne, divizion je opet najčešći funkcionalno upotrebljiv oblik klasične artiljerijske jedinice za podršku, samo što ih ima više unutar divizije. Nije sporno da se često sreću i manje formacije tipa baterije, ali je to uglavnom slučaj sa minobacačkim sredstvima koja su opet na bataljonskom nivou i može se slobodno reći da takve baterije ionako po prirodi svog dejstva pa i dometa imaju nešto slabije rukovanje vatrom a i nije im najčešće potrebno bolje. Ipak moderna nova minobacačka sredstva, pogotovu samohodna i povećanog dometa, čak i kada su na nivou baterije zaslužiju u današnjim uslovima veću pažnju u opremanju. Na nivo divizija zaista se sreću i artiljerijski pukovi ali oni vrlo retko deluju kao celina već opet po divizionima. Izuzetak od ovoga su artiljerijske brigade koje se ponegde mogu sresti ali one obično raspolažu sredstvima korpusnog i armijskog nivoa i one su zaista opremljene da mogu da deluju čak istovremeno sa raznorodnim oruđima. Ipak i unutar njih, divizion ostaje kao osnovni gradivni oblik formacije.
Divizion se po pravilu sastoji od 3 do 4 baterije. Svaka baterija se sastoji od 4 preko 6 do obično maksimalno 8 oruđa. Uobičajeni divizioni u upotrebi su 4X3 ili 12 oruđa i 3X6 ili 18 oruđa. Današnja tendencija je sa 3X8 ili 24 oruđa. Svaka od baterija može i često i deluje kao nezavisna borbena ćelija. Osim oruđa ima i dva dodatna vozila, jedno komandira i drugo zamenika komandira. Dok oruđe zamenika komandira (takozvani računači odnosno računačko odeljenje) ostaje na vatrenom položaju, vozilo komandira (tzv. izvišaćko odlejenje) formira takozvanu osmatračnicu. Naravno sistemi ne moraju biti integralni na vozilima i često se sreće (više u zapadnim vojskama) rad odeljenja sa odgovarajućim prenosnim sredstvima. Dakle komandirovo odeljenje odrađuje rad na osmatračnici a odeljenje zamenika komandira rad na vatrenom položaju. Divizion kao celina ima još dva dodatna odeljenja odnosno vozila. Jedno komandanta diviziona a drugo zamenika komandanta. Iz svog vozila (odeljenja) komandant diviziona može da preuzme rukovanje artilljerijskom vatrom celog diviziona u slučajevima kad ceo divizion gađa uz korišćenje samo jedne, dakle te komandantove osmatračnice. Vozilo zamenika diviziona u tom slučaju odrađuje veći deo rada na vatrenom pložaju ali uglavnom ne zamenjuje u potpunosti zameni baterijska vozila na na položajima baterija već radi u vezi sa njima. Moguće je tehnički izvesti i da samo dva vozila komanduju celim divizionom, ako se sva oruđa opreme satelitskom navigacijom i žiro kompasima i balističkim računarima i potrebnim sredstvima veze ali onda ne bi bio moguć rad samostalnih baterija tako lako. Posebno se to odnosi na situacije kada otkaže satelitska navigacija a osim toga sredstva veze na realnom bojištu za ovakve sisteme su jako ograničena po kvalitetu i dometu. Usled toga baterije će zadržati svoja komandna odeljenja za rad na osmatračnici i vatrenom položaju.
Dakle formacijski divizion osim oruđa ima i 3 baterijske i 1 divizionsku osmatračnicu bilo u formi integrisanoj na vozilu bilo u obliku odeljenja sa prenosnim sredstvima. Uobičajeni uređaji koji osmatračnice koriste su laserski merač daljine, žirokompas, satelitski prijemnik koordinata, računar i sredstva veze. U modernim verzijama laser, žirokompas i računar su potpuno integrisani u jednu spravu koja je montirana na vozilu ili na tronošcu. Takođe je kod modernih sistema uobičajeno dodati uz laser (koji je istovremeno i optičko osmatračko sredstvo u opsegu vidljive svetlosti) i IC ili termovizisku optiku za noćni rad. Stari ruski laseri i IC uređaji su se loše pokazali i takođe imaju i vrlo zastarele žirokompase male pouzdanosti i sporog rada. Međutim većina istočnih sistema je skoro isključivo integrisana na vozilima (interesantno mnogi imaju opciju rada istog uređaja sa tronšca) i zbog toga ih je lako i brzo modernizovati novijim sredstvima. Skoro sva nova oprema (a i deo stare) artiljerijskog izviđača mernika kod Rusa ima mogućnost navođenja laserske municije. Kod ruskih diviziona 122-152 bilo je uobičajeno ponekad ojačati komandnata diviziona (divizionsku osmaračnicu) radarom SNAR-10 LEOPARD koji je na nekih 35 GHz i ima zadatak otkrivanja pokretnih ciljeva tipa vozila mada sekundarno može i da koriguje dejsto sopstvene artiljerije prema eksplozijama do nekih 10 km udaljenosti (što je više od mogućnosti same osmatračnice). Takođe je ponekad bilo uobičajeno ojačati divizion a svakako puk i jednim specijalizovanim radarom specijalno za otkrivanje minobacačke vatre, ali o tome više u sledećoj glavi.
Specifičnost odeljenja zamenika komandanta diviziona je da se u njemu osim ostalog uobičajeno nalazi metrološko odeljenje diviziona koje meri parametre atmosfere. Stari sistemi beznadno spori i zastareli ali novija i zapadna i istočna sredstva sa balonskim sondama i potpuno atomatizovanom komunikacijom tih sondi sa prijemnom stanicom na zemlji u odeljenju zamenika komandanta su sasvim dobra. Onda zamenik komandanta može da meterološke popravke prosledi baterijskim odeljenjima zamenika komandira ili da radi sam ako je moguće da on izračunava elemente gađanja za sva oruđa. To je inače zahvaljujući računarimama lako moguće ali postoji problem da on kvalitetno dobije koordinate svakog oruđa, što je opet tehnički izvodivo na više načina itd. Tu se na kraju postavlja pitanje odnosa cena-borbena efikasnost odnosno cena koju država može da plati. U malim profesionalnim armijama trebalo bi što više uložiti u potpunu višestruku hijerarhiju artiljerije. Trenutno zapad ima elegantnije i lakše i manje sisteme meteo stanica koji se lakše mogu kretati na nivou diviziona. Interesantna je kod Rusa pojava novijih trenutnih merača vetra ali oni za sada imaju malu maksimalnu visinu delovanja i zanimljivi su pre svega za VLR kao popravljači podataka za donje slojeve biltena METEOSREDNJI.
I dok su problemi meteroloških popravaka tako jasno savladljivi, problemi balističkih nisu ni blizu toga. Iako je artiljerija jedan vek i više navikla da uzima balističke popravke procenom i korišćenjem tablica, istina je da ih je još češće ignorisala kada procenjivanje postane sporo ili teško. U te popravke ulazi razlika u temperaturi baruta u odnosu na tabličnu, razlika u početnoj brzini zbog istrošenosti cevi i razlika u odnosu na tabličnu težinu projektila. Dok je poravku zbog težine projektila relativno lako ručno uneti u računar prema očitanim oznakama, merenje temperature baruta može da bude dosta nepreciznije naročito u ekstremnim uslovima hladnog vetra ili visokih letnjih temperatura. Međutim stvarna istrošenost cevi je gigantski problem. Jedino ultimativno rešenje je merenje brzine projektila radarom i to na svakom oruđu. Međutim ratna iskustva nas guraju ka tome da već prvim projektilima koji su pali pogodimo cilj pa bi ovakvi prvi hici radi merenja koji bi promašili cilj samo upozorili neprijatelja. Inače je najbolja korektura ona koje nema. Zbog toga bi verovatno rešenje moglo da se potraži u nekoliko pravaca ali se jedan nameće kao najednostavniji. U kratkim vremenskim intervalima između recimo 500 ispaljenih granata merila bi se početna brzina pokretnim radarom na svakom oruđu gađanjem inertnim granatama.Time bi se dobila vrednost o istrošenosti cevi za svako oruđe koja bi se unela u računar. Tempertura baruta bi se trebala rešiti senzorom na svakom oruđu a sa težinom projektila je već jasno. Ipak jasno je da je jedino ultimativno rešenje radar na svakom oruđu, ali da se pri prvom opaljenju gađa inertnom municijom što dalje od cilja ali još uvek u dozvoljenom sektoru za prenos vatre. Posle toga bi se unele razlike između inertnog projektila i bojevog ali bi bar početna brzina bila rešena što se tiče istrošenosti cevi i temperature baruta istovremeno a što je sasvim zadovoljavajuća tačnost.
Neko bi sad sasvim pametno mogao da primeti da je radar za merenje brzine jedna osetljiva naprava i da je onda možda bolje pa čak i jeftinije primeniti navođenu municiju. Osim toga takođe bi mnogi artiljerci primetili da im to sve često ne bi bilo potrebno u svim slučajevima korekture na stvarni ili fiktivni reper kao i u svim slučajevima prenosa vatre a svega toga nije malo.
Po tome svemu bi izgleda najoptimalnije rešenje bilo ipak da se temperatura baruta konstantno meri senzorom postavljenim u recimo vozilo zaemenika komandira baterije (mada takav senzor može da ima i vozilo zamenika komandanta diviziona) a da se smanjenje početne brzine meri radarom posle određenog broja projektila za svako oruđe i unosi u kompjuterski sistem.

4. Specijalizovani zemaljski artiljerijski oblici rada na osmatračnici

Ovi oblici rada specijalizovano vezani za rad na osmatračnici obuhvataju tri potpuno različita sistema rada: zvučni, radarski i specifičnu kombinaciju zajedničkog optroničkog i radarskog rada.

4.1. Zvukomerčke stanice su poseban oblik rada osmatranja neprijatelja u artiljeriji. Iako je zvukomerački sistem celina sastavljena od više vozila, zapravo ceo sistem ima ulogu koja ga svrstava u grupu rada na osmatračnici (makar on i ne video cilja već ga samo čuo). U današnje vreme skoro sa sigurnošću se može reći da zvukomeračke stanice nemaju veliku univerzalnost primene. U ovom trenutku na tržištu su jedan dosta zastareo ruski sistem i jedan moderan ali star švedski sistem madda postoje i nemački i britanski. To već dovoljno govori o slaboj primeni sistema. Mnogi ga oštro smatraju anarhronizmom mada moje lično mišljenje nije takvo. Zaista ne treba opremati niže jedinice ovakvim sredsvima ali svaka ozbiljna artiljerijska grupa treba da ima ovakav sistem u nekoj vrsti ad hoc jedinica za intervencije. Osnovna mana ovih sistema je da slabo rade na ispresecanom zemljištu. Osim toga slabo rade pri postojanju radio smetnji a rad preko kablova zahteva dugu pripremu. Inače ovakvi sitemi su dobri samo u uslovima srednjoevropske klime i sličnih i to najbolje u u kasnu jesen i rano proleće (mada su dobri i zimi) dok su u letnjim mesecima naročito vrelim vlažnim danima loši. Loše rade u blizini baš velikih šuma i vodenih površina. Imaju relativno veliku posadu (u ruskoj varijanti). Daljina otkrivanja protivnika im je dvostruko veća od daljine na kojoj se može izvršiti korektura korišćenjem istog sredstva. Ipak kada se namesti za rad po kablovima, otkrivaju u potpuno pasivnom režimu minobacače do 8 km a artiljerijska oruđa do 20 km (švedski sistem ima veće domete i do 30 km ali je još stacionarniji). Doduše korektura se precizno može uz upotrebu istog sredsva izvesti negde do 10 km, mada vi naravno možete i trebate da gađate i one ciljeve otkrivene na 20 km i to prevashodno sa plotunom VLR pa makar i neosmotrili cilj optički. Tako se dešavaju elektronski osmotrene vatre koje su spomenute na početku rada. Jedan ruski oficir je lakonski okarakterisao da su zvukomerači dobri samo u stanju mirovanja linije frointa sa dugim fazama artiljerijskog uznemiravanja i kontrabatiranja ali i u napadu. U napadu su dobri jer protivnička artiljerija stoji na mestu (kruži u zoni) i grčevito deluje i imate dovoljno vremena da lepo namestite zvukomerače.
Međutim ima jedna dobra osobina zvukomerača koju do skoro nisu još ni jedinice u trupi primetile skoro nigde na svetu ali sad počinje da se eksploatiše. U zone u kojim je neprecizno registrovano prisustvo protivničke artiljerije mogu se poslati UAVodnosno BPL da ne kažemo bespilotćiki. I dok su Rusi već počeli da kombiniju bespilotćike sa artiljerijskim radarima još se to nisu dosetili da urade i sa zvukomeračima iz prostog razloga što u stvari kasne sa razvojem BPL-a.
4.2. Radarske artiljerijske stanice su sasvim posebno sredstvo u artiljeriji. Generalno ovi tipovi radara se dele na tri tipa radara vezana za rad sa artiljerijom. U prve tipove spadaju opšti artiljerijski radari i to su oni radari pod kojim a najčešće podrazumevamo artiljerijske radare za kontrabatiranje. Oni otkrivaju protivničke granate u letu, rakete u letu a mnogi od njih mogu i da obave opciju otkrivanja minobacačke mine u letu, iako je to sekundarna uloga ovih tipova. Svi noviji modeli su dosta velikih dimenzija i po pravilu na vozilima. Dometi ovih radara nisu tako veliki. Najnoviji modeli otkrivaju rakete iz višecevnih lansera sve negde do 40 km međutim granate otkrivaju najviše do 30 km.U praksi trenutni modeli stvarno rade na još manjim daljinama, praktično dvostruko manjim. Posebna slabost je što se sopstvena korektura može izvršiti na značajno manjim dometima od dometa otkrivanja, ali u tim slučajevima kao i u slučaju zvukomeračkih jedinica treba delovati pa makar imali samo elktronski osmotrenu vatru (sa i bez korekture). Međutim pravi problem sa ovim radarima je da rade iole dobro samo u ravničarskom zemljištu. Na brdskom i planinskom zemljištu rade mnogo lošije.
Drugi tipovi ovih radara su skoro istovetni samo što su usko specijalizovani za osmatranje dejstva minobacača. Neka zapadana rešenja su imala impresivne domete ali se oni nisu potvrdili u realnoj praksi. Najnoviji ruski modeli su ekstremno malih dimenzija i težine i mogu se privući praktično na prvu liniju. Tu im je sposobnost od 8 km dometa u otkrivanju ali 8 km u kontroli sopstvene korekture sasvim odgovarajuća u ovom trenutku. Tim modelom i modelom ZOOPARK naročito njegovom usavršenom novom verzijom Rusija je tek ovih godina dostigla zapad po pitanju ovih sredstava (stari ZOOPARK ne valja).
Treći tipovi nisu artiljerijski radari u užem smislu kao prethodna dva modela već su u stvari modeli za opšte izviđanje bojišta ali im je u opisu prvenstveno saradnja sa artiljerijskim jedinicama. Takav je na prmer ruski SNAR-10 koji je sad dobio novi moderan radar Kredo-1E. Ovakva sredstva savršeno na ravnom zemljišštu otkrivaju ciljeve po svakom vremenu pogotovu pokretne. I dometi su im u poslednje vreme sasvim pristojni i za tehniku idu i do 20 km. Posebno dobra osobina im je da do 10 km a sada i više, mogu da odrade korekturu po protivniku mereći mesta pogodaka spostvenih granata (ali samo trenutno fugasnih).
U zalivskim ratovima Amerika je sa ovakvim radarrskim sredstvima postizala odlične rezultate čak i iznad instrumentalnog dometa koji je obično na 40 km. Isto važi i za Rusiju i njene stepe i tajge i dolinu Tereka, a takođe ovakvi tereni se sreću u velikim rečnim dolinama Azije i Afrike kao što su Mesopotamija dolina Inda ili Ganga, dolina Nila, Kirenaika... Upozorenje, vrlo gusta vegetacija može da devastira njihov rad i koliko su dobri na Kambodžijanskoj ravnici toliko su loši u džungli. U Severnoj Africi (nekim njenim delovima) i u Panoniji bili bi dosta dobri ali u blizini planina i u brdima ovi uređaji rade slabo do vrlo slabo.
Krjanje interesantno je povezivanje zu zajednički rad BPL i ovakvih radara, koji u najvećoj meri čak mogu i da prate BPL tokomleta.
4.3. Optroničke stanice artilljeriskog izviđanja (i opšteg izviđanja višeg nivoa) su posebna vrsta jedinica koja je većinom ali ne i isključivo vezana za artiljeriju. Poseban slučaj su ruska vozila PRP-4M DEJTERIJ sa novim radarima Kredo-1M1 koji dobro izviđaju bojište. Osim radara vozilo raspolaže i novim lasersko-termovizijskim sredstvima i kompletnom opremom za kvalitetan rad kao radarska osmatračnica manjeg dometa ali lasersko računarsko IC grupe za rukovanje artiljerijskom vatrom. Zapravo ovakva vozila se kao optronička podrška obavezno nalaze u pratnji poslovičnih ruskih samohodnih haubica i topova 122-152-203 mm GVOZDIKA, AKACIJA, PION, GIACINT, TULIPAN, MSTAS, ali i višecevnih raketa 122 mm GRAD i 220 mm URAGAN i to kao integralni pripadajući deo artiljerijskih delova divizije što znači u budućnosti brigade a to opet zanači negde na na nivou ojačanog diviziona ili ako hoćete olakšanog artiljerijskog puka.
Zapravo neki novi modeli kao što je češka Snežka, američki Strajker ili ruski Kredo-1C su samohodna vozila sa visokim stubovima na kojima su montirani radari za blisko osmatranje bojišta i obavezno optička ili CCD i laserska grupa sa posebnim IC ili termoviziskim kanalom. Ovakva vozila pripadaju višim instancama od brigade ali su savršeno sposobna da igraju ulogu najkvalitetnije moguće osmatračnice artiljerije na bojištu.
4.4. Od strane klasičnih izviđača koji često raspolažu malim zemaljskim radarima i raznim optoelktronskim sredstvima sa kojima osmatraju neprijatelja. Uobičajeno je da poseduju i laserski daljinomer a kako u stalnom radu koriste i svoje i protivničke koordinate sasvim prirodno je da neko iz odlejenja bude ovlašćen za rukovaoca artiljerijskom vatrom.
Tendencija je da ovakva grupa ima i obeleživač za laserski navođene granate i da njime deluje.
4.5.Od strane ad hoc ovlašćenih rukovaoca u jedinicama kojima se daje podrška ili u ubačenim, isturenim, desantiranim ili drugim izdvojenim snagama. Na primer Izraelci su spustili na nivo tenkovske i mehanizovane čete poslednji nivo rukovaoca atriljerijskom vatrom (tzv.trinaesti tenk).
Upravo ovaj oblik delovanja pristalice laserski navođenih granata navode kao jedan od najboljih primera njihove efikasne upotrebe. I nema se šta prigovoriti.


5. Artiljerijski oblici rada na osmatračnici iz vazduha

Vrlo veliki broj vatri u XX veku osmotren je i njimase rukovalo iz vazduha. Vazdušno izviđanje je počelo još 1796 iz balona i u I svetskom ratu balonske osmatračnice su bile vrlo mnogo u upotrebi u artiljeriji. Osmatračnice čak i danas uz sva moderna sredstva rade na maksimalmnom udaljenju do 6000 m od cilja a a samo iznimno do 8000 m. Lično vas uveravam da su stvarne daljine iole normalnog rada između 1500 i 2500 m pa vi sad vidite. Sve iznad 3000 m je teško. E upravo to je razlog što je 90% dalekodometnih vatri osmotreno iz vazduha (onaj ostatak su valjda ubačene grupe, partizanske grupe, posade opsednutih utvrđenih zona, daleko napred isturena plovila i daljinska osmatranja sa izrazito velikih nadvišenja). Naravno iz vazduha su osmotrene i neke vatre koje i ne bi svrstali u dalekodometne. Taj trend korišćenja vazduha ne samo za opšte izviđanje pa time i izviđanje u korist artiljerije, već i osmatranja u realnom vremenu i tokom gađanja uz izvođenje korekture (jošbolje bez nje) i ocene dejstva na cilj ne samo da će se nastaviti već će postati još mnogo značajniji. Osmatračnica u vazduhu može biti ostvarena na neki od sledećih načina.

5.1. Pilotiranim letelicama

5.1.1. Sa specijalnog helikoptera sa laserskim uređajem (kod nas Hera-osnova Gazela) za izviđanje i odabir ciljeva i zatim upravljane vatrom (sa ili bez korekture) ali ne iz visokog leta (ili nešto nižeg lebdenja) već iz što nižeg (to je naravno ograničeno nisko) prikrivenog lebdenja što dalje iza prve linije.
Ovo je vrlo dobar i efikasan način rada kada se dobro isprati obukom u jedinicama ili dovoljnom automatizacijom ali je mnogo skuplji nego korišćenje BPL što je trend. Međutim, upravo pristalice laserski navođene municije ovakav metod nešto više preferiraju nego označavanje iz samih BPL jer smatra se da je slika opšte situacije ljudskim očima 3D na licu mesta nešto bolja, odnosno kvalitetnija od za sada 2D slika koje koriste operator-piloti BPL.
5.1.2. Sa lakih aviona ili helikotera bez posebne opreme kao u prethodnoj tački. Nekad se ovaj metod veoma mnogo koristio ali je to sve manje moguće jer su se portabl raketni sistemi zaista raširili po svetu. U ovu svrhu su se koristili mali elesni avioni visokokrilici ili obični laki helkopteri. Inače u tom se slučaju uglavnom radi korektura po stranama sveta a početak gađanja često počinje dvostrukim opaljenjem sa skokom daljinara radi materijalizovanja azimuta gađanja. Još bolji bi bio metod sa dubokim ešaloniranjem pogodaka ali je savremena artiljerija uglavnom od njega odustala iz mnogih većinom opravdanih razloga kao i uostalom od ovog načina korišćenja aviona i helikoptera.

5.2. Bespilotnim letelicama

Ovaj vid upravljanaja vatrom sa osmatračnice u vidu bespilotne letelice je dokazan i uspešno primenjen još pre nekoliko decenija ali se nije brzo razvijao jer ga je u početku protežirao samo Izrael. Krenulo je jačim tempom kada se tome ozbiljno pridružuje Amerika a tek kasnije i evropske zemlje. Amerika je do tada imala mnogo iskustva sa BPL-ovima ali samo za čista izviđanja, ponekad sa vrlo velikih visina i daljina u zonama jake PVO i slične dok su Rusija i Kina i dan danas u ozbiljnom kašnjenju koje Rusija grčevito pokušava da popravi. I Evropa je uradila čitav niz modela koji su dobri za izviđanja na raznim udaljenositma ali nisu baš sve opremljene da sa njih komforno možete da rukujete artiljeriskom vatrom. Zbog toga preko bespilotnih leteloica možemo da radimo na dva načina, od kojih je onaj drugi svakako najvažniji način rada u budućnosti u artiljeriji.
5.2.1. Prethodnim i naknadnim izviđanjem cilja se izvršioci gađanja mogu poslužiti kada koriste neadekvatne BPL za upravljanje u relanomvremenu, na primer kada koriste suviše brze BPL koji lepo otkrivaju ciljeve ali suviše brzo i nisko lete da bi se sa njima izvršila korektura i osmatranje u realnom vremenu. U tom slučaju se izvrši izviđanje ciljeva, zatim se prema tim podacima obavi gađanje bez osmatranja a onda se istom (najčešće) ili drugom letelicom tog tipa ponovo nadleti zona cilja i osmotri rezultat dejstva artiljerije. U suštini u ovu grupi posredno spada i dejstvo prema pocacima BPL na vrlo velikim visinama, koji mogu lepo da daju cilj ali nikad i lepo da ga osmotre posle dejstva a o korekturi u realnom vremenu da ne govorimo.
Tendencija je da se ovakva dejstva u budućnosti obavezo vrše i pored potencijalno male efikasnosti. Zbog toga imate uslov da rad na oruđima i u topografsko-računačkom delu odradite maksimalno dobro uz potpunu primenu meteobalističkih popravaka i sa preciznim određivanjem topografskih elemenata. Tada su ovakva dejstva veoma poželjna jer nanose neprijatelju gubitke (ponekad teške) još u prilazu prednjoj liniji a i rastrojavaju ga u značajnoj meri.
5.2.2. Upravljanjem vatrom u realnom vremenu. Generalno ovo je najmoderniji oblik upravljanja artiljeriskim gađanjem. On je i po kvalitetu izviđanja i rukovanja vatrom najbolji metod, jer obavlja funkciju potpunog neometanog izviđanja borbene prostorije, pri čemu otkriva cilj na osnovu čega se izvrši gađanje a sa BPL možete da vršite i korekturu u realnom vremenu i automatski, dakle osmatrate efekat vatre na cilju.



Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame unutar poruka.
offline
  • Artiljerac
  • Pridružio: 07 Nov 2009
  • Poruke: 2557

Artiljerija=zakon! Odličan tekst!



offline
  • celik 
  • Super građanin
  • Pridružio: 08 Maj 2010
  • Poruke: 1309

Slazem se ! Sve pohvale! Very Happy

offline
  • kljift 
  • Legendarni građanin
  • Pridružio: 11 Okt 2009
  • Poruke: 6276

Hm, nešto sam razmišljao. Što se tiče neposredne vatrene podrške uvijek imam u vidu da tenk T 72 košta oko 300.000 dolara. Mislim i da je jedna grupa ruskog OMONa u Čečeniji spašena neposrednim dejstvima dva armijska tenka T 80.
Ono što mene dalje kopka je odabir topovsko - haubičkih kalibara za većinu armija svijeta. Zbog raznoraznih situacija i zbog raznoraznih koncepcija mislim da je isplativo da topovsko - haubički kalibar bude 155mm. Primjera ima dosta, Južnoafrikanci su svoju G 6 koristili i posredno i neposredno, jednostavno oklopna zaštita i pokretljivost iziskuju manji broj jačih i pokretljivijih oruđa. Primjer je i amerikanska haubica M 777 155mm.


Kada govorimo o pešadiji ostavio bih tu minobacače 120mm, izbacio minobacače 82mm i umjesto njih uveo minobacače 60mm. Umjesto haubica 105 ili 122mm te topova 100mm mislim da je efektnije uvesti haubice 155mm novih modela i plamenobacače poput TOS 1.
Što se tiče brzometnih topova položene putanje - ruski Terminator je za mene idealno rešenje. Čak i bez PT raketa. Daleko bolje rešenje i od Prage i od instaliranih 23mm topova. Da skratim:
neposredna vatrena podrška - minobacači 60 - 120mm, plamenobacači TOS 1 i 30mm Terminatori.
posredna gađanja, kontrabatiranje pa i podrška - top - haubice 155mm.
U zamjenu za Bst 82mm - ručni raketni bacači od Karl Gustava pa do Smawa, Ose, RPO Šmelja.
Ono što me posebno kopka jesu ratne rezerve i kod Rusa i kod Amera. Pitanje je da li je bolje kupiti modernizovanu Akaciju od 152mm umjesto nove Vene od 120mm. I kod Američana postoje veliki stokovi M 109 haubica u rezervi. Sve to može da vodi unifikaciji prisutnih oruđa.
Što se tiče osmatračko - računačkih radnji, od isturenih osmatrača do BPL i artiljerijskih radara te GPS - GLONASA u svakom slučaju zavređuju posebnu temu. Kao i sistemi za upravljanje vatrom na mnogim novim oruđima.

offline
  • vrabac 
  • Legendarni građanin
  • Pridružio: 30 Dec 2010
  • Poruke: 4986

Napisano: 29 Jun 2011 8:45

Upravljanje artiljerijom (varijanta 2)

Uvodna razmatranja

Moderni tokovi razvoja klasične artiljerije za opštu podršku idu u nekoliko pravaca. Pre svega javlja se povećanje dometa. Moderna oruđa za opštu podršku sada normalno ostvaruju domete od 39 do 42 km a najnoviji trendovi u projektovanju i dalje povećavaju te vrednosti. Drugi pravac razvoja je stvaranje tzv. pametne municije (vrlo slično procesu koji se dešavao na avionskim bombama) i to pre svega stvaranjem poluaktivno samonavođenih projektila na cilj označen laserom. Takvi projektili su nastali u SAD ali su kasnije odustali od njihove upotrebe i daljeg razvoja. Međutim Rusija je uporno razvijala ovaj tip projektila i vremenom stvorila praktično 3 generacije takvih sistema. Uspeh im je toliko veliki, da ih je i jedna Francuska uvela u naoružanje. U ovom trenutku (2011.) je i nekoliko projekta u završnoj fazi municije koja se samonavodi GPS sistemom na date geografske koordinate. Iako se mnogo najavljuje i reklamira, ova municija (koja trenutno nigde nije ušla u naoružanje) ima za sada veliku cenu. I kada bude razvijena do kraja, biće interesantnija kao zamena za taktičke projektile dometa 50-65 km a neće moći da potisne laserom smonavođene projktile, ako ni zbog čega drugog, jer ne može da gađa i pokretne ciljeve. Treći pravac razvoja je iskorišćavanje potencijala novih elektroničkih naprava raznih vrsta u svim procesima rukovanja artiljerijskom vatrom. Velikim usavršavanjem unutar te sfere moguće je postići znatne uspehe u gađanju artiljerijom i sa klasičnim projektilima ali u obliku potpune pripreme artiljerijskih elemenata. U krajnjoj liniji, klasični projektili su nepravaziđeni po svojoj minimalnoj ceni i nikako se ne mogu nadomestiti u upotrebi.
Da bi se ostvarile artiljerijske vatre moraju se primeniti manje ili više složeni sistemi rukovanja artiljerijskom vatrom. U osnovi problemi rukovanja artiljerijskom vatrom se svode na nekoliko uzastopnih povezanih radnji od kojih se neke odvijaju radom na osmatračnici a druge se odvijaju radom na vatrenom položaju.

1. Rad na klasičnoj osmatračnici

Pod pojmom rad na klasičnoj osmatračnici podrazumeva se rad na osmatračnicama baterijskog i divizionskog nivoa. Za razliku od prethodnih vremena prilično je jasno, da u današnje vreme, takve osmatračnice, osim merača daljine i uglova (i satelitske navigacije naravno), treba da poseduju i male osmatračke radare i manje klase BPL, što je oprema koja je ranije korišćena po pravilu na višim nivoima.
Takođe je logično da se na nivou diviziona koriste i najnoviji radari za kontrabatiranje ali i da se na nivo brigade uvede i četa za radio i radarsku pelengaciju koja bi imala integrisan rad nekoliko radiopelengatora i nekoliko radarskih pelengatora. Ona ne bi bila direktno potčinjena samo cevnom divizionu već bi opsluživala podjednako i cevne i raketne divizione pa i minobacače unutar brigade. Sve navedeno važi i za zvukomeračke stanice.

1.1. Određivanje tačnog sopstvenog položaja na zemljištu

Određivanje svog tačnog položaja na zemljištu je do pojave satelita bio veliki problem. Danas imamo satelitsku (GPS) navigaciju američkog porekla (NAVSTAR), ruskog porekla (GLONASS) a od ove godine počinje da se izgrađuje i sitem Evropske Unije za satelitsku navigaciju (GALILLEO). Trenutno (2011.) ruski sistem slabo radi zapadno od Urala ali se predviđa popravljanje te situacije za sledećih par godina. Kinezi imaju svoj sitem nepoznatih karakteristika izgrađen na drugom principu od ova tri ali sa vrlo sumnjivom funkcionalnošću (ako uopšte radi zadovoljavajuće, to je samo na delu kineske teritorije). Indija se sprema na izgradnju takvog nezavisnog sistema ali koji deluje samo na njenoj teritoriji.

Fotografija 1 Ruski model rešavanja zemaljske navigacije koji je u najvećoj meri kopriao zapadna nešto starija rešenja. Prikazana su zapravo 3 ugradbena modela: Gama veće preciznosti za artiljeriju i slično, Gama 1 za manje više komandna vozila opšte namene i Gama 2 za tenkove i oklopne transportere i slično. Mana ruskog modela je što njihova mreža GLONASS u ovom trenutku ne pokriva ni celu Rusiju a kamoli Zemlju. Zbog toga uređaj koristi i NAVSTAR ali vam autor garantuje da Amerikanci u slučaju potrebe ometaju GPS navigaciju prema protivniku nad bilo kojim delom Zemlje (direktno sa satelita).
Opremanje osmatračnice satelitskom navigacijom je dakle postalo sine qua non u savremenom artiljerijskom radu. GPS navigacija ne samo da omogućava brzo i tačno određivanje sopstvenih koordinata, već kod nekih novijih modela oprema za osmatračnice preko nje se rešava i orijentacija, odnosno određivanje pravca severa (većina proizvođača još uvek za to koristi žiro i magnetne blokove). Problem je međutim u izboru uređaja kojim bi se jedinice opremile. Svi civilni proizvođači opreme prave uređaje znatno različite po funkcionisanju od vojnih standarda. Takvi uređaji se relativno lako ometaju u radu, što je američka vojska demonstrirala prilikom okupacije Iraka. Irak je naime imao GPS navigaciju ruskog civilnog porekla i ona je bila uspešno ometana. Interesantno je da Ruska Armija koristi uređaje sasvim drugog proizvođača koji su na takva ometanja otporni. Vrlo je interesatan i ruski manir u proizvodnji ovih uređaja, koji obavezno rade sa oba sistema (NAVSTAR i GLONASS). Štaviše ruski uređaji još uvek mogu da rade na hiperboličkim navigacionim zemlaljskim sitemima, ČAJKA i LORAN. Istina, prijem njihovih signala nije dovoljno raširen po zemljinoj površini da bi svuda bili efikasni. Naime, unutar dejstva stanica postiže se zadovoljavajuća tačnost za artiljeriju, ali na takozvanim spoljnim rubovima, tačnost je oko 500 m što formalno nije dovoljno u artiljeriji mada u realnoj praksi može biti od suštinske pomoći. Naravno zemaljske stanice ČAJKA bi u nekom velikom ratu bile uništene ali u malim ratovima su više nego primenjive, na žalost prilično ograničeno na neke delove sveta.

Fotografija 2 KS-100M tipično ruski kombinovani uređaj za navigaciju koji koristi signale i ruskog i američkog GPS ali se služi i signalima ČAJKA i LORAN-C zemaljskih stanica. Još bolji ali malo složeniji i nešto skuplji je noviji model ORIENTIR.
Šta je problem sa GPS navigacijom? Prvi je teorijska i praktična mogućnost ometanja. Amerikanci jednostavno menaju signal na satelitu prema protivniku i potuno ga ostavljaju bez NAVSTARA. Osim toga, iako je satelitsku navigaciju (prijemnici vojnog a ne civilnog standarda) po prirodi teško ometati, ipak je moguće. Istina to ometanje može da bude ograničeno po prostoru i vremenu jer se vrši sa letećih platformi tipa helikoptera ili aviona koje ipak imaju ograničeno vreme leta a i sami ometači imaju ograničenje po daljini, ali su se pojavili i potpuno stacionarni sistemi koji rade neprekidno ali zahtevaju veće vreme postavljanja. Što je još gore noviji sateliti imaju poboljšane signale koji su manje podložni ometanju. Dakle u slučaju ratovanja protiv slabijih protivnika ne treba očekivati ometanje satelitskog signala. Ipak i tada ima problema. Jednostavno, površina zemlje nije u potpunosti idealno prekrivena satelitskim emitovanjem. Za određivanje pozicije (X,Y koordinate) potreban je istovremeni prijem sa 3 satelita a za određivanje sve tri kooordinate sa 5 satelita. Postoji veliki broj porostor-vremenskih zona koje nisu prekrivene sa drugim a ponekad ni sa prvim uslovom. Poseban problem predstavljaju duboki a relativno uski klanci, doline, uvale i slični elemeti na kraškom i(ili) visokoplaninskom zemljištu. Za univerzalnu sposobnost ratovanja bilo gde i bilo kad potrebno je imati rezervne načine rada. Posebno verovatan scenario je da u ratu između dve male zemlje jedna ima podršku SAD ili Rusije i uz njihovu pomoć izvrši ometanje protivničke satelitske navigacije.
Zbog toga male zemlje moraju da imaju i mogućnost rada bez satelitske navigacije, makar ograničenu na sopstvenu teritioriju. Jedna od mogućnosti se stiče izradom digitalizovane mape svoje površine u razmeri 1:25 000 mada i razmera 1:50 000 još uvek može korisno da posluži. Kompjuteri koje koriste izviđači trebaju da budu opremljeni sa takvom mapom. Naravno unutar komputera treba da postoji i potpuna 2D slika terena odnosno jednostavno ubačene u digitalni oblik klasične topografske karte.

Fotografija 3 integrisani uređaji sa žiroblokom, goniometrom, laserskim daljinomerom i jakim noćnim kanalom omogućavaju dosta brz i kvalitetan rad i bez GPS ali samo ako su podržani sa kompjuterizovanom 2D i 3D mapom terena u razmeri 1:25 000 ili bar 1:50 000. Sa leva SIMRAD- Lajka (sa švedskim termovizorom) FOI 2000, zatim SIMRAD-Tales-Viking i Lajka-Cajs-Tales.
U tom slučaju možete, mada ne ex tempora kao sa GPS (koji to radi praktično u minutu) prilično brzo da odredite svoj pložaj ali uz uslov da posedujete na svojoj osmatračkoj opremi dva uređaja. Jedan element je kompas-goniometar odnosno određivač pravca severa i on se izvodi u obliku žiro kompasa ili magnetnih kompasa u sklopu sa digitalnim goniometrom. Drugi element je naravno laserski daljinomer. Tada možete normalnim geodetskim zadatkom (naravno sa ubačenim malim programnom u računar koji ga momentalno rešava) da odredite svoju stajnu tačku. Ako rapolažete i sa tablicom poznatih koordinata, taj posao može biti brži i precizniji. U slučaju otkaza žirobloka, moguće je odrediti svoju tačku trilateracijom i zato treba u računaru imati i program za nju. U slučaju otkaza lasera, moguće je sopstvenu poziciju odrediti presecanjem nazad sa dve tačke takođe podržano sa malim programom. Sve ove metode, osim GPS, vrlo teško funkcionišu u noćnim uslovima. Za rad u takvim uslovima potreban je i jak spregnut IC kanal noćnog osmatranja. Ineteresantno je da je u svrhu geodetskog rada, pogodnije iskoristiti vrlo snažan uređaj fotomultiplikatorskog tipa II++ ili III generacije, nego termovizijski uređaj, jer daje bolju sliku pozadine. Ali po kiši i po magli ili masivno dignutoj prašini, ne možete da koristite efikasno laser. Najgora situacija bi bila da posle dužeg marša po magli ili kiši, posednete položaj koji će biti osmatračnica a nemate svoje koordinate (GPS ne radi, laser je neupotrebljiv). Tada je moguć samo jedan postupak. Posedovati artiljerijski radar nekog tipa i nostiti sa sobom ugaone reflektore na piketima. Po zauzimanju položaja osmatračnice, unazad otići do najpristupačnije poznate ili karakteristične kote, do koje postoji pravac direktne vidljivosti koji se može se dobro naslutiti sa mesta osmatračnice. Tada se mali artiljerijski radar može iskoristiti da kroz kišu i maglu izmeri daljinu do poznate koordinate. Naravno pri tome je potrebna izvesna veština u pronalaženju odraza od ugaonog reflektora na piketu (pri čemu posedovanje digitalne mape i 2D modela reljefa jako pomaže). Ukoliko srećom postoji u blizini neki objekat sa velikom visinom, kao što su dimnjaci, rezervoari vode i slično, radar može vrlo efikasno da izmeri daljinu do njih, ali pod uslovom da možete da naslutite njihov približan položaj i naravno da je lako odrediti njegove koordinate (sa digitalizovane mape ili tablice poznatih koordinata uz klasičnu kartu).

Fotografija 4 mali artiljerijski radari kao što je Kredo-1M mogu da deluju kroz najtežu maglu, kišu i prašinu ali samo na otvorenom zemljištu i uz veštu upotrebu ugaonih reflektora ako nema GPS navigacije. Tad mogu da urade čak i korekturu trenutnih granata do nekoliko kilometara.
Usled svega navedenog u uslovima nedostatka GPS signala, od velike pomoći bi bilo korišćenje topovesca ili inercijalnog navigacionog sistema. On sam bi mogao da bude potpuna zamena (ali ne idealno kvalitetna i sklona grubim greškama) za GPS ali je pri tome je i velike cene ne samo u kupovini nego i u održavanju a i pouzdanost mu nije na visini. Međutim ukoliko država računa na realnu mogućnosti nedostatka GPS signala apsolutno je neophodno održati inercione sisteme tj. topovesce u artiljeriji.

1.2. Samo otkrivanje cilja i njegovih karakteristika koje obuhvata:

1.2.1. Fizičko otkrivanje cilja ili njegovo uočavanje

Samo fizičko otkrivanje cilja je najčešće direktno, od strane izviđača-mernika na osmatračnici. U uobičajenim uslovima on to ostvaruje najčešće gledajući kroz optički (dakle dnevni) kanal laserskog merača daljine.
Otkrivanje noću je kroz optički kanal moguće smo uz dejstvo neke vrste ostvetljavanja cilja, što je skopčano sa mnogo problema i malo primenljivo u realnoj praksi, ako ni zbog čega drugog (a ima tu problema sa izračunavanjem elemenata i korekturom za takvo gađanje) ono zbog veoma malog broja projektila za osvetljavanje. Protiv pokretnog cilja ovakav rad bi inače imao malo uspeha. Uobičajena praksa za obezbeđivanje rada osmatračnice u noćnim uslovima je dodavanje IC uređaja uz laserski merač daljine. To je odvojen uređaj koji se udružuje sa laserskim meračem ili postavljanjem na isti okretni tronožac, koji ima prihvatni deo posebno za laser a posebno za IC uređaj ili postavljanjem (i zavrtanjskom vezom) direktno na kućište laserskog daljinomera, obično odozgo. U prvom slučaju (sa posebnim pozicijama na okretnom delu tronošca) često je IC sprava izvedena kao samostalni uređaj, koji se može skinuti sa tronošca i koristiti iz ruke (ponekad to važi i iza laserski merač ali se onda gubi gonimetar koji je deo tronošca). U drugom slučaju je omogućeno lako skidanje IC uređaja po potrebi. Skidanje IC uređaja u oba slučaja je omogućeno jer su oni velike težine i smetaju pri osnovnom dnevnom radu, a i brže se kvare. Interesantno je rusko rešenje 1D26, koje ima mogućnost kačenja moćnog IC uređaja odozgo sa prenosom slike kroz objektiv dnevnog kanala (Malahit) ali i rezervnu opciju u vidu malog IC uređaja sa strane sa sopstvenim okularom (Atol). U pogledu otkrivanja ciljeva, termovizijski uređaji su nešto bolji nego fotomultiplikatori, pogotovu što oni mogu da prodru i kroz slabiju kišu, izmaglicu ili prašinu.

Fotografija 5 uređaj 1D26 Atol sa malim dodatim, sa leve stane, potpuno nezavisnim IC uređajem koji ima sopstveni okular. Krajnja desno je novija verzija za navođenje mina od 120 mm.
U uslovima srednje i jake kiše, magle i masivne prašine (ili peska) nije moguće prodreti do ciljevi nikakvim optičkim sredstvima. Tada je jedino rešenje radarski uređaj. Veliko ograničenje u korišćenju radara je što on zapravo otkriva samo pokretne ciljeve. Drugo veliko ograničenje je što sva ta radarska sredstva uopšte ne rade dobro, osim na vrlo ravnom terenu i to je jedan od razloga što najčešće i rade samo sektorski. Radar se ogranični na rad samo u ravnom sektoru ispred sebe. Na visokoplaninskom i izrazito ispresecanom, brdskom terenu, kada su ipred vas strmine, radari su uglavnom neupotrebljivi a neupotrebljivi su i u izrazito urbanim zonama. Kada je vaš položaj na strmini a ravnica ispred vas, rade dosta dobro. Vremenom su ipak podigli nivo svoje operativnosti i danas su verovatno neizbežan deo svake osmatračnice, koliko god je to moguće, a u ravničarskim i pustinjsko-stepskim uslovima obavezno.

Fotografija 6 artiljerijski radar Kredo-1E velikog odmeta, uz sva ograničenja pokazao se kao jedan od najboljih ruskih radara u prenosnoj varijanti ali i u varijanti na visokom samohodnom stubu u okiviru izvđačkog vozila kao i za zamenu starih radara tipa SNAR-10.

1.2.2. Određivanje tipa cilja u kvantitativnom i kvalitativnom obliku

Proces tipiziranja cilja zavisi od dobijenih podataka sa izviđačkih senzora, obučenosti ali i iskustva posade na izviđačkoj artiljeriskoj osmatračnici. Naravno, kvalitet slike na senzorima je bitan, kako u dnevnim dejstvima tako i u noćnim. U slučajevima slabe dnevne vidljivosti i noćnog rada, radarski podaci (ako je zemljište pogodno) mogu da budu savršena dopuna osmatranju pokretnih ciljeva, ako već nisu i jedini senzor koji dopire do cilja.
Cilj mora biti određen kvalitativno (takozvana tvrdoća ciljeva), da bi se izabrala vrsta projektila, što je danas od velikog značaja zbog čitavog niza mogućih projektila u upotrebi. Osim razornih, mogu biti u upotrebi i obični kasetni, sa submunicijom i za prostorno miniranje. Razorni projektili obavezno imaju mogućnost podešavanja upaljača na trenutno dejstvo i na odloženo dejstvo. Preveliki uticaj avijacije (delimično realan kod amerikanaca a nerealan kod svih ostalih) je potisnuo u drugi plan pancirnu anitbetonsku granatu a i vrlo je smanjenjeno korišćenje zapaljivih porojektila i tempirnih projektila. To je greška koju bi trebalo hitno otkloniti kod savremene artiljerije. Štaviše, moguće je uz relativno malu cenu razvoja i tehnlogije, dobiti razne poboljšane vrste klasičnog razornog projektila, sa dodatim visokoprobojnim kuglama i drugim predfragmentiranim elementima, koji bi, u velikoj meri, mogli da zamene skupi kasetni projektil. Na primer moguće je vratiti u uporebi grantašarpnel projektil i to u tempiranom obliku. Kako bilo, izvršilac gađanja na osmatračnici, mora dobro da proceni kvalitativna svojstva cilja (tvrdoću), radi izbora odgovarajućeg projektila.
U potpuno istom trenutku, on mora da proceni i kvantitavne osobine cilja. Na osnovu njih će komandovati režim vatre, koji u suštini, sadrži ukupan broj proktila i vremensku funkciju njihovog lansiranja. Prostim rečima, koliko i na koji način (koliko brzo i po kom redosledu) će se projektili lansirati na cilj. Dakle, kvantitatvne osobine cilja određuju broj projektila i brzinu gađanja, kao što kvalitativne osobine cilja određuju tip projektila.
I pored mogućnosti da se te osobine odrede optičkim sredstvima, eventualno i uz manju ili veću pomoć radara, svakako jedno od najboljih sredstava je bespilotna letelica ili BPL. U ovom trenutku razmatramo samo one BPL koje su pogodne za korišćenje direktno iz aritljerijskih jedinica. Klasiranje BPL još nije konačno ali generalno govorimo o klasama Micro, Mini, CR tj. Kloz Rendž (Close Range) i SR Šort Rendž (Short Range). Micro klasa je primerenija u službi minobacača, dakle bataljonskih pratećih oruđa, dok su Mini i CR pogodne za nivo brigadne a SR i korpusne artiljerije.
U tom smislu bi bilo i njihovo raspoređivanje na osmatračnice. Baterijska osmatračnica može da opreše sa Mini ili CR letelicom, dok divizionska i pukovska osmatračnica već potrebuje SR letelicu. Kod starijih tipova artiljerijskih oruđa, sa dometima do 20 km, odeljenje BPL može da bude isturano sa vatrenog položaja ka osmatrančnici, dok pri korišćenju oruđa većih dometa, BPL odljenje mora da se razvija odmah neposredno iza osmatračnice, praktično i po mogućstvu u njenoj neposrednoj blizini, da bi izvršilac gađanja mogao da kontroliše istovremeno i optičko i elektronsko i BPL izviđanje. Odluku o uptrebi BPL, izvršilac gađanja treba da donese unapred, da bi pri njenom dejstvu, izviđači mernici i radaristi ostali prikriveni i time sprečili mogućnost dejstva po osmatračnici pa i BPL odeljenju. Naravno, govorimo o klasama Mini i CR, dok SR već može da se razvije i na vatrenom položaju i tako bude izvan dometa protivnika. Kao takve, one se mogu upotrebljavati nezavisno od aktivnosti osmatračnica, jer su izvan neprijateljskog dometa (misli se na domete, uglavnom minobacača) a i njihovo lansirno mesto nije u blizini osmatračnica, pa otkrivanje osmatračnica ne demaskira lansirno i kontrolno mesto BPL.

Fotografija 7 Ruski ELERON 3 MINI letelica i izraelski AJ-VJUV, CR letelica a CR je i geometrijski uvećani ELERON-12.
BPL može u potpunosti, najefikasnije da odradi osmatranje osobina cilja i u kvalitativnom i u kvantitatvnom smislu, da sve radnje osmatranja obavi sam i snabde izvršioca gađanja svim potrebnim informacijama. Ipak i on ima ne mala ograničenja. Prvo BPL nijedne klase ne može da leti u uslovima loših vremenskih prilika, naročito jakog vetra. Kiša, sneg, niska oblačnost, magla i masivna prašina su takođe totalno ograničavajući faktori. Ove klase (kao i većina ostalih) još uvek slabo deluju noću (IC sredstva su suviše teška). Sve ono što smeta klasičnoj optici smeta i BPL u radu. Pored toga, moguća je u budućnosti i pojava ometanja radio veze sa BPL. U krajnjoj liniji, BPL ne može da deluje neprekidno a ima u realnoj upotrebi prilično veliku stopu rashoda, što mu smanjuje pouzdanost. On ostaje kao najefiksnije sredstvo osmatranja protivnika ali ne na prvoj liniji (što ipak mnogo pouzdanije obavljaju klasični i radarski izviđači), već neposredno iza nje i dalje, u dubini protivnikovog rasporeda. U tom pogledu, osmatranja dubine protivnika, je nezamenljiv. Posebna dobra karakteristika SR klase je što može biti upotrebljen potpuno nezavisno, sa vatrenog položaja, dok i nisu razvijene nikakve osmatračnice na prednjoj liniji. Time se pojavljuje situacija da komandant sastava bude na VP a ne na osmatračnici, odnosno pojavljuje se situacija dvojnog rukovanja vatrom baterije ili diviziona, pri čemu bi jedan izvršioc rukovao vatrom uz pomoć BPL sistema a drugi sa klasičnom optičko-radarskom osmatračnicom. Optimalno rešenje za baterijsku osmatračnicu je klasa Mini pa i CR, dok je optimalno rešenje sa divizionsku osmatračnicu klasa SR. Govorimo naravno o pratećoj artiljeriji.

1.2.3. Određivanje tačnog položaja cilja na zemljištu

Određivanje tačnog položaja cilja (koordinata cilja) direktno zavisi od kvaliteta određivanja tačnog položaja, odnosno koordinata osmatračnice, jer se položaj cilja određuje merenjem u odnosu na koordinate osmatračnice, pa je ukupna greška neka vrsta zbira grešaka merenja i ukupne greške određivanja sopstvenih koordinata. Prema tome, sve što je navedeno u glavi 1.1. određivanje tačnog sopstvenog položaja na zemljištu, direktno utiče na određivanje tačnog položaja cilja. Predpostavićemo, što je i logično, da smo već primenili nabolji metod (koji nam je dostupan) za određivanje koordinata osmatračnice i ovde ćemo razmotriti samo greške, u raznim oblicima, merenja radi određivanja koordinata cilja. Kada se radi sa laserskim daljinomerom i merenjem ugla ka cilju, tačnost ne zavisi mnogo od laserskog daljinomera, jer su oni odavno dostigli kvalitet u toj vrsti rada koji potpuno zadovoljava artiljeriju. Merenje ugla ka cilju je već nešto nepreciznije jer zavisi od horizontalnog i vertikalnog goniometra, koji ne rade sa takvom pouzdanošću i takvom tačnošću kao laserski merači daljine. Međutim, samo merenje ugla nije najveći problem, već početno usmeravanje ka pravcu severa. To se danas vrši sa žirokompasom ili magnetskim digitalnim kompasom (magnetometrom) a stvarno kvalitetnih proizvođača ove opreme koja radi dovoljno precizno nema mnogo. Logično, blok za usmerenje tj. određivanje pravca severa se radi zajedno sa horizontalnim elektronskim goniometrom. Kod nekih novijih rešenja postoji usmeravanje u pravac severa samo uz pomoć GPS navigacije, potpuno bez učešća žiro i magnetskih blokova. To je daleko elegantnije rešenje, ali jednostavno ne funkcioniše bez GPS i traži određene procedure i postupke, dok se žiro i magnetski blokovi efikasno upotrebljavaju i bez GPS navigacije. Naravno u slučaju da se koristi samo GPS i za određivanje sopstvenih koordinata i za orijentaciju, tačnost je izrazito velika pa se greška merenja javlja praktično samo kod goniometra, što je ugradnjom kvalitetnog modela moguće u potpunosti otkloniti. Međutim za korišćenje samo GPS treba imati i određene postupke i procedure pa i uređaje prilagođene oruđu (panorami). Kada se koristi žiro blok ili digitalni magnetski kompas greške u orijentaciji su ponekad mnogo veće i zavise od kvaliteta proizvođača. Vrhunski proizvođači sada nude sredstva sa zadovoljavajućom preciznošću ali su to dosta skupi uređaji. Žiroblokovi su precizniji ali im je cena mnogo veća i pouzdanost manja od magnetometra. Ponekad se javljaju kombinacije magnetometra i žirobloka, gde je magnetometar kontrolor rada žirobloka. Magnetne sprave će možda biti onemogućene u radu ako dođe do većih pretrubacija magnetnog polja Zemlje, što je u poslednje vreme postala neprijatna činjenica, mada su to spori geološki procesi, koji se mere u vekovima i milenijumima. Osim toga magnetometri mere pravac ka magnetnom a ne geografskom polu, što istina često nije problem (mali dometi u odnosu na veličinu planete).

Fotografija 8 Čitav niz manje ili više složenih (i skupih) uređaja za izviđača mernika odnosno izvršioca gađanja na klasičnoj osmatračnici. Ruski MKAU-1 (koji nije izgleda uspešan u trupi) i zatim vrlo dobri uređaj sa Sažem goniometrom, termovizijom i magnetometrom i Cajsovim laserom, zatim američki MULE manje uspešan sistem a tu je i američki sistem ALATIS vrlo raširen u upotrebi među mnogim NATO članicama a i šire.
Većina radarskih uređaja danas ima manje ili više složene uređaje i postupke da se radaru u radu što tačnije odredi ne samo sopstvene koordinate već i da se precizno orijentiše. Sa korišćenjem GPS je relativno lako, jer se može fizički označiti (sa dva piketa i sličnim) poznati azimut ali bez GPS može da bude problema u smislu težeg postupka. Zapravo u ovom razmatranju se već sugeriše upotreba radara za osmatranje bojišta zajedno sa izviđačima mernicima i topografima i njihovm opremom, pa je samim tim položaj radara automatski određen a njegova orijentacija olakšana. Posle tih postupaka, radar je u stanju da brzo daje vrlo precizne koordinate ciljeva, ukoliko su ispunjeni uslovi da postoje pogodnosti za njegov rad u smislu zemljišta.
Pravo osveženje je pojava ruskog radara tipa AISTENOK, koji je u sebi sjedinio primarnu funkciju radara za otkrivanje minobacača i sekundarno radara za osmatranje površine tj. atriljerijskog radara ali sve to samo na malim daljinama. Otkrivanje minobacača ostvaruje na daljinama do 5 km, sekundarno otkriva vozila do 20 km i sve je to spakovano u komplet od svega 135 kg težine u prenosnoj varijanti. Kako je opasnost od minobacača dominatna u današnje vreme ovakav radar je dobar kandidat za ulazak u opremu čak i baterijske a pogotovu divizionske osmatračnice (ukoliko se ne korisiti neki mnogo veći radar) jer su mu gabariti i mase krajnje pogodni. Međutim, on ne može da otkriva ciljeve tipa ljudi i manjih vozila, tako efikasno kao specjalizovani artiljerijski radari i nije namenjen da ih zameni.

Fotografija 9 AISTENOK mali ruski radar za kontrabatiranje minobacača do 5 km daljine koji sekundarno može da vrši i korekturu težih trenutnih projektila do 10 km a otkriva veće pokretne ciljeve do 15-20 km.


Fotografije idu u kontra smeru od 10 ka 1


























Dopuna: 29 Jun 2011 8:51

1.2. Korekturu na cilj i prenos vatre

Na ovom mestu nećemo ulaziti u detalje klasične artiljerije o korekturi na cilj sa klasične osmatračnice. Dva su razloga. Prvi je, da iako su postojali raznovrsni oblici korekture na cilj, čak moglo bi se reći vrlo brojni (po izmernim pravouglim odstupanjima, po polarnim odstupanjima, po uglovnim odstupanjima kod dvostranog osmatranja, po stranama sveta, popravkama po pravouglim koordinatama izmerenog odstupanja ali i ocenom smisla pogodaka ešalorniranjem i rakljenjem) zapravo je realnoj praksa imala uvek imala mnogo siromašniji oblik i svodila se na davanje pravouglih popravaka, svejedno da li po izmerenim odstupanjima ili ocenom smilsla pogodaka rakljenjem, tj. procenom. Ostale metode praktično i nisu korišćene a od nekih se odavno i odustalo do pojave kompjuterizovanog bojišta, koje sad omogućuje komotno bilo koji oblik.
Autor ovog razmatranja smatra da je kompjuterizovano obrada elementa danas omogućila da se primenjuju ne samo metode koje su davno nestale, kao što je ešaloniranjem pogodaka već i da se pojave nove metode modifikovane iz metode ešaloniranja. One bi umanjile inače najveću manu korekture. Najveća mane korekture je ako postoji. Jedini idealan pogodak u cilj je pogodak, ne prvim zrnom osnovnog oruđa, posle koga bi bez korekture išlo grupno gađanje, već pogodak grupnim gađanjem odmah bez ikakve korekture. Naravno ovako nešto je teško ostvariti ali ima nekoliko načina koji taj ideal čine često i ostvarivim.
Prva je metoda korišćenja pametne municije, što danas najčešće podrazumeva korišćenje poluaktivno laserski smonavođenih projektila. Za tačkaste i (ili) vrlo tvrde ciljeve, ova metoda je bez premca, pogotovu ako je cilj pokretan (GPS municija je ne može nadmašiti za navedene vrste ciljeva). Mana metode, nije toliko u daleko većoj ceni (to je nešto što se nije moglo izbeći u odnosu na prostu klasičnu municiju), već u tome da slabo radi po kiši, dimu i prašini i pesku, jer se zansiva na označavanju cilja laserom. Osim toga, donja baza oblačnosti mora biti viša od 400 m, inače projektil ne uspeva da zahvati cilj. Široko reklamirana municija sa stelitskom navigacijom, ne samo što još nije realno operativna, već što i nije ni toliko precizna (ima dva puta veće rasturanje na cilju, što nije velika ali je ipak značajna mana) i što se zapravo može koristiti samo protiv nepokretnih ciljeva.
Fotografija 11 1D26 MALAHIT, laserski ozračivač za ruske samonavođene projektile sa vrlo jakim termovizijskim uređajem za osmatranje noću i sa pripadajućim elementima veze i računarom.
Njena nepreciznost, koja je neizbežna, prinuđuje njene korisnike na korišćenje isključivo kasetne municije. Ipak, ukoliko preživi dečije bolesti, ova municja ostaje kao zanimljiva mogućnost kao zamena za raketne projktile na dometima od 40 do 65 km.. Posebna prednost joj je da radi po svakom vremenu, danju i noću ali i mana, da se verovatno ovakvi sistemi konačno mogu i ometati, čak i efikasnije od laserski samonavođenih. Možda nije toliko primetno ali zapad je odavno prešao na tempirne upaljače sa radio meračem visine a Ruska Armija čak i u ovom polusređenom stanju, kao standardan deo kompnenih trupa ima samohodne ometače blizinskih upaljača u svim jedinicama kompnene vojske, bar na nivou brigade i što je još gore nudi ih u standardnom izvozu. Da napomenemo, u doba uvođenja blizinski tempirnih radio upaljača tvrdilo se da su apsolutno otporni ometanje.
Fotografija 12 EKSKALIBUR, projektil sa GPS navigacijom koji je verovatno najdalje otišao u razvoju i najbliži je realnoj upotrebi. Zatim već legendarni KRASNOPOLJ ali i KITOLOV koji će se možda pokazati kao sredstvo izbora onih koji imaju veliki broj haubica D-30.
Druga metoda dostizanja spomenutog ideala je da se iskoriste sve mogućnosti savremenih senzora i računara i da se uz njihovu pomoć ostvari prikupljanje i obrada topografskih elemenata i meteo-balističkih popravaka toliko precizno, da se uz pomoć njih ostvari tačnost na cilju, dovoljna da se odmah gađa po njemu grupno, pri čemu onda ne mora da se koristi specijalna municija. Taj nivo verovatno još nije dostignut u potpunosti ali je na samom pragu, kako po tipovima senzora, tako i po njihovoj preciznosti i upotrebljivosti. Složenost procesa gađanja na cilj, u realnim uslovima je ipak tako velika, da često ni uz najbolje senzore i metode za meteo-balističke popravke (i najpreciznijom opremom za topografski rad) to neće biti dovoljno za pogodak prvim plotunom.
Zbog toga ostaje treća metoda tj. korišćenje artiljerijskih metoda korekture na fiktivan ili stvaran reper. Ove metode je korisno primenti čak i kada raspolažete dobrim meteo-balističkim popravkama jer njima možete da dobijete još tačnije elemente za gađanje. U toj kombinaciji, stvarno je realno preći odmah na grupno gađanje. Ove metode uglavnom omogućuju prelaz na grupno gađanje i kada nemate dobre (pa čak i nikakve) metode za meto-balističke popravke, mada sa nešto manjom tačnošću (tu je razlika između popravljenih i poboljšanih elementa). Naravno i ove metode imaju ograničenja. Postoji realna mogućnost, da na konkretnom pložaju, ne samo što ne možete da izvršit korekturu na stvarni reper, već nema uslova ni za korekturu na fiktivni reper. Što je još gore, prenos vatre, odnosno zona važenja korekturnih elementa (kao osnove za dobijanje i popravljenih i poboljšanih elemenata) je ograničena i po daljini i po pravcu i po vremenu i po nagloj promeni meteroloških uslova gađanja.
U tehničkom smislu, svi uređaji sa laserskim meračima daljine, gonometrima i satelitskom navigacijom ili bez nje ali uz već spomenute procedure, vrlo brzo i lako odrađuju potrebne radnje u korekturi, ako je već ima. Najveće ograničenje im je delovanje u uslovima loše vidljivosti i kiše, kroz koje ni termovizijski uređaji ne mogu da prodru.
U tim uslovima na scenu stupaju artiljerijski radari koji svi odreda mogu da vrše registrovanje eksplozija (ali samo razornih projektila sa striktno trenutnim dejstvom upaljača) sopstvene artiljerije i da prema njima daju elemente za korekturu. Manji radari to obavljaju do daljine od oko 5 km , a veći radari mogu takvu koreturu da obave i do 15 km. Protivminobacački radar AISTENOK može takođe takvu korekturu da obavi do 15 km mada mu je od značaja samo do 5 km jer do te daljine otkriva minobacače. Naravno, veliko ograničenje je zemljište koje često ne dozvoljava upotrebu radara.
Korektura sa bespilotnih letelica se obavlja već prema opremi same letelice, što može da bude i vrhunski rešena oprema i postupci sa tač end skirn skidanjem otstupanja ali se može zapravo lako izvršiti i postupno prema stranama sveta. Naravno najbolje je da korekture nema.
Ako smo suočeni sa tim da ćemo ipak imati neku korekturu, moramo učiniti sve da ona bude minimalna i samo jedna i da se primeni na drugo grupno gađanje. Korektura osnovnim oruđem na klasičan način je nešto što bi po svaku cenu trebalo izbeći u artiljerijskoj praksi. Procesi i bitni pojmovi za prenos vatre su već obuhvaćeni u najvećoj meri prethodnom raspravom pa nećemo o njim posebno govoriti.

2. Upotreba posebnih sredstava umesto osmatračnice

Iako je to predmet za sasvim samostalno razmatranje na ovom mestu ćemo razmotriti i oblike posebnh sredstava za otkrivanje ciljeva koji se do sada po pravilu nisu susretali na brigadnom nivou artiljerije. To su kontrabatirajući radari, zvukomerački uređaji i radio-radarska pelengacija.

2.1. Kontrabatirajući radari

Prvo i možda najvažnije sredstvo je upotreba kontrabatirajućih radara. Ovi radari služe isključivo za osmatranje protivničkih projektila u letu, za razliku od klasičnih artiljerijskih radara koji osmatraju zemljšte. Kao i srodnici, imaju velikih problemna u radu na teškom zemljištu, dok na ravnim pustinjskim terenima, po dobrom vremenu, postižu domete veće od fabričkih. Starije genracije ovih radara su bile podeljene u dve grupe. Prva, radari za kontrabatiranje artiljerijskih cevnih i raketnih oruđa i druga grupa u koju su ulazili radari za otrkrivanje položaja minobacača. Savremeni moderni radari su u tom pogledu univerzalni i podjednako dobro otkrivaju sve ciljeve, doduše na različitim daljinama već prema prirodi ciljeva. Problem je ukvalitetu tih uređaja. U ovom tenutku (mart 2011.) po kvalitetu se izdvajaju britansko-švedski ARTUR-C (ARTHUR) i MAMBA zapravo verzija ARTUR-B. Istina, evropski radar COBRA je možda dobrih karakteristika ali za sada nema dovoljno podataka o njemu. Mnogi očekuju pojavu novog ruskog radara te klase iz pororodice ZOOPARK jer su se stariji modeli pokazili borbeno neefikasni, uostalom kao i većina zapadne tehnike. Novi američki radar EQ-36 je možda dobrih karakteristika jer ga je pohvalila upravo ruska strana. Ovakve tipove radara su poslednjih godina počele da prave i Kina i Indija, prva kao usavršavanje jednog starijeg američkog modela a druga originalno. Na žalost opšta karakteristika ovih radara je velika cena nabavke i eksploatacije i mala upotrebljivost na zemljištu koje nije ravno.
Dometi koje poslednji modeli ostvaruju u otkrivanju protivničke artiljerije su vremenom postali prilično veliki. Najmodernje rešenje ARTUR-C, otkriva klasična artiljerijska oruđa na 35 km daljine, rakete taktičkog tipa do 60 km a minobacače do 55 km. Ova vezija ima skoro dva puta veće domete od svog prethodnika (MAMBA) a i više puta od konkurencije. Očekuje se da će mu delimično ravni biti samo evropska COBRA i američki EQ-36 dok su Rusi u ovoj grupi zaostali po dometima od dva do tri puta, mada se najavljuje novi ZOOPARK-2 sa sasvim novim radarom.
Poslednji modeli kontrabatirajućih radara mogu da rade kao pojedinačni i u tom smislu ih preporučujemo za upotrebu na nivou diviziona ali mogu da rade i u međusobnoj vezi od 3 do 4 radara u sprezi, čime se ostvaruje prekalpanje protivnika i sperčava njegov manevar po bokovima. Na ravnom zemljištu, posedovanje ovakvog dobrog kontrabatirajućeg radara može biti od velike važnosti. Pri tome on preuzima na sebe sve poslove u vezi određivanja koordinata ciljeva ali vođenja korekture. Podrazumeva se da su ciljevi uvek iz grupe artiljerije ali korektura može biti obavljena na bilo koji cilj, otkriven i nekim drugim sredstvom.

Fotografija 13 EQ-36 firme Lokid je najsavremeniji američki kontrabatirajući radar, zatim MAMBA koja se već iskazala kao možda najbolji modelu u upotrebi i na kraju ARTUR-C, poboljšana verzija MAMBE koji je verovatno najbolji kontrabatirajući radar na svetu trenutno.

2.2. Zvukomerački uređaji

Zvukomerački uređaji su u vremenu posle II. sv. rata polako nestajali iz artiljerije ali nikad potpuno. Jedan dobar niz decenija zapadne zemlje ih skoro uopšte nisu koristile. U SSSR.su međutim korišćeni konstantno. Poslednja verzija takvog uređaja AZK-7 je kod njih ušla u naoružanje 1986.godine i bila je izrađena gabaritno i teško. Najveća mana mu je bila nemogućnost rada pri ozbiljnom ometanju radio veza. Druga velika mana je što na ispresecanom zemljištu nije nimalo lako, ispravno i efikasno postaviti dve ili tri stanice u sprezi a da to ne utiče na grešku. Ipak ostali su u sastavu izviđačkih diviziona artiljerijskih brigada i danas. Po rečima samih ruskih korisnika, to je tehnika prošlog vremena a korisnost ove preme se ogleda u napadu ili pozicionom ratovanju, pri čemu uz postojanje dobre veze (recimo žične u pozicionom ratu, a u napadu protivnik ne stiže da vrši radio smetnje) na ravnom terenu, ove zvukomeračke jedinice vrlo precizno određuju položaj protivničke artiljerije, vrše korekturu kontrabatiranja i to u jednom potpuno pasivnom režimu. Na zapadu su Šveđani razvili jedan relatvno dobar (SOSRAS-6) i naizgled uptrebljiv uređaj, na mnogo modernijoj bazi nego što je AZK-7. Pre svega uređaj se razlikuje koncepcijski. Mali i relativno laki mikrofoni, bez posade, u većem broju (8-9) se razmeštaju po zemljištu i kablovima dužine do 8 km vezuju na centralnu komandno računarsku grupu, koju još podržava mala prenosna metorološka stanica. Uređaj se razvijao po frontu i mogao je da otkriva ciljeve navodno do 30 km ali je uveden u naoružanje samo 3 zemlje. Praktično 20 godina kasnije Britanci su na bazi ove koncepcije izradili uređaj HALO, koji ima do 12 mikrofona, meteo stanicu i mali komandni pult. Veza se očigledno ostvaruje najmodernjim malim radio uređajima. Uloga ovog uređaja međutim nije da se razvije po frontu (mada je moguće), već kružno, u misijama raznih okupacija koje sprovodi NATO, gde njegove jedinice bivaju kasnije izložene obično gerilskim minobacačkim udarima. Amerikanci su razvili za tu problematiku čitav jedan složen kombinovani zvukomeračko-optoelktronski sistem, koji otkirva lake minobacače ali i mesta lansiranja ručnih raketnih lansera, pod nazivom UTAMS. Efikasan domet američkog uređaja je 12 km ali izveden je u jednom skoro stacionarnom glomaznom obliku što ga realno čini nepogodnim za zvukomeračke stanice artiljerijskih brigada, jer švedski uređaj ima domet od 30 km (mada je to diskutabilno) a ruski uređaj od 16 do 20 km (za minobacače 8 km), dok britanski ima domet od 15 km i svi su vrlo pokretni. Kvalitet švedskog i britanskog uređaja je što je prvi mogao da locira u kratkom vremenu do 200 ciljeva, dok britanski uređaj to radi sa čak 8 ciljeva u sekundi. Treba naglasiti i da britanski uređaj ima 1% greške na 15 km dok švedski uređaj tu tačnost ostvaruje samo ispod 10 km a iznad toga greška mu raste do 2 pa i više procenata. Zvukomerački uređaji imaju ipak mnogo ograničenja, pre svega vezanih za rad na ispresecanom zemljištu, slično kao i radari (oba sitema su sistemi ravnica, savana, stepa i pustinja). Postoje i klimatska i lokalna mikroklimatska ograničenja. Usled toga, realne daljine u upotrebi su često vrlo male u odnosu na fabrički prijavljene domete a ponekad sistem nemože ni da deluje. Veoma je nezgodno što ispresecano zemljište smeta i radarskim i zvukomeračkim uređajima, što u izvesnom smislu favorizuje BPL sredstva u artiljeriji.
Fotografija 14 deo američkog sistema UTAMS na visokim stacionarnim stubovima, a desno je dioramski prikaz (sa reklamnog sajta) delova verovatno najboljeg zvukomeračkog uređaja na svetu danas, britanskog HALO sistema.

2.3. Bespilotnim letelicama viših klasa

Do sada smo već pomilnjali upotrebu bespilotnih letelica kao osmatračnica i to u nekoliko klasa. Najniže klase mogu da budu u sklopu minobacača, a samo nešto malo viša klasa u sklopu baterija klasične prateće artiljerije brigadnog dometa. Klasa SR bi već mogla da bude na nivou divizona. Nije podela po klasama dobila neki ultimativni oblik a i situacija se menja, jer se zaista efiaksno ide ka minijaturizaciji. Ipak, nije moguća minijaturizacija ispod nivoa, koji je u krajnjoj meri ograničen pogonskim motorom letelice, njenim gorivom i minimalnom aerodinamikom ali i optikom za osmatranje. Zato ne bi bilo iznenađujuće da se na nivoima izrazito jakih artiljerijskih jedinica, pojavi i neka od letelica kalse MR- medium range (medijum rendž). Ova klasa bi i bila izbor za savremena artiljerijska sredstva koja dostižu domete do 40 -50 km i zapravo može da podrži višecevne lansere, pa i pojedine projektile do 200 km. Korišćenje ove kalse BPL, upravo za najdalekodometnija cevna oruđa, višecevne lansere raketa i pojedinačne velike raketne projektile (kakvih je sve više), je primarni oblik njihovog snabdevanja informacijama. Na taj način, moguće je da takve jedinice, posle obavljanja svog primarnog zadatka i utroška municije, ponekad budu podrška i jedinicma manjih dometa na baterijskim i divizionskim osmatračnicama, odnosno da BPL artiljerije za opštu podršku, upravlja sa jedinicama prateće artiljerije. Ta mogućnost je zavisna samo od sistema i protokola veze.
Tokom dejstva, dakle, može da se desi da osmatranje cilja koji tuče baterija bude ostvareno ne samo od divizionske BPL u osmatranju cilja koji tuče baterija ili divizion, već i od neke BPL sa višeg nivoa (klase MR), koja je recimo pri komandi brigade. Očigledno je da se u ovom slučaju javlja problem upravljanja. Kao prvo, pojavljuje se neophodnost sasvim pouzdanih sistema veza a kao drugo, problem rukovanja artiljerijskom vatrom. Iako MR letelica može lepo da otkrije cilj i odredi njegove koordinate, problem je da li neko na tom nivou BPL može da rukuje artiljerijskom vatrom, odnosno korekturom. Kako je korektura jedan nepoželjan proces, ukoliko su ispunjeni svi uslovi upravljanja artiljerijom, nje ne mora da bude, pa je time ova dilema bespredmetna. Za CR i SR klasu to se može očekivati a uz njih uvek idu i rukovaoci vatrom. U realnoj praksi, MR klasa će otkrivati ciljeve na karanjim dometima artiljerije i tu će se po pravilu javljati potreba za korekturom. To se može rešiti time, što bi uz MR BPL, uvek išao i jedan ovlašteni rukovaoc vatre (makar samo po stranama sveta) ili upotrebom GPS navođene municije.

Fotografija 15 SRČER-2 prava radna mašina za artiljeriju izraelskog porekla. On je MR klase koja je vršna klasa za upotrebu u artiljeriji ne samo klasičnoj već i raketnoj do 100-200 km. Uvela ga je u naoružanje i Rusija zajedno sa Brd Ajom i Aj-Vjuvom. Već je zastareo pa Izrael na njegovo mesto uvodi razne verzije HERMES-a i HARON-e.

2.3. Radio-radarskom pelengacijom

Gađanje artiljerijom po podacima radio-radarske pelengacije je krajnje specifičan metod otkrivanja ciljeva. On je jednostrano ograničen, odnosno daje podatke o ciljevima, tj. njihovim koordinatama ali se uz pomoć ovog metoda ne može voditi nikakav oblik korekture. Izbor ciljeva je takođe krajnje ograničen. Radarskom pelengacijom površinskih radara se otkrivaju pre svega takozvani artiljerijski radari o kojima smo i govorili. Moguće je, sa nešto manjom efikasnošću, otkrivati i kontrabatirajuće radare. Naravno, moguće je otkrivati i radare za osmatranje vazdušnog prostora. Ovakvi uređiju su uvek bili vrlo skupi i malobrojni i držani pod velikim stepenom tajnosti. To se nije promenilo do danas. O upotrebi zapadne opreme (po mnogim izveštajima često vrlo kvalitetne) skoro uopšte nema javnih podataka, a čak se takva oprema i ne nudi za prodaju. Ipak, generalno je poznato da unutar tzv. bataljona za EI i EO koji su sastavni deo većih formacija NATO, postoje 3 radarska pelengatora bez funkcije ometanja istih. Oni služe samo za lociranje protivničkih radarskih punktova. Tu ulogu u Rusiji (na najnižem taktičkom nivou) imaju uređaji Rubikon, po današnjim merilima već dobrano zastareli. Potpuno paralelena je situacija i sa pelengovanjem radio veza. Unutar pomenutih NATO bataljona postoje 3 pelengatora specijalizovana upravo za određivanje koordinata dok je u istoj pomenutoj četi kod Rusa, to rešeno sa 5 do 7 vozila za radio pelengaciju tipa TARAN. Zapravo, Ruski model upotrebe je verovatno najefikasniji, jer 7 vozila za radio pelengaciju se razvijaju na tri pravca i na svakom od njih se postavlja i jedan radarski pelengator Rubikon. Cela jedinica je potpuno samostalna i ne zavisi od ostalih radiopelegatorskih ometača. Ovde ćemo samo napomentuti, za one koji nisu toliko bliski sa elktronskim ratom, da nije moguće u potpunosti objediniti radio pelengaciju koordinata i radiopelengaciju radi ometanja, jer ova druga radi mnogo nepreciznije (jer joj preciznost nije ni potrebna). Viši nivoi ruskih EW sredstava su uglavnom bili vezani za dejstvo protiv vazdušnih ciljeva dok NATO bataljoni za EW imaju kao primarni zadatak ometanje protivničkih kopnenih veza. Odnosno direktne paralele u organizovanju EW nema, već su sporadična, pa u tom smislu treba uzimati i poređanja u ovom tekstu. Notorna je činjenica da je već zastareli TARAN viđen u žestokim akcijama u Čečenskim ratovima u prvim redovima kao podrška artiljeriji i taktičkoj avijaciji. Korisnici ovog sredstva tvrde da starije tipove radio stanica mogu na 40 do 50 pa i 60 km da lokalizuju sa tačnošću od 50 do 80 m, što je svakako više nego dovoljno za gađanje. Veliko je pitanje unutar kojih sastava bi ovakve čete bile. Ukoliko bi bile samostalne, na nivou brigade, onda je lako predpostaviti ostvarenje veze sa pripadajućom brigadnom artiljerijom. U drugim slučajevima, ovakva četa bi mogla biti unutar artiljerijskih brigada. Danas su sredstva veza napredovala, pa ih je teže pelengovati, ali kao i uvek i u istoriji prošlog veka, pelengacija uvek, pre ili kasnije stigne emitovanje, ovako ili onako. Posebno interesantna je činjenica da je moguće, čak i danas, integrisati neke oblike uređaja za goniometrisanje u BPL većih težina. To će BPL dati još jednu važnu funkciju u artiljeriji ali za sada takvi modeli nisu još (bar zvanično) realizovani osim na frekfencijama mobilne telefonije. Dakle nije pitanje da li treba koristiti radio-radarsku pelengaciju u artiljeriji, već samo koja bi sredstva bila, u ovom konkretnom trenutku, za to pogodna.
Fotografija 16 na prve dve fotografije su radiopelengatori sistema R-381 TARAN za hvatanje kratkih i ultrakratkih kopnenih ali vazdušnih veza a desno je 1RL243 RUBIKON za pelengovanje protivničkih taktičkih i artiljerijskih radara. Sistem je zastareo ali pogodan za opsežnu modernizaciju.
3. Integracioni smerovi upotrebe senzora

Unutar modernog ratovanja se sve češće sreće primena integralne upotrebe senzornih sistema radi otkrivanja i lokalizaije ciljeva. Pri tome se ne misli na integralno projektovane uređaje (mada se pojavljuju i oni) već na zajedničku upotrebu raznih senzora. U praksi se kombinacije stvaraju upravo od već nabrojanih i detaljno opisanih posebnih sredstava za upotrebu na osmatračnici.

3.1. Zvukomerači i kontrabatirajući radari

Najveća mana kontabatirajućih radara je sektorski rad. Sa druge strane najnoviji zvukomerački uređaji imaju po pravilu mogućnost kružnog rada. Čak i stari zvukomerački uređaji su mogli da rade u pristojno velikim sektorima. Time se došlo do jedne prirodne sprege za kontrabatiranje u kojoj zvukiomerači određuju sektor iz koga neprijatelj deluje a onda kontrabatirajući radari sa velikom preciznošću određuju njegove koordinate i vode korekturu po potrebi.
Fotografija 17 ruski ZOOPARK iako slabe borbene efektivnosti mogao bi da bude u saradnji sa zastarelim zvukomeračima AZK-7 na malim daljinama efikasan uz modernizaciju.

3.2. Zvukomerači i bespilotne letelice

Druga moguća kombinacija je sprega zvukomerača i BPL, koja ima drugačiji sistem upotrebe. Zvukomerači u ovom slučaju otkrivaju i određuju koordinate neprijatelja (ma kako bile neprecizne) i vrši se dejstvo, obavezno i grupno, po neprijatelju, obavezno sa korekturom, bez obzira koliko je ceo proces kvalitetan u smislu preciznog pogađanja protivnika (osim ako baš niste odmah pogodili ucentar cilja). Odmah na početku ovog procesa BPL se šalje u zonu dejsva i po stizanju iznad nje, osmatra završna dejstva grupnog gađanja. BPL preuzima završnu korekturu, ako je uočila da je cilj zahvaćen ili daje nove koordinate cilja, obavezno u odnosu na prethodni cilj (odnosno središnu tačku prethodnog grupnog dejstva) jer je onda moguće primeniti popravljene ili poboljšane elemente.

3.3. Zvukomerači, kontrabatirajući radari i bespilotne letelice

Ova trostruka kombinacija je vrlo popularna u Bosni, Iraku i Afganistanu u kružnoj odrbani garnizona. Britanski HALO i američki UTAMS zvukomerački uređaji, se postavljaju kružno i otkrivaju sektore dejstva minobacača, na koje se deluju uz pomoć kontrabatirajućih radara a BPL se odmah šalje u tu zonu na dugotrajnu patrolu radi osmatranja dejstva i pronalažanje novih ciljeva. UTAMS ima i optičke senzore koji registruju mesta ispaljivanja projektila iz ručnih bacača.

3.4. Radio-radarski goniometri i bespilotne letelice ili kontrabatirajući radari

Kombinovanje radio-radarskih goniometra sa drugim uređajima je prirodno, samim tim što oni ne mogu da vrše korekturu, pa ni da osmotre makar samo dejstvo na cilju. Vrlo dobra kombinacija je korišćenje BPL zajedno sa zemaljskim goniometrima, jer BPL odleće iznad otkrivenog cilja, potvrđuje eventualno njegove koordinate ali svakako može da vodi korekturu. Do sada nije naglašeno, ali postoji određena funkcija demaskiranja cilja u trenutku kada artiljerija (ili avijacija) počinje da deluje blisko njemu ili da ga pogađa. Tada i dotle neuočen cilj, BPL može da prepozna i nastavi korekturu.
Naravno još je jednostvanije koristiti goniometre i kontabatirajuće radare. Radari u ovom slučaju zapravo ne vrše otkrivanje cilja već korekturu na goniometrima otkriven cilj. Naravno, pod uslovom da nije moguće korekturu izvršiti sa klasične osmatračnice, što u stvari podrazumeva korekturu na većim daljinama od daljina optičkih korektura a te daljine kontrabatirajući radari mogu da ostvare, mada to dobro rade samo najnoviji modeli, uz naravno uslov da zemljište tome uopšte odgovara.

Fotografija 19 Hermes-90 se sa dometom od 100 km i iskustvima sa većih Hermesa ali i manjih Skajlarka svakako jedna od najboljih BPL za korišćenje u artiljeriji, Izrael. Svojim dometom i vremenom leta bio bi dobar saradnik zemaljskoj pelengaciji.

3.6. Kontabatirajući radari i bespilotne letelice

Kombinacija kontrabatirajućih radara i BPL na savremenom bojitu je jedna od najperspektivinijih. Kao prvo, BPL postaje redovan pratioc artiljerijskih jedinica a na ravnim terenima novi tipovi kontrabatirajućih radara počinju da daju upotrebljive podatke. Kontabatirajući radari mogu da otkriju cilj, da izvrše korekturu na njega ali zapravao ne mogu da osmotre rezultate dejstva što BPL može. Osim toga kontabatirajući radari po svojoj prirodi deluju samo po protivničkoj artiljeriji i to samim oruđima, dok BPL koji pristigne nad cilj, ne samo što može i da popravi korekturu, već daje nove ciljeve koje kotrabatirajući radari ne mogu da detektuju a to su pre svega sva motrorna i slična sredstva logistike ali veze i upravljanja tučenog cilja. U realnoj praksi BPL bi najčešće i vršio dodatnu korekturu radi neutralisanja svih protvnikovih oruđa (korektura radarima u najboljem slučaju zahvati veći ili manji deo protivničkih oruđa). Tek takvim dejstvom se zaista može u potpunosti uništiti protivnikova artiljerijska jedinica.

Fotografija 20 Skajlark-2 sa svojim tihim radom i dometom od 60 km jedna je od najboljih BPL i savršeno bi išao uz kontrabatirajuće radare. Ipak mora se priznati da su bezrepne strelaste konfiguracije promenljive tetive pa čak i kontrolisanog vitoprenja krajeva modernije u aerodinamičkom smislu a uz složeno projektovanje daju veću statičku stabilnost.




























Dopuna: 29 Jun 2011 8:52

Izbacite onog duplog YOOPARAK i zvukomerača sj..al sam ...

Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 1384 korisnika na forumu :: 71 registrovanih, 7 sakrivenih i 1306 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 2413 - dana 03 Okt 2019 05:07

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: _commandos_, akulasss, aleks, aleksanikolic1979, Apok, bankulen, branko72, brundo65, Buzdovan, CrazyDiablo, Cvijo_ue, cvrle312, darkstar101, DENIRO, DJORDJE-NO-1, doom83, draggan, DVC virus, flash12, FOX, Gargantua, ibssa, ivan979, ivance95, ivica976, Japidson, Joja, jovan.simovic97, kaptain, knezevic_i, kosticmilanko, Kubovac, louderick, madza, Majki, MarKhan, Marko Marković, MB120mm, mean_machine, Megapurpletv, mercedesamg, Metanoja, Mihajlo, Milan A. Nikolic, nikolaradukic103, novator, novidan, nuke92, Overkill, patton, pavle_pzs, Recce, Regrut Boskica, repac, robytz, Rota 9, sasa.zoric, scimitar19, shaja1, shone34, spektorsky, stokanovicm, Toni, trajkoni018, Trpe Grozni, USSVoyager, VaRvArI 85, vlvl, voja64, zlatkoa987, zodiac94