Dornier Do-17

Dornier Do-17

offline
  • Pridružio: 18 Apr 2009
  • Poruke: 74

Partizanski Dornier Do-17E-1

Nemci su isporučili NDH 30 ovih aviona početkom 1943g.

13.novembra1943 iz vazduhoplovstva NDH prebegao je i sleteo na aerodrom Livno bombarder DO-17(oznaka 0313) sa posadom i priključio se Prvoj vazduhoplovnoj bazi. Posadu su sačinjavali : poručnik Džemil Bukovac - pilot; kapetan Krunoslav Kulušić i poručnik Viktor Tabaković - izviđači; kaplar Petar Ercigonja, kaplar Vinko Putarek i podnarednik Jure Grgić - mehaničari i mehaničar-strelac Džemil Kažinić.


Livno 13 novembar 1943g


Pitomci partizanske pilotske škole ispred Do 17


Partizani razgledaju avion


Nacrtane su partizanske oznake

Prva vazduhoplovna baza dobila je zadatak 27 novembra da avionom DO-17 preveze delegaciju Vrhovnog štaba NOV i POJ sa aerodroma Glamoč u Brindizi (Italija),a odatle za Egipat.Tog dana su preleteli su sa areodroma Livno na aerodrom Suhopolje kod Glamoča,jer je podloga tvrdja i lakše se uzleće sa opterećenjem.Avion je sleteo u 8h i 30min i odmah je počelo ukrcavanje delegacije.


Članovi delegacije Glamoč 27 novembra 1943g,Lola prvi zdesna



Pripreme za ukrcavanje



Trenutak pre napada Nemačkog aviona.

U trenutku kada je avion bio spreman za poletanje, iz pravca Banja Luke iznenada se pojavio namački avion tipa Heinkel He 46 i u niskom letu napao avion DO-17.


He 46 je bio izvidnik ,ali je pored mitraljezca-izvidnika,nosio po pet bombi od 10 kg u dva odvojena spremnika (ukupno 10 takvih bombi) koja su se nalazila u donjem delu trupa, iza pozicije izvidnika u trupu.Već u prvom naletu je mitraljeskom vatrom izrešetao Do-17 i on se zapalio,u drugom naletu je izbacio i nekoliko bombi.



Crni dim gorućeg aviona se dizao visoko u vazduh.
Tom prilikom poginuo je šef delegacije Ivo Lola Ribar, politički komesar Prve vazduhoplovne baze Sava Kerković, mehaničar-strelac Petar Ercigonja koji je pokušao sa zemlje da brani avion iz Do 17, zatim stražari Božo Uršić i Petar Kuzmić, kao i dva britanska oficira Robin Uederli i Donald Najf. Avion DO-17 potpuno je izgoreo.Kasnije je utvrdjeno da je napad planiran sa špijunima koji su se nalazili u partizanima


Posle napada po uzletištu Suhopolje su ostali rasuti komadi uništenog Do-17
Sve oznake prethodnog vlasnika su na avionu prebojene i nacrtane su velike crvene zvezde sa donje strane krila i nesto manje sa gornje
Ako nekog zanima evo šta su o ovom dogadjaju pisali savremenici tog dogadjaja:
Vladimir Velebit – iz knjige Sećanja

Prema dogovoru sa savezničkom misijom izabrano je Glamočko polje, koje je u to vreme bilo čvrsto u našim rukama, kao najprikladnije za spuštanje savezničkog transportnog aviona koji je trebao da dovede Mekleina i da misiju prebaci preko Italije u Egipat. Pored članova misije određen je još zastavnik Tone Sotlar kao šifrant i jedan drugi zastavnik, čije sam ime zaboravio, kao radio-telegrafista. Misiju su pratili major Dikin i Vederlej (Vetherlev). Misija i njihovi britanski pratioci smestili su se u Livnu, jer je gradić Glamoč bio potpuno razoren i spaljen, pa nije bilo mogućnosti da se u njemu smesti poveća grupa. Dikin je poveo još jednog oficira stručnjaka za radio-službu sa telegrafistom i radio-stanicom da bi održavao stalnu vezu sa Kairom. Vreme se, krajem novembra, znatno pogoršalo, tako da su planinski vrhovi bili pokriveni gustim oblacima koji su onemogućavali vidljivost. Zbog toga se dan polaska nije mogao tačno utvrditi. Meteorološke službe nije bilo da bi predskazivala periode razvedravanja, što bi dozvolilo dolazak aviona. Ostalo je samo da se oslonimo na slučaj, u očekivanju da če saveznički avion uspeti da se probije kroz zavesu oblaka. Misija i britanski oficiri putovali su skoro svakodnevno u jednom starom kamionu iz Livna na Glamočko polje i tamo čekali nekoliko sati u nadi da če se kojim slučajem otvoriti prozor u oblacima baš u vreme Rada se avion pojavi nad poljem. Međutim vremenske prilike su se i dalje pogoršavale, oblaci su bivali sve gušći nad dinarskim planinama. Nismo raspolagali radio-goniometrijskim uređajima kojima bi¬smo mogli voditi avion i pomoći mu da se probije kroz oblake. Oblaci su se stalno nalazili na visini od 800 do 1000 metara, tako da je ispod tog zastora bila vidljivost odlična, ali nije bilo moguće spustiti se do te visine, jer su mnogi vrhovi okolnih planina bili viši od 1500 metara. Ateriranje na Glamočko polje je složen zadatak i traži veštinu pilota i kad je vreme vedro i vidljivost dobra. Danas, u mirnodopskim uslovima, potpuno je razumljiva i opravdana oprez¬nost pilota koji nisu hteli da se naslepo probiju kroz oblake kako bi stigli do Glamočkog polja. U ono doba činila nam se ta opreznost preterana, pa smo čak pomišljali da se radi o nekoj vrsti izbegavanja primljene obaveze od saveznika. Sama pojava takvih misli svedoči o tome koliko je duboko bilo nepoverenje prema zapadnim saveznicima. Čekanje na dolazak aviona produžilo se skoro na ćelu nedelju. Naše je nestrpljenje raslo, pa smo počeli razmišljati o tome kako bismo našli neki drugi put za prebacivanje vojne misije u blisku Italiju. Dok smo u Livnu čekali, na Livanjsko polje se iznenada spustio laki bombarder »dornije« (dornier) koji je pripadao hrvatskom domobranstvu. U njemu je doletela grupa vazdu-hoplovnih oficira koji su želeli da se priključe narodnooslobodilačkoj borbi. Na predlog Lole Ribara napravljen je plan da se misija tim avionom preveze u Italiju. Zamolili smo Dikina da o tome obavesti svoju komandu i da nam pošalju znakove raspoznavanja za nesmetano spuštanje aviona. Nismo hteli da se izložimo opasnosti da nas napadne protiavionska artiljerija ili saveznički lovački avioni. Lola je tražio od Tita telefonom odobrenje za taj pothvat, pa je tako sve bilo pripremljeno za polazak. Na određeni dan, 25. novembra, opet je krenula čitava grupa kamionom iz Livna na Glamočko polje, To se učinilo radi toga što je komandant aviona smatrao da njegov avion, koji je trebao da ponese znatno veće opterećenje, ne bi mogao uzleteti sa Livanjskog polja, jer je teren bio raskvašen, a delimično čak i pod vodom. Bilo je dogovoreno da će avion sa svega dva člana posade doleteti do Glamočkog polja gde će preuzeti misiju. Glamočko polje je kamenito i tvrdo i moglo je poslužiti kao dobro uzletište. »Dornije« je laki bombarder i nije građen za smeštaj putnika, pa se prema tome morala revidirati lista osoba koje će poći njime. U prvom redu moralo se naći mesta za tri člana misije i za jednog britanskog oficira, pratioca. Otpali su odmah šifrant i radio-telegrafista misije, kao i major Vederlej, koji je isto bio predviđen za povratak u Kairo. Pored pomenute četvorice još se moralo naći mesta za Milentija Popovića. Bio je vrlo bolestan i trebala mu je posebna lekarska pomoć koju u zemlji nije mogao da dobije. Pre skretanja prema polju naredio sam našim zastavnicima da ostanu na kraju grada gde će sačekati kamion za povratak u Livno posle polaska aviona. To sam učinio zato da sprečim suvišno gomilanje ljudi na otvorenom polju i to im je omogućilo da posmatraju ceo tok daljih događaja iz sigurne daljine. Avion je trebao da dođe oko sedam sati, odmah posle svanuća. Na polju smo zatekli kapetana Kerekovića koji je vršio dužnost komandanta uzletišta. Za obezbeđenje imao je jednu desetinu vojnika i isto toliko italijanskih zaroblje¬nika koji su korišćeni da ispravljaju neravnine i vrše ostale manje popravke. Kerekovića sam dobro poznavao, jer je bio ranije u pratećoj četi vrhovnog komandanta. Bio je učitelj iz zapadne Srbije, prošao je ceo težak borbeni put sa Vrhovnim štabom, vrlo pouzdan i dobar borac i omiljen među poznanicima i drugovima. Dogovoreno vreme već je davno bilo prošlo, a naš se avion nije pojavlji¬vao. Tek dva sata posle ugovorenog vremena čuo se zvuk motora i odmah zatim u vrlo niskom letu pokazao se avion koji smo čekali i spustio se blizu nas. Nastalo je opšte oduševljenje kada smo na krilima i na trupu aviona ugledali novonaslikanu partizansku zvezdu. Vojnici iz desetine dotrčali su da iz blizine vide »naš« avion. Dogodilo se baš ono što sam želeo da sprečim kada sam naše mlade oficire ostavio van polja. Skupila se poveća grupa koja je zaboravila svoje dužnosti i dečački se radovala dolasku aviona. Pilot nije ugasio motore kako bi što brže mogao opet da se podigne, pa se od zaglušujuće buke motora nije moglo ništa čuti. Razdragani čuvari uzletišta zaboravili su da vrše svoju glavnu dužnost da osmatraju nebo kako bi pravovremeno mogli da upozore na dolazak neprijateljskog aviona. Taj propust imao je katastrofalne posledice. Dok su se svi prisutni sjatili oko aviona i gledali kako se u njega penju Lola Ribar i Milentije Popović, neprimetno se približio mali neprijateljski avion tipa »henšl«. Ni ja ga nisam primetio, jer sam se već bio zavukao u rep aviona. Prema pričanju očevica, današnjeg pukovnika Sotlara koji je sa udaljenosti od jednog kilometra posmatrao ceo događaj, on je ugledao neprijateljski avion kada su već putnici počeli da ulaze u naš »dornije«. Avion je dolazio iz pravca Banje Luke i leteo je u pravcu Splita. Odjednom je promenio pravac letenja, sigurno, čim je primetio avion na zemlji, i ustremio se na njega. U prvom naletu izbacio je nekoliko bombi. Iz grupe onih koji su bili u avionu ili pokraj njega prvi je primetio neprijateljski avion komandant i pilot našeg aviona pukovnik Džemil Bukovac koji se već popeo na svoje sedište. Znao je odmah da će naš avion biti cilj neprijateljskog napada, pa je upozorio Lolu da iskoči iz aviona. Lola ga je poslušao, ali u zao čas. Neprijateljske bombe nisu udarile u naš avion, već ispred njega, na strani na kojoj su se nalazili okupljeni vojnici i na koju je stranu Lola izašao. Od tih bombi poginuli su Lola, kapetan Kereković i jedan naš borac, a od Britanaca major Vederlej i kapetan Najt (Knight). Lakše je ranjeno nekoliko italijanskih zarobljenika i potpukovnik Milojević koji se baš spremao da uđe u avion. Kada je neprijateljski avion video da je svojim bombama promašio avion, napravio je još nekoliko krugova i otvorio mitraljesku vatru. Mehaničar--strelac »dornije«, Petar Hercigonja, koji je tek stigao na oslobođenu terito¬riju, vratio se u avion što su ga već svi bili napustili i počeo da gađa neprijateljski avion mitraljezom ugrađenim u kupoli aviona. Paljbu nije prekidao sve dok napadaču nije uspelo da jednim rafalom zapali naš avion. Tada je jedno zrno zahvatilo i njega i usmrtilo ga pored svog aviona koji je tako hrabro branio. Dugo vremena je kružila priča, koja se još i sada katkad čuje, da je tragedija na Glamočkom polju bila posledica izdaje. Govorilo se da je neprijatelj bio obavešten o mestu i vremenu polaska aviona. Po mom mišljenju ta je teza netačna. Ne isključujem mogućnost da je neprijatelj bio obavešten o tome da je domobranski avion doleteo na Livanjsko polje. Avion je pre nesreće na Glamoču nekoliko dana bio u blizini Livna te ga je svako ko je prolazio mogao videti. Sigurno je da je u samom Livnu i mnogim okolnim selima bilo dosta neprijatelja NOP-a. Prema tome je lako moguće da je bilo i neprijateljskih agenata koji su našli put i način da saopšte svoja zapažanja neprijatelju. Sve je to moguće, pa čak i verovatno. Međutim, kako je neprija¬telj mogao znati da je odlučeno da se avionom preveze u Italiju vojna misija, kad je to bilo poznato samo članovima naše i savezničke misije? Kako se moglo javiti vreme poletanja kad je avion trebalo da stigne na Glamočko polje već oko 7 sati, a došao je tek dva sata kasnije. Pretpostavimo da je neprijatelj¬ski agent uz radio-stanicu posmatrao poletanje aviona i tu vest odmah javio u Banja Luku. »Dornije« je trebao jedva deset minuta do Glamočkog polja dok »henšl« leti iz Banje Luke do Glamoča skoro ceo sat. Najvažniji argument je međutim ovaj: »henšl« je malen i spor avion, slabo naoružan i nesposoban za vođenje vazdušne borbe. Mogao je da savlada »dornije« samo dok je ovaj bio nemoćan na zemlji. Zadržavanje »dornije« na zemlji na Glamočkom polju bilo je predviđeno samo za onoliko vremena koliko bi trebalo da se u njega ukrcaju oni koji su bili određeni da pređu u Italiju. To se vreme može proceniti na deset do petnaest minuta. Prema tome bi dolazak »henšla« iznad Glamoč¬kog polja za tih deset minuta, za koje se vreme »dornije« nalazio na zemlji, zahtevao izvanredno tačno dogovaranje. Ovako preciznu, zaista hronometrij-sku tačnost ne možemo očekivati ni od Nemaca. Osim toga, kako se moglo predvideti da »dornije« neće ugasiti svoje motore? Da je to uradio, čuo bi se dolazak neprijateljskog aviona već iz velike daljine. Buka njegovog motora upozorila bi grupu koja se nalazila na Glamočkom polju, pa bi se ona mogla skloniti i raspršiti. Da je neprijatelj bio upozoren o letu »dornijea«, poslao bi u poteru patrolu lovačkih aviona ili u pomanjkanju više mašina barem jednog lovca. Lovački avion jedini ima veću brzinu, manevarsku sposobnost i odgo¬varajuće naoružanje da uništi laki bombarder tipa »dornije« bilo na zemlji, bilo u vazduhu. Nema vazduhoplovnog oficira koji bi bio tako neodgovoran ili lakomislen da bi slao jedan kurirski »henšl« na zadatak da uhvati »dorni-jea«. Najsigurniji odgovor na pitanje da li je neprijatelj bio unapred obavešten o polasku »dornijea« morao bi se naći u službenim dokumentima vojnog aerodroma u Banjoj Luci. Svaki let aviona upisan je u posebnu knjigu, kao i zadatak koji je pilot dobio pred poletanje. Ali još je važnije da se posle povratka sa izvršenog zadatka mora obavezno podneti izveštaj. Nije mi poznato da li je sačuvana ratna arhiva banjalučkog aerodroma. Ako je negde sačuvana, bilo bi potrebno potražiti zapise iz novembra 1943. godine, gde bi se moralo naći objašnjenje za taj događaj.

Vladimir Dedijer:

Naši vazduhoplovni stručnjaci dali su mišljenje da je neprijatelj s planom izvršio napad na našu delegaciju. Odmah posle nesreće, 28 novembra, štab naše Prve vazduhoplovne baze u svom izveštaju Vrhovnom štabu veli:
»Prvo, potpuno je isključeno da se kod napadača neprijateljskog1 aviona radi
0 slučajnom neprijateljskom izviđanju. Iz samog načina letenja neprijateljskog aviona
može se zaključiti da je ovaj točno bio obavješten o stanju stvari na, aerodromu u
Glamoču.
• Drugo, s obzirom na udaljenost neprijateljskog aerodroma Banja Luka sa kojeg je došao neprijateljski avion i s obzirom na trajanje preleta D. 17 od Livna do Gla¬moča morao je istodobno sa startom D. 17 iz Livna uslediti start neprijateljskog aviona sa aerodroma Banja Luka.
Treće, iz gornjega proizlazi da je: a) neprijatelj bio upućen o prethodnim akcijama našeg preleta i da mu je bio poznat dan preleta te je za taj slučaj držao avion u pripravnosti, b) Neprijatelj izgleda da je bio na dan preleta tačno obavješten u koliko sati je D. 17 krenuo iz Livna, tako da je istodobno uputio akciju pomoću za to pripravljenog aviona (obaveštenja neprijatelja mogla su uslediti samo radio-grafskim putem. Tačni čas preleta iz Livna nije mogao unapred biti utvrđen iz tehničkih razloga).
Za gornje navode govore sledeće činjenice: 1) Od dana kada je D. 17 pobjegao iz Mostara u Livno nije izvršena nijedna izviđačka akcija od strane neprijatelja na našim aerodromima, iako je u tom 15-dnevnom trajanju bilo povoljnih dana za ovakve akcije. 2) Neprijateljski avion »Henšel« nije opazio D. 17 na aerodromu Glamoč na temelju prethodnog izviđačkog leta u krugovima i visini kako bi se to očekivalo nego je direktno iza brda uputio svoj smer prema mjestu gde se nalazio D. 17. 3) Posle izvršenog napada pa do danas neprijatelj nije vršio više nikakvih akcija izviđanja ili bombardovanja našeg aerodroma.
U interesu same istrage slobodan sam navesti i nekoje pobude u kojem još smeru može da se povede istraga s mjerodavne strane.
I. Da se ispita mogućnost da li je neprijatelj sa našeg teritorija radiografskj
obavješten o kretanju D. 17.
II. Da se ispita sa kojeg mjesta, u kojem obliku i kojim tekstom je obaveštena
mjerodavna radiostanica kod mjerodavnih savezničkih krugova u Italiji. Po dolasku
aviona D. 17 na aerodrom Glamoč pričao mi je jedan od prisutnih drugova da su
saveznički mjerodavni krugovi upućeni o dolasku našeg aviona. Ne znam da li je ovo
obaveštenje uslijedilo neposredno prije uzleta iz Ovna ili u kojem drugom mo¬
mentu sa drugoga mjesta.
III. Da se povjerljivo ispita da li je ovo obavještenje bilo možda upućeno
neposredno ili posredno u Kairo gde se nalazi jugoslovenska izbeglička vlada ili
krugovi blizu toj vladi, a koji nemaju interesa na tome da naša delegacija NOV
1 POJ prispije u Italiju.«
Istraga je kasnije uspela jedino da utvrdi da je meteorolog Rekvenji u Komandi mesta u Glamoču radio već dugi niz godina za Gestapo. On je bio u leto 1944 godine uhapšen na ostrvu Visu zajedno sa svojim bratom. Međutim, jedne noći, usled nebudnosti stražara u zatvoru, jedan brat Rekvenji zaklao je drugog brata nožem, a zatim i sam izvršio samoubistvo na isti način.

I na kraju radiogram od Hebranga:

Tako je radiogramom od 22.12.1943 javio VS:

Pripazite na ing. Gigi Rekvenija, avijaticara. Sef Gestapoa za Primorje spominje ga u jednom pismu. Andrija.

Za mjesec dana Dusko Brkic javlja Hebrangu rezultat, takodjer radiogramom:

Za druga Andriju. Stab mornarice javlja: braca Rekveni izvrsili samoubistvo. Priznali svoj gestapovski rad. Po njihovom priznanju avionsku katastrofu u Glamocu navodno prouzrokovao jedan od cetvorice koji nisu dobrovoljno prebjegli k nama. Na avionu bila radiostanica. Navodno da je radiotelegrafista javio polazak aviona. 23.01.44. Dusko.

Dopuna: 03 Mar 2011 18:16

Drugi Do-17 u službi Partizana.

Do17Z - 1 kom Nemačka je iporučila NDH 1944g jedan broj ovih aviona.Hrvatska legija u Rusiji je imala ove avione,verzija Z-2 ,a leta 1944g je bazirana u Hrvatskoj i učestvuje u borbi sa Partizanima. Na kraju rata pronadjen je jedan na aerodromu u Hrvatskoj.Odmah iza rata je kratko korišćen i rashodovan.

Do17K - 3 kom Od 1942g Nemačka je iz svog ratnog plena ,posle kapitulacije JKRV, isporučivala NDH ove avione ,remontovane u Kraljevu i ukupno ih je bilo 9 .
Aprila 1945g na Mostarskom aerodromu je pronadjen jedan K-14 neispravan,ali je ubrzo je osposobljen.Pripadao je mostarskoj eskadrili. Korišćen je krajem rata za dejstvo po četnicima i ustašama .Posle uništavanja neprijatelja,korišćen je za trenažu i kurirske letove izmedju Sarajeva ,Beograda,Mostara i Podgorice.Prestaje da postoji Mostarska eskadrila i 17 maja 1945g prebaziran na aerodrom Laćarak.
Jedna posada zrakoplovstva NDH,sa ovakvim avionom je 27 aprila 1945g upućena u predeo Garećnice ali su produžili do Zemuna i predali se.Aprila 1945g još jedan(regist.br.0102) je iz Zegreba preleteo na aerodrom Rajlovac,koji je bio u partizanskim rukama.
Na kraju rata bugarska je vratila nekoliko K-14 koje je zaplenila 1941g i koristila za vreme rata.Zbog istrošenosti su ubrzo rashodovani.

Do17M - 1kom 1945. Nemci su početkom 1945g isporučili 30 ovih aviona zrakoplovstvu NDH .Pronadjen je jedan na aerodromu u Sloveniji posle rata.Korišćen je kraće vreme i rashodovan.



Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame unutar poruka.
offline
  • zidam zgrade i fasade ........... i armiram-betoniram, utovaram-istovaram i nikad se ne odmaram
  • Pridružio: 14 Dec 2005
  • Poruke: 17425
  • Gde živiš: na istoj lokaciji ali promenih četiri države

Napisano: 05 Feb 2012 7:17

kosta ::Istraga je kasnije uspela jedino da utvrdi da je meteorolog Rekvenji u Komandi mesta u Glamoču radio već dugi niz godina za Gestapo. On je bio u leto 1944 godine uhapšen na ostrvu Visu zajedno sa svojim bratom. Međutim, jedne noći, usled nebudnosti stražara u zatvoru, jedan brat Rekvenji zaklao je drugog brata nožem, a zatim i sam izvršio samoubistvo na isti način.

Iz knjige: Vazduhoplovstvo u strategiji NOR



Sećanje pukovnika Milana Zrilića, tada kepetana i političkog komesara 111. vazduhoplovnog puka
236. stranica knjige
Citat:Rekveni, o kome je reč, bio je pod istragom organa na Visu. U toku jedne noći zaklao je mlađeg brata, a posle pretresa - pošto je dokazana njegova krivica u vezi sa napadom nemačkog aviona tipa "henšel" na glamočki aerodrom i delegaciju VŠ - likvidiran je (prim. redakcije).

Dopuna: 05 Feb 2012 8:25

Dalja sudbina prebegle posade
citat iz knjige 235 i 236. stranica


Citat:NA GLAMOČKOM AERODROMU

U Glamoču sam našao Rada Letića, bravara sa kojim sam radio u železničkoj radionici u Duvnu, i hemijskog inženjera Rekvenija (imena mu se ne sećam), koji je nekada radio u Drvaru u fabrici celuloze i papira, odakle sam ga i poznavao. Prilikom ustanka u Drvaru najžešći otpor su pružili baš nekoliko činovnika ove fabrike i njihov direktor, inženjer Karamen; zasipali su nas žestokom mitraljeskom vatrom sa fabričkog tomja. Drvar je već bio zauzet, predao se vojni gamizon, a oni su još dva dana pružali otpor. Mislio sam da je i Rekveni poginuo, a sad ga vidim ovde, u Glamoču.
Rekveni je dobro znao engleski i brzo se sprijateljio sa Englezima, čak sa nama nije ni jeo, nego sa njima hranu koju su britanski piloti spuštali padobranima. Englezi su imali uza se radio-stanicu radi slanja meteoroloških podataka i održavanja veze sa svojima pri VŠ. Rekvern je ovu radio-stanicu koristio kao svoju, zvao nas je da slušamo vesti. Često sam išao u prostoriju u kojoj je bila smeštena radio-stanica, te sam shvatio da pored meteo-podataka može da je koristi i za druge stvari, jer su Englezi imali u njega veliko poverenje.
Krajem novembra pripremala se naša vojna delegacija za Kairo, koja je trebalo da reši neka pitanja, kao: naša obuka na savezničkoj teritoriji, formiranje eskadrila i pukova, kao i dodelu niza drugih materijalnih sredstava potrebnih našoj NOVJ. Trebalo je da polete za Kairo sa glamočkog aerodroma, avionom naše baze »Do-17«, 27. novembra 1943. Na čelu delegacije bio je Ivo Lola Ribar, član VŠ i sekretar CK SKOJ. U 08.30 časova motor aviona bio je zagrejan i spreman da poleti, a delegati su bili skoro svi ukrcani. U tom trenutku iznenada se pojavio nemački avion »henšel«, osuo vatm bombama i mitraljezom.
Tada su poginuli Ivo Lola Ribar, komesar baze Sava Kerković, Petar Kuzimić, Božo Uršić, potpukovnik Donald Najf i major Robin Uederli. Mehaničar-strelac Perica Ercigonja, pucao je iz avionskog mitraljeza ali kako je bio u mrtvom uglu nije mogao da obori »henšela« niti da zaštiti naš »Do-17«. Kada se naš avion zapalio iskočio je napolje i pao je pokošen.
Posle ovog događaja Englezi su bili oprezniji. Čini mi se da su i oni posumnjali u Rekvenija. Međutim, već posle deset dana sve je bilo po starom, tako da je Rekveni opet mogao da uključuje i pušta radio-stanicu po svojoj volji.
O ovom sam pričao na više mesta, naročito sa Rodićem i Zeljkovićem, ali ni oni nisu dali tome nikakav značaj, svako je tražio konkretne dokaze.4*
Svako jutro posle doručka slao sam po dva vojnika na vrh Cincara, da osmatraju komunikacije koje vode prema Livnu i Glamoču, a naročito cestu Bosansko Grahovo - Livno - Glamoč. Vraćali bi se u suton. Sedmog decembra 1943. dotrčali su i saopštili da se kolona nemačkih tenkova kreće od Livna prema Glamoču. Hitno sam poslao nekoliko vojnika sa desetarom van grada da naprave zasedu i napadnu kolonu kako bi ih, koliko-toliko, zadržali, dok se mi ne evakuišemo. Obavestio sam okružni komitet i komandu mesta o kretanju neprijatelja; našu meteorološku stanicu da se evakuiše za selo Stekaravce a pilota, koji je bio kod nas u Glamoču, da preleti »FL.3« za Drvar i sleti u selu Štavljani. Kako nije mogao da poleti, polili smo avion benzinom i zapalili ga. Spaljen je i magacin sa hranom i benzinom.
Devetog decembra, okupili smo se u selu Stekerovci Mile Rodić, Đura Zeljković, drug Zeka i pukovnik Pavičić sa većom grupom ljudi. Gladni, umomi i potišteni, brinulo nas je da vod koji je bio na predstraži nije pao neprijatelju u ruke. O tome je Mile Rodić kasnije pisao: »Iz predostrožnosti jedan vod je upućen prema Aržanima, odakle je dopirala pucnjava. Otuda smo i očekivali pojavu neprijatelja prema Livnu. Međutim, on nas je iznenadio. Upao je u grad sa motorizovanim jedinicama ne od Aržana već od Bosanskog Grahova, odakle ga niko nije očekivao.
Na putu za Livno niko mu se nije suprotstavio, jer je to bila slobodna teritorija, a naše su snage ostale na frontu. Vodiči su bili ustaše i četnici, jer su poznavali ovaj teren. Odstupnica prema Šuicama, jedinom podesnom pravcu za naša izvlačenja iz grada, bila je presečena. Mitraljezi, minobacači, a ubrzo i topovi podržavali su nastupanje tenkova kroz grad. Bila je to, zaista, bezizlazna situacija za nas. Za sudbinu voda na predstraži nismo znali. Međutim, on je sagledavši situaciju, odstupio prema dalmatinskoj obali. O organizovanom otporu ili povlačenju nije moglo biti ni reči. Bili smo razbijeni u manje grupe. Pod pritiskom paklene vatre u popodnevnim časovima našli smo se na severoistočnoj ivici grada prikovani za strme obronke Cincara. Broj žrtava je i dalje rastao. Padali su i najbolji ratnici i oni koji nisu imali ratnog iskustva. Brisan prostor i uzbrdica na jedino mogućem pravcu odstupanja i naša tela bila su neprijatelju na nišanu, kao na strelištu. Ali drugog izlaza nije bilo. Cincar je bio jedina nada za preživljavanje i glavni pravac izvlačenja.
U ovom okršaju (5*) poginula su ili nestala 23 druga, dvojica su ranjena, a posada aviona »DO.17« bila zarobljena.


4* - Rekveni, o kome je reč, bio je pod istragom naših organa na Visu. U toku jedne noći zaklao je mlađeg brata, a posle pretresa - pošto je dokazana njegova krivica u vezi sa napadom nemačkog aviona tipa »henšel« na glamočki aerodrom i delegaciju VŠ - likvidiran je (prim. redakcije)
5* - Detaljnije o ovome videti članak »Prva vazduhoplovna baza NOV i POJ«, u zbomiku »Čuvari našeg neba«, 1977, str. 59, fusnota 6.



offline
  • Pridružio: 18 Apr 2009
  • Poruke: 74

O ovom dogadjaju možeš da pročitaš i u knjizi
William Deakin: EMBATTLED MOUNTAIN (Bojovna planina)
Nju potraži na znaci.net

offline
  • Pridružio: 10 Feb 2010
  • Poruke: 3264

Немачки До-17 оборен изнад Британије 1940. Авион је у репу имао уграђен пешадијски бацач пламена.

offline
  • Robert von Miller
  • povjesničar
  • Pridružio: 04 Sep 2012
  • Poruke: 1738
  • Gde živiš: Rijeka

Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 559 korisnika na forumu :: 34 registrovanih, 7 sakrivenih i 518 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 1540 - dana 15 Jul 2016 19:19

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: Apok, Belac91, bojcistv, bulovic, darkojbn, deks, dragisa dragisa, Drug pukovnik, Gama, indja, KUZMAR, lacko, lakiluciano, lmilan02, Marko Marković, Metanoja, micoboj, milandlc84.wow, miodrag, nenad81, operniki, Profica, raketaš, ruma, S-lash, Skywhaler, Ssssssss, suton, t84dar, valjazel, Vlad000, Voja1978, x9, 1107