|
@....
Momcilo Gavric, (srpski oficir ga pozdravlja) jedna je od najupecatljivijih licnosti prvog sv. rata.
Fotka je najverovatnije nastala 1916-te na Krfu u vreme oporavka srpske vojske.
+ Momcilo Gavric Момчило Гаврић је рођен 1. маја 1906. године у Трбушници код Лознице, као осмо дијете Алимпија и Јелене Гаврић. Када је почео Први свjeтски рат имао је само осам година. Августа 1914. године, остао је сам. Наиме, аустроугарски војници из Хрватске домобранске 42. дивизије (позната и као „Вражја дивизија“) убили су му оца, мајку, сестре, браће и бабу, а кућу запалили.
Гаврић је преживио случајно или судбина је тако одредила. У тренутку масакра његове породице, он је био код стрица, отац га је послао да нађе запрегу. С обзиром да је остао без дома и породице, пошао је у Гучево да тражи српску војску.
Потрагу је успјешно завршио, прихватили су га у Шестом асртиљеријском пуку Дринске дивизије, под командом мајора Стевана Туцовић, брата Димитрија Туцовића. Гаврић им је одмах испричао шта му се догодило, а када су то српски војници чули, истог трена су пошли да га освете. Мајор Туцовић је наредио војницима да сваког дана дају Гаврићу да опали три пута из топа да би на тај начин осветио своју породицу.
Са само девет година. Гаврић је добио чин каплара. Двије године касније, на Кајмакчалану, војвода Живојин Мишић је био шокиран када је видио униформисаног 11-годишњег дјечака. Након што му је Туцовић објаснио ситуацију, и упознао га са чињеницом да је Момчило са њима још од Церске битке, војвода га је унаприједио у чин поднаредника, и објаву послао свим јединицама војске.
Као прави војник учествовао је у пробоју Солунског фронта, био је носилац Албанске споменице, Споменице Првог свјетског рата и Ордена заслуга за народ. Лејди Пеџет га је звала “српски витез”, Грци су му поставили златну плочу на Крфу, француски предсједник Митеран му је 1985. године доделио орден, а генерал Лепардије ламентирајући рекао: “Штета што нисте били француски војник, имали бисте споменик на Јелисејским пољима”. Данас има улицу у Београду, у насељу „Степа Степановић“.
Након рата, похађао је гимназију “Хенри Рајт” у Лондону, потом завршио графичарски занат и обуку за возача у Београду. Радио је у фабрици хартије “Вапа” у Београду. У Другом свјетском рату хапсили су га Њемци, а после рата и партизани. Али му нису наудили. Умро је 1993. године.
http://www.sedmica.me/najmladji-srpski-vitez/
|
