Putevi ratnih zarobljenika i raseljenih lica

Putevi ratnih zarobljenika i raseljenih lica

offline
  • Proučavanje međuvremena
  • Pridružio: 17 Maj 2006
  • Poruke: 23398
  • Gde živiš: I ja se pitam...

За овај топик инспирацију сам нашао у текстовима нашег цењеног форумаша Апостате и њему , с великом чашћу и задовољством посвећујем ову тему. Он је обрадио судбину совјетских ратних заробљеника који су враћени у СССР. С моје стране ево доприноса тој теми - како су уопште и стигли до своје домовине? У тексту који следи, бићете не мало изненађени , како и колико унапред богови рата планирали шта ће после рата с тим људима. Изведен је , редак у историји, логистички подвиг. Узевши у обзир чињеницу да су само Немци и Совјети имали преко десет милиона ''несталих без вести'', тај подвиг (не пишем сада о његовим политичким импликацијама јер су очигледне) је утолико већи.
Не сумњам да су сличне проблеме имали и Италијани, Французи, Кинези, али се надам да ће неко од вас то дотаћи. Наравно, има и места за влакове без возног реда. Апсолутно.

Ево, дакле, текста о томе како су совјетски заробљеници и расељена лица враћени кућама. Верујем да ћете бити изненађени неким подацима.

ОПЕРАЦИЈА ''КИЛХОУЛ''

Како уклонити трагове рата?
Како се отварају архиви, тако се човечанство све више уверава у то да су богови рата имали планове за све и то неколико година унапред. Можда највећи послератни проблем, осим обнове срушеног, било је враћање огромних маса људи (заробљеника, избеглица, прогнаних, емиграната) на њихова пређашња одредишта. Онако како су их најава рата и сам рат развејали по свету, тако их је сада требало санирати, прихватити, организовати смештај (привремени, транзитни или стални), прехрану, одећу, медицинску негу, везу са породицама, итд, итд. У овом текст бавићу се ситуацијом у Европи, мада сам уверен да су слични проблеми били и на Далеком истоку, где су такође страдали мали људи . Описаћу, бар у цртицама, трагедију после трагедије.
Све је почело са конференцијом на Јалти. Западни савезници су се обавезали да ће вратити све преживеле грађане СССР који су се нашли у њиховим зонама после рата, или како буду ослобађали део по део. То је превасходно важило за ратне заробљенике, да би се затим проширило на све совјетске грађане, хтели они то или не. Као знак добре воље, Стаљин је прихватио обавезу да врати неколико хиљада западних ратних заробљеника које су затекли у ослобођеним логорима.
То је била правна основа за масовну операцију ''чишћења'' последица највећег до тада рата у историји људског рода. Операције је добила помало чудно име ( видеће се по енглеском смислу за хумор) - ''Килхоул''. У основи је то име за кобилицу брода а поступак представља једну од најтежих поморских казни из прошлих времена - провлачење испод кобилице. Тако је назван скуп мера и напора савезничких држава да одрже договор из Јалте и врате све руске држављане у СССР - остарбајтере, разне заробљенике, интерниране, избеглице, али и емигранте царског и постреволуционарног времена. Ту се нашло места и за илгалне емигранте у неутралним земљама и све остале који су вођени као руски држављани. Очигледно да је Стаљин жарко желео да их поново види под својом јурисдикцијом, а савезници су у томе здушно учествовали. Име „Килхол“ је уобичајени уопштавајући појам у страној литератури и периодици, а заправо је то било неколико операција и у свакој земљи имала је та замашна операција другачији кодни назив.

Реципрочне мере спровођене су на територијама Југославије, земљама источне и средње Европе, односно свуда где су стигле совјетске трупе или су Совјети имали идеолошки утицај. Уједињене нације су ову акцију надгледале и координирале уз помоћ Управе за обнову и помоћ Уједињених нација. Правно посматрано (Женевска конвенција) у великом броју случајева кршена су основна људска права, но договори јачих, спроведени на Јалти, нису давали много могућности за интревенцију или ублажавање често сурових мера. Највећи део тог гигантског посла обављен је у периоду од маја до јуна 1945. године, рекло би се - неочекивано брзо и ефикасно , узимајући у обзир стање комуникација, логистику, спискове људи, итд, итд. Та активност је потрајала све до 1951. године, а Одељење за репатријацију при Савету министара СССР коначно је укинуто првог марта 1953. године.

Дипломатски и законски предуслови
Оно што је одлучено на Јалти било је пажљиво смишљено и поткрепљено тадашњим међународним јавним и приватним правом. Та одлука тицала се и лица који су 1939. године били грађани СССР, без обзира на то да ли су желели да се врате или не. Правни основ за повратак је постојао. Изручени су бивши припадници Империје, чак и они без совјетског држављанства, они који су рођени у иностранству у мешовитом или руском браку, па и они који су прихватили страно држављанство. Реч је о неколико милиона људи. Франклин Делано Рузвелт подржао је совјетске захтеве из својих разлога за које можемо лако претпоставити какви су били. Британци (Ентони Идн) сматрали су ово неумесним и непријатним потезом, али су прагматично закључили да то неће утицати на заоштравање односа са Стаљином. Међутим, и он је био практичар јер му је жива радна снага , после огромних губитака (29,3 милиона људи, укључујући демографске губитке) била насушно потребна. С друге стране, енормни и бесповратни трошкови на рачун смештаја, прехране , здравствене заштите, итд, избеглица и заробљеника својом рачуницом су показали да је лакше вратити их све Стаљину него за дуго времена бринути се о непродуктивном живљу кога је требало уклопити у западни цивилизацијски ситем, наћи им посао (а послератна рецесија се с правом очекивала) и прихватити их социолошки и економски. Запад се, једноставно, бојао таквог ''разводњавања'' своје етничке слике (сетимо се Француза који нису успели да се одупру перманентном приливу становништва из бивших колонија). У том смислу, све дипломатско-правне радње су предузете како би се припремила валидна документација (формулари, привремени пасоши, посебне превозне карте, бонови за прехрану у току пута, итд, итд). Све то је требало бити упарено са совјетским административним систеом, што је и учињено.

Извршење договореног
Предмет репатријације било је неколико милиона совјетских ратних заробљеника, остарбајтера (популаран назив за принудну радну снагу с истока), избеглица, људи који су добровољно живели на територији Трећег рајха (В. Н. Земсков тврди да их је било најмање пет милиона). Однос присилно доведених и добровољно пристиглих био је пола-пола (!). Број пребега, оних који су желели по сваку цену да остану на Западу износио је између 1,2 и 1,5 милион људи, а у ту бројку нису укључени они који нису одбили званично да се врате, али нису ништа ни радили на томе да се врате, настављајући нормалан живот у Западној Европи. Врло мали број људи је журио да се врати , а њима нико није стварао препреке да се слободно докопају совјетске зоне и да се врате у СССР. Ипак, главнину расељених чинили су затвореници концентрационих логора који су једноставно пребачени у совјетске филтрационе логоре. Наравно, савезничке окупационе команде сместа су се суочиле са огромним логистичким проблемима- обезбеђивањем стана, прехраном, лечењем, пакетима прве помоћи... При том треба имати на уму и то да су били окружени немачким живљем које је имало исте такве проблеме и није благонаклоно гледало на нове ''потрошаче'' Унриних и осталих пакета помоћи.
Савезници су одлучили да се ослободе терета који их је оптерећивао, названог „ДП“ (displaced person - расељено лице) враћајући Русима све оне који нису били безбедносно интересантни. Таквих је у америчкој зони окупације било највише. На исти начин решено је питање особа које никада нису биле совјетски држављани или су промениле држављанство - совјетске власти су тражиле њихово изручење на општим основама, што је и спроведено. Поред тога, децембра 1945. издати су посебни декрети о репатријацији у СССР деце руских емиграната рођених у иностранству . Као што се види , Совјети су били врло темељни, ''гребући по дну бачве'' за свима онима које могу да врате у своју јурисдикцију. Неки су успели да се прикрију, избегну откривање и протеривање, некога су локални становници успешно крили, а некима је успевало да напусте подручје операције пре него што је она започела и да се докопају Британије, Канаде, Аустралије, САД, Белгије, Француске, крећући се до њих кроз неутралне земље. С обзиром на то да се никоме није журило с повратком, из совјетске комисије за репарацију Совјети су послали специјалне групе за уочавање ДП, и убрзавање тог процеса. Председавајући совјетске комисије за репатријацију, генерал-пуковник Голиков, објавио је септембра 1945. да је након завршетка рата више од два милиона људи упућено у своју домовину из земаља изван совјетске зоне окупације . Према британским подацима, у тек нешто више од месец дана. 4. јула 1945. пребачено је најмање 1,5 милиона, а у прве две недеље пре 10. јуна најмање милион људи. Колико је оних који су стигли након проласка кроз филтрационе логоре стрељано, послато у логоре или оштећено у својим правима, а колико се вратило у своја бивша места пребивалишта, а да нису осуђени по једном или другом члану, и нису пали “ на оловци “ (односно на посебним списковима агенција државне безбедности), дискутабилно је питање. Међу расељеним лицима било је бројних покушаја самоубистава када им је постало познато да ће бити предати совјетским властима; организовани су штрајкови глађу и штрајкови по другим основама , покушаји бекства током транспорта, итд .

Репатријациона тела у савезничкој окупационој зони интензивно су деловала до пролећа 1948. Запослени у совјетским телима за репатријацију, послати у савезничку окупациону зону, такође су покушавали да се не врате назад под разним изговорима, што је резултирало тиме да је и сама совјетска репатријациона мисија у Франкфурту на Мајни била подвргнута процедури присилне репатријације . Главнина репатријаната стигла је 1945. године. Од 1. марта 1946. у СССР је враћено 4.199.488 људи из свих земаља . Од 1946. године проток репатријаната почео је опадати, ситуација се стабилизовала, више нису биле потребне радикалне мере за расељавање стотина хиљада људи у року од неколико недеља. Статистика послератних година је следећа: 1946 - 195273, 1947 - 30346, 1948 - 14272, 1949 - 6542, 1950 - 4527, 1951-2297. Међутим, већина повратника из 1946. године стигла је у СССР у прва два месеца те године. То се види из следећих слика. Од 1. јула 1952. у СССР је враћено 4.305.035 људи . Тако је од 1. марта 1946. до 1. јула 1952. у СССР враћено 105.547 људи. Из ових података следи да је 97,5% совјетских репатријаната стигло у СССР између краја 1944. и првог . марта 1946. Пре рата, СССР се није придружио Женевској конвенцији која је, упркос проширењу конвенција на ратне заробљенике било које земље . НСДАП је тако добила псеудо разлог да оправда разлику у односу према Британцима : Амерички затвореници с једне и совјетски затвореници с друге стране . Али, царска Русија се придружила Хашкој конвенцији, а совјетска Русија 1918. године препознала је обавезе које је наметнула ова конвенција, наслеђена од царског режима. Званични став СССР-а био је да су у Хашкој конвенцији све главне ствари већ формулисане - тако је совјетска страна нашла рупу у међународним договорима и избегла обавезне инспекције на територији логора и места репатријације (што је предвиђала Женевска конвенција).

Изручење козака и Југословена
Поштујући договоре из Јалте, у јуну 1945. козаци који су учествовали на немачкој страни предати су у неколико фаза. То су урадиле британске окупационе власти. Предаја је извршена у аустријским градовима Линц и Јуденбург. Поред совјетских грађана и рускојезичног становништва, депортацији су подлегали и представници националности које су насељавале Југославију (Срби, Хрвати, Словенци, Босанци, Црногорци, Шиптари, итд.), Они су пребачени на располагање специјалној мисији коју је послао маршал Тито. Реакција југословенских репатријаната била је иста као и током протеривања козака, било је случајева самоубиства итд. Неки учесници совјетских мисија у овом послу описивали су то сликовито: ''Као да смо целу Немачку ухапсили и довели код нас''. Чинило се да је цео Совјетски Савез препун логора, но места је у тој земљи било много: дуж Јенисеја, уз Лену и даље према Сибиру, Колими, Камчатки, било их је сасвим довољно за разне врсте лагера (од отвореног, до строго затвоеног типа). Читава подручја су била, унутар своје територије, практично слободна да се становништво креће и ради, али никуда даље нису могли. Данашњим језиком их можемо назвати слободњацима, али невидљива ограда у облику разних провера , затим сибирска клима, итд, одлично су их држала на окупу на тачно задатом месту. У величанственој збирци Ваалама Шаламова ''Приче са Колиме'' , па и код Штајнера (''Седам хиљада дана у Сибиру'') све је то одлично описано. Да би стигли до одредишта, повратници су имали право на ручни пртљаг, а транзит је осигураван тако што су дуж трасе постојала сабирна места и логори за прегруписавање, селекцију и преусмеравање.Совјетској влади било је јасно какав је негативан ефекат изазивао сам спомен гулага и колико је он лоше утицао на репатријацију.

Све је у тим сабирним центрима личило на немачке концентрационе логоре. Стога су лица која су пролазила кроз филтрационе центре имала већ нешто другачији третман који је подразумевао контраобавештајне провере. Следила је затим одлука: мера издржавања казне, настањивање у удаљеним областима, ограничење права путовања по земљи, или су (они најсрећнији) одвођени у своја пребивалишта. Уместо чувеног плаката ''Мајка те чека'', штампани су плакати ''Мајка те чека, копиле!'', а процес прилагођавања и прихватања у новој средини био је дуг и често суров.

Изузеци
Појединци који су добровољно изразили жељу за сарадњом са америчко-британском администрацијом и били су од интереса за стране обавештајне агенције (професионални војници значајних специјалности, научници, писци и публицисти, као и антисовјетски елементи) избегли су принудну репатријацију. Од њих је створено неколико организација које су се активно бавиле антисовјетским активностима, делимично реанимирале или „зауставиле“ пројекте ; покренуте су радио станице које су емитовале на руском језику и језицима народа СССР-а, часописи , штампане су књиге и брошуре антисовјетског садржаја. Процес привикавања на новонастале околности трајао је деценијама и , практично, није још завршен. У многим великим градовима света постоје руске четврти, као што и код Руса и данас постоји отпор (али и разумевање) за судбину својих сународника.

Смиривање тла
Изузетак који је отворио могућност рехабилитације многих повратника догодио се 11. децембра 1956. године када је пленум Врховног суда СССР-а обуставио је кривични поступак против бившег ратног заробљеника П. Окхотина, због недостатка доказа кривичног дела. Када се случај преиспитао, испоставило се да је Окхотин, који је у немачком логору обављао дужност кувара, постао жртва клевете да је премлаћивао заробљенике који су реметили ред у кухињи (због ове клевете био је осуђен 16. јула 1948. од стране трибунала Лењинградске војне области на 25 година логора). Указом Президијума Врховног совјета СССР-а 20. септембра 1956. године декретом о амнестији од 17. септембра 1955. године за бивше ратне заробљенике казна је сведена на стварно одслужено и подложни су ослобађању. Случајеви преминулих (погубљених) бивших ратних заробљеника нису проверавани (!)
Немачке власти дуго нису исплаћивале никакву одштету совјетским ратним заробљеницима. Само у 2015. години, Бундестаг је у немачки буџет ставио 10 милиона евра одштете за бивше совјетске ратне заробљенике, надајући се да ће потенцијалним подносиоцима захтева дати 4 хиљаде преживелих за по 2,5 хиљаде евра. Услови компензације утврђени су Упутством немачког Министарства финансија од 30. септембра 2015. Примаоци одштете су бивши службеници Црвене армије заробљени од стране Вермахта између 22. јуна 1941. и 8. маја 1945; Износ одштете је 2.500 евра за сваког ратног заробљеника који се лично пријавио у периоду од 20. маја 2015. до 30. септембра 2017. године.


Ајд сад ви... Ziveli



Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame unutar poruka.
offline
  • Pridružio: 15 Nov 2020
  • Poruke: 82

Podaci su iz knjige "Prisoners of War" Ronald H. Bailey, 1981

Do kraja rata u Evropi, oko 4,300 Rusa zarobljenih u njemackoj uniformi su vraceni u Sovjetski Savez iz kampova u Americi. 154 zarobljenika, mahom uhvacenih u Francuskoj nakon D-dana, bili su u Fort Dix u drzavi New Jersey. 29 Juna, 1945 receno im je da ce tog popodneva biti ukrcani na brod i vraceni u SSSR. Odbili su i zabarikadirali se u svoje barake. Americki cuvari su ubacili suzavac u prostorije i zarobljenici su izasli naoruzani sa kuhinjskim nozevima, nogama od stolova i drugim improvizovanim orudjima. Nakon tridesetak minuta pobuna se zavrsila pucnjevima americkih strazara. 3 americka vojnika i 7 zarobljenika su povrjedjeni.

Unutar baraka nadjena su 3 objesena zarobljenika i 15 praznih omci.

Nakon ovoga, repatrijacija je nakratko odgodjena. 7 zarobljenika je dokazalo da nisu drzavljani SSSR i nisu vraceni sa ostalim. 6 Setembra te godine, ostali zatvorenici su poslati u Njemacku i predati vojsci Sovjetskog Saveza.


Clanak iz 2018



offline
  • Proučavanje međuvremena
  • Pridružio: 17 Maj 2006
  • Poruke: 23398
  • Gde živiš: I ja se pitam...

Одлична допуна. Поновићу стару индијску изреку - ''кад се свађају слонови, страда трава''. Тако је било и са овим несрећницима.
Нисам знао за овај податак. Хвала ти у име свих форумаша.

offline
  • Pridružio: 01 Jan 2012
  • Poruke: 88

Stvar je u tome da su u Sovjetski Savez vracani i emigranti koji su pobjegli pred komunizmom. Oni nisu imali Sovjetsko drzavljnstvo, stoga su vraceni protivzakonito. Narocito ako nisu ucestvovali u ratu protiv SSSR-a.

offline
  • Proučavanje međuvremena
  • Pridružio: 17 Maj 2006
  • Poruke: 23398
  • Gde živiš: I ja se pitam...

prekodrinski ::Stvar je u tome da su u Sovjetski Savez vracani i emigranti koji su pobjegli pred komunizmom. Oni nisu imali Sovjetsko drzavljnstvo, stoga su vraceni protivzakonito. Narocito ako nisu ucestvovali u ratu protiv SSSR-a.

Да. Већ сам то споменуо. Све је то Черчилово масло на Јалти, како би купио време за надмудривање са Стаљином. Нешто даш, нешто добијеш...Чак и деца која су се родила у емиграцији, која нису ни видела СССР потпадала су под овај договор.

Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 662 korisnika na forumu :: 30 registrovanih, 6 sakrivenih i 626 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 2918 - dana 22 Nov 2019 07:48

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: _Rade, A.R.Chafee.Jr., amaterSRB, cenejac111, cezar 35, Cirkon, cole77, danilopu, darkangel, Dusko Nikolin, GreenMan, ivica976, johny, Krusarac, MarKhan, Milan A. Nikolic, milekNS, nadjas_515, Panonsky, pavle_pzs, pein, piton, royst33, sabros, stegonosa, vathra, vlvl, Zerajic, zlaya011, Živković