offline
- Pridružio: 10 Mar 2012
- Poruke: 313
|
Prof. dr Đorđe Blagojević redovni profesor na katedri za vojno mašinstvo Mašinskog fakulteta u Beograd o neophodnosti pokretanja vojne industrije
Vojno industrijski kompleks
(prvi deo)
Velika je zabluda da Srbija može izaći iz ekonomske krize bez pokretanja industrije a u njoj posebno vojne industrije, koja će za sobom povući sve druge grane privrede kaže veliki poznavalac našeg vojno-industrijskog kompleksa profesor Blagojević. Stoga ja vrlo nerazumno i po zemlju pogubno gašenje i drastično smanjenje proizvodnih kapaciteta fabrike oružja „Zastava“ u Kragujevcu koja jedna od najstarijih i fabrika oružja sa visokim kvalitetom, vrlo traženih proizvoda.
Pravci razvoja vojnog obrazovno-naučnog i razvojno-industrijskog kompleksa Srbije - Stanje, perspektive, mogućnosti
„Nijedna se država u svetu nije razvila izvozom, malina, voća ili žitarica – ali jako mnogo primera kako su se privrede mnogih zemalja ubrzano razvile kroz razvoj vojno-industrijskog kompleksa“.Vojna industrija bivše Jugoslavije (SFRJ), bila je sigurno jedna od najpropulzivnijih grana industrije, koja je imala izuzetan uticaj na sve ostale grane industrije, posebno u smislu osvajanja novih tehnologija ali i u smislu osvajanja novih tržišta, u prijateljskim zemljama (koje smo danas zaboravili, i u većini nemamo ni diplomatskih predstavništava). Primera radi, privredna saradnja s Irakom, tokom pretposlednje decenije prošlog veka, započela je prodajom nekih proizvoda vojne industrije, nastavila se izgradnjom serije vojno-industrijskih kompleksa „KOL-1 do KOL-15“, zatim se ukazala potreba za putevima, radničkim naseljima... Pošto su se naše firme dokazale na ovim vojno-industrijskim projektima, na red su došli hoteli, auto-putevi i mnogi drugi civilni objekti. Tako je za deset godina, SFRJ ostvarila bruto-prihod od preko 38 milijardi dolara (mada se u javnosti pominje cifra od 11 milijardi, ona nije tačna), samo od jedne zemlje, što skoro dvostruko premašuje tadašnji državni dug. Dakle, slobodno se može reći da je glavni razlog visokog standarda koji se obično zlurado pripisuje „dobrom životu na račun stranih kredita koje sada plaćamo“, bio je upravo ogroman izvoz roba i usluga, što treba zahvaliti pre svega visoko-razvijenom vojno-industrijskom kompleksu. Treba napomenuti, da je deo tog novca na vreme „sklonjen“, i da smo zahvaljujući delom i tom, uspeli da preživimo težak period sankcija i ratova.
Posle razbijanja SFRJ, deo vojno-industrijskog kompleksa, koji je bio smešten u Bosni, praktično je uništen. Mnogi uticajni geopolitičari smatraju da je to jedan od glavnih razloga zašto je zapad izazvao raspad Jugoslavije, i zašto je za centar sukoba bila upravo Bosna (u njoj je bilo smešteno oko 50% ukupnog vojno-industrijskog potencijala). Zbog komplementarnosti, time je teško pogođen i preostali deo vojne industrije. Zahvaljujući razumevanju rukovodstva Republike Srpske jedan ali manji deo te vredne opreme prebačen je u Srbiju.
Kad sve saberemo u Srbiji je danas ostao manji deo, nekada ogromne jugoslovenske vojne industrije (nekada treće do pete u svetu!). Ipak i dalje postoje solidni resursi bar u nekim oblastima: „Crvena Zastava“ - Kragujevac, „Prvi Partizan“ - Užice, „Prva Petoljetka“ - Trstenik, „Sloboda“ – Čačak, „Krušik“ - Valjevo, „14 oktobar“ Kruševac, „DMB“ – Beograd, „Prva Iskra“ – Barič, „Milan Blagojević“ Lučani, „Utva“ - Pančevo i mnoge druge fabrike. Nikako ne treba zaboraviti i nekoliko privatnih firmi: „Mile Dragić“, „EdePro“, „Infiniti“ koje su radile i rade na veoma ozbiljnim projektima, nažalost (ne svojom voljom) mnogo više na svetskom (uglavnom tradicionalno prijateljske zemlje) nego na domaćem tržištu. Ove firme su angažovale dobar broj stručnjaka koji su, ne svojom krivicom, ostali bez posla, i time su sačuvale značajan deo kadra, koji bi u suprotnom otišao „trbuhom za kruhom“. Nažalost, nebrigom prethodnih vlasti, svi ovi kapaciteti (državni deo kompleksa) su, uglavnom nezasluženo, dovedeni u nezavidan položaj gubitaša, i mnogima od njih preti likvidacija. Socijalistička vlast Miloševića je bar održavala ove fabrike, i one su imale ograničen broj poslova, kako u zemlji tako i u inostranstvu (bez obzira na sankcije), mada ih je stalno držala na rubu egzistencije, jer je veći deo zarade odlazio na održavanje socijalnog mira, što je imajući u vidu rat i sankcije bilo razumljivo.
Tragično je da vojno industrijskom kompleksu najveći deo ovih dugova ni do danas nije izmiren, a skoro svi poslovi su prekinuti tokom DOS-manlijske vlasti. Umesto da ih skidanje sankcija preporodi, poslovi su pali na nulu. Praktično, ova industrija izumire i pred gašenjem je, bez obzira što je i dalje vrlo konkurentna u svetskim razmerama i mnogim oblastima. Čak i privatne firme, van direktne državne kontrole, su teško pogođene, pre svega zbog toga što većina industrijskih kapaciteta ne funkcioniše, ali i raznim administrativnim „otežicama“. A tržište postoji. To su uglavnom tradicionalno-prijateljske zemlje, kao što su Pakistan, Indija, Libija, Egipat, Sirija, Vijetnam, i druge, ali i novi potencijalni partneri kao što su Ujedinjeni Arapski Emirati, Kuvajt, Venecuela, Argentina, Čile, Brazil i druge. Nažalost, sve ove zemlje pokazuju neuporedivo više interesovanja za eventualnu saradnju nego što to čini naša strana. Veliki je problem što je potpunio suspendovana vojna i vojno-tehnička saradnja sa Rusijom, i pred toga (ili upravo zbog toga?) što su naša i Ruska industrija veoma kompatibilne, a veliki deo sopstvenog razvoja je baziran upravo na Ruskim licencama. S druge strane, Rusija je ostala potpuno otvorena za saradnju sa Srbijom, koja se kao i Jugoslavija ranije nalazi „beloj listi“, oslobođena skoro svih ograničenja u ovoj oblasti.
Iz Krušika i na bunkere - Domaći protivoklopni sistem „Bumbar“
Preuzimanjem Jugoimport-SDPR-a od strane policije pre nekoliko godina (u vreme kad vojska još nije bila potpuno razorena i još uvek je imala znatan patriotski potencijal) potpuno je zaustavio skoro sve izvozne poslove. Posebno je bila suluda odluka da se od službenika američke ambasade traži odobrenje za izvoz naoružanja jer to ne rade ni članice NATO-a!
Tako se danas priča o „ogromnom“ poslu sa Irakom od par desetina miliona, a taj posao je dobijen tako što je Iraku oprošten dug od par milijardi. Interesantno je da taj dug nismo oprostili PRIJATELjSKOM Iraku pre 10-15 godina kada je i sam bio pod sankcijama, ali smo ga oprostili sada, OKUPACIONOJ vlasti Iraka koju kontroliše upravo država koja je nas bombardovala i koja pokušava da nam otme Kosmet. Zahvaljujući DOS-ovoj marionetskoj okupacionoj vlasti još 2002 zaustavljen je veliki posao (remont tenkova T-55) sa Iranom od 230 miliona dolara, iako je Iran već uplatio avans od 30 miliona dolara koji ni do danas NB Srbije nije vratila Iranu. To je bio posao koji bi tri godine angažovao kapacitete „14 oktobar“ iz Kruševca, gde je preseljen dobar deo opreme tenkovsko-remontnog zavoda iz Hadžića. Sličan posao sa Kuvajtom, ali dvostruko veće vrednosti, je dogovoren pre par godina, ali još tada sačinjen ugovor ni do danas nije potpisan. Na interes Pakistana u ovoj oblasti nikada nije ni odgovoreno.
Vojnotehnički institut iz Beograda je razvio protioklopni projektil «Bumbar», dometa 600 m, za primenu u urbanim sredinama. Projektil je razvijen u najtežim vremenima, sredinom devedesetih, u nemaštini, isključivo voljom i entuzijazmom zaposlenih. Ispitani su prototipovi, postignuti dobri rezultati, očekivala se serijska proizvodnja. Prošlo je više od decenije ali od serijske proizvodnje nema ništa. Nikada nije obnovljena ni proizvodnja toliko uspešnog višecevnog raketnog bacača «Orkan».
Ništa čudno kad se setimo da i mi imamo okupacionu vlast
U Srbiji je ostao i najznačajniji razvojni centara, Vojno-tehnički institut, kao i nekoliko civilnih instituta (IMTEL, „Mihajlo Pupin“, „Institut za primenjenu fiziku“, „IHTM“, itd.), kao i odgovarajuća obrazovno-naučna baza (Mašinski,fakultet, Elektrotehnički fakultet, Tehnološki fakultet i Vojno-tehnička akademija). VTI je bio ogroman naučno-tehnički kompleks, smešten uglavnom u Žarkovu i Kumodražu, sa ogromnom eksperimentalnom bazom, kakvu sigurno ne poseduje nijedna zemlja u svetu slične veličine, pa ni veća. Neki su ga svojevremeno nazivali „Jugoslovenska NASA“, što imajući u vidu veličinu zemlje nije ni najmanje preterano. To je bio, i u prethodnoj i sadašnjoj državi najveći naučni i razvojni centar uopšte, ali ne samo u ovoj oblasti. Na neki način, VTI je bio „lokomotiva“ naučno-tehničkog razvoja u našoj zemlji. Država je u ovaj kompleks uložila milijarde dolara, i umesto da se taj novac sada vraća kroz projekte na međunarodnom tržištu, inženjeri (ono malo što je ostalo posle nekoliko „tranzicija“) sede besposleni, ne svojom željom, i žive na rubu egzistencije. Od ogromnog potencijala koji je imao krajem 80-ih, preko 3.000 zaposlenih (VTI KoV i Vazduhoplovno-tehnički institut, zajedno, u to vreme sa budžetom oko 85-90 miliona dolara godišnje), institut je posle raspada SFRJ padao, preko racionalizacije na oko 2.500, laganim osipanjem, tokom deset godina sankcija i ratova, na 1.200 krajem 90-ih, da bi konačno, Masovnim otpuštanjem polovine zaposlenih pre dve godine, došao na sadašnjih manje od 600 zaposlenih. Kada se ima u vidu kolika je cena školovanja jednog inženjera u ovoj oblasti, koja ne uključuje samo zvanične studije, već i „sazrevanje“ u ovoj ustanovi, radom na veoma skupoj opremi i proizvodima, jasno je koliko cela država gubi. U međuvremenu, nekada najsavremenija oprema, pravo bogatstvo se ne održava i polako propada. Tužno je videti ogromni trisonični aerodinamički tunel (jedan od najvećih u Evropi), koji je koštao stotine miliona dolara, koji još uvek radi punim kapacitetom, zahvaljujući isključivo nadljudskom zalaganju osoblja, pokriven najlonskim folijama jer „nema novca“ za popravku krova koji prokišnjava! Posebno treba imati na umu da ako se ova situacija brzo ne promeni, izgubiće se teško stečena znanja, a ista se kasnije neće moći obnoviti, jer nove generacije inženjera neće imati ko da obuči (prosečna starost vojnih inženjera u VTI-u je blizu 50 godina, i vrlo skoro će biti penzionisani), i time će ono što je bilo naša vekovna tradicija nepovratno izgubiti.
Sadašnja vlast, kao i prethodna (ako se uopšte može govoriti o više opcija, jer sve vreme se radi o raznim verzijama „izvornog“ DOS-a), nastavlja uništavanje ove grane, sigurno najjače industrijske grane koju smo ikada imali. Prethodni ministar vojni (Tadić) je ne samo hladno uništio 1.200 protivavionskih projektila, „zastarelih“, ali kojima se ova zemlja ipak dosta uspešno branila od zločinačke agresije, tokom koje je naša PVO imala stotine pogodaka, i preko sto zvanično uništenih neprijateljskih aviona (procenjuje se da je stvaran broj nekoliko puta veći, jer većina aviona posle „havarijskog sletanja“ više nikada ne poleti), zatim stotine tenkova, hiljade artiljerijskih oruđa... nego je dotični ministar (a sadašnji Predsednik Srbije!) i zacrtao put potpunog uništenja vojne industrije i vojno-tehničkih naučno istraživačkih centara, VTI-a pre svega. Verovatno mu je to bila najbolja „preporuka“ kao predsedničkom kandidatu. Sadašnji ministar kao i prethodni samo nastavlja započeti posao.
Zaustavljena proizvodnja razornog višecevnog raketnog bacača „Orkan“ kao i njegovog projektovanog i usavršenijeg naslednika „Košava“. Zaustavljanje rakete nosača dugog dometa „Kobra“, i ofanzivne rakete dometa preko 1.000 km „Piton“ koji su se na tržištu naoružanja s nestrpljenjem očekivali zbog svojih bojevih performansi i velike preciznosti.
Vojna industrija stoji, VTI koji je i za vreme sankcija imao uspešne poslove s inostranstvom je paralisan, s jedne strane nepostojanjem domaćih razvojnih projekta i narudžbina Vojske Srbije, sa druge odlukom da svaki posao sa inostranstvom mora da odobri vlada, koja „mora“ da traži saglasnost ambasade SAD, tako da se ne odobrava skoro nijedan. Međutim, ovo je još uvek „zlatno doba“ prema onome što nas tek očekuje. Prema novoj „strategiji“ koja je usvojena pre nekoliko godina, ova država nema neprijatelja osim svetskog terorizma (???!!!), i nije joj potrebna ozbiljna armija, već tek nekoliko snažnih anti-terorističkih jedinica!? Uzgred, jedna od najboljih jedinica je rasformirana tokom akcije „Sablja“, a druge dve „objedinjene“ u jednu uz znatno smanjenje ljudstva i potencijala! Srazmerno tome, smanjiće se (verovatno na nulu!) vojno-industrijski kompleks (antiterorističkim jedinicama ne trebaju avioni, tenkovi, topovi, rakete...), a naravno i vojna naučno-razvojna baza. Planira se svođenje industrijskih kapaciteta na „razumnu meru“ („... onoliko koliko nova, reformisana armija može da apsorbuje“, niko ne pomišlja o izvoznim poslovima), kao i postupno zatvaranje VTI-a, s tim što će najpre biti zatvoreni oni najatraktivniji odseci (vazduhoplovni, raketni, itd.). Paralelno sa ovim procesom ide uništavanje obrazovne baze, „reformom“ obrazovnog sistema, ali to je posebna tema. Gde mi to srljamo? Uništavamo, oblast u kojoj smo bili najjači (pored građevinarstva), od koje smo živeli. Ne treba zaboraviti ni propulzivnost vojne industrije, jer ona je ta koja rađa i osvaja nove tehnologije, koje se posle primenjuju u drugim oblastima. Naši današnji „državnici“ valjda misle da država živi i razvija se od izvoza malina i kupina.
Jedna neformalna grupa inženjera iz Beograda je na poziv tadašnjeg načelnika generalštaba Vojske SRJ uradila idejni projekt balističkog projektila dometa 400 km. Od idejnog projekta se nije mrdnulo, jer je ta ekipa na svakom koraku sabotirana od strane sopstvene države. Projekt je nastavljen u Iraku gde ga je zaustavio rat kada je Irak voljom SAD obrisan sa mape sveta, zatim u Libiji, gde je zaustavljen „dogovorom“ Libije i SAD da se zaustave takvi projekti, da bi konačno doživeo uspeh u Pakistanu. I dalje, niko u Srbiji nije zainteresovan za ovaj srpski projekat. A da smo 1999. godine imali projektil kojim smo mogli da dosegnemo Rim, Aviano, Beč... da li bi nas neko bombardovao?
Imali smo i takav projekat pre 25 godina – projekt balističkog projektila dometa 400-600 kilometara! Predložio ga je Energoinvest, ali nikada nije ni pokrenut, odbijen je na vojnom savetu sa obrazloženjem da „SFRJ nije potreban takav ofanzivni projekt, jer nema nameru da vodi agresivni rat“. Budalaština ili svesna sabotaža državnih interesa? Energoinvest je imao nameru da krene u projekat samostalno, bez finansiranja države, novcem naših „arapskih prijatelja“, ali... ni to nije bilo moguće. Vasa Gluhajić, lider projekta i tadašnji predsednik poslovodnog odbora Energoinvesta je ekspresno penzionisan 3-4 dana posle odbijanja projekta na VS. Bio je još jedan projekt kasnije, ali... Jednostavno, neko nije želeo da ova država može da se odbrani!!!
Piše: Prof. dr Đorđe Blagojević
Mašinski fakultet, Beograd
|
