Gde mi živimo?

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

^
Коју интелигенцију и онако су сви гледали Гранд.
Радуловић је прича за себе нек каже ко је седео поред њега и дошаптавао му, кад је склапао законе (па и онај о раду) лик је кримос тежак.

Живео Вучко---а бре морам

• 1Ovo se svidja korisniku: scout01
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

http://www.blic.rs/Vesti/Hronika/443898/Pogledajte.....ref=fbblic

• 5Ovo se svidja korisnicima: scout01, voja64, Bane san, Sass Drake, Bobo123
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Doveli smo Mercedes u Srbiju (rece covek na CNN)
Evo kako ce ga predstaviti na sajmu

• 5Ovo se svidja korisnicima: scout01, CHARLIE JA., voja64, Dragan Mačak Damljanović, Bobo123
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Eh, moj Levač nekad plodna zemlja kneza Lazara... tako je dobro sve opisao kao i da je Bog od nas digo ruke

Citat:РАДОШ БАЈИЋ: Србија која умире – спаса нам нема

У смирај зимског сутона, пре неколико дана скренуо cам са аутопута код Јагодине. Правцем преко Левча, којим давно нисам ишао, упутио сам се у родно село у којем ме кад долазим на капији увек чека мој осамдесетогодишњи отац. Слутим да би већина модерних Срба волела да прочита да је то било оног дана када сходно ватиканском црквеном календару милиони усхићених у славу љубави пуштају у небо хелијумска розе и црвена срца. Зависи ко је у кога заљубљен.

Од Менхетна у Њујорку, преко Париза, Берлина и Трга Св. Петра у Риму, па све до Кнез Михаилове и Теразија – где се у општем узмицању некадашње Србије од себе саме, пред агресијом нових вредности западног света – наш прокажени Свети Трифун из године у годину све више затура и склања. Док за то време увезени туђинац Валентин, супротно православним канонима и здравој памети, постаје присвојени мутант светац ког славимо и радујемо му се.

Нешто ми је ова прича позната, као да сам је негде већ чуо? Кроз историју до данашњих дана жалосна је доследност Срба – да своје ниподаштавају а да туђе величају и славе. Тако доказујемо да нам је Загорје лепше од Шумадије, и да је добро што смо оном за кога нико не зна ни ко је, ни одакле је дошао – подигли маузолеј, док своме ни гроб да означимо не можемо, или нећемо…

Пре скоро четрдесет година, као студент, путем кроз Левач често сам јездио према Београду чувеним јутарњим аутобусом у пет и петнаест, који се уз заустављање код сваке бандере кретао од Мораве, преко Ћосићеве Велике Дренове, кроз Брашићев Белушић и тадашње Светозарево, у којем за кик-бокс нико никад није ни чуо, а камоли да су на мечеве под шатру долазили председници и премијери. И данас у ушима чујем тихи жамор чворноватих дедова и очева док зборе о закаснелој сетви и скупоћи нафте, као и мрмор забрађених сељанки које причају о враџбинама и редњи која је потаманила пилеж. Још увек у ноздрвама осећам помешан мирис од трења аутобуских гума и врућег бурека купљеног на брзину у пекари поред старих циглана у Опарићу.

Док четири деценије касније усамљенички возим кривинама које препознајем, загледан сам у валовите пределе пашњака и винограда, у задимљене котлине у којима се без дашка ветра ваља бели дим са упаљених стрњишта. Концентрисан да ми од рупа у које ударају точкови аутомобила волан не излети из руку – смањујем брзину и трудим се да у покислим авлијама са ограђеним плотовима и пластовима трске видим неког живог, домаћина, мајку, оца, дете… Док вијуга пут којим нико сем мене пола сата није прошао – не трепћем, јер хтео бих да у нахереним празним торовима тик уз поток видим свиње како ришкају, говеда како се боду роговима од здравља и јарости, стада и јагњад како ударају у набрекла вимена оваца, петлове како кукуричу на буњишту…

Уместо тога, пролазим поред празних школских дворишта у којима нема ама баш никога, поред штала са улубљеним крововима и обаљеним омаијама – и осећам да ми је хладно око срца. Док поред мене промичу развалине од кућа са испуцалим фасадама које по моделу правоугаоника на четири воде и комка са плеханом настрешницом – сведоче о сеоском помодарству у грађењу кућа седамдесетих година прошлог века – запањено сам запитан, тужан и сетан. Закључујем да се овде скоро пет деценија нажалост ништа није променило и да је време заувек стало. Узалуд покушавам да разазнам куда су отишле све те године? Чујем удаљену јеку звона са омање цркве изнад села.

Кочим и стајем да пропустим две подлакћене старице. Гледам их како се са црним кафтанима успорено гегају преко каљавог друма и капирам да је неког веселника управо прекрила иловача.

Сем полупаних реклама за концентрате и аветињски напуштених задружних домова, сем бетонских ћуприја испод којих се по правилу у дивља сметлишта са шутом, са баченим шпоретима, комином и пластичним флашама, изливају гумена црева из септичких јама – готово се ништа друго не може видети.

Зар је могуће да се после толико година не разазнаје ни промил бољитка и напретка?

Већ је падао мрак кад сам у селу Пољна зауставио аутомобил пред продавницом. Ушао сам у замрачену задимљену сваштару да купим за оца миришљав сапун, ратлук, љуте бомбоне и шећер у коцкама. На тезги је горела петролејка. Неколико сељака у гуњама поред кубета натезало је пиво и припаљивало дуван. Пре него што сам рекао – добро вече, натукао сам капу дубље на чело.

У страху да ће ме можда препознати по гласу, затражио сам све по реду, скоро шапатом, али јасно. Продавачица која ми је у креп-папир увијала понуде за оца – гледала ме проницљиво и тајновито. Као да није хтела да ме ода – тихо је изговорила:

Ја знам куј си ти…? Што сте у мраку – питао сам? Исекли – промрмља она и изгуби се у тмини из које убрзо изнесе гајбицу с пивом. Сељаци поред кубета су псовали државу и свађали се ко ће за кога да гласа, а за кога неће ни за живу главу. Нису ни приметили кад сам изашао у мрклу ноћ.

Шта су и коме ови људи скривили да им држава не даје ништа, а да од њих увек и само узима – размишљам док журим према Морави. Секу им струју када дугују само по коју хиљадарку. За тако мале паре – нема ни социјалног програма ни репрограма. Држава је то предвидела за оне који дугују стотине хиљада и милионе. Да се човек запита, где и куда је нестао свет који је до пре неколико деценија бујао у селима широм Србије? Где је народ? Где су људи? Тамо где нема кућевних тапија – нема ни државе. На опустошене ливаде, пашњаке и утрине може да дође било ко. Да затре међаке, да прекопа гробове и каже – од данас је ово моја земља. Нису ли нам за наук, довољан једном засвагда, заувек изгубљене српске земље на Косову и Метохији? Ко је одговоран за тоталну бесперспективност српског села у другој деценији двадесет првог века?

Ова Србија се не може видети из кафића у Страхињића Бана. Нити из удобних кабинета министара и чиновника српске владе. Понајмање кроз затамњена стакла џипова и високотуражних блиндираних „звери“ који тутње Србијом у борби за сваки глас. До последње капи крви оних који се изнуђују – да уредно дају свој глас. Тамо где треба – и коме треба.

(Политика)

http://srbin.info/2014/02/22/rados-bajic-srbija-koja-umire-spasa-nam-nema/

• 2Ovo se svidja korisnicima: scout01, voja64
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Они су навели да су се од буке једва међусобно чули и да су се, уместо овација, из публике чула добацивања попут: "цркни", "плачи", "хоћеш ли умрети више"

http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/124/%D0%94.....D1%83.html

• 8Ovo se svidja korisnicima: buster, Dejan84, Luka, scout01, CHARLIE JA., Levčanin, Bobo123, Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

U Srbiji Vam najčešće ovo traže:
Da oprostim I zaboravim.
Al hebi ga pa ja nisam od te fele.
Nisam Isus i nemam Alzheimera..

• 10Ovo se svidja korisnicima: Vlada78, scout01, Bobo123, KUZMAR, Dorcolac, voja64, Toni, Mercury, Sass Drake, BlekMen
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Šta sve možeš u Srbiji kad nisi Srbin

Живиш у Србији, а ниси Србин. Дивота. Oно што смеш да радиш у Србији, не би смео у било којој другој држави. Живиш у Београду, а поседујеш коњску запрегу. Законом је употреба коњских и воловских запрега у граду Београду забрањена средином двадесетог века. Свако закон мора поштовати, сем ако ниси Србин. Тад можеш сваки дан по Дорћолу, градском језгру, да каскаш запрегом, обилазиш контејнере, вадиш из њих све што се учини корисним. Нико те неће ометати: ни грађани, ни комунална полиција, ни саобраћајци. Заштићен си, јер си припадник ромске мањине и ослобођен поштовања законске одредбе.

Предузетнички дух

Посао се развија, коњска запрега је предата партнеру а успешни предузетник је набавио социјалистички трактор марке ИМТ, закачио за њега дрвену приколицу и кренуо у скупљање контејнерског отпада. Улице: Душанова, Француска, Јованова, Страхињића Бана јесу кварт где га наводи предузетнички дух. Логично, трактор и приколица немају регистарски број. Слично је и са мото-култиваторима који, вукући приколицу, свакодневно шпартају дорћолским улицама. Наведена теглећа и превозна средства можеш у Београду, мимо закона и градских прописа, користити под једним условом. Да ниси Србин.

У другим деловима Србије: Нови Пазар, Сјеница, Тутин, Бујановац, Медвеђа, Прешево – наводим само општинска места – можеш да не плаћаш струју, воду, комуналије, телевизијску претплату. Довољно је што ниси Србин. Ако си Шиптар, муслиман, Бошњак или нешто слично, ослобођен си плаћања обавеза које по закону важе за све грађане Србије.

Ако ниси Србин, живиш слободно и без страха да ће представник државе или приватне агенције за наплату доћи исећи струју, или изнети ствари из куће и продати их. Знаш да неће. Као што нико од државних службеника неће ући у село Трновац (општина Бујановац) и у некој акцији типа „Гром 11“ извршити рацију и однети дрогу. Кад сте предузетник у наведеним општинама и имате месару, пекару, продавницу, бурегџиницу, кафану или бифе, нисте дужни да издајете рачун који морају сви у Србији, под претњом казне, издавати. Важно је да нисте Србин. Порез нећу ни помињати. Државни орган је и ту затајио.

Ћути, може се погрешно протумачити

Што се тиче школовања, за оне који нису Срби постоје привилегије. Зову се квоте. У социјализму су се квоте звале национални кључ, али је он важио само за политичке функције и чланство у државним комисијама. Данас важи за све области живота: од вртића до универзитета. Не морате ништа знати, ни пријемни полагати – бићете уписани. Запослићете се у државној служби и поред забране. Уз један услов: да нисте Србин.

Зато не би требало ништа да нас чуди кад у посету дође Словенац Кацин и јавно саопшти да се „Косово мора признати, да се мора истражити политичка позадина убиства почившег премијера Ђинђића“. Наши оћуте, не смеју да помену убиства, а камоли истрагу, војника и пилота у Словенији у доба кад је наречени Јелко носио униформу и јавно се хвалисао сопственим заслугама за уништавање непријатељских војних снага, то јест ЈНА.

Не сме се питати Јелко. Онда се не сме питати ни македонски министар иностраних послова, не могу имена да му се сетим, шта је са архиепископом охридским господином Јованом. Докле ће власти БЈР Македоније архијереја Српске православне цркве држати у тамници? Кад већ не питамо господу, онда нема разлога ни да питамо госпођу Весну, некадашњу присталицу „ујдија“ великог југословенског „реформатора“ Анта Марковића, шта је са Србима, њиховим правима, забраном ћирилице, неисплаћивањем пензија, јер је адреса писана ћирилицом коју потомци „тисућлетне културе“ не знају. Кад Срби у Хрватској постадоше национална мањина? Да је неки други народ у питању, било би лакше а наши владари храбрији, али како ћеш питати за Србе, може се погрешно протумачити или се неко од саговорника чак и наљутити. Није важно ни ако нас осуде за геноцид. Важно је да са евроунијатског пута самоуништења не одустанемо.

Драгомир Антонић / Печат

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Pročitao samo prvi pasus, za dalje nemam stomak. Kladim se da ova BG-seljačina ima i pisanjem ovakvih gadosti pokušava da sakrije neku stra'otu (da ne kažem nečistoću) u porodičnom stablu kad mu toliko smeta taj nesrećni ciga i njegovo konjče.

• 2Ovo se svidja korisnicima: voja64, scout01
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

^ A sta je pogresio ?

• 2Ovo se svidja korisnicima: voja64, scout01
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Cige su samo deo teme. Ima tu priče i o Šiptarima koji rade šta hoće i niko im ništa ne sme,zatim parazitima koji u svojim zemljama glume ''nezavisnost'' a dolaze kod nas da se školuju o našem trošku ne bi li se što pre uvalili na Dediiinje.
Ja bih tu čak dodao još par kategorija,ovo je samo mali deo liste svih parazita koji bivstvuju ovde a imaju veća prava nego sami Srbi.