Logor Jasenovac

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Pre skoro eto deceniju +/- sam imao prilike voziti jednu ženu za Hr rodom iz Mlakve kod Gospića oni su odatle odvedeni za Jasenovac al ne transportom nego peške. U Petrinji su proveli par dana pre odlaska u Jasenovac pišem sad po sećanju ona je trad imala možda između 8-10 godina preklana je perd sam pad Jasenovca 1945 međutim posekotina na vratu nije bila dovoljno duboka nije zakačena ni jedna vitalna arterija kao ni grkljan ožiljak od noža je jasno vidljivi. Par dana je ležala među leševima potom se odvukla do nekog grma i delom haljine vezala tu ranu na vratu u tom grmu je dočekala i Partizane.
Ona beše jedina preživela iz familije preživela joj još jedna sestra od tetke sa kojom je 1952 emigrirala za Kanadu od tad pa negde do 2017/18 nikad nije dolazila na ove prostore.
Ispričala mi je pa skoro do detalja putovanje Mlakva-Slunj-Petrinja-Jasenovac peške su ih ustaše terale dok su neki od ustaša pešačili ili jahali takođe bijo je u pripravnosti kamion na začelju kolone.

• 1Ovo se svidja korisniku: vathra
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

@Vathra
Нисам био довољно прецизан.
Нисам мислио да је укупно убијено више на Пагу него Јасеновцу, већ да су људи из Љубиња који су по наређењу прикупљени у затвор у Љубињу (њих око 230) транспортовани за Госпић и углавном убијени у том систему логора.
У првој тури усташе су на три камиона натовариле око 140 људи и отјерали на воз у Чапљину, Срби из збјега Илија и Радимља су покушали да пресјеку овај конвој смрти али на жалост нису стигли на вријеме.
Када су се камиони враћали по преостале затворенике устаници су их напали и упалили те је затвор распуштен.
За овим Србима је кренуо Антон Хајнош Пољак ожењен Српкињом али се и њему губи сваки траг.
Данес је заведен као жртва Јасеновца - Хрват.

Из Чапљине су возом транспортовани у Јабланицу гдје су били око седам дана, затим у Брод на Сави па сточним вагонима за Госпић, ово је вријеме када Италијани реокупирају тзв. Зону 2 и Хрватска мора да затвара логор у Госпићу и отвара нове. Неке преживјеле жене из овога конвоја смрти су препознале поједине Србе из Љубиња како их укрцавају на бродове. Ове жене су потом пребачене у Крушчицу код Витеза гдје је био најгори третман, мучења и понижавања, а бараке незавршене. Од премлаћивања неке жене умиру. Одавде се пребацују у Лобор Град код Загреба гдје се према њима поново почиње понашати као према људима, Нијемци им помажу око дјеце добијају нормалну храну обилази их Дијана Будисављевић.
У марту 1942. године, пребачене су Београд гдје су дале изјаву Недићевим властима.
На овај начин угашене су поједине српске породице у Љубињу, овдје см пронашао и једну породицу која је побјегла из Ђаковуце у Љубиње од арнаутске каме али нажалост усташкој нису умакли (муж жена и троје дјеце)