Golgota i vasrks

1

Golgota i vasrks

offline
  • Proučavanje međuvremena
  • Pridružio: 17 Maj 2006
  • Poruke: 22852
  • Gde živiš: I ja se pitam...

Na današnji dan, 25. novembra 1915. godine u Prvom svetskom ratu srpska vojska je započela odstupanje preko Crne Gore i Albanije.
U tom povlačenju, praćenom izbeglicama, što je jedinstveno u istoriji ratovanja, život je izgubilo više od 240.000 ljudi! Na ostrvo Krf je stiglo 135.000 vojnika, a u Bizertu oko 12.000. Od njih je ponovo formirana srpska armija koja je 1918. godine oslobodila okupiranu zemlju, a porobljenoj slovenskoj braći donela pored slobode i državnost.

Neka je večna slava besmrtnim herojima golgote i vasrsa Srbije!



Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame unutar poruka.
offline
  • Boskovic
  • IT-Programmer
  • Pridružio: 26 Feb 2009
  • Poruke: 1108
  • Gde živiš: Zasad u Svedskoj

Neka im je vecna slava i hvala!!!



offline
  • Pridružio: 27 Jul 2008
  • Poruke: 963
  • Gde živiš: Backa Palanka

Нека им је вечна слава!

offline
  • Pridružio: 26 Mar 2009
  • Poruke: 287

нека им је вечна слава и хвала

offline
  • maha  Male
  • Elitni građanin
  • Pridružio: 06 Dec 2006
  • Poruke: 1702

Do sada o ovome nisam nista znao...je li istina??? Dukljanin (Login Diocleano)
SRPSKIM DEZERTERIMA (IZ 1915) SPOMENIK



Pise: Radoje Bojovic


Prvi svjetski rat je za Crnu Goru bio koban, njegov ishod takodje. Pod navalom austrougarskih armija, razvucena na tri fronta, u rasponu od 600 km, Crnogorska vojska je prvi put kapitulirala u svojoj dugoj istoriji, ostavljena na milost i nemilost neprijatelju, izdata od strane saveznika a prevarena i izdata od bratske Srbije. Tome su znatno doprinijeli kralj Nikola i crnogorska Vlada prepustivsi Vrhovnu komandu srpskim oficirima, koji su po instrukcijama svoje vlade pripremili slom Crnogorske vojske i kapitulaciju drzave. Od tada traje crnogorska Golgota. Po zavrsetku rata, iako je casno ispunjavala svoju saveznicku misiju i znatno doprinijela porazu austro-njemacke koalicije, prinijevsi sebe na oltar Slobode, Crna Gora je nestala voljom svojih saveznika i njihovim zauzimanjem za srpske velikodrzavne i velikonacionalne ciljeve, pod plastom jugoslovenskog ujedinjenja.

Ni do danas istoriografija nije o tome rekla svoju naucnu, istinitu i pravednu rijec. Crnogorci su se viteski borili u Prvom svjetskom ratu, sacuvali su nacionalnu slavu, vojnicku cast i istorijsko dostojanstvo.
Patriotska istoriografija, a pogotovo srpska, ne gleda kroz istu dipotriju na ratovanje Srpske vojske i Crnogorske vojske. Srpska vojska i njena komanda uveli su praksu da se njihovo ratovanje glorifikuje preko svake mjere, dok se Crnogorskoj vojsci odrice neki veci doprinos pobjedi nad mocnim neprijateljem. Do skoro se velicalo njeno zrtvovanje za spas srpske vojske, a danas se i to porice. Vele: Srpska vojska je vec bila prosla kada su Crnogorci nerazumno i samoubilacki prihvatili bitku na Mojkovcu.

Gledajuci kroz tu dioptriju crnogorska vojska je sama kriva za svoj udes, a posebno njen vrhovni komandant, kralj Nikola i crnogorska Vlada, koji su odstupili iz zemlje da neprijatelju ne padnu u ruke. Time bi crnogorski slom bio apsolutan i definitivan. Ovako je ostala realna nada u borbi za opstanak i buducnost.

Nakon zestoke austrougarske ofanzive, pada Beograda i drugih gradova, Srpska vojska, na celu sa Kraljem Petrom, regentom Aleksandrom i Vrhovnom komandom povlacila se prema jugu, ka Solunu. Posto su Bugari presjekli tu odstupnicu – jedini izlaz za Srpsku vojsku bilo je preko Crne Gore i Albanije. Sve oci su bile uprte u Crnogorce – u njihovim rukama je bio kljuc spasa i Srpske vojske i srpske drzave. Na spas Crnogorske vojske i drzave kao da niko nije mislio. Po srpskom planu, Crnogorska vojska je unaprijed bila zrtvovana. Drzava, takodje.
To su bili sudbonosni dani za Srpsku vojsku, njenu komandu i drzavno rukovodstvo. Preko Peci, kao polazista, Srpska vojska se povlacila od pocetka decembra 1915. zamisljenim pravcem, u unaprijed odredjenom poretku. Iznurenu, gladnu i prilicno demoralisanu Srpsku vojsku cekala su velika iskusenja i nedace. Odstupanje se mnogima cinilo kao neizvjesna i suluda avantura po zimskom vremenu, snijegu i mecavama, i u iscekivanju drugih napadaca.

Dezerterstva su bila masovna. Vojska se iz dana u dan osipala. Odmetale su se citave jedinice. Neke su se raspustale a borci odlazili kucama, dok su se druge predavale neprijatelju, i to masovno.
Ali istorija srpska o tome cuti, kao da toga nije bilo.
Ali tu su bili Crnogorci da zaborave na sebe i svoj spas a da spasavaju srpsku vojsku i hvataju njene dezertere, citave jedinice.
Na to nas je u svojim knjigama podsjetio istoricar i etnograf Djordjije M. Ostojic, koji je zabiljezio autenticna svjedocenja.
Umjesto da se i sama povlaci pred austrougarskom ofanzivom, uklijestena sa nekoliko strana, Komanda Sandzackog sektora crnogorske vojske preuzela je na sebe »delikatran zadatak«: da cuva srpske snage od iznenadnih napada, da zaustavi prodor austrougarskih trupa preko Tare i da ne dozvoli srpskim dezerterima i odmetnutim srpskim jedinicama da se predaju austrougarskoj vojsci vec da ih hvata i sprovodi do srpske komande. Tako je Crnogorska vojska preuzela ulogu zandarima na frontu, ne misleci o sopstvenom izlazu i udesu.
I raniji i sadasnji istoricari cute da su dezertirali mnogi srpski oficiri i vojnici, demoralisani i ocajni, misleci samo na sopstveni zivot. Ta dezerterska masa, bez zelje za dalju borbu, iznurena i izgubljena, tumarala je i kretala se bez cilja. I vojnici i starjesine su masovno bacali oruzje, bjezali od svoje glavnine, iz fiks-ideju da je najbolje da se predaju najblizim austrougarskim jedinicama i komandama.
Zato je Komanda Crnogorske vojske, kojoj su na celu bili srpski oficiri formirala »manje operativne jedinice« koje su kontrolisale teren, pratile kretanje srpske vojske i budno motrile na dezertere.
Posto je dezerterstvo bilo masovno, nije bilo tesko uociti tu obeshrabrenu masu koja je vrvila na sve strane. Ta ocajna stampeda ojadjenih i obeshrabrenih ljudi bilo je vrlo tesko i opasno zaustavljati i vracati natrag.
Crnogorske specijalne jedinice, formirane specijalno za to, u sastavu od 50 do 400 vojnika krstarile su terenom, hvatale te nesrecnike i vracale ih nazad srpskoj komandi, a ona ih sprovodila u njihove jedinice. Crnogorci nijesu ni pomisljali na to da se opasnost i nad njima nadvila, da nemaju izlaza. Ali, on su na sebe zaboravili, kao da je bila sramota traziti sopstveni spas. Iako je to bilo vrlo casno, samoubilacki ratovati za spas drugog, mora se priznati da je bilo i vrlo nerazumno i vrlo glupo.
Zahvaljujuci upravo Djordjiju Ostojicu, saznali smo da su se u decembru 1915. iz pravca Niksica, preko Savnika i Jezera, kretale prema Lever Tari dvije velike grupe srpskih dezertera: jedna od 1400 a druga 1200 vojnika. Tih 2600 boraca i oficira bilo je naumilo da se preda austrougarskim jedinicama u Lever Tari, nadomak koje su u svome pohodu vec bile stigle. Ona manja grupa dezertera je bila iz slavne Drinske divizije. Taj ocajni stampedo, ta stihija je isla bez straha, upozoravajuci da ce doci do krvoprolica ako neko pokusa da je zaustavi. To mnogoglavo cudoviste sirilo je strah i pustos oko sebe. Kada je ta opasna rulja, na putu prema Lever Tari, stigla u Ramovo zdrijelo pred nju su izasla dva crnogorska svestenika i tri oficira Crnogorske vojske da je zaustave i, ukoliko krene dalje, upozore da ce doci do velikog krvoprolica. Crnogorski svestenici i oficiri su nastojali da ih odvrate od njihove namjere i sprijece predaju neprijatelju. Oni su upozorili tu izgubljenu masu da joj nije dozvoljeno dalje kretanje, a u slucaju da nastavi prema zamisljenom cilju, docekace ih vatrom crnogorske jedinice i srpska artiljerija.

Crnogorski popovi su s krstom u ruci, uz molbe i molitve, a, po obicaju, na kraju preklinjanja, kletve i anatemu nastojali da ih zaustave pred bespucem. Upozoravali su ih da moze pasti »bratska krv«, ali sve je bilo uzalud. Umalo se nijesu dokopali crnogorskih oficira, kako bi im sluzili kao taoci i stit prilikom proboja prema Austrijancima. Dezerterska velika gomila je stigla do sela Vrela, blizu Pirlitora.Tu je bila granica: ili da se dezerteri pokore crnogorskoj naredbi i zaustave da idu dalje ili ce doci do krvavog sukoba. Ali dezertere nije nista moglo zaustaviti da odustanu. Do sukoba je moralo doci, i doslo je, bas u Vrelima, na jednoj zaravni. Ispred srpskih dezertera, sjeverno i sjeveroistocno, nalazile su se crnogorske pogranicne jedinice. One su pazile ne samo na dezertere nego i na Austrijance da ne bi presli Taru i »izdusili« na Pirlitor.
Po naredbi Vrhovne komande, Crnogorska vojska nije smjela da dopusti da srpski dezerteri predju preko Tare i predaju se neprijatelju, cak i po cijenu krvavog sukoba. Utvrdjene polozaje drzala je jezero-saranska jedinica. Polozaji su bili dobro obezbijedjeni od upada i pokusaja prodora austrougarskih jedinica. Drugi dio fronta cuvali su djelovi Sandzacke brigade. Na polozajima crnogorske vojske nalazila se i artiljerija, kojom je komandovao srpski oficir. Kada su se na visoravni Bjelasica, oprljenoj snijegom, pojavile jedinice dezertera, s namjerom da se, preko Pirlitora, probiju do Tare i predaju Austrijancima, nastalo je mucno stanje. Naprijed ih nijesu smjeli pustiti, a tesko je bilo bratsku krv proliti. Granicari su u znak upozorenja nekoliko puta pucali preko mase, a posto ona nije ustuknula dobili su naredjenje da pucaju u nju. I opet se pucalo iznad i oko nje.

Vidjevsi da prekaljeni crnogorski ratnici nece da pucaju u masu, razljuceni srpski oficir je sa tri topovska djuleta uspio da je pomuti. Dezerteri su se onda razvili u strijelce i ponovo ustremili ka Tari. Tada je srpski oficir gadjao po sredini mase dezertera. Od tih topovskih hitaca poginuo je 21 srpski vojnik, dok ih je oko 70 ranjeno. Poslije velike pometnje, ocaja i nevjerice – dezerteri su se predali. Crnogorska vojska ih je razoruzala i sprovela kod skole u Vrelima.
Mjestani su mrtve sahranili na mjestu pogibije, a ranjenike su prihvatili i smjestili po kucama. Nakon pruzene prve pomoci, ranjenici su prebaceni u ratnu bolnicu na Zabljaku.

U Vrelima se ta ogorcena, umorna i iscrpljena masa srpskih dezertera lijepo odmorila i nahranila, oporavila. Seljaci nijesu nista zalili, iznijeli su sve sto su imali. Crnogorska vojska je zatim tu ogromnu masu dezrtera predala srpskim jedinicama. Nije poznato sta je dalje sa njom bilo.
Zanimljivo je da se zadugo poslije zavrsetka rata niko nije javljao od rodbine poginulih srpskih dezertera. Cak, veli Dj. ostojic, nije ni pokusavao da trazi grobove poginulih u tome zalosnom okrsaju.
Na zauzimanje mjesnih aktivista tridesetih godina proslog vijeka kosti srpskih vojnika su prenesene na mjesno groblje, kod crkve u Medjuzvalju. Tu im je podignut i spomenik na kome pise: »U slavu srpskim ratnicima poginulim 1915. u Vrelima«. Ostojic navodi da je ziteljima Vrela tesko palo to »sto su na njihovoj zemlji stradali srpski vojnici od svoje brace, bez obzira sto su htjeli da se predaju svapskim regimentama«.

Da dodamo, krajem tridesetih godina ipak se pojavila rodbina izginulih vojnika, odlucna da njihove kosti prenese u zavicaj. Iako su mjestani i u tome htjeli da im pomognu, kad su oni vidjeli s kakvom se brigom i postovanjem ponijelo mjesno stanovnistvo, rodbina je odustala od svoje namjere, isticuci da ih »nece nositi, jer im je bolje ovdje nego kod nas«, da ih u zavicaj prenesu i sahrane.

Ovaj tragicni dogadjaj otvara nekoliko pitanja.

Zasto, kasnije, rodbina nije prenijela njihove kosti u »zavicaj« odakle su? Da li nije htjela ili nije smjela, posto su izginuli kao dezerteri, da ih prenese u njihovu domovinu, na mjesna groblja. Dezerterstvo se, bilo kojim razlozima da je motivisano, drasticno kaznjava. Ono donosi i gubitak vojnicke casti a sramotu na familije, mnogima i velike nesrece i patnje. Ali, mnogima sacuva zivot.
U pobjednickom nastupu Srpske vojske sa Solunskog fronta sve se zaboravljalo: i zrtva crnogorske vojske za spas srpske i hvatanje dezertera. Medju »oslobodiocima« je bilo i dezertera kojima je bilo naredjeno da zauzmu Crnu Goru.
Dok su se srpske jedinice krajem 1915. povlacile prema Albaniji i saveznicima – Crnogorska vojska je po velikom snijegu i studeni ratovala za spas druge vojske. Nije se na vrijeme povukla, a nije imala ni kud. Kralj Nikola je s Vladom i dijelom vojske posao u emigraciju. Srpski kralj je ostavio svoju zemlju i narod. On nije odstupio nego se navodno »povukao«, ostavivsi crnogorsku vojsku i kralja na cjedilu, na milost i nemilost neprijatelju.

Srpski kralj nije ispao izdajnik, a crnogorski jeste bez svoje krivice! Crnogorski vojnici nijesu dezertirali niti su se predavali neprijatelju, pa su za srpsku elitu izdajnici. Kao da im je vaznije bilo da spasavaju mit o Srpstvu nego vlastitu domovinu i gole zivote. Crna Gora je imala manje vojske nego Srbija dezertera, pa je opet na Mojskovcu pobijedila! Bitka na Mojkovcu se pretvorila u veliki crnogorski poraz i nesrecu. Crnogorci su sacuvali obraz ali ne i slobodu. Nijesu izgubili vojnicku cast ni ljudsko dostojanstvo, ali jesu drzavu. Srpski kralj se iz tudjine vratio poslije dvije godine, dok crnogorskom to nije bilo dozvoljeno, cak ni njegovim kostima punih sedam dcenija. Njegove kosti u prenesene u Crnu Goru na talasu AB revolucije, uz transparente, kao za instalaciju, ispred Cetinjskog manastira. Na jednom, koji su drzali popovi i kaludjerice od Valjeva, pisalo je: »Srpskom kralju s kosovskom ljubavlju«.

offline
  • Pridružio: 28 Sep 2009
  • Poruke: 1453
  • Gde živiš: U Belomgradu

NEKE IM JE VECNA SLAVA I LAKA ZEMLJA...
Nadam se da ti ljudi imaju dosledne naslednike

offline
  • maha  Male
  • Elitni građanin
  • Pridružio: 06 Dec 2006
  • Poruke: 1702

offline
  • Pridružio: 03 Nov 2009
  • Poruke: 4354
  • Gde živiš: U podrumu,mučim električara...

Nek je vjecna slava herojima koji su presli preko albanije i herojima koji su im to omogucili bitkom na slavnom Mojkovcu izgubivsi svoju slobodu.

Dopuna: 25 Nov 2009 14:25

Na spomeniku palim junacima na Mojkovcu pise:MI SMO GINULI DA BI CRNA GORA I SRBIJA ZIVJELE.

offline
  • maha  Male
  • Elitni građanin
  • Pridružio: 06 Dec 2006
  • Poruke: 1702

ХВАЛА ВАМ, БЕСМРТНИ ЈУНАЦИ!





- Дошао сам да се борим! – рече дечак изненађеним браниоцима са барикаде код Народног позоришта. Није имао више од 14 година. На рамену му је висио карабин а у руци је држао комадић хлеба.
У том се од Дорћола појавише први аустријски коњаници. Након што су одбили два напада, малобројни преживели браниоци падоше у ропство. Аустријанци решише да их све стрељају.
- Откуда ти? – питао је њихов официр дечака.
- Борим се, рече малишан.
- Знаш ли да ћеш сада бити стрељан?
- Знам.
- Па онда?
- Па нека...
Ипак, дечак рече официру да је пошао у град да потражи мало хлеба за мајку, па га замоли да га пусти на десетак минута, не више, колико да болесној мајци однесе оно што је нашао, а он ће се вратити. Официр му допусти, срећан што дете ипак неће бити убијено. Дечак отрча, а он изда наредбу и стрељање поче. Аустријанци су се већ спремали да наставе ка Теразијама када су угледали ситну прилику која трчи ка њима и познадоше малишана. Он стаде поред зида где су лежали његови мртви другови са барикаде, па се окрете, раздрљи кошуљу, истури груди и рече пркосно и са презиром:
- Зашто не пуцате?
Војници су стајали скамењени.
- Шта чекате? – још одлучније понови дечак.
Као да се пренуо, официр даде знак, војници окренуше затвараче и нанишанише. Три пушке грунуше и малишана покоси плотун.
Подсећале су и друге тужне слике јесени 1915. године на опраштање са умирућим и на последњу пошту једном народу и једној држави. И енглески дописник Џон Рид јавља из Шапца и Ваљева да је Србија земља смрти. Непрегледне колоне натоварене покућством и запреге заглављене у блато које носе државну архиву, националне и духовне реликвије и светиње. Прекаљени ратници, победници са Брегалнице и Једрена, са Цера и Колубаре са сузама у очима и целивајући излизане топовске цеви покопавају оруђа пред надирућим непријатељем. Готово библијски, стари и изнемогли краљ на волујским колима, попут Мојсија, креће са својим народом, целокупном државном управом, владом и парламентом у изгнанство. Пут који ће по оцени француског маршала Жозефа Жофра превазићи све што је као најтрагичније забележено у историји!
Бранислав Нушић је рекао пењући се и сам уз албанску голготу, ''Отаџбина није предмет ограничен, оивичен, утеловљен; отаџбина је мисао, отаџбина је вера, а мисао и вера не умиру;'' Зато су ''падали од зрна, од глади и жеђи, распињани на крст на гологоте вису, али чврсту веру у победу крајњу никад ни за часак изгубили нису'', каже Војислав Илић Млађи. У албанским беспућима је заувек остало, без имена и помена 217000 цивила и војника. На дну Јонског мора, у плавој гробници, свој вечни мир нашло је око 15 000 апостола јада. Цену слободе у Србији имала је да плати свака друга мушка глава. Али та војска и тај народ су ћутећи и без роптања, попут сина Господњег на албанској голготи страдали, да бисмо данас живели ми. И патили да не бисмо данас ми патили. А како смо им се одужили?
Тачно на данашњи дан, 1949. године, у Ђаковици је по наредби власти подигнута у ваздух велелепна црква, спомен-костурница хиљада српске деце помрле у Албанији. Од остатака цркве и дечјих костију у Ђаковици су озидани јавни тоалети. У Србији се ни данас не слави победник са Цера, већ онај што је на главу ставио имитацију његове шапке, не читају се успомене победника са Колубаре већ мемоари једног легионара, у Србији данашњице се не поштује онај кога су на импровизованим носилима његови војници пренели преко Албаније! Милунка Савић, 6 пута рањавана, носилац по две Карађорђеве звезде, медаље Обилића и француске Легије части, издржавала се као самохрана мајка четворо деце радећи као чистачица. Мајка Гаврила Принципа је преживљавала од милостиње! Момчило Гаврић, који се као једанаестогодишњак, оставши без целе породице, са Дринском дивизијом повукао преко Албаније и постао најмлађи официр у Првом светском рату, умро је као сиромашни пензионер. Милан Стојадиновић, најзаслужнији за финансирање српске државе на Крфу, човек који је личним средствима учествовао у изградњи спомен-костурнице српским јунацима на Виду, протеран је 1940. из Србије као издајник. Па Слободан Јовановић, наш највећи правник, још увек није рехабилитован! Мајор Драгутин Гавриловић који је рањен превео своју јединицу преко Албаније, ону исту коју је врховна команда избрисала из свог бројног стања, сахрањен је након Другог светског рата без и најмање почасти, у енглеској униформи, јер му је српску краљевску униформу одузела револуционарна власт. Па да ли би да је другачије сликар Михаило Миловановић, оснивач Удружења ликовних уметности, био стрељан у Ужичкој републици под оптужбом да је енглески шпијун? Зар би Јован Дучић преминуо у емиграцији као народни непријатељ, док су његова дела била забрањена у отаџбини? Др Арчибалд Рајс, професор Криминалистике на Универзитету у Лозани, који је на позив српске владе истражио и презентовао свету злочине аустроугарске војске у Мачви и Подрињу, који је своју имовину потрошио на финансирање српских избеглица, чије тело почива на Топчидеру, а срце на Кајмакчалану, преминуо је након свађе са једним српским железничаром. Сви су они прешли Албанију, али и Растко Петровић и Мика Алас и Дис и Станислав Бинички и политички прваци Љуба Давидовић и Андра Николић. Они су истински делили судбину свог народа. Има ли међ' вама, господо политичари, некога ко би као Андра Николић и Нушић животима синова одбранио част отаџбине? Има ли вечерас некога међ' нама ко би као мајор Тодорвић певао српску химну док су га Аустријанци спаљивали, неког пуковника Гајића који би на позив за предају Београда уместо белом одговорио са три српске заставе? Али они су и обични људи, сељаци, скромни и уздржани, али горди, несаломиви и слободни. Они су и Драгутин Матић, редов са најпознатије ратне фотографије на основу чијег је профила један јапански психолог сачинио читаву психофизичку студију о напрегнутости овог ратника. Они су и моји прадедови Крста и Јеремија. Они су и ваши преци. Али да ли су такви преци заслужили овакве потомке? Или да ли смо ми овакви заслужили такве претке? Зато вас молим, нека бар на секунд свако срце туче к'о топови на Текеришу, нека свака душа заигра Марш на Дрину, нека ушима одзвањају речи мајора Гавриловића, нек' се стегну груди уз Тамо далеко, нека свако у мислима оде за прадедом својим, нека свако од нас макар каже ХВАЛА ВАМ БЕСМРТНИ ЈУНАЦИ!

offline
  • Pridružio: 30 Apr 2008
  • Poruke: 1716

“Из народа сам поникао. Он ме је начинио овим што сам. Морам се покоравати његовој вољи и служити му до последњег даха.“

Слава им и хвала . Живела Србија !

Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 705 korisnika na forumu :: 18 registrovanih, 2 sakrivenih i 685 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 2918 - dana 22 Nov 2019 07:48

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: BlaCkMilK, Dava, Dimitrise93, eighty-one, goxin, Kaplar2, ladro, Mercury, miodrag2, mnn2, muaddib, Paja Pajser, samsung, stug, Taso, Trpe Grozni, VJ, vlvl