Ni jedan clan moje porodice nije imao pravo ni na kakvu materijalnu nadoknadu zbog pretrpljenog dusevnog bola zbog mog ranjavanja. Kazu da nije teska naruzenost. Valjda su procenili da je mojima bilo svejedno to sto sam ostao bez noge. Inacce u jednoj od zalbi na sudsku odluku vojno pravobranilastvo je navelo da bi dosudjeni iznos bio bogacenje tuzioca tj. mene i da to, da parafraziram, nije u redu. Nesto kao ok, ranjen je, ok je dati mu neki dinar ali ako moze cisto onako simbolicno.
Удружење 549. моторизована бригада "Цар Душан Силни" представља вам документарни филм о заседи српских војника на планини Паштрик 13. на 14. децембар 1998. године, њиховој моралној супериорности и храбрости.
Планина ПАШТРИК налази се на граници Републике Србије и Албаније, 12 км од царског града Призрена. Током 1998. и 1999. године 549. моторизована бригада је, поред осталих задатака, вршила и дубинско обезбеђење државне границе, распоредом четири Борбене групе у простору. Током 1998. године забележено је 176 граничних инцидената у зони одговорности 549. мтбр.
Заседа на Крбосу на Паштрику (1059 м надморске висине), једна од три заседе на ширем подручју Ликена, покривала је три могућа правца наиласка терориста и омогућавала да се може дејствовати на све три стране.
Терористичка група, која је бројала 153 лица, претрпела је тешке губитке приликом покушаја упада преко државне границе.
Епилог је био следећи:
ликвидиран је 41 терориста, 40 је рањено док је 9 заробљено.
Истовремено заплењена је значајна количина савременог наоружања и опреме. Том приликом ликвидиран је командант 113. бригаде из оперативне зоне Дреница - Муј Краснићи Капући, један од оснивача УЧК. Два дана је било потребно да се по снегу и магли прикупе убијени терористи, наоружање и остала борбена опрема.
У филму су коришћени оригинални и аутентични архивски видео материјали из 1998. године.
Филм је реализован уз подршку Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Владе Републике Србије.
Реализација
Сниматељи слике: Зоран Радосављевић, Миљан Глишић
Монтажа слике и звука: Зоран Радосављевић
Сценарио: Божидар Делић и Стојан Коњиковац
Режија: Миљан Глишић
Продукција: Снага Народа 2022.
ЧЕЛИЧНА ОДБРАНА- Заседа на Крбосу (Паштрик) 13/14. децембар 1998. године
Преминула је Славица Попадић,ратни војни инвалид из Краљева ,позната и као Косовка девојка која се 1998. и 1999. године u 252. оклопној бригади,борила на Косову.
Citat:- Тешко је када се само једном годишње неко сети тих хероја који су дали свој живот да би одбранили отаџбину. Треба да их се сећамо сваки дан. Треба младим људима да причамо о томе да би научили како се воли отаџбина и да би били спремни да за њу дају свој живот - говорила је Славица.
Citat:Дан сећања на страдале у НАТО агресији на Савезну Републику Југославију обележен је данас комеморативним скуповима у командама, јединицама и установама Војске Србије и полагањем венаца и цвећа крај спомен-обележја погинулим припадницима Војске Југославије.
https://www.vs.rs/sr_cyr/vesti/BE7B193ECA4111ED98D.....o-agresiji
Inace je ova akcija opisana u odlicnoj knjizi Nenada Milkica, "Zov karaule". Preporuka za sve da je procitaju, kao i ostale njegove knjige iz trilogije o Kosarama.
Све је то лепо али већ се додељују те спомен медаље за учешће у овом или оном рату, за рањавања итд. Међутим на те медаље нема право нико ко је био професионални припадник војске и који је нпр. због рањавања пензионисан пре датума доношења тог правилника, уредбе или шта ли је већ.
Ево ја конкретно немам право на ВСМ за учешће у ратовима на простору бивше Југославије (при том мени и мојим класићима из СВШ држава не признаје да смо били у рату, онима који су и даље у служби су доделили те медаље), немам право на медаљу за учешће у одбрани 1999 (или је још нисам добио, пошто видим да се она ипак мало другачије додељује од осталих), нема право на медаљу за рањавање... Нисам сигуран да ли има нека медаља и за повратак у КЗБ.
Зашто немам право? Због ситуације око ових ВСМ која је у најмању руку апсурдна јер нпр, два припадника војске су били на истом месту у истој јединици у рату, један је имао срећу и вратио се жив, здрав и читав кући, други је рањен и остао инвалид. Ова први је и даље у служби и има право на медаљу за учешће у борбеним дејствима, онај други нема јер је због здравствене неспособности морао бити пензионисан. Зашто нема, због чега је за доделу тих медаља потребно да и даље буде у служби? Чему уопште служе такве поделе? Нико у рат није ишао да би једног дана добио орден, медаљу и сл. али нико није заслужио да се на таквим стварима праве поделе. Уосталом ни те медаље ни те споменице осим моралне сатисфакције немају никакву другу посебну вредност. Ја својевремено добих орден, па добих и сребрну плакету за подвиг године. За 21 годину колико је прошло од доделе та два признања једино што сам од њих имао је трошак да урамим повељу и повремено брисање прашине. За ово остало како год хоће, ако сматрају да треба да доделе ок, ако сматрају да немам право опет лепо. Нека онда окаче та признања онима који су за време ратова заузимали станове, функције и сл. Ко им јебе матер свима ђутуре, нисам се борио ни за кога од њих појединачно нити за признања већ за овај напаћени народ и ову земљу.
