offline
- domnick
- Građanin
- Pridružio: 28 Avg 2008
- Poruke: 94
- Gde živiš: Kraj Morave
|
Doba hladnoratovske podele izhmeđu velikih sila obilovalo je incidentima u kojima su amerikanci povređivali
vazdušni prostor SSSR-a i provocirali sovjetsku PVO. Po priznanju samog Pentagona, amerikanci su tokom
hladnog rata izgubili 39 vojnih i jedan civilni avion, i ukupno je poginulo 126 članova posade vojnih i 269 putnika
oborenog putničkog aviona Boing 747 kompanije KAL koga je oborio sovjetski lovac Su - 15 iznad Sahalina.
Malo poznat ali ništa manje dramatični događaj se odigrao tačno dva meseca nakon čuvenog obaranja
špijunskog U-2 i pilota američkog RV-a Frensisa Pauersa.Tog 1. jula 1960. godine je iznad Barencovog mora,
22 kilometara od rta "Sveti Nos" oboren američki izviđački avion RB-47 koji je nastao preradom Boingovog
bombardera B-47 "Stratojet". Tom prilikom je pogunilo četiri člana posade, a dvojica su zarobljena. U početnoj istrazi
tvrdili su da su zalutali u teritorijalne vode SSSR-a. Međutim, da li su?
Džon Mekkoun, zarobljeni član posade kasnije u toku isitivanja je priznao: "Priprema za let je bila neobična, čak veoma čudna,
ali nas je najviše iznenadilo nešto drugo - komandira posade, kapetana Ernesta Palma je na aerodrom ispratila supruga.
Zašto je ovde žena? nije mogao da se uzdrži pratilac. Loš je to znak, kada pilota prati žena! Do tog leta ona njega
nikada nije pratila, a tada se opraštala od muža kao da se više nikada neće videti. Suze su joj tekle iz očiju...
Očigledno je, da je naš komandir znao, kakav nam let predstoji...". Dakle toliko o slučajnoj povredi vazdušnog prostora.
RB-47 je avion nastao prepravkom bombardera B-47 tako što je u prostor za smeštaj avio bombi montirana
foto kamera i druga izviđačka oprema. Tu je takođe bio prostor za dodatna 3 člana posade, odnosno operatere opremom,
tako da je RB-47 imao ukupno 6 člana posade naspram 3 kod B-47. Zlosrećni avion je pripadao američkoj vazduhoplovnoj
jedinici za strategijsko izviđanje stacioniranoj u vojnoj bazi Brajz Norton - Engleska. Prvog jula 1960 godine tačno u 10.00h
po griniču, avion je poleteo i krenuo maršrutom koja je prolazila severnim granicama Norveške i Sovjetskog saveza. Zadatak
posade je bio da izvri izviđanje strategijski važnog reona SSSR-a i ujedno testira novi izviđački avion.
"Par dana pre poletanja sa nama je izvršena priprema, tokom koje nam je objašnjeno kako da se ponašamo u Rusiji, ako bi
smo se eventualno našli u njoj." pričali su Olmsted i Mekkoun. "Rečeno nam je da pokušamo da stupimo u kontakt sa
ambasadama zapadnih zemalja. Komandat jedinice major Debel nas je neposredno pred poletanje upozorio da misija mora
da ostane najveća tajna, da se tokom leta ne održava redovna radio veza sa bazom i na kraju je komandiru posade kapetanu
Palm-u uručio nekakav paket. Ovo je sve za nas bilo neubičajno do tada". Specifičnost ovog leta je bila ta što je navigator
morao stalno da unosi korekcije u maršrutu leta, jer je avion stalno "klizio" van planirane maršrute. U toku istrage na pitanje
da li je komandir posade mogao da leti bez navigatora, Mekkoun i Olmsted su se složili da je prvi pilot, kapetan Palm sam
upravljao avionom jer je on bio vrlo iskusan pilot koji je slikovito rečeno "obleteo ceo svet".
Tačno u 18.00h po moskovskom vremenu, avion je već uveliko bio nad teritorijalnim vodama SSSR-a. Tada biva otkriven od strane
sovijetskih radara koji određuju tačan položaj za tada njima nepoznati cilj. U najbližem vazduhoplovnom lovačkom puku data je
uzbuna i u priču se uključuje sledeći akter ove drame, a to je kapetan Vasilij Poljakov koji je bio na borbenom dežurstvu. Radilo
se o vrlo iskusnom pilotu, komandiru odeljenja, sa osam godina službe iza sebe. MIG 19 je bio igračka u njegovim rukama.
Nije slučajno što je 1 maja na presretanje Pauersa u U-2 avionu takođe poleteo baš Poljakov, ali nije imao priliku za vatreno
krštenje jer U-2 nije ni stigao do Koljskog poluostrva. Međutim, samo dva meseca kasnije, sudbina Vasiliju dodeljuje novu šansu.
Na istom aerodromu su takođe dežurali i Su-9 avioni namenjeni presretanju na velikim visinama. Međutim Poljakov je bio brži od
njih. Kasnije je sam izjavio: "Dotrčao sam do aviona, a motor je već bio pokrenut. Poleteo sam i odmah dobio instrukcije za
navođenje. Nisam ni pretpostavljao da se krećem ka američkom bombarderu naoružanom sa dva topa kalibra 20 mm i punim
borbenim kompletom municije. Nadao sam se da je u pitanju vežba, sve dok nisam dobio komandu da odbravim naoružanje na MIG-u.
Tada sam shvatio da ganjam stvarnog protivnika. Silovito sam ubrzao i nakon nekog vremena spazio avion. Prepoznao sam oznake
RV SAD i video lica pilota. Prišao sam što bliže bombarderu i manevrom svog aviona mu pokazao da leti zamnom. Avion je vojni,
ali je mogao da zaluta - pomislio sam u sebi. Najbolje bi bilo da da ga prinudim na sletanje. Nisam želeo nikoga da ubijem. Međutim
bombarder je ignorisao sve signale i nastavio da leti po istoj maršruti. Upitao sam komandu šta da radim. Sledila je duga tišina iz
komandnog mesta. Ćutanje...." Jedan visoki oficir iz njegovog puka nije smeo da donese odluku. Poljakov je ponovo reagovao:
"Cilj odlazi, šta da radim" ? Oficir za navođenje se zbunio i nije mogao da dodje sebi nekoliko minuta. Njegov pomoćnik, kapetan
Anatolij Kotljarev nakon što se uverio da se radi o legitimnom cilju odnosno vojnom avionu, izdaje naredbu da se cilj uništi.
Nakon dobijene komande, Poljakov vrši pripreme za napad. "U početku sam planirao da ga gađam raketama, međutim pošto je
bio isuviše blizu, ispalio sam nekoliko kratkih rafal iz topa." Tačno u 18.03 časova RB-47 je zadrhtao, poput ogromne ptice grabljivice koja
zamahuje krilom i kreće u spuštanje. "Kada sam shvatio da sam ga pogodio, krenuo sam u manevar izvlačenja kako bih izbegao
paljbu topova sa bombardera. U gornjem delu petlje sam video da iz bombardera izleću svetlucave tačkice, ali već sam bio na
bezbednoj udaljenosti." Ubrzo se na avionu pojavio dim, a zatim je iz njega izbila buktinja, nakon čega je naglo propao u oblake.
Poljakov je napravio još jedan krug da bi se uverio da je cilj definitivno uništen, nakon čega je izvestio da se cilj izgubio, kako bi uneo
nedoumicu zbog prisluškivanja američke službe za radio izviđanje. Nakon što je dobio pitanje iz komande "Gde je cilj?" odgovorio je
kratko: "Uništen". Nakon toga je usledila komanda za sletanje.Inače posada oborenog aviona se u istrazi branila da nisu namerno
pucali iz topa, već da je prilikom katapultiranja neko slučajno pritisnuo okidač daljinski kontrolisanog topa. Nekoliko dana nakon toga
Poljakov se obreo u Moskvi iz koje se vratio sa ordenom crvene zvezde. Što se tiče posade oborenog aviona komandir kapetan Willard Palm,
kopilot Olmsted i navigator Džon Mekkoun su se katapultirali. Zadnju dvojicu su iz mora izvukli ruski ribari i predali ih vlastima dok je telo
Palma pronađeno u gumenom čamcu gde je umro od hladnoće. Za trojicu specijalista za foto opremu i radio elektronske uređaje
kapetana Rouza (Eugene Rouz), i potporučnike Gouforta (Oscar Goforth) i Filipsa (Dean Phillips) nije ni bilo predviđeno katapultiranje,
tako da im spasa nije bilo. Poginuli su verovatno u momentu udara aviona u more. Tela im nikada nisu pronadjena. U toku saslušanja
akteri ovog događaja su se našli oči u oči. Sovjetski pilot Poljakov Vasilij sa jedne i preživeli Amerikanci sa druge strane. U jednom
momentu su ih istražitelji suočili pitanjem: "Da li ste se vi poznavali pre vazdušnog napada? Da li između vas ima neraščišćenih
računa" našta su sva trojica morali da se izjasne. Poljakov je vrlo ozbiljnim tonom protestvovao: "Kakve su to gluposti?". Zarobljeni
piloti su oslobodjeni 1961. godine.
Činjenica je da dok su mnogi američki piloti nestajali u tajnim misijama iznad i oko SSSR-a, zvanične vlasti su zavlačili rodbinu i
prijatelje nestalih (poginulih) pilota izjavama tipa: nestali zbog loših meteo uslova, nestali zbog svoje greške u pilotiranju, i slično.
Patrotske porodice su ovo sve ćutke podnosile, samo povećavajući svoj gnev prema SSSR-u, ni jednog momenta ne shvativši da
je njihove najvoljenije direktno u smrt slala njihova (američka) vlada kako bi stalno održavali hladnoratovsku presiju. Objektivni
analitičari poput engleskog časopisa "Daily Mail" 1993. su izneli tvrdnje da je tokom celog hladnog rata ruska spolja politika bila
diktirana u najvećoj meri motivom odbrane, a ne agresije. Kompletan hladni rat je u stvari bio posledica bezumlja zapada, a
posebno bezumlja Amerikanaca. Rusi su definitivni preduzimali mere za jačanje svoje bezbednosti, jer su setimo se upravo bili
izašli iz rata koji im je Nemačka nametnula, a taj rat je bio najskuplje plaćen upravo od Rusa.
RB-47:
Poletanje B-47 sa buster raketama:
MIG-19:
Tipična maršruta RB-47:
|
), na sta im je Dzonson odgovorio "Kako onda ruski piloti nikada ne pogrese".
