Srpsko - britanski odnosi kroz istoriju

4

Srpsko - britanski odnosi kroz istoriju

offline
  • VJ 
  • Legendarni građanin
  • Pridružio: 16 Apr 2014
  • Poruke: 8319

Prilike u Jugoslaviji i Velika Britanija 1945-1948.
Đoko Tripković





dr Đoko Tripković
http://www.isi.co.rs/pages/latinica/saradnici/Djoko_Tripkovic.htm



Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame unutar poruka.
offline
  • VJ 
  • Legendarni građanin
  • Pridružio: 16 Apr 2014
  • Poruke: 8319

Континуитет британских интереса у Србији

Др Мирослав Свирчевић, научни сарадник Балканолошког института САНУ

Др Мирослав Свирчевић, научни сарадник Балканолошког института САНУ, припада генерацији младих српских историчара (изучава историјски развој правних и политичких система у балканским земљама у ХIХ и ХХ веку) и током свога образовања био је у прилици да се са темама којима се бави упозна и из страних извора. Једна од таквих тема је утицај Велике Британије на политику Србије, који је у прошлости био веома присутан, а у новијој историји, можда, има и најпресуднију улогу на доношење судбоносних одлука које се тичу наше земље. О томе шта су све, и на које начине, Енглези преко својих дипломатских и обавештајних служби чинили Србији, са господином Свирчевићем смо разговарали за Геополитику.



Колики је био интерес и утицај Енглеске да се на Балкану створи Југославија, и збогчега?

- Током Првог светског рата Енглеска се чврсто држала политике очувања обaцарствана Балкану: аустроугарског и османског. Енглези никако нису били одушевљени могућношћу стварања једне проширене српске државе која би трајно пореметила укупан однос снага на Балкану. Иако су за све време рата, а нарочито после доласка Дејвида Лојда Џорџа на чело кабинета 1916. године, повремено нудили Србији одговарајуће територијалне добитке у случају победе савезника, Енглези јесу вазда зазирали од православне Србије као могућег „балканског Пијемонта“. И зато су одлучили да залегну за политику очувања Хабзбуршке монархије и Османског царства. Међутим, у лето 1918. године, британски кабинет је коначно прихватио распад Аустроугарске и изјаснио се у корист југословенског уједињења. На први поглед, рекло би се да је у питању била велика промена у британској политици према Балкану и Србији. Међутим, ако се историјске чињенице мало дубље анализирају, схватиће се да је управо политика стварања прве јужнословенске државе представљала континуитет политике статуса кво. О чему се ту заправо ради? Енглези су на крају схватили да ће будућа уједињена јужнословенска држава бити истинска Аустроугарска у малом – многонационална држава са сличним унутрашњим тешкоћама као што је била Хабзбуршка монархија. Међутим, ако из разлога објективних спољнополитичких околности више није било могуће очувати Аустроугарску (након иступа америчког председника Вудра Вилсона), онда је требало створити нешто налик на њу. А то је била Југославија: довољно велика да одржава стабилност на југоистоку Европе, а довољно слаба изнутра да би прерасла у самосталну регионалну силу с којом би се морало преговарати.



Значи, Енглези су схватили да је Југославија била идеалан начин одбране од српског националног уједињења?

- Понуде Велике Британије за стварање неке врсте проширене Србије помињане су само докле је рат трајао и докле његов коначан исход није био известан. Улога српске војске у сламању отпора централних сила била је најважнији разлог зашто су Енглези повремено бивали „широке руке“ и нудили Србији разна територијална проширења према западу Балкана. Али, и тада, као по правилу, свака могућност српског проширења на запад и северозапад подразумевала је одустанак од територија на југу – првенствено у корист Бугарске. Тако сви енглески планови за проширену Србију углавном више подсећају на пресељење Србије ка западу, него на истинско обједињавање српских земаља. Али, илузорно је било очекивати од великих сила, од Велике Британије пре свих, да ће свим срцем стати на српску страну и дозволити остварење српског националног уједињења. Крај рата донео је само промену граница, али се однос снага и светске политике према српском питању није променио. Слично је било и 1991–1999. године, кад су се границе на Балкану опет промениле, овога пута на изразиту штету Србије и српског народа, али је стара политика великих сила опет показала своје право лице.



Колики су удео у таквој политици Велике Британије према Србији имале њене обавештајно-безбедносне службе?

- Вероватно мислите на улогу британских обавештајних официра на извођењу пуча од 27. марта 1941. године? Сасвим је сигурно да су Енглези имали велику улогу у свргавању кнеза Павла и владе Цветковић−Мачек, која је приступила Тројном пакту, што се тада у великој мери косило са енглеским политичким интересима. У свом дугачком извештају из септембра 1941. године, Тревор Гленвил, један од британских агената у Југославији, дословно је написао: „У ствари, ово (војни пуч, прим. М. С.) је резултат нашег осамнаестомесечног мукотрпног рада“ (документ је објављен у монографији Кнез Павле Карађорђевић од Нила Балфура и Сали Мекеј). Такође, постоји и једно писмо које помиње неке српске политичаре умешане у заверу. У њему је речено да су Јован Ђоновић и Илија Трифуновић били посредници преко којих је пренета информација о предложеном пучу. Такође, у истом писму је наведено да онакве „тоталитарне тенденције“ (званичну политику југословенске владе – прим. М. С.) треба прекинути једним снажним ударцем, а то би се могло постићи једино државним ударом. У писму енглеском премијеру, Хју Далтон је исто тако отворено признао умешаност Велике Британије у организацију пуча.

Од чланица бивше СФРЈ јединоСрбија није успела да сачува и заокружи елементе државности, док су све остале републике изградиле озбиљне државе. Због чега?
-Сасвим је сигурно да је последњи југословенски устав имао своје извориште у идеологији КПЈ (СКЈ), пре свега у одлукама АВНОЈ-а током Другог светског рата. И то је најважнији извор овог уставног акта. Међутим, такође је извесно да су на његов карактер, као и на читав уставни систем послератне југословенске државе, бар кад је реч о односима између народа и република и покрајина, утицале и стране силе − Велика Британија у првом реду. Ако се погледа целокупна историја југословенске државе од њеног настанка 1918. па до њеног коначног слома 1991. године, може се видети да су велике силе имале значајан уплив на „сређивање“ унутрашњих правно-политичких прилика. Настанак Бановине Хрватске 1939. године несумњиво је најбољи пример британске интервенције у унутрашње југословенскеодносе. Извесно је да су велике силе имале уплив и на унутрашњу уставну структуру комунистичке Југославије. У једном веома кратком периоду ту улогу имао је Стаљинов СССР. Међутим, пошто се Стаљин разишао са Брозом 1948. године, утицај Запада (САД као англосаксонског наследника Велике Британије) на унутрашње односе бивао је све већи.



Ви сте у Лондону дошли и до још необјављене грађе Архива британске тајне службе СОЕ која о томе сведочи, и поседујете фотокопију тог занимљивог документа.

- Да, он је депонован у Државном архиву (Public Record Office FO 371, 30255, SOE/Yugoslavia 71, HS5/938). Реч је о извештају (без потписа аутора) под називом „Основа за политику према Југославији“ (The Basis Policy for Yugoslavia) од 11. априла 1943. године, који је – сва је прилика − у великој мери утицао на положај Србије у југословенској држави после Другог светског рата. Иако има ознаку додатка (Appendix), документ је изразито јасан и прецизан. Из његове садржине се тачно може видети какве су биле намере британске владе према државном уређењу послератне Југославије. У првом делу документа потанко су наведени и образложени принципи нове политике Велике Британије (њих шеснаест) према Југославији, међу којима и они из области политичког, економског и социјалног уређења. У њима је најважнија јасно изречена препорука обавештајних официра британској влади да војска генерала Драже Михаиловића не може бити сигуран ослонац за примену ових принципа (пре свега због „екстремног национализма“ Драгише Васића) и да због тога она више не може рачунати на материјалну и моралну подршку Велике Британије и осталих савезника. Први (а) принцип истиче да ће после рата „све три словенске нације (Срби, Хрвати и Словенци – прим. М. С.) у Југославији бити потпуно равноправне, да ће свака од њих владати искључиво својом територијом и да ниједна од њих неће потчињавати себи друге две нације. Други (б) принцип надовезује се на претходни образлажући како Англосаксонци схватају начело равноправности „све три словенске нације“ у Југославији. Овај принцип је истовремено најважнији за Србију и српски народ, пошто је отворено наговестио шта их чека након победе савезничких земаља над силама Осовине.



Шта је суштина садржаја наведених принципа?

- „Стара политика административног централизма биће замењена политиком широке аутономије за српске провинције, што посебно важи за Црну Гору, Македонију и Босну“. Овај принцип је детаљније разрађен у одељку „Регионални проблеми“ где се каже следеће: а) „за време османске владавине Срби су живели одвојено у различитим регијама; различите српске области су због тога имале различите степене развоја; ослобођење Србије је било остварено у успешним сукцесивним фазама; неке провинције су остале још дуго под османском или неком другом страном влашћу када је срце Србије стекло независност; све ово је имало за последицу дубоке разлике у културном развоју и традицији између различитих српских области; б) после 1918. године влада у Београду није водила довољно рачуна о овим разликама, него је форсирала политику административног централизма; Београд је готово без изузетка слао чиновнике из Краљевине Србије на службу у нове области; народ у овим областима трпео је тешке пореске терете у корист Београда, што је проузроковало огромно незадовољство локалног становништва; в) због свега наведеног, у будућности се мора гарантовати широка аутономија за ове области; народ Македоније, Црне Горе, Босне и Војводине не разликује се од Срба, али он има другачији карактер и погледе од народа у Краљевини Србији, тако да заслужује уживати посебан политички положај у односу на Краљевину Србију; стара и веома лоша политика административног централизма неће бити обновљена; пореско оптерећење биће равномерно распоређено на различите провинције; државни службеници у свакој провинцији биће локални људи; најважније функције власти биће пренете са централне владе на обласне политичке органе“.



У којој мери је британски премијер Винстон Черчил уважавао препоруке својих обавештајних агената у односу на Србију?

- Черчил је, очигледно, на основу њихових препорука и изабрао Броза и његову војску као главну савезничку силу на Балкану. О томе је веома лако постигао споразум са Стаљином неколико месеци касније у Техерану (28. новембар–1. децембар 1943. године), с обзиром на то да су се политички интереси Велике Британије и САД подударили са балканском политиком Јосифа Висарионовича Стаљина, заснованом на идеологији КП СССР-а и Коминтерне. Броз је такође, преко својих институција тзв. АВНОЈ-а, припремао терен за послератно преузимање власти и спровођење комунистичке диктатуре. Када се дубље растумаче наведени принципи нове британске политике према Југославији сагласно наведеном документу, може се лако уочити њихова невероватна сличност са принципима југословенског уређења према Уставу од 1974. године, нарочито када је у питању уставни положај СР Србије, САП Војводине и САП Косова, те српског народа у другим југословенским републикама. Додуше, у документу се не помиње Косово и Метохија, али то не пориче наведену сличност. Такође, ови принципи неодољиво подсећају на ону злокобну крилатицу југословенских комуниста „Слаба Србија – јака Југославија“. То само може значити једно: да је на титоистичку верзију социјалистичког федерализма, препуну нелогичности и комичних фантазија, снажан уплив имала западна дипломатија (САД, Велика Британија), којој је било стало да се односи међу југословенским народима, републикама и покрајинама уреде у складу са њеним политичким интересима. И управо је Устав од 1974. године био на трагу такве политике. По свему судећи, после испадања из комунистичког блока 1947–1948. године, Јосип Броз је главне „савете“ за врло смело правно-политичко експериментисање у југословенској уставној лабораторији добијао од Запада, макар када су у питању односи међу југословенским народима. Он је на своју руку мало тога могао чинити, будући да је зависио од западне економске помоћи.



Је ли стварање Југославије, заправо, помогло тежњу појединих њених народа да дођу до сопствене државе?

- Вековне тежње појединих југословенских народа за сопственом државом остале су неостварене све до краја Другог светског рата. Једино су Србија и Црна Гора успеле да извојују своју независност још на Берлинском конгресу. Остали су живели као непризнати делови великих царстава – аустроугарског и османског. Уласком у Југославију за њих се ништа није изменило. Они су само Беч и Цариград заменили Београдом. Југославију су прихватили као најмање лоше решење, јер би, у сваком другом случају, били на пораженој страни у Првом светском рату. Само је Србија своју независну државу добровољно уложила у уједињену Југославију. Зато су Срби и били темељни стуб државности Краљевине СХС/Југославије. За њих је Југославија била историјски наставак Србије и у националном и у политичком погледу. Други светски рат донео је нова страдања и застрашујући грађански рат. Жеља за сопственом државом натерала је несрпске народе у сарадњу са окупационим силама. Тако је већ 10. априла 1941. године настала НДХ. И Македонци и Арбанаси и добар број муслимана и Словенаца, махом су стали на страну оних који су на концу изгубили рат. Оно мало авантуриста и интернационалиста што је отишло у партизански покрет, ратовали су за интересе међународног комунизма.



Колико су комунисти, доласком на власт, помогли сепаратистичким идејама несрба?

- Комунисти су власт преузели када су односи између великих савезника и ситуација у земљи постали повољни за извршење њихових циљева. Тако је и скројено федерално уређење са идејом да се развије у конфедерално. То је одговарало свима, осим Србији и српском народу. У свему томе, сви несрпски комунисти деловали су у складу са националним тежњама народа из којих су потекли. У многим случајевима, као по правилу, њихови национални циљеви били су важнији од идеолошких. Већина Хрвата, Словенаца и нација у настанку – Македонаца, Арбанаса и босанских муслимана − прилазила је комунистима на исти начин и из истих побуда као што су претходно прилазили нацистима или фашистима: да остваре своје националне снове. Комунизам је постао излаз за оне који су изабрали погрешну страну у рату. Другачије речено, комунизам је биo формула да се насилно наметне некадашња идеја Роберта Ситона Вотсона о превласти југословенских римокатолика над Србима као „цивилизованијих“ и „напреднијих“ народа.



Како су се Срби односили према комунизму?

- Комунисти српског порекла, као нека врста нових јањичара, заменили су национална обележја црвеном петокраком, не само на шапкама него и у убеђењима. Што је још горе, настојали су да сломе и униште државотворност Србије и српског народа, да затру ту велику опасност звану Српство. И за време рата и после њега. Српски равногорци, иако на страни победника, проглашени су за издајнике и били су излагани невиђеном терору и прогону. Српски сељак, градитељ и носилац српске националне идеје и државности, морао је бити уништен и биолошки и материјално да би комунистички експеримент успео. То се и догодило. Под комунизмом сломила се кичма српског народа. Он више нема оне снаге коју је некада имао. Ни снаге, ни националне свести, ни некадашње отпорности. У томе и лежи разлог зашто Србија није успела да сачува и ојача елементе своје државности у комунистичкој Југославији. Словенци и Хрвати су из Југославије изашли интегрисани и снажнији него икад; Срби су изашли разједињени, дезинтегрисани, слаби и оптужени као џелати, премда су вазда били жртве. Остала им ја само идеологија југословенства и комунизма, тј. њихов рецидив у ономе што пропагирају представници тзв. друге Србије.



Како Србија да превазиђе вишедецинијско негативно наслеђе и постане озбиљна национална држава?

- Без обзира на пропуштено време и погрешну политику, посебно у последњих десетак година, Србија коначно треба да пређе у офанзиву редефинисањем укупне политике према великим силама и земљама у окружењу, и заштити сопствене државне и националне интереса. То значи очување суверености над целокупном државном територијом Србије, укључујући Косово и Метохију, југ Србије, рашко-полимску област и све остале српске земље, реформу политичког и правног система, обнову војске, сузбијање корупције, оживљавање привреде и изградњу новог културног обрасца на темељима најсветлијих културних достигнућа из времена Краљевине Србије. У том циљу мора се одмах напустити политика евроатлантских интеграција (посебно политика по сваку цену) као узрочник катастрофалне ситуације у којој се Србија нашла. Са Бриселом се може имати уговор о привилегованом партнерству, и то је максимум докле Србија може ићи; такође, могуће је и са државама чланицама ЕУ потписивати билатералне уговоре о сарадњи који ће у наредном периоду сигурно добијати на значају услед јачања национализма и протекционизма због економске и политичке кризе у Европи. Са САД (а то значи и са НАТО-ом) Србија мора сарађивати хладно и трезвено, без позивања на пријатељство и савезништво из два светска рата, таман толико да се избегне било какав амерички гнев који би се могао опет обрушити на Србе. То истовремено значи да Србија треба да остане у аранжману „Партнерство за мир“, и да не улази у чланство НАТО, а затим, да се без велике буке окреће према евроазијским одбрамбеним алтернативама, упоредо са слабљењем војне и финансијске моћи Брисела и Вашингтона. Са државама које су изразиле спремност да подрже Србију у напорима очувања суверенитета и територијалног интегритета најважније је успоставити озбиљне и дугорочне односе партнерства. На глобалном плану то су Русија, Кина и Бразил, земље у успону које рачунају на Србију као на свог значајног политичког и економског партнера. Само под заштитом ових држава Србија може да се еманципује од западног протектората и успостави равнотежу у односима са Бриселом и Вашингтоном. А да је све ово могуће потврдио је и хладноратовски бард америчке спољне политике, неуморни велики стратег и играч „политичке партије шаха“ на глобалном плану – Збигњев Бжежински. У својој најновијој књизи „Стратешка визија. Америка и криза глобалне моћи“ он је нелагодно и депримирано констатовао да су САД и западна цивилизација на заласку својих моћи и да ће у блиској будућности нови политички и економски центар бити у Азији, међу којима ће Кина и Русија имати готово најважнију улогу.





Одвојити жито од кукоља

На Балкану су најважнији српски савезници Република Српска, Грчка и Румунија. Само у савезништву с њима Србија може да обезбеди опстанак и оствари препород. Русија и Кина би сигурно подржале такав савез, као и неке друге државе из ЕУ. Такође је важно да се прекине, или сведе на минимум, сарадња са највећим српским непријатељима у региону – Хрватима и Албанцима, као и са нелегалном арбанашком влашћу на Космету. Непријатељи су нам и Федерација БиХ и дукљанска Црна Гора, а мора да се прати политика Словеније, Мађарске, Турске и Бугарске, које могу својим потезима да утичу на положај Србије и њене међународне односе.



Београд помогао Енглезима у пучу

Страни извори су несумњиво веома драгоцени за реконструкцију драматичних догађаја у Југославији непосредно пред избијање Другог светског рата. Па ипак, и они се морају тумачити са доста резерве. Сасвим је сигурно да су енглески обавештајни официри покушали да се похвале пред својом владом како је војни пуч у суштини био њихово дело, јер после тога следе одговарајуће бенефиције. Но, питање је да ли би исти ти официри могли предузети и финансирати једну такву акцију да целокупна политичка и духовна клима у Београду и Србији није томе погодовала.


http://www.geopolitika.rs/index.php/sr/intervju/565-2013-06-28-13-06-54

др Мирослав Свирчевић
http://www.balkaninstitut.com/saradnici.html



offline
  • VJ 
  • Legendarni građanin
  • Pridružio: 16 Apr 2014
  • Poruke: 8319


Др Срђа Трифковић: "Британска политика према Србима у Другом светском рату"


Др Срђа Трифковић
http://fpnbl.org/2010-09-07-06-42-41/2010-09-16-07.....w=employee

offline
  • VJ 
  • Legendarni građanin
  • Pridružio: 16 Apr 2014
  • Poruke: 8319

Биљана Вучетић,
Србија и Британија 1903-1906. године очима савремене британске штампе
(стр. 185)

Александар Растовић, Британски краљ Едвард VII и дипломатски бојкот Србије 1903-1906
(стр. 165)

http://www.iib.ac.rs/docs/IstorijskiCasopis48%282001%29.pdf


др Биљана Вучетић
http://www.iib.ac.rs/srp/BiljanaVucetic.htm

offline
  • VJ 
  • Legendarni građanin
  • Pridružio: 16 Apr 2014
  • Poruke: 8319

Велика Британија и српско питање на Берлинском конгресу 1878. године
Драгољуб Р. Живојиновић

Готово сви савременици, као и потоњи истраживачи источне кризе 1875–1878. године, као и Берлинског конгреса, којим је она кончана, сагласни су у уверењу да је политика Велике Британије, како у току кризе, тако и у време одржавања конгреса, била изразито антисрпска. О томе су писали Јован Ристић, председник владе, Јеврем Грујић, његов заменик, Слободан Јовановић, Роберт В. Сетон-Ватсон, Харолд Темперли, Вилијам Медликот, Ричард Милман и други, да споменемо само оне најпознатије. С обзиром на значај проблема и његове последице, неопходно је указати на разлоге за такву политику и њене протагонисте, као и њене последице на српство у целини (Србија, Црна Гора, Босна и Херцеговина).

Ваља одмах напоменути да је британска дипломатија настојала да створи уверење да је српско питање није интересовало, да није марила за судбину српског народа. Његовом стварању допринела је изјава лорда Солзберија, државног секретара за спољне послове и другог делегата на Берлинском конгресу. Он је у предвечерје почетка његовог рада, 3. јуна, изјавио: „Питања Црне Горе и Србије нас уопште не интересују. Ми ћемо у договору са Конгресом подржати Аустрију, али Парламент неће дати ни шилинга за рат због њих“. До које мере је Солзберијева изјава одговарала стварности?

Анализа расположивих извора указује да су Солзберијеве речи биле само димна завеса, а да је стварност била сасвим друкчија. С обзиром на оно што се догађало пре одржавања Конгреса, као и током кризних година и рата (1875–1878), такво британско држање и нерасположење према Србији било је природно. Због свог национално-политичког програма и делатности, Србија је изазивала љутњу и критику. Политика Велике Британије према српском питању, и Србији посебно, била је условљена многим обзирима и обавезама. Они су били последица британских потреба и решености да се очува Отоманско Царство, тј. потребе да се криза реши на начин који ће осигурати да британски интереси буду очувани, заштићени, па чак и проширени. Не мање значајно било је и наглашено британско непријатељство према Русији и њеној политици на Балкану, као и потребе да обезбеди неопходног савезника за дипломатски и политички обрачун са њом, уколико се за тим укаже потреба. Њега је Британија нашла у Аустро-Угарској, намерној да се шири ка југу и обезбеди територије на Балкану. У владиним круговима и јавном мњењу у Британији преовладало је уверење да је Србија била одговорна за многе проблеме и невоље са којима се суочавало Отоманско царство — приписивало јој се подстицање и помагање устанка у Босни и Херцеговини и њихово евентуално уједињење са Кнежевином. Таква делатност представљала је угрожавање интегритета отоманске државе, што британски службени кругови нису одобравали.

Због тога је избијање српско-турског рата, у лето 1876. године, изазвало буру негодовања у Британији. Поред тога, у тој земљи се на Србију и Црну Гору гледало као штићенице Русије и њено оруђе у настојању да се дестабилизује Отоманско Царство. То је још више појачало нерасположење према њима. Кад је након руског притиска у јесен 1877. године, Србија, иако невољно, по други пут објавила Турској рат британско нерасположење је прерасло у огорчење, које се није скривало. У октобру 1877. године британски премијер лорд Биконсфилд (раније Бенџамин Дизраели) изјавио је да у решавању балканских питања „Србију треба занемарити, пошто она није заслуживала никакве обзире“. Такво нерасположење добило је свој прави израз. Британски политички кругови и јавно мњење оштрим речима су осудили, у децембру 1877. године, кнеза Милана Обреновића, иако су одговорност за објаву рата Србије приписали Русији и њеном притиску.

Да би спречила ширење Србије и Црне Горе у Босну и Херцеговину, британска дипломатија је ужурбано тражила савезника, као и начин да то постигне. У томе трагању је настала идеја да се две провинције ставе под надзор Аустро-Угарске. Споразум о томе између влада у Лондону и Бечу, остварен у предвечерје почетка рада Берлинског конгреса, спречио је уједињење две провинције са Србијом и Црном Гором. Истовремено, Велика Британија је добила одређене руке, слободу да своју пажњу управи према источном делу Балкана, Цариграду, Мореузима и Средоземљу уопште. Решење је било следеће: Аустро-Угарска ће добити овлашћење да окупира Босну и Херцеговину и у њима уведе потребне реформе, док ће султан задржати формални суверенитет над њима.

Ипак, ствари се нису одвијале у складу са британским намерама. Закључење Санстефанског уговора између Русије и Турске (3. март 1878) изазвало је велику узбуну у Лондону и појачало намеру владе да спречи остварење његових одредби. Оне су предвиђале давање независности кнежевинама Србији, Црној Гори и Румунији, стварање Велике Бугарске; Србија би остварила одређене територијалне тековине — Ниш, Лесковац и део Новопазарског санџака, Бугарска би постала аутономна кнежевина и била значајно увећана, док би Босна и Херцеговина, у складу са одлукама Цариградске конференције амбасадора, такође добила аутономију. Те, као и друге територијалне промене, у Великој Британији су доживели као угрожавање интегритета Отоманског Царства. Због тога је њена влада предузела неопходне кораке, у сарадњи са осталим великим европским силама, да присили Русију да пристане на ревизију одредби Санстефанског уговора.

Лордови Биконсфилд и Солзбери отворено су изјављивали да Велика Британија није могла да прихвати територијалне промене таквог обима и политичке важности, и да је због тога требало сазвати међународни конгрес да размотри ситуацију; Солзбери је такође тврдио да Отоманска империја није претрпела такав пораз да се од њега није мола опоравити и нагласио да је обавеза великих сила да јој помогну да спроведе одређене реформе, и тако опет стане у ред снажних држава. Британска иницијатива наишла је на подршку Аустро-Угарске, Немачке и Француске, па је Русија морала да прихвати захтев за ревизијом уговора у Сан-Стефану.

Серијом преговора и договора британска дипломатија је успела да оствари своју намеру. Највећу пажњу усмерила је на „Велику Бугарску“, коју је настојала да уклони са географске карте; Аустро-Угарска је добила задатак да се брине за западне делове Балкана — да умањи тековине Србије, да је одвоји од Црне Горе и да спречи њен излазак на Јадранско море. Крајем маја 1878. године у Бечу је потписан споразум који је Хабзбурговцима обезбедио окупацију Босне и Херцеговине. Британска намера да сарађује са Двојном Монархијом одредила је судбину тих провинција. Истовремено, британска и руска дипломатија настојале су да постигну споразум у погледу Велике Бугарске, чије смањење је захтевала Велика Британија. У тим преговорима британска влада је прихватила да Србија добије независност и припоји Мали Зворник са Сакаром. У питању разграничења између Србије и Бугарске, лорд Солзбери је захтевао да западна граница Бугарске буде, у складу са начелом народности, река Морава. То је представљало још један непријатељски поступак према Србији. Руска дипломатија је прихватила британски захтев да Аустро-Угарска окупира Босну и Херцеговину, иако се са тим сагласила још много раније (Будимпештанске конвенције, споразум у Рајхштату).

Тиме су оквири територијалних промена на Балкану уобличени пре почетка рада конгреса. Напори Србије и осталих да их промене имали су мало изгледа на успех. Британска влада је успела у својој намери да спречи територијално ширење Србије и припајање Босне и Херцеговине. Поред тога, британски притисак довео је до увлачења Србије у политичку и економску сферу Аустро-Угарске. Гурајући Двојну монархију на Балкан, а посебно у Србију, британска влада је ову присилила да прихвати обавезу да гради железничку пругу до Ниша и, касније, до Солуна. Спречавање уједињења Босне и Херцеговине са Србијом требало је да онемогући националну пропаганду међу другим словенским народима.

У предвечерје Берлинског конгреса (13. јуни — 13. јули) учињени су нови кораци који су у потпуности уобличили британску политику према Србима. На седницама владе, одржаним 5. и 6. јуна 1878. године донета је одлука да британска делегација сарађује са свима онима на конгресу који буду подржавали британске захтеве. Од те сарадње се очекивало много, па је Аустро-Угарска била богато награђена за то. Поред тога, делегација је добила упутство да посебну пажњу посвети будућим границама између Србије и Црне Горе. Два дана касније, 8. јуна, британска делегација је добила нова упутства. У њима се говорило о питању учешћа представника Србије, Грчке и Румуније у раду конгреса. У упутству се налагало да се то питање морало решити пре почетка рада конгреса, али се упозоравало да је влада била противна захтевима Србије и Румуније да њихови представници учествују у његовом раду. Као разлог за то наводило се да те две државе нису биле независне и да су својом сарадњом са Русијом у току рата њој предале право да их заступа на конгресу. Одлучено је да се њиховим делегатима дозволи да присуствују раду конгреса само кад се буде расправљало о питањима која њих интересују. Све остало су могли да прате у коридорима.

По доласку британске делегације у Берлин, 11. јуна, одлучено је да се судбина Бара и барске луке, границе између Србије и Црне Горе и друга питања оставе за потоње расправе, али вазда под условом да се решавају у складу са захтевима Аустро-Угарске.

Турски делегати у Берлину добили су налог да спрече по сваку цену територијално ширење Србије и Црне Горе. Тај захтев свесрдно су подржали лорд Солзбери и лорд Лајард, британски амбасадор у Цариграду; Порта је такође захтевала да две државе не добију заједничке границе и да се Турској врате неке области које су по Санстефанском уговору припале Србији. Британска делегација прихватила је оба захтева и за њих се залагала током рада конгреса.

У предвечерја почетка рада конгреса, такође, британски дипломатски агент у Београду, Хјуберт Џернингам, упозорио је на опасности које су могле настати по Аустро-Угарску и Европу од уједињења југословенских народа у Двојној монархији са Србијом. Захтеви који су долазили из Цариграда и Џернингамова упозорења, присилили су Солзберија да уобличи британски став према питању уједињења југословенских народа. У телеграму Лајарду упућеном 19. јуна, Солзбери је упозорио на добити које ће настати из сарадње Велике Британије и Аустро-Угарске: она ће обезбедити контролу над Бугарском и омогућити остварење аустроугарских планова у Босни и Херцеговини. Окупација ових провинција, тврдио је Солзбери, биће такође у интересу Отоманског Царства, финансијски и војно. Потом је додао: „Тиме ће се такође спречити уједињење две словенске (српске) државе — Србије и Црне Горе — које Порта неће бити довољно снажна да држи одвојене. Ово уједињење могло би да доведе до стварања словенске конфедерације и, на крају, до велике словенске државе која би се пружала од Пирота до Јадранског мора“. Тиме је Солзбери све рекао. Међутим, његово гледиште делили су и други. Два дана касније, сер Аугуст Пеџет, саветник британске амбасаде у Лондону, отишао је и корак даље. Да би се спречило стварање југословенске федерације, тврдио је он, „аустријска окупација Босне и Херцеговине могла се сматрати нужношћу“.

Тиме је британски став у Берлину био потпуно уобличен. Он је био одређен потребом да се заштити Отоманско Царство од даљих потреса, жељом да се спречи територијално ширење Србије и Црне Горе и намером да се онемогући националноослободилачки покрет југословенских народа на Балкану. Очигледно, Солзбери је настојао да спречи даље бујање националних покрета, који су угрожавали стабилност и опстанак Турске; био је уверен да она неће бити у прилици да им се одупре у будућности. Да би се избегла свака непријатност, Солзбери је закључио да је било неопходно да се у Босни и Херцеговини учврсти Аустро-Угарска, која ће помно пратити све што се око ње буде догађало. Тиме је Солзбери признао неуспех Турске као „старатеља европских хришћана“. Сада је улогу старатеља имала да добије католичка Аустро-Угарска. Она је за то била заинтересована, између осталог, и зато да би спречила ширење националних идеја међу својим словенским поданицима. Из наведеног јасно произлази да је Велика Британија подржала одређене политичке промене на Балкану, али је строго водила рачуна да њени интереси не буду доведени у питање.

Након разматрања питања Бугарске, расправљало се, почев од 26. јуна, о територијалним проблемима који су се тицали Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине и Румуније. Током расправе британски делегати су прихватили захтев турске делегације да се приликом одређивања граница Србије примењују географска и стратегијска начела. У другим питањима заступали су друкчија начела. Сукоб међу њима настао је кад су турски делегати одбацили британски предлог о аустријској окупацији Босне и Херцеговине. Пошто је то доводило у питање раније постигнуте споразуме, Биконсфилд и Солзбери заузели су претећи став, упозоравајући турске делегате да ће њихову земљу препустити својој судбини уколико наставе да одбијају предложено решење за Босну и Херцеговину. На седници одржаној 28. јуна, Солзбери је објаснио да велике силе нису смеле и могле допустити да Босна и Херцеговина припадну Србији и Црној Гори, јер би се тиме створио савез држава који би угрожавао своје суседе. Слично је говорио и Биконсфилд, нагласивши да је неуспех Отоманске империје да умири побуњене провинције угрожавао европски мир, а то се није смело допустити. Није се зауставио на томе, упозоривши присутне: „Ако би конгрес препустио да провинције (Босна и Херцеговина — пр. Д. Ж.) остану у стању у коме су се сада налазиле, то би довело до доминације словенске расе, која није била спремна да праведно поступа са другима“. Његове речи биле су индикативне, а алузија довољно јасна. Прећутно, Србија је означена као претња европском миру и нетолерантна према другим народима. Својим држањем британска делегација је довела до тога да је у ове две провинције једна туђинска власт била замењена другом, што је имало несагледиве последице.

Признавање независности Кнежевине Србије Солзбери је условио прихватањем начела верске равноправности за све који су живели унутар њених граница. Он је такође захтевао да конгрес обавеже Србију да ће поштовати трговинске слободе и да неће уводити царине и друге транзитне дажбине. Залагао се такође да конгрес повуче нове границе Србије и да се тај посао не препусти некој од његових комисија за разграничење; подржао је такође захтев турског делегата Кара-Теодору паше да се Србија обавеже да ће преузети на себе исплату дела отоманског друга сразмерно приходима округа који ће јој припасти. Такав став проистицао је из дела упутства датог британским делегатима да се заштите интереси британских поданика у питању исплате отоманског дуга.

Делегат Србије, Јован Ристић, тачно је уочио британски став и оценио држање њених делегата, као и разлоге за њих. О томе је обавестио кнеза Милана и Јеврема Грујића. Ристић, међутим, није знао да је и захтев за верском толеранцијом потекао од Солзберија. Напоменуо је да су, поред британских делегата, обим будућих граница Србије оспоравали многи. У расправама вођеним 1. јула, британски делегати су иступали против уступања Врања и Преполца Србији; кад су разговори о границама Србије били настављени, 8. јула, британски делегати су се супротставили уступању Трна, Пирота, Врања и Преполца Србији; упорно су подржавали ставове и захтеве турских делегата. Другим речима, отворено су се залагали да Отоманско Царство сачува стратегијски повољне границе према својим балканским суседима. Такав став проистицао је такође из упутстава које је уобличила британска влада. Нема сумње да је он био, бар делимично, условљен и страхом од Србије и Црне Горе. Отоманско Царство очувало је повољне границе захваљујући у великој мери залагањима британске делегације.

С друге стране, британска делегација је настојала да мир на Балкану очува увлачењем Аустро-Угарске у те просторе. Солзбери је то отворено признао: „Убацивање аустријске силе између две независне балканске државе осигурава безбедност против њихове нове агресије ..." Жељу да заштити Турску од већих територијалних губитака потврдио је и лорд Биконсфилд. По повратку у Енглеску, он је у писму краљици Викторији напоменуо да је најбоља потврда да се у томе успело било велико нерасположење које се чуло у Румунији, Србији и Црној Гори.

Убрзо потом, Биконсфилд се 18. јула обратио Дому лордова. Највећи део говора посветио је Босни и Херцеговини, додирујући успут Србију и Црну Гору. Њима је отворено приписао одговорност за све што се догодило у Босни и Херцеговини и на Балкану, нагласивши да су интриге, стални сукоби, одсуство духа јавне одговорности, национална мржња, верска нетрпељивост и политички хаос доминирали на тим просторима. Такво стање захтевало је одлучне кораке. Најважнији међу њима била је одлука да се позове Аустро-Угарска да заведе рад и мир; био је пун хвале за њене способности да постигне тај циљ. Да би умирио туркофилски настројену јавност, упозорио је да присуство Аустро-Угарске у Босни и Херцеговини није представљало деобу Отоманског Царства, како су тврдили многи. Потврдио је да је британска делегација настојала свим средствима да то спречи у Берлину.

Солзберијева тврда да Србија и Црна Гора нису имале неки већи значај за Велику Британију и да њена делегација није обраћала пажњу на њих постаје, с обзиром на наведено, неодржива, празна фраза. Британска делегација је заправо учинила све што је било у њеној моћи да две државе спута, а њихову афирмацију спречи или умањи.

Посматрана у дужем трајању, британска политика отворила је улазак Аустро-Угарске на Балкан, у Босну и Херцеговину и Новопазарски санџак, убрзала одвајање Србије од Русије и олакшала њено увлачење у сферу политичких и привредних претензија Аустро-Угарске. Тиме је допринела, поред осталог, да се створе предуслови за преврат у Србији у мају 1903. године, анексију Босне и Херцеговине 1908 године и балканске ратове 1912–1913. године. Они су довели до јулске кризе 1914. године и избијања Првог светског рата.

Братство, часопис друштва „Свети Сава“, Београд, 1997. година



http://www.rastko.rs/istorija/delo/10076

offline
  • VJ 
  • Legendarni građanin
  • Pridružio: 16 Apr 2014
  • Poruke: 8319

Miloš Ković - Mirovna inicijativa Edvarda Greja i plan austrougarske

offline
  • VJ 
  • Legendarni građanin
  • Pridružio: 16 Apr 2014
  • Poruke: 8319

Откривајући јавности до данас непознате документе о неким догађајима, професорка Аврамов преко њих објашњава позадину организованог прикривања геноцида над српским народом, али и његово заташкавања у самој Србији.

У спашавању Анте Павелића у мају 1945. године учествовале су енглеске обавештајне службе. Британски високи дипломата први се срео са Павелићем у Франкфурту. Британци су га пребацили у Ватикан, а Американци у Латинску Америку. Британци су спасавали овог злочинца и из разлога што је Павелић био обавештајац британске М6 од 1926. године. То је био и после убиства краља Александра 1934. године у Марсеју.

http://www.srpskapolitika.com/Tekstovi/Komentari/2011/044.html



prof. dr. Smilja Avramov,autor knjige Genocid u Jugoslaviji 1941-1945, 1991... 2/8 pitanja i odgovori, 6. 10. 2009.

offline
  • VJ 
  • Legendarni građanin
  • Pridružio: 16 Apr 2014
  • Poruke: 8319

"Енглески мајор Боден као Радићев агент"

06. јул 1923.

offline
  • VJ 
  • Legendarni građanin
  • Pridružio: 16 Apr 2014
  • Poruke: 8319

Fitzroy Maclean: RAT NA BALKANU
http://www.znaci.net/00001/1.htm

offline
  • VJ 
  • Legendarni građanin
  • Pridružio: 16 Apr 2014
  • Poruke: 8319

Britanski putnici u nasim krajevima
http://www.scribd.com/doc/265992235/Zdenko-Leventa.....novac-1989

Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 480 korisnika na forumu :: 21 registrovanih, 3 sakrivenih i 456 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 2732 - dana 31 Okt 2019 06:39

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: _Sale, A.R.Chafee.Jr., bbogdan, bmw335d, drasko003, Drug pukovnik, goxin, indja, ltcolonel, miodrag2, ShurikSST, tomigun, Trpe Grozni, vasa.93, versus, Voja1978, VP3987, W123, wizzardone, zixo, zodiac94