offline
- S2M
- Legendarni građanin
- No pasarán – Sie kommen nicht durch
- Pridružio: 21 Nov 2009
- Poruke: 6281
|
@kljift
Jedan od pripadnika KOS - a odao je kompletan arhiv kompletne vojne oblasti. .[/quote]
Pa dali se zna ko je to bio,mislim,malo je verovatno da jedan čovek može to da uradi,a da se brzo ne sazna.Jer u tom slućaju padaju sve operacije,a da ne postoji logično objašnjenje "zašto"?Jedino može da bude u pitanju izdaja.A bogami za takvu izdaju sledi i ozbiljna kazna,a sve to u ozbiljnoj državi.
To o predaji kompletne dokumentacije SDB-a u elektronskom obliku CIA-i baš mi i nije pouzdan podatak.Kao prvo,nemože ministar da se ušeta u arhiv i da kaže "hoću to sve fino upakopvano na CD pa da ja to kod kuće pogledam.A uz to,tu ima toliko podataka,dokumenata,operacija,da ne nabrajam više,da tu treba jako puno vremena da se sve to posloži i da se adekvatni podatci predaju neprijatelju.Nezna ni ministar za sve operacije koje su u toku.Kad bi to tako bilo šefa tj.direktora bi birao on,a to ovde nije slučaj.I ne može ministar da dobije iz arhiva ništa,a da se prethodno sa tim ne složi direktor.Tako da sve te kuloarske priče treba uzimati sa rezervom.
Ali,gde ima dima,najverovatnije bude i kakav plamičak.
Pošto se čitava obaveštajna i kontraobaveštajna delatnost odvija u sivoj zoni u svakom pogledu,tako i treba da se posmatra iz našeg(neutralnog)ugla.Znači,ako je bivši načelnik GŠ-a uhvaćen inflagranti sa 2 sekretarom USA ambasade,koji je samim tim što je 2-gi sekretar,čovek CIA-e,to nemora da znači da je u pitanju bila izdaja.Koji dokumenti su bili u njegovom posedu???????Pa niko normalan ne nosi tajna dokumenta u aktovci i u nekom restoranu ih predaje čoveku koji je 100% vremena koje provodi u našoj zemlji,pokriven i praćen......
Sve je tu sivo.......
Dopuna: 07 Jan 2010 21:41
EVO MALO KAKO TO IZGLEDA U PRAKSI
Tekst je iz knjige Marka Lopušine "Ubij bližnjeg svog"
USPOMENE AGENTA "270"
Bivsi oficir JNA i medjunarodni spijun Nurif Rizvanovic poginuo je u ovom ratu negde u Bosni pod misterioznim okolnostima, kao jedan bio od kljucnih ljudi u naoruzavanju Muslimana. Imao je nekoliko imena: "Sifra 270", "Majonez", "Ceda". Novinarka Svetlana Vasovic koja ga je jedina upoznala nazvala ga je "Crveni Dzems Bond" jer je uz znanje jugoslovenskog SDB-a saradjivao je sa vise stranih obavestajnih sluzbi. Za nemacki BND likvidirao je nemacke teroriste u Iraku, a istovremeno je za jugoslovensku SDB i italijanski SISMI lovio mafijase i falsifikatore americkih dolara po Italiji i sprovodio misteriozne "operacije" po Nemackoj. I sam je bio iznenadjen cinjenicom da ga je nemacka BND izgurala tako visoko u hijerarhiji � do cina majora i zamenika sefa sektora za Balkan!
Kad je posato opasan za SFRJ Vojni sud u Ljubljani sudio je Nurifu Rizvanovicu kao spijunu nemacke obavestajne sluzbe (BND) i italijanske SISMI. Najvise su ga teretila svedocenja mladjeg Igora Dolanca, slovenackog policajca i sina velikog tate Staneta Dolanca. Ukratko, zbog velike spijunske afere Nurif Rizvanovic bilo je zatvoreno devedeset i pet ljudi - 59 civila i 36 oficira JNA. Rizvanovicu je isprva pretila smrtna kazna, potom dvadeset godina zatvora. Proces vodjen "protiv klike spijuna" proglasen je tajnim. Nurif Rizvanovic je osudjen na sedam godina, da bi mu kazna kasnije bila smanjena na polovinu.
Rodjen je u Bosni, 7. juna 1949. godine, u Glogovom kod Bratunca. Zavrsio je Srednju vojnu skolu u Sarajevu, Visu tehnicku skolu u Zagrebu i postao oficir JNA. Tik pred ovaj rat 1990. Nurif Rizvanovic je krenuo u privatan biznis otvorivsi detektivsku agenciju "Laufer". Kao agent Alije Izetbegovica postao je jedan od prvih organizatora i snabdevaca oruzjem "Patriotske lige naroda", udarne pesnice muslimanske SDA, poznate pod imenom "zelene beretke". Slovenacka policija ga je uhapsila prilikom rutinske kontrole na drumu, otkrivsi da vozi auto pun oruzja. Medjutim, ubrzo je pusten iz pritvora i otada mu se gubi svaki trag. Vidjen je u Sarajevu, pa u Bratuncu i na kraju je tu negde i nestao u borbama. Po recima njegove supruge Dragice, ona je dobila samo zvanicno obavestenje da je Nurif ubijen u blizini svog rodnog kraja. Pao je jos 1992. godine, sa cinom pukovnika, zamenika komandanta podrinske regije. Najverovatnije kao zrtva komandanta Srebrenice Nasera Orica.
- Jednog dana, bilo je to 1982. godine, javila mi se nepoznata osoba, koja mi se predstavila kao Ljubisa Vasic. Pozvao me je da dodjem u Rim i predlozio mi zanimljiv posao. Istovremeno sam o tom poslu obavestio i policiju, jer sam se plasio da je to samo provokacija KOS-a. U Rimu sam predstavljen gospodinu Umbertu Marsiji. Pokazao mi je 700 miliona lira i jos jednu kutiju prepunu laznih dolara. Falsifikat je zaista bio veoma kvalitetan... Ponudili su mi da pokrivam jugoslovensko trziste, a zauzvrat su mi obecali veoma visoku proviziju. Uzeo sam i sakrio samo novcanicu od sto dolara. Po povratku u Jugoslaviju podneo sam, naravno, izvestaj. Tako sam se opet upetljao u obavestajni rad. Nasi su trazili od mene da vodim "igru". Ubrzo su u Ljubljani zaista uhvatili kurira Vasica sa 59 000 falsifikovanih dolara, pa jos 1 250 000 falsifikovanih dolara.
Tako je zvanicno Rizvanovic je 13. novembra 1982. godine pristao da saradjuje sa SDB-om. A onda su se zaredjale akcije u Milanu, Hamburgu, Visbadenu, Frankfurtu. Primljen je u Republicki sekretarijat Slovenije, a da niko ne zna. Posle toga, pronasao je, kako je rekao Svetlani Vasovic, 350 automobila, kao i nesto oruzja, cime je razbijen lanac svercera na relaciji Nemacka - Bliski Istok. Ali tokom boravka u Nemackoj, 16. aprila 1985. godine iznenadila ga konkretna ponuda da postane obavestajac, za nemacku stranu. Po povratku u zemlju, Rizvanovic je nadredjene uredno obavestio o sansi koju je dobio. General Aca Vasiljevic prica da je Rizvanovic zavrbovan tako sto je ucenjen jer je uhvacen u svaleraciji sa zenom svog "klasica". A potom su mu poturene neke vojne knjige, da bi ispalo kako ih iznosi preko granice stranim spijunima. I na te dve price Nurif Rizvanovic je "pao" i poceo da radi i za KOS JNA.
- Zato, kada je pukovnik Mutic zatrazio objasnjenje zasto odbijam "igru" sa Nemcima, odgovorio sam da nemam poverenja u SDB - kazao je Nurif Rizvanovic - Obavestili su me da je odluceno da saopstim BND-u da "prihvatam igru". Uveravali su me da ce posao, bez nesuglasica, voditi SDB Jugoslavije, odnosno Slovenije. Sa BND-ovcima je trebalo da ugovaram sastanke, ako je moguce, u Beogradu, Doboju, Kopru, Ljubljani ili Gorici, posto tamo postoje lokali, u kojima je moguce tajno snimati razgovore za stolovima. I ja sam se mesec dana kasnije, na sastanku u Becu, infiltrirao u BND, odnosno, oni su mi ponudili ulazak u GSG9, sto je odeljenje za borbu protiv terorizma. Ostalo je nejasno da li su me primili u BND kao radnika, spoljnog saradnika ili spijuna. Medjutim, placali su posteno. Normalna tarifa, za agenta, je od 150 do 200 hiljada maraka, godisnje. Na putu za Irak, navratio sam, u Beograd. Znao sam da sam dobro obavio povereni zadatak, uspeo sam da udjem ne samo u nemacko Antiteroristicko odeljenje vec i u srce samog BND-a. Smatrao sam da moje staresine u Beogradu, imaju mnogo razloga da budu zadovoljni sa mnom. Otisao sam direktno u Generalstab, u Nemanjinu 9. Otisao sam kod pukovnika Djordjica. Jos od ranije sam znao da je on doajen obavestajne sluzbe. Zasto da pisem jos jedan izvestaj, kad sam jedan vec uputio mom sefu iz SDB-a. Polako mi je svitalo da SDB i vojska nemaju bas najbolji sistem medjusobnog obavestavanja. Djordjic nije imao pojma da jedan izvestaj vec postoji. Onda je u Bagdadu doslo do paradoksalne situacije. Upoznao sam jednog naseg coveka, pukovnika Branka Panjaka. Sprijateljili smo se, kad, jednog dana me taj fini gospodin zavrbuje da u Bagdadu obavim jedan poslic za nasu stranu, za KOS. Ta ponuda me je iznenadila, mislio sam da je posredi nekakva provokacija. Odjednom mi se cinilo da oko mene vlada strasna zbrka, da sam upao u haos. Smatrao sam da jugoslovenska strana sebi jednostavno ne sme da dozvoli takve gafove, od onog trenutka od kada me je ubacila u BND!
Tako je Nurif Rizvanovic postao neka vrsta specijalnog kurira u nadigravanju SDB-a i BND-a. Po dolasku u Jugoslaviju, prvo i najvaznije je bilo da napise detaljan izvestaj sta Nemci zele. Onda bi se skupio vrh mozgova SDB-a, razmotrio zahtev i Rizvanovicu omogucio sve uslove da i taj zadatak uspesno izvrsi, na veselje BND-a. Ali kada su ga naredne godine Italijani uhapsili, shvativsi da ga je SDB SFRJ ostavila na cedilu, poceo je da radi i za tajnu sluzbu SISMI. Vrativsi se u Ljubljanu, Rizvanovic je predao izvestaj SDB-u, pun gorcine i optuzbi. Zakazan je hitan sastanak u hotelu "Slon", gde je SDB imao svoju bazu u apartmanu 310.
Glavesine SDB-a su nekako uspele da ubede agenta Rizvanovica da pati od preteranih halucinacija, razbile mu sve sumnje da je bio lovina postavljena za odstrel i pohvalile ga sto je uspostavio kontakt i sa SISMI-jem. sto se tice diplomatskog pasosa, receno mu je da to nije moguce jer bi to znacilo direktnu kompromitaciju drzave. Rizvanovicu nije preostalo nista drugo nego da spakuje torbu, pa na put. U Italiji je bio Muhamed, za Nemce Majer, za SDB "agent 270" ili "Majonez". Imao je i dva pasosa. Jedan za putovanja u drzave na severu, drugi za carinsku policiju na jugu. Otisao je u Nemacku. Svestan da vec dosta rizikuje, Rizvanovic je odbio "molbu" SDB-a da u Nemackoj poradi i na, za Jugoslaviju, onda bolnom pitanju politicke emigracije. To mu je bio minus u ocima poslodavaca, pre svega u Generalstabu JNA.
- Tacnije, opis mog posla bi glasio: agentura politickih, ekonomskih i vojnih podataka. Polako ali sigurno, napredovao sam u hijerarhiji BND-a, da bih uskoro dobio ovlascenja da pokrivam ceo Balkan, sve balkanske zemlje. To znaci da sam morao da sakupljam podatke i kakvo je stanje u Rumuniji, da li je nestalo elektrike, da li hara glad... Pomagali su mi nasi, skupljanjem informacija, radio sam i samostalno, dovoljno je bilo samo citati stampu. Na sastanku obavestajaca u Nemackoj, 1985. godine, receno je da ce Veljko Kadijevic biti sef odbrane Jugoslavije. Iako sam bio oficir, pojma nisam imao ko je taj Veljko Kadijevic, jer je bilo oko dve-tri hiljade generala u Armiji. Onda su mi otvorili datoteku: Kadijevic je 1973. godine bio u poseti NATO paktu, u pratnji delegacije u Vasingtonu, bio je u jednom komandnom centru, itd. Memorirao sam sve to. Onda moj sef otvori karte Veljko Kadijevic je iz Imotskog, nabroji jednog, pa drugog skolskog druga, da njegov brat ima mesaru, da je bio u americkoj vojnoj akademiji; imao sam pune ruke posla dok nisam napisao iscrpan izvestaj svojoj maticnoj sluzbi, u domovini. Medjutim, desavalo se da u poslu naletim i na ljude koji su zauzimali kljucna mesta i vodili ovu drzavu. Od Vrhoveca, preko Dolanca do Kadijevica. Pred neslavan kraj moje karijere sve cesce sam u Ljubljani izvestaje predavao nekom bucmastom coveku, koji se predstavljao nekad kao Boris, nekad kao Borut. Tako sam mu jednog dana urucio i izvestaj o Stanetu Dolancu, posto sam slucajno naleteo na neke podatke u BND-u. Izmedju ostalog, tu je bio i onaj kompromitujuci podatak o delikatnom poznanstvu sa Palestincem koga ceo svet trazi, Abu Nidalom. Bila je tu informacija kada je tacno imao susret s njim, radi dogovora o otvaranju palestinskog predstavnistva u Beogradu. Pored toga, imao sam dokaze da Dolanc raspolaze fabrikama u Belgiji, Italiji, Svajcarskoj i Austriji. Svi ti ljudi su strahovito poharali Jugoslaviju. Tada nisam ni slutio da sam taj skakljivi materijal predao direktno u ruke Dolancu junioru, Dolancevom sinu, koji je takodje bio zverka u slovenackom SDB-u?! Potrefilo se da sam izvestaj o njegovom ocu dao u 'prave' ruke. Verujem da je to bio i glavni razlog za moje uklanjanje. I onda je iznenada usledilo - hapsenje 23. maja 1987. godine na granicnom prelazu u Gornjoj Radgoni. Preko moje koze su odlucili da dokazu kako i Nemci spijuniraju i vrsljaju po Jugoslaviji. Zrtvovanjem mene, Jugoslavija je Nemackoj rekla: "Stop! Vi radite na nasoj teritoriji. Angazovali ste Rizvanovica, a on je animirao 36 oficira i 59 civila da rade za vasu sluzbu. Vi nama cinite haos u zemlji, rusite nasu stabilnost." Moje hapsenje je imalo funkciju da ih sve uzdrma, pa da na njihovo mesto dodju drugi jahaci. Izmedju ostalog, savezni vrh je hteo da kompromituje slovenacku drzavnu bezbednost, da pokaze kako je ona samo odeljenje BND-a, da je kao takva primala telegrame, sifrirala ih, pisala pisma, radila na razbijanju zemlje. Tako sam ja postao zrtva njihovog nadmudrivanja.
Zemunska Opera
Dugo se nije znalo ko je u bivsoj Komandi Ratnog vazduhoplovstva i Protivvazdusne odbrane JNA u Zemunu voleo �Figaro�, �Rigoleto� i �Karmen�. Dugo se nije znalo ni sta je u ovoj komandi radila tajna grupa koja je nosila tako prozaican naziv �Opera�. O tome su u prolece 1992. godine prvi pisali novosadski magazin �Stav� (�Jahaci oluje � piloti protiv KOS-a�) i beogradska �Revija 92� (�Opera � mina u Komandi�). Kasnije su te tekstove u skracenom obliku preneli: �Politika� i �Vecernje novosti�, na sta se vrh nase avijacije oglasio stidljivim saopstenjem da ce tek reci istinu. Klupko ove afere pocelo je da se odmotava pocetkom marta 1992. godine, kada su u prostorijama zemunskog Doma JNA i na ulici, ispred bioskopa �Central�, uhapsena dva civila, koji su pilotima RV i PVO bili poznati kao Radenko i Slavko. Iza ovih konspirativnih imena skrivala su se dvojica radnika Sluzbe drzavne bezbednosti Hrvatske i nekadasnje CK SK Hrvatske, Zagrepcani koji su po odobrenju bivseg komandanta avijacije Zvonka Jurjevica dosli u Beograd da vode Informativnu sluzbu RV i PVO. Vojnoj policiji, koja ih je uhapsila, oni su se predstavili kao Vinko Alkalaj i Boris Levi, tako da im javnost dugo nije znala prava imena.
Rec je bila, kako su pisale novine, o Srbima iz Hrvatske, koji su u Zagrebu bili obelezeni kao �cetnici� i �ratni zlocinci�. Dosli su u Zemun oktobra 1991. godine i stavili se pod komandu pukovnika Slobodana Rakocevica, nacelnika Sluzbe bezbednosti. Sa sobom su doneli punu torbu �tajnog materijala� za koje se kasnije ispostavilo da su zapisnici sa tajnih sastanaka CK SK Hrvatske i nove Racanove stranke. Taj materijal, medjutim, trebalo je da bude njihov politicki kredit. Vrlo brzo, po naredjenju generala Veljka Kadijevica i generala Zvonka Jurjevica, oko ove dvojice poverenika SDB formirana je elitna ekipa za psiholosko-propagandni rat protiv svih neprijatelja JNA, a posebno RV i PVO, koja je dobila tajno ime � �Opera�. Na njenom celu se nalazio Savet za propagandnu delatnost, u kojem su bili komandant Zvonko Jurjevic, njegov pomocnik Slobodan Rakocevic, sekretar potpukovnik Marjan Ziherl i �Slavko� (Malobabic) i �Radenko� (Radojcic). Tajna grupa �Opera� dobila je u zemunskom Domu JNA prostorije, kompjutersku i ostalu opremu za snimanje i komunikacije. Njihov prvi zadatak bio je da �proizvode� propagandni materijal koji ce ubaciti u pozadinu neprijatelja da bi izazvali kolebljivost, sumnjicenje, pa i paniku medju hrvatskim, muslimanskim, makedonskim i albanskim nacionalistima. U jednom od takvih letaka pod nazivom �Prevarena Hrvatsko�, obavestava se hrvatski narod ko je sve od njihovih vrhovnika bio ili jos jeste saradnik vojne Kontraobavestajne sluzbe (KOS). Drugi zadatak �Opere� bio je preuzimanje informativne delatnosti u Komandi RV i PVO, sto je imalo za pretpostavku dovodjenje ekipe neprofesionalaca� novinara, cija su imena, takodje, bez pravog identiteta: Vlado Pralica, Slobodan Bastrak, Milorad Dujakovic, Boris Gara, Zoran Mladenovic, Svetislav Popovic, Zvezdan Rajacic, Ljubo Grnjic, Adis Hondo. Njih je predvodio potpukovnik Marjan Ziherl. Dolaskom ljudi iz �Opere� u Sluzbu informisanja RV i PVO, bez kompetencija oficira za vezu ostao je prvo potpukovnik Dusko Knezevic, a zatim i major Mladen Savic.
Pored blokade informativnog prostora u RV i PVO, �Opera� se bavila i podmetanjem dezinformacija sa ciljem da izazove paniku u narodu i antiarmijsko raspolozenje. Umesto da uspostave sto bolje veze sa akreditovanim novinarima i redakcijama, ova grupa tajnih propagandista RV i PVO pocela je sama da �montira� i �frizira� informacije namenjene javnosti. Vrlo ubedljivo i profesionalno, na primer, snimila je razmenu generala Milana Aksentijevica za kanadskog svercera oruzja Branka Kikasa u Sarajevu, i to pokusala da proda TV Beograd za 10.000 DEM. Ta ista specijalna grupa za propagandu nije nista javljala o dezertiranju pojedinih pilota i oficira iz Ratnog vazduhoplovstva, kao ni o ubistvu pilota Zeljka Paradjina usred Zemuna. Umesto informisanja javnosti, grupa �Opera� bavila se, zapravo, cenzurom. Tako su za javnost bile zabranjene informacije koje su pravili Miroslav Lazanski, komentator �Politike�, i Vesna Zivanovic, novinar TV Beograd. S druge strane, pravljene su lazne informacije o navodnoj pobuni i peticiji pilota. Skriveni su i snimci o masakru Srba u Vukovaru, o poklanoj deci, a posebno sve informacije koje su se odnosile na dvojicu najuspesnijih komandanata korpusa, generala Bozidara Stevanovica i generala Ljubomira Bajica, koji su fakticki u vreme Zvonka Jurjevica i vodili RV i PVO. Zaposlenima u Komandi RV i PVO, kao i u Domu JNA u Zemunu, kako su pisale novine, bilo je najstroze zabranjeno da kontaktiraju sa clanovima tajne grupe �Opera�. Takvo je bilo naredjenje pukovnika bezbednosti Slobodana Rakocevica, za koga se tvrdi da je bio rukovodilac ove grupe. Postojeci Savet za propagandu bio je samo fasada za rad ovog pukovnika KOS-a, ciji je zadatak bio da svojevremeno otkrije izdaju generala Antona Tusa, bivseg komandanta RV i PVO. Kao Tusov covek, kako se sada glasno govori po Domu JNA, pukovnik Rakocevic je ostao sef KOS-a za RV i PVO i u vreme Tusovog naslednika generala Zvonka Jurjevica. Sva ova naimenovanja odobrio je licno general Veljko Kadijevic i Generalstab JNA. Za pukovnika Rakocevica se znalo, kako su izjavljivale njegove kolege iz KOS-a, da je ozenjen Hrvaticom, da je veliki protivnik politike Slobodana Milosevica i Branka Kostica, a samim tim i protivnik odluka koje su donesene u Predsednistvu SFRJ i koje je potpisivao novi vrhovni komandant, u ime Predsednistva, Branko Kostic.
|
