Zlodela Bugara u I i II svetskom ratu u vlasotinačkom kraju

1

Zlodela Bugara u I i II svetskom ratu u vlasotinačkom kraju

offline
  • Pridružio: 03 Mar 2010
  • Poruke: 186

ЗЛОДЕЛА БУГАРА И БУГАРСКЕ КАЗНЕНЕ ЕКСПЕДИЦИЈЕ У ПРВОМ И ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ У ВЛАСОТИНАЧКОМ КРАЈУ

У свим раттовима за национално ослобођењље и у борби против фашизма, власотиначки крај је доживео велика злодела и од стране бугара у првом и другом светском рату.
Много је пало крви, живота, поробљено, мучено, попаљено и пропаћено у оба светска рата у времену окупације под Бугарима.

Написане су многе књиге, али сећања у самом народу су остала као болан траг да се то памти и преноси са колена на колена, да је слобода на овим просторима Југа Србије крваво плаћана.

Наш народ није подносио тиране, ни Турке, ни Бугаре, ни Немце.
Није се дао потурчити ни „побугарити“-јер се нису прихватале ни њихова Писма, ни школе ни обичаји.

Слобода је крваво плаћена. Многи су дали своје животе и то не треба наредна поколења да забораве. Зато се локална историја треба учити и преносити са колена на колено како у школама тако и усменим приповедањем.

Паљена су села, убуијани људи, брутално тучени, понижавани и терани у ропство-интернацији. То су трагови насиља и прогона српског станвништва на читавом југу Србије па и у власотиначком крају.
Велики број Срба је стрељано у другом светском рату у селима: Доборовиш, Свође, Јаковљево, Гаре, Лопушња. У свим тим селима у школама су били бугарски Штабови.

Нека наредна поколења прочитају и ово-како се Србин Влајко Станковић из села Дејан(махала Ђорђине) са још једним заробљеником поносно речима овако сукобио са Бугарима у одбрани свога националног поноса.
На псовку Бугарина:“ Србине скидај капу шајкачу. Ће ти јебем мамката српску“-Влајко је одговорио:“Ја сам Србин и не скидам капу српску Бугарину, него само своме Краљу“.
На лицу места је био убијен са својим другом у времену заробљавања 1943. године на место код села Боњинце према Љуберађи, пута за Бугарску.
Запис: 1980. године село Преданча. Дејан
Казивач: Благоје Младеновић(1920.г) село Преданча
Забележио: Мирослав Младеновић локални етнолог и исторуичар Власотинце

Забележио сам нека казивања са обичним људима о злоделима бугара и бугарских експедиција у првом и другом светском рату у власотиначком крају.


ЗЛОДЕЛА БУГАРА
(Из књиге ЦРНА ТРАВА И ЦРНОТРАВЦИ 1968.г(Раде Костадиновић)
-Написано на основу ИЗВЕШТАЈА Боривоје Илића-оригинални дневник као члана Среског комитета КПЈ:

-са „дебелим“ пореским списковима озлоглашене бугарске харачлије почеле су крстарити црнотравско-власотиначким селима. 20. априла 1943. године „храбри“ порезник-фашиста у пратњи полицајаца нашао се у село Доње Гаре. Његову наплату пратила су насиља а порез се плаћао не само на земљу, већ и на стоку, воћњак, шуму, пчеле, на сваку живу главу....
Група бораца другог јужноморавског одреда, по наређењу команданта ратка Павловића-Ћићка, убрзо је ухватила а потом ликвидирала кмета-харачлију и његовог пратиоца жандара. Наишавши на лешеве свог кмета и и жандарма, бугарска фашистичка војска испребијала је сешаке печалбарског села Доње Гаре, блокирала ово село и потпуно опљачкала, а седморицу најугледнијих сељака и симпатизера нарослободилачког покрета после тродневног мучења извела је у блокирано школско двориште пред унапред припремљену раку за стрељање.

Отац умире за сина-из силом окупљених људи, сабијених у круг школе, издвојио се стари Криста Грујић и прекинуо гробну тишину речима:“ Тражим да мене стрељате уместо мога сина Божидара. Вама је свеједно-моја или његова глава“. И официри-фашисти после дошаптавања између себе, мимо очекивања ово дозволише, и наочиглед грађана уместо сина заједно са осталом шесторицом, стрешан је отац.

Спречено масовно стрељање.-Командант бугарске фашистичке војске, пуковник, пошто је коцима(колцима) и митраљезима извршио злочин над седморицом Доњогарчанима, нареди да се сви становници врате у село и да са породицама и најнеопходним стварима у осам часова наредног дана буду на друму, да нико не покуша бекство, јер је село блокирано. Сутрадан, уз врисак деце и плач жена, на друм се сјатило
1 300 људи. Пуковник нареди да се на једној страни построје сви мушкарци старији од 14.година. наређење пуковниково би спорведено. Пред постројене мушкарце поставише митраљезе и све би спремно за погубљење истих. У том часу потпуковник доби писмо од своје команде. Да је јединица која је донела писмо закаснила само десет минута, друмом би се пролила река људске крви.
Село у пламену.-Док је на блатњавом друму 1300 људи лебдело између живота и смрти, бугарски фашисти су спалили све зграде у селу.

Изгорело је 171 кућа, преко 700 других зграда и 3 воденице. Фашисти су присутне силом натерали да и зидине разваљују. Тако је за свега неколико сати од огромног Доњег гара остала само пустош. Тузи сељака, који су вековима подизали, није било краја.
Интернирање у Бугарску.-Потом је војска фашиста наставила са гоњењем и пребијањем 1 300 људи, шене и деце на путу за Бугарску. Дугачка колона претученог, преплашеног и премрзлог света данима је пешачила. Деца су цвокотала, преморени људи падали, бичеви и псовке одјекивали, а пуцњи крвожедних фашиста праскали. У затворима и разним логорима у унутрашњости Бугарске интернирано становништво Доњег Гара, задржано је све до капитулације БугаРСКЕ 9.септембра 1944.године. Још нико није направио биланс колико је од
1 300 интернираних из Доњег Гара преживело свирепо мучења у унутрашњости Бугарске.

КАЗИВАЊЕ БОЖИДАРА ГРУЈИЋА:-
-Кад су партизани убили бугарског кмета и два жандара бугарска 1943.године, онда су бугари 23. априла 1943.године упалили село Доње Гаре. Партизани су их ухватили и стрељали у реку. Кад је било ујутру, нека жена загорка, неки кажу Сибинка је издала село код бугара-била швалерка(љубавница-подвукао М.М) бугара, онда су бугари кренули на одмазду. Попалили су село-190 домаова, племње и све остало. Кучићи су цвилели. Одвојили су 35 душе за стрељање и затворили у затвор у село Јаковљево. Били смо три дана и три ноћи у затвору и нас седморицу су издвојили за стрељање-који смо били обележени да смо их издали код партизана. За та два бугарина требало је да стрељају на седморицу. Кад је дошло време за стрељање, мој отац Криста Грујић-ратник против турака и у први светски рат против бугари и немци-пред стрељање бугарском начелнику-иступајући испред њега, рекао:“Дал могу да ја погинем за сина“. Началник се мало комешао-збунио се мало, па рекао:“ да нисмо никад имали таквог човека да замени сина, ајде нека да главу за главу“. Кад је биуло стрељање, мене су одвезали, а мог оца везали за стрељање, као седмог. Бугарски начелник је рекао:“Ајде ко шта има пред смрт да каже“. Љубомир Крстић је рекао:“Нека живи Љубомир Крстић, нека живи краљ Петар, а цар Борис да једе гомна“. Мој отац предс мрт је рекао:“Начелниче, ратовао сам 13. година, нисте могли да ме убијете, а сад ме убите, кад ми је остао син у животу“. Остали су ћутали. Митраљезом су били сви покошени. Ту је било око 450 душа, гледало стрељање седморицу Доњогарчана. Наравно после паљевине села ујутру у осам сати, су нас постројили и интернирали у Бугарску. Тамо смо потерали све што смо имали од стоке. Тамо сви радили занате које смо знали, да се некако преживи. Вратили смо се после ослобођења ујесен 1944.године. Ко је могао, дотераоп је из Бугарске и своју стоку.
Казивач; Божидар Грујић село Доње Гаре, Власотинце
Тонски запис: 1980.године село Крушевица-снимљено код његове сестре баба Руске, која је била интернирана у Бугарску
Забележио: Мирослав Младеновић локални етнолог и историограф

ХРОНОЛОШКИ ПРИКАЗ:
-18.априла 1943.године партизанска патрола коју су сачињавали Коста Катић-Чика Мика, Александар Јањић-Ђока, Драгољуб Јовић-Лука и Петар Станковић-Љуба, заробила је бугарског кмета и полицајца у село Доње Гаре у кући Драгутина Вељковића. У Вусу је заробљене бугаре предала Трећој(Лужничкој чети)-усмено казивања: Јањића и Станковића, 1977.године, Власотинце
21.априла 1943.године одред бугарске војске и полиције опколио је село Доње Гаре, а затим почео да хапси људе без обзира на пол и године. Издвојили су Драгутина Вељковића и његовог сина Светозара, Александра Миленковића, Стојана Павловића, Љубомира Крстића, Миливоје Цветковића и Кристу Грујића. Ову групу људи су стрељали у Јаковљево , а 600 људи шене и деце интернирали у Бугарску на ропски рад у Бугарској. 23.априла 1943.године бугари су запалили село Доње Гаре у коме је изгорело 171 кућа, 429 помоћних просторија(штала, остава, племње...). Остала је неспаљена само једна колиба у близини шуме коју нису видели. Усмена казивања: Д.Николић, Јовић и Љ. Стаменковић 1977.године Власотинце
Забележио: Мирослав Младеновић локални етнолог и историограф


GARSKA TRAGEDIJA
(Bugarska odmazda nad ljudima u selo Donje Gare u II svetskom ratu 1943. godine):

Za vreme Drugog svetskog rata bugari su 1943. godine zapalili cello selo Donje gare I celokupno stanovništvo internirali u ropostvo u Bugarskoj.

Bugarska policija u jačini jednog voda početkom februara 1943 godine zasela je položaj u školi i oko škole u selo Jakovljevo. Ova jedinica je bila(komandir Valčev) je bila sastavni deo pograničnih bugarskih snaga koje su bile smeštene u selo Svođe-Tropša, kao zaštita od partizana iz Crne Trave-koja je tada bila slobodna teritorija sve do Jakovljeva.

Bugari su u tom vremenu ubirali porez od siromašnih seljaka i tako su 20 aprila(ponedeljak) 1943 godine bugarski poreznici došli u selo Donje Gare-jedan poreznik i jedan policajac, da sakupljaju porez za carsku Bugarsku. Iste noći su došli patizani, uhvatili bugare- isterali ih iznad sela i streljali. Seljake i partizane Bugarima je potkazala jedna mlada devojka-koja se tada « švalerisala » sa bugarskim komandirom, prema priči iz 1980. godine deda Božidara Grujića-koji je tada trebalo da bude streljan, a umesto njega streljan je njegov otac Krista-a potvrdila je i njegova sestra baba Ruska-piscu ovog zapisa(a postoji i tonski zapis).

Posle toga su tu devojku partizani streljali. Odred 21. aprila 1943. godine bugarske vojske i policije opkolio je selo Donje Gare i sve sposobne muškarce su odveli u selo Jakovljevo i zatvorili ih u podrum škole (4x4). tu su ih mučili, pretili i prema njihovoj presudi za streljanje iz stroja izveli sledeće: Veljković Dragutina, Veljković Svetozara, Grujić Kristu, Stojanović Aleksandra, Stojanović Milivoju. Posle pročitane presude, iz gomile se čula molba Grujić Kriste-bugarskom komandiru-da streljaju njega umesto, sina, jer mu sin ima malu decu-što se bugarski komandir smilovao i tako je otac “dao glavu” za sina. Pre streljanja komandir je upitao-ima li neko posebnu želju da kaže pred streljanje.javio se Ljubomir Krstić i u toku streljanja uspeo da kaže:”Dole car Boris, da jede govna, Živeo kralj Petar”. Svi su nemo posmatrali streljanje i potom su seljaci pušteni svojim kućama, gde im je naređeno da se spreemaju za internaciju za Bugarsku. Tako su 22. aprila seljaci Donjeg Gara sa zavežljajima izbeglica, sa volovima i kravama, ovcama-krenuli put prema Bugarskoj preko selo Krivi Del, a 23. aprila 1943 godine su Bugari naredili (dali im prvo šibice) seljaccima sela Jakovljevo-pod pretnjom ubijanja, da zapale celo selo, što su i učinili jakoljevci.

Izgorelo je 171 kuća, 429 pomoćnih prostorija-štala, ostava, plemnji, trla za ovce, koliba. samo je blizu sela ostala jedna koliba koja nije bila primećena. Selo Donje Gare je bilo u plamenu. Gorele su tada kuće čakmare, pokrivene sa slamom, a kolona ljudi, žene, dece, zajedno sa svojom sirotinjom je sve to nemo gledala, vukla sa sobom stoku, krećući preko planinskog masiva Tumba prema Bugarskoj.

Stravično zgarište, ostavljalo je tugu i bol za svojom kućum. Ostala je bila još sitna živina, lavež pasa, koji su tužno zavijali zbog garske tragedije. Za kratko vreme je sve bilo utahnulo. Planinski gorštaci su se posle propasti bugarske carevine, ponovo vratili i Donje Gare.
Vredni gorštaci su izgradili nove kuće, staje, plemnje- ponovo se nad selom vratio život . Danas ni srodnici, ni narod, ni država, nenađoše potrebu da obeleže grob ovih mučenika.

Tonski zapis: Božidar Grujić 1980. godine, selo Donje Gare , Tonski zapis zabeležio :Miroslav Mladenović lokalni etnolog i istoriograf Vlasotince



KAZIVAČ JOSIM ARSIĆ (selo Gornji Dejan-mahala Đorđine- ZLODELA BUGARSKE KAZNENE EKSPEDICIJE u II svetski rat-okupacija pod Bugarskom, 1943. godine):

Bugarska kažnjena ekspedicija 1943. godine činila je zlodela u naš kraj. Pošla je od selo Kruševica, preko Ravni Del-sve što je našla, palila je kuće, plemnje i u njima zatvarala decu i ljude i tako su u vatru ljudi goreli.
U selo Ravni Del mahalu Mankićevo izgorela je Darka Kostić-zatvorena u kuću i zapaljena, a Aleksu Stančić su streljali ispred kuće, a Ljubicu uz ambar u kuću su streljali.

U Ravni Del je ubijen jedan od Šućorovci. U Đorđinsku reku-Bistricu, bugari su ubili Ljubomira Đorđevića, onda u Đorđine su ubili: Blagojević Vlajka, Milenković Svetozara, Dojčinović Svetozara, Milosavljević Borivoju-streljali ih sa Đurić Jankom i dva sina :Svetozar i Vlajko (Dejan) na zvano mesto Eremijište -kod spomenika i “krsta” u selo Zlatićevo.

Svetozar Đurić je pokušao da beži, kada su išli kroz šumu-oni su ga uhvatili, sapleo se od kupina-ubili ga: rastrgli mu creva, rastrgli ga i stavili ga na buku izmedju Gornji Dejan i Zlatićevo-u bukovo branište prema Svođu.

Istog dana i mene se uhvatili bugari i sa tom grupom poveli na streljanje u Zlatićevu, ali sam nekako preživeo streljanje. Tada sam se vratio iz zarobljeništva i kao kmeta su me bugari zatekli kod kuće u Đorđine.
Kada smo prolazili kroz bukovu šumu, molio sam jednog bugarina da me pusti jer imam kući malu decu.
Taj bugarski vojnik se sažalio i malo je samo zastao, naredio mi da čučnem-kleknem i rekao da će preko mene da puca, a ja da padnem kao mrtav.
Tako je i bilo-čučnuo sam u rov, opalio je tri metka preko mene, a ja sam onako kao mrtav pao u rov.

Nažalost ostale su odveli i streljali-a medju njima i mog brata. Odmah sam tada pobegao iz šume i sakrio se kod Dragoslava Petkovića u G.Dejan i krio se nekoliko dana po Dejan, sa strahom da me bugari ponovo ne potraže za streljanje.



Zapis 1979. godine mahala Đorđine selo Gornji Dejan , Vlasotince
Zabeležio Miroslav Mladenović lokalni etnolog i istoričar


Неша Петковић(Уучесник у Другом светском рату 1941-1945.г)_

-Бугари су у суровој одмазди 1943 године попалили прво од села Крушевице, преко Равни Дел, Преданчу, Јаворје до Црне Траве многе племње, куће и чак живе људе спаљивали у кућама.
Тако је после деловања партизанског одреда на црнотравском подручју и „гарске паљевине“, бугарска експедиција у његовој кући запалила живог Ранђела Младеновића у махали Багровит 1943. године у село Преданча. А и у село Равни Дел су запалили људе у кући.
Запис: 1975. године село Преданча
Забележио: Мирослав Младеновић локални етнолог и историчар




KAZIVAČ RUŽA STAMENKOVIĆ (selo Kruševica, 1943.godine-KRUŠEVICA POD BUGARSKOM OKUPACIJOM u II svetskom ratu):

Bugarski štab je bio u skolu. Bugari narede mom Dušanu (bio je pekar), da pođe sa njima na vodice/Bogojavljanje/-oni ga nose i bace usred vode u Vlasinu-a on bega i svi trče bugari po njega, kod mesto zvano Orače.

Tu je bila i ćuprija za preko reku Vlasinu se išlo za Ravni Del. Jednom su partizani prelazili preko te ćuprije, pa sam brzo obavestila komandanta brigade da idu nemci u susret i tako se spasi cela brigada jer je mogla da upadne u klopku nemcima koji su išli od Vlasotince tenkovima.
To sam saznala od jednog seljaka, koji se vratio iz Vlasotince, ali su greškom u međusobnoj unakrsnoj vatri tada poginule dve ovčarice iz Ravni Del.

Toza iz Gornji Ora mi je davao artiju, koju sam nosila na ramnodelsku ćupriju. Tu je bila bugarska stražarmica. Išla sam po drva- pocepana, a Mileva je pevala:”Jeleno momče, babele, babele...”.
Bugarski stražar sve je sedeo na vrata, na 5 metara ispred stražara bugarskog išla sam i kazuvala na brata Boška Cvetkovića iz Ravni Del. Tako jednom bugari teli da povatu partizane u Ravni Del, ali gi obavestim preko zalvu u Ravni Del, pa su se spasli i pobegli u DŽarkovu čuku.
Partizani su streljali u Ramni Del onija kuj su sarađivali sas bugari. Svi su šili kroz selo, danju bugari i četnici, noću partizani, svi su tražili leba, moralo se sa svi da se sarađuje da bi se ostalo živo, pa smo se takoj u selo čuvali, jedni drugi smo štitili. Tako jedne zime dojdu partizani da se ogreju u školu, čukali su na vrata, učiteljica Ljubica neje smela da gi primi, ja sas partrizani razbijem vrata a ona pobegla i odvedem gi kude mene da se ogreju.

Učiteljicu su izdali saradnici sa četnicima, pa je morala da pobegmne iz Kruševicu-ete i takvi su bili za vreme rata pod bugarskom u Kruševicu.
Bugarski štab je bil u školu.
Otvraše školu al deca nesu tela da idu u njinju školu. Mlogo se propatilo u ovaj I onaj prvi rat. Mlogo naši su bili u bugarsko ropstvo 1943. godine a I u onija prvi rat 1915. godine ni dušu povadidiše . Streljali su tad i Vasiljka presednika kruševacke opštine i selskog kmeta. Palili su po sela plemnje i ubijali, udarali , tepali, oduzimali silom ovce, a siluvali naše zene.
Škola u Dejan neje radela, a ya vreme okupacije od bugara sve su artije u arhivu yapalili i prebacili u Kruševicu.
Zapis 1979. godine selo Kruševica, Vlasotince
Zabeležio Miroslav Mladenović lokalni etnolog i istoričar

Iz letopisa škole u Kruševici/1947/g:

- U vremenu okupacije II svetskog rata ovaj kraj sa Krusevicom, pripao je bugarskoj, pa je u skoli bio smesten bugarski stab. Bugari su skolumutvrdili bodljikavom zicom, a dvoriste ogradili kamenim zidom debljine 6 sm. dok su bugari bili u Krusevici-do konacnog oslobodjenja od fasizma u II svetskom ratu (1941-45), narod je dosta propatio u ovom kraju. mnogi du tuceni, prebijani i stavljani na razne muke zbog oruzja, skoro su svi muskarci bili internirani u bugarsku. Skolski namestaj su nrazvukli bugari u privatnoj kuci i obrazovali svoju skolu, ali kratkog roka. skola je u ocima naroda bila strasna i muciliste, tako da nisu hteli decu u nju da salju mestani. Posle povlacenja Bugari su skolu minirali i pretvorili je u razvaline


BOGDAN STOJČIĆ( Učesnik u II svetskom ratu-1941-1945.godine-četnik i partizan, bonbondžija i kafedžija, selo kruševica, Vlasotince):

- Negde 1914-1918. godine Kruševica je bila bugarska opština. a te godine je Simonović Luka ubio -zaklao bugarina-bugarskog sekretara opštine

U vreme koste Pećanca postojale su komite. Komita-hajduk (to je naziv bio u narodu) bio je Stanoje Stanojevićiz Kruševice. Imao je bradu do pupka, stamenitog stasa, a u i svetski rat bio je četni narednik 1914. godine,
Komita je bio i Luka (Dika) Simonović na teritoriji kruđevačke opštine uz pomoć Koste Pećanca u vremenu borbe protivu bugara u Prvom svetskom ratu. tako 1915 godine sa svojom sestrom Milikom otišli su kod tadašnjeg bugarskog sekretara kruševačke opštine, da potraže brašno i hleba, a sekretar je dao i više od toga, jer smu se dopala Lukina sestra. Luka je to primetio i spremao teren da likvidira bugarskog sekretara tadašnje kruševačke opštine. Otišao je kod Kostu Pećanca i zatražio 10 kumita i upao oružjem kod sekretara u opštinu, izveo ga do crkvene kuće-na 100 metara udaljenosti od opštine, uveo u podrum i zaklao kao jagnje.

Naravno kad je išao sa sestrom u opštinu da traže brašno-išao je sa vezanom rukom, pravio se da je nesposoban za rad, pa je tako zavarao bugarskog sekretara opštine, da bih mogaoda uspešno da izvede svoj plan o likvidaciji. Za uzvrat bugari su odmah izvršili odmazdu nad stanovnistvom-zapalili selo .

Poterali su ljude iz sela na kladenac-na Tursko gumno da ih streljaju, ali iz Livađe tada naiđe neki stariji čovek-povikao na bugare-zašto jurite ove ljude, šuma je puna komita, a bugarska vojska je pojurila prema šumi, a njih su raspustili kućama i tako nisu streljani. Ali su zato bugari odveli seoskog kmeta Danu Stoiljković i presednika opštine (koga su oni postavili) do Vlasotinca i tu ih streljali, kao odmazdu za ubijenog sekretara bugarina kruševačke opštine.
.
Zapis 1977.godine, selo Kruševica, Vlasotince
Zabeležio Miroslav Mladenović lokalni etnolog i istoriograf




Последице Топличког устанка од стране бугара

Новембра 1915. године Бугари су из Ниша потерали неке свештенике, који су се затекли као „бежанци“ и лишили их живота у оближњој Јелашници: власотиначког Тодора Поповића, конопничког Светозара Ђ. Миленковића (рођен 1889.г.) родом из села Шишава, врањског Милана Цветковића и крушевачког Димl



Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame unutar poruka.
offline
  • Pridružio: 03 Mar 2010
  • Poruke: 186

-nastavak-
ЗЛОДЕЛА БУГАРА И БУГАРСКЕ КАЗНЕНЕ ЕКСПЕДИЦИЈЕ У ПРВОМ И ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ У ВЛАСОТИНАЧКОМ КРАЈУ

Последице Топличког устанка од стране бугара

Новембра 1915. године Бугари су из Ниша потерали неке свештенике, који су се затекли као „бежанци“ и лишили их живота у оближњој Јелашници: власотиначког Тодора Поповића, конопничког Светозара Ђ. Миленковића (рођен 1889.г.) родом из села Шишава, врањског Милана Цветковића и крушевачког Димитрија Здравковића.
Крајем 1916. године Коста Миловановић-Пећанац је од штаба врховне команде српске војске добио задатак да на подручју Топлице и Јужне Мораве организује чете-комите. Формиран је четнички покрет у овом крају.
Прве борбе су биле са бугарима и аустријанцима 21. фебруар 1917. године.
Овим Топличким устанком је био захваћен и власотиначки срез-општине: Шишавачка, равнодубравска, крушевачка и доњоприсјансјка општинма.
Тако из тог четничког покрета војвода Радоњић са 25 четника долази 24 фебруара на територији Власотинца и са овдашњим комитама се сукобљава са Бугарима ; потом ослобађа: Орашје, Конопницу, Шишаву и Крушевицу.
После тога устанка за овај крај је настало ужасно стање. Бугари су извршили одмазду над становништвом. Убијали су и палили све живо у селима: Шишава, Средор, Ломница, Средор и Црна Бара.
Тако је по школама било затворено око 800 људи, а 30 човека од 15 до 30 година живота стрељано.
У току трајања устанка Бугари су запалили Шишаву и стрељали 30 шишаваца. Стрељање је извршено првог марта 1917. године. Тако су у „смртном“ загрљају вршена стрељања очева и синова на месту званом
Трле-у Цанинској долини.
Стрељано је и већи број ломничана и свима се сада у 2010. години на том месту одужише љихови потомци и подигоше им Спомен плочу, као сећање на страшне дане од бугарске окупације у првомс ветском рату.
То је порука сећања да се никада не заборави сви они који дадоше своје животе за слободу својих потомака.
Запис: 2010,године село Шишава-Ломница
Забележио: Мирослав Младеновић локални етнолог и историчар

5 октобар 2010. године Власотинце
Мирослав Младеновић локални етнолог и историчар Власотинце



offline
  • Pridružio: 08 Sep 2005
  • Poruke: 5712

Nastavite, svaka čast za temu!

offline
  • Pridružio: 03 Mar 2010
  • Poruke: 186

Додатак:
О злоделима бугара у првом и другом светском рату у власотиначко, власинском и лужничком крају и данас се препричавају међу људима.
Колико је створен страх и мржња према бугарима, записао сам и један овакав запис од бораца из мог родног села Преданча(стриц ми је био на ослобођенју Трста као партизан 1945.г):
-А бре братко куј је там на стражарницу, питаја лесковчанин шумадинца.
-Тамо су онија ваши од Југ, само се псују са италијнанима "преко" нишана. Талијани нам псују "мајку српску"- а овија ваш јужњак овако псује:"Море мајке ти га бугарске спалим ће ви протерамо преко границу".
Ето чак и на италијанској граници на Трст, наши "јужнјаци" су били оптерећени са бугарским злоделима, која су вршили над обичним људима:клали, убијали, драли их живе и силовали жене и девојке.
То је остало у историском сећању и то се несме заборавља и заборви код младих генерацијама.
Код неких старијих добровишана у власотиначкој општини-поред стрељања људи у селима Добровиш. Брезовица, јаковљево, Гаре, Лопушња, Дејан; вршењна су и стрељања у црнотравско-власинском и лужничком крају. О томе постоје нисториски записи.
Мени је остало у свом запису прича како су у село Лесковица(награници власотиначко-црнотравског и лужничког атара); у задњем рату 1943. године су бугари зверски убијали, клали, драли и слиовали жене и девојке.
Тако су партизана Милчу драли живог, све док није испустио душу; док су једну младу девојку силовали, "разапели2 је на 2крст" и ставили у мравинјак да је "мраци поједу"-а да нико није смео да их сахрани-од страха за одмазду.
Нажалост деца у локалним срединама Југа Србије мало о томе знају и садржај тих историских читанки је чудног садржаја.
Насатвићу своја записивања злодела бугара у првом и другом светском рату у овом делу Југа Србије. Нека памте будуће генерације, нека се тако нешто никада више не догоди.
Запис:15 март 2010. године
Забележио: Мирослав Младеновић локални етнолог и историчар Власотинце

Dopuna: 16 Mar 2010 19:44

Додатак:
О зверствима Бугара у село Шишава у власотиначком крају, већ смо навели у предходном делу теме. Ево још један запис после пробоја Солунског фронта 1918. године и повлачења бугарске војске са подручја Југа Србије .
Наводимо запис из чланка Сретена Динића (Бугарска зверства у Врањском округу) о селу Шишава:

" ТРИ КИЛЕ БАНАКА
Један бугарски војник беше заостао по повлачењу бугарске војске у намери да се преда нашој војсци у околини Лесковца.
Кад га наши војници хтедоше спровести он рече:
"Водите ме у село Шишаву, ја сам ту највише провео и људи ме познају".
Кад га одведоше тамо, а оно вук који је сваком злим задужио не само што нађе одзива ни код кога него се за један тренутак скупише жене и бабе и премлатише као ухваћеног вука.

Једна баба кад га је видела мртвог рече:
- Е сад. Боже, можеш да ми извадиш душу, кад сам овога крвника видела мртвог, који ми је крв пио три године. Толико ми је био додијао.

Кад су га претресли нашли су код њега три кила банака од пљачке.
Колико ли су онда старешине њихове понеле собом пара кад је једном простом војнику допао шака оволики део?
И колико су онда други починили зла, том народу који су смели остати кад је овај овако прошао који је веровао да је најмање зла починио и за то остао".
(Из МОНОГРАФИЈЕ: ШИШАВА И ШИШАВЦИ, аутор Велимир Стаменковић-Лима, 2003.г. Културни центар Власотинце, страна 36,)

Забележио: Мирослав Младеновић локални етнолог и историчар
16 март 2010. године Власотинце

Dopuna: 26 Mar 2010 18:20

Dodatak

Додатак
Из Рукописа: ПЕЧАЛНИК(Завичајне приче, легенеде, предања... 2009. године, Аутор: Мирослав Б. Младеновић Мирац)

ТОТИЈЕ
У времену под бугарском окупацијом у другом светском рату постоје многе догодовштине. Једну од њих је испричала баба Роска удата у Кружевици у породици Ивановић-из Равнога Дела, рођена 1900.године. Многи да би лакше подносили тешкоће под бугарском окупацијом „сарађивали“ су и са бугарима и патизанима и четницима. Некада у сналажењу се и извлачио дебљи крај. Тако су „сарадници“ бугарске власти из села Рамни Дел одлазили у село Доњи Дејан да примају брашно-као верност бугарској власти. Међу њима је и био Милан „Гулавеза“-чувени музикант кланеташ у Горњем Повласињу. Тако Милан је редовно одлазио запрежним колима-воловским по брашно код бугара у Доњем Дејану негде у време под бугарском окпуациојом-све до 1944.године, са осталим мештанима из свих суседних села. Бугарин који је делио брашно у џаковима-врећама, увек је свима постављао иста питања о броју чланова породице и по томе се делило брашно. Тако бугарин је увек питао Милана „Гулавезу“-„за кога узимаш брашно“-а Милан је овако одговаро:“За мене, моју жену, мојега сина Цанка и Тотије“. Тако је стално Милан „Гулавеза-уместо за три члана породице, добијао брашно за четири члана породице. Тог „четвртог“ члана „Тотије“.Милан је касније скупо платио. Наравно да „Тотије“-одвојено значи:“ то ти је-нема више“. Неко је од сељана подказао Милана „Гулавезу“ бугарима да их вара у добијању брашна за измишљеног члана породице „Тотије“. Тако када се Милан „Гулавеза“ појавио за следовање брашна од бугара-бугарин га упита:“За кога узимач Милане брашно“. Милан исто понови списак чланова породице-али бугарин обавештен о превари, преупита овако Милана:“па ко ти је тај Тотије“. Милан нема куд рече-па то значи да нема више чланова породица. Бугарин Милану нареди да скине панталоне и јавно га пред свима ишиба бичем по туру 25 батина. Тако су проћли „Тотије“ и Милан „Гулавеза“ под бугарском укупацијом у другом светском рату(1941-1945.г) у горњем Повласињу власотиначкога краја.
Запис 1980.године село Крушевица Власотинце
Забележио:Мирослав Младеновић

26. mart 2010. godine Vlasotince Srbija
Miroslav B. Mladenovi' Mirac lokalni etnolog, istori;ar i pisac pesama i pri;a na dijalektu Juga Stbije

Dopuna: 19 Apr 2010 13:02

Додатак

Злодела Бугара у Првом светском рату-Последице Топличог устанка 1917. године у власотиначком крају

СПОМЕН ЧЕСМА-стрељаним шишавцима и ломничанима на потесу ТРле(Коларница)-испод асфалтираног пута на релацији Власотинце-Доња Ломница. Спомен плоча је подигнута 08 децембра 2009. године, од стране Савеза Потомака ратника Србије 1912-1920. године, подружнице Власотинце и МЗ села:Шишаве и Доње Ломнице

Фото запис 19. април 2010. године
Забележио: Мирослав Младеновић локални етнолог и историчар










Фото запис 19. април 2010. године Власотинце Србија
Забележио: Мирослав Младеновић локални етнолог и историчар

Dopuna: 21 Apr 2010 21:42

Dodatak

Злодела Бугара у Првом светском рату-Последице Топличог устанка 1917. године у власотиначком крају

СПОМЕН ЧЕСМА-стрељаним шишавцима и ломничанима на потесу ТРле(Коларница)-испод асфалтираног пута на релацији Власотинце-Доња Ломница. Спомен плоча је подигнута 08 децембра 2009. године, од стране Савеза Потомака ратника Србије 1912-1920. године, подружнице Власотинце и МЗ села:Шишаве и Доње Ломнице

Dodatak
На Спомен плочи места Коларнице(Трле) међу погинулим се налазе и 12 ломничанима те 1917. године од стране бугара. Од старијих њљуди села Доња ломница сам чуо приче у село, да се тачно ноћу у 12 часова ноћу оглашавају на том месту душе погинулих-долини, па ноћу када се закасни из града власотинца, онда се пешке из страха заобилази то место-или се „претрчи“.
21. април 2010. године власотинце Србија
Забележио Мирослав младеновић локални етнолог и историчар

Dopuna: 02 Jun 2010 21:11

Допуна
Колика је била тежња "бугаризације" Јужне Србије, говоре и усмени записи мојих најблаижих-тако отац и деда су у печалбну циглара на рад у Бугарској; уместо српског преимена Младеновић, добили преѕоме "Младенов".
Дакле, поред тежње отварања школа на бугарском у времену бугарске окупације у Првом (1915-а918.г) и у у Другом светском рату су тежили потпуној "бугаризацији" Срба на Југу Србије-преко мењања преѕимена од "ић" на "ов".
Остаци тога стоје и на споменицима, на које сам наишао у селима Црна Бара и село Бољаре и другим селима у власотиначком крају.
Поред физичка злодела, Бугари су вршили и духовно злодело-уништавање српскога идентитета у обичајима, традицији и језику.
На СПОМЕН-ЧЕСМИ стрељаним шишавцима и ломничанима 1917. године-после Топличког устанка у шишавачком, крушевачком и другим крајевима власотиначкога среза; под вођством Четничког Војводе Косте Пећанца-стоји као опмена будућем нараштају да се треба увек борити за свој језик и национални идентитет.
Некако ми се чини да све наше Војводе из тога времена-Четници(1915-1918.г.) због "идеолошког" ппоимања са Четницима(19141-1945.г)-чији значај и улога немају нмикакв значај; остали су у заборав.
Мислим да у сваком месту Југа Србије је време да се историски обележе ти славни датуми и њихова улога у борби за национално ослобоиђење и бугарског окупатора и Турака у првом свбетском рату и балканским ратовима.
Ред је да се поред путева направе Спомен-чесме са њиховим именима, а у парковима направе њихове бисте и школе и културно историске институције и улице у градовима носе њихова имена и презимена.
Несмемо да ѕаборавимо њихове жртве за нашу слободу и наш национални дентитет и очувања нашег српског језика, обичаја и традиције националног обележја српства.
Прво требва кренути са нашим чуве4ним српским јунаком и Војводом на Југу Србије Костом Пећанцем-једним од покретача Топличког устанка 1917. године противу бугарске окупације на ПОДРУЧЈУ тОПЛИЦЕ, ЛЕСКОВЦА И ВЛАСОТИНЦА.
Зато и прилажем овај текст о Војводи Пећанцу:
-Коста Миловановић - Пећанац,
познати четнички војвода: Вођа Топличког устанка
Србин је, родом из Метохије, који је од арнатуских насиља склонио главу у Топлицу, а и касније је ишао класичним четничким путем: подофицирска школа, улазак у четничку организацију, упадање у Стару Србију и Македонију са четама и борба против Турака. Умео је са Шиптарима и са њиховим вођом Исом Бољетин-цом, у његовој такозваној влади био је војни командант. У историју је ушао по Топличком устанку 1917. када се Јужна Србија дигла против Бугара (Бугари и тада и сада уче да у Јужној Србији живе Моравски Бугари, а док су владали Јужном Србијом од 1915 - 1918. чинили су невиђене зулуме: побили су све школоване Србе, избацивали "ић" из презимена са гробаља и из цркава. Петровићи су постали Петрови, деца у школи учила "Аз см Булгарин", почели су да регрутују Србе за бугарску војску. На ово је Јужна Србија одговорила Топличким устанком 1917, који су повели четници Коста Војиновић и Коста Пећанац, који је авионом долетео из Солуна за Топлицу.
После слома устанка одржао се крстарећиКопаоником, Херцеговином и Црном Гором до доласка српских трупа из Солуна. После успостављања Краљевине СХС борио се против сепаратиста Мехоњића и Бошковића у Новопазарском санджаку.

Из рукописа: „Заборављене српске војводе
Аутор пише: Мр Симо Живковић
Friday, 12 February 2010“

2 јун 2010. године Власотинце Србија
Забележио: Мирослав Б. Младеновић локални етнолог и историчар Власотинце Србија

offline
  • maha  Male
  • Elitni građanin
  • Pridružio: 06 Dec 2006
  • Poruke: 1702

Posle duzeg pracenja tema koje pise g-din Mladenovic..mogu da se zahvalim na iscrpnim podatcima i da predlozim da ako ima materijala...da ne bi pokretali sad temu za Pirotski ..itd sve ove juzne okruge jer ima dosta toga..na neki nacin objedini sve to...posto dosta nasih ljudi ne zna za zlodela ...narocito iz I sv. rata!

offline
  • Pridružio: 03 Mar 2010
  • Poruke: 186

Odgovor

Mislim da je potreba vise istrazivaca na ovu temu po Okruzima/opstinama i srezovima. Licno sam fokusiran na vlasotinacko/crnotravski kraj, a imam neke neobjavljene rukopise jednog nazalost pokojnog istazivaca/etnologa i istoriografa Luznice/pa odatle mogu da objavim na dijalektu i podatke o Zlodelima Bugara u Prvom i Drugom svetskom ratu/kao i u Crnoj Travi. Pisali su i drugi istoricari na lokalu u ovim krajevima o ovoj temi sa Juga Srbije.
Misalim da Pirot bio nekada okrug, kome smo i mi vlasotincani nekada sa crnotravcima pripadali, pa nije lo[e da se otvore teme po mestima Pirpota, Surdulice, Bojnika, Vranja, Leskovca, Toplice.
Kasnije bih bilko dobro da se na temu VOJNA ISTORIJA taj materijal sakupi i od strane VOJNO ISTORISKOG muzeja napise ISTORISKO DOKUMENTARNO pamcenje za buduca pokolenja.
3 jun 2010. godine Vlasotince Srbija
Miroslav Mladenovic lokalni etnolog i istoricar Vlasotince Srbija

offline
  • maha  Male
  • Elitni građanin
  • Pridružio: 06 Dec 2006
  • Poruke: 1702

Da to bi bilo dobro...potrudicu se da nabavim neki materijal, i da upotpunim izlaganje na pravi nacin...u svakom slucaju postoji dosta toga! Hvala na dosadasnjem obimnom izlaganju!

offline
  • Pridružio: 16 Avg 2010
  • Poruke: 2

GospodineMladenovicu,uz svo moje postovanje molila bih vas da dopunite spisak streljanih gradjana sela Donje Garejer je medju njima i moj pradeda Stanoje Pavlovic kapetan prve klase ciji unuci Stojan i Stanko jos uvek zive u ovom mestu.S postovanjem Sladjana

offline
  • Pridružio: 21 Maj 2008
  • Poruke: 12680

sosicsladja ::GospodineMladenovicu,uz svo moje postovanje molila bih vas da dopunite spisak streljanih gradjana sela Donje Garejer je medju njima i moj pradeda Stanoje Pavlovic kapetan prve klase ciji unuci Stojan i Stanko jos uvek zive u ovom mestu.S postovanjem Sladjana
Г. Младеновић више не може да вам одговори на овом форуму, а ако чита надам се да ће допунити списак.

offline
  • Pridružio: 24 Mar 2012
  • Poruke: 2

Poštovani, počinjem da radim neko istraživanje u slobodno vreme, naime moji su na prostoru opštine Bojnik, tačnije u selu Gornje brijanje imali odredjenu imovinu, koja je kao i svima posle Drugog svetskog rata oduzeta, sada se pokreće postupak uskoro za povraćaj imovine, odnosno zemljišta.
Ono što mene zanima je sledeće, da li je možda neko upoznat sa time, da li je i gde posleratna vlast držala zapisnik o zaplenjenim stvarima, ukoliko je to uopste bio slucaj da li imate neku ideju gde bi ta dokumentacija mogla stojati, bio bih vam jako zahvalan ukoliko bi mi barem dali ideju odakle da pocnem. Smatram da ukoliko bih našao nekim čudom popis stvari koje su oduzete, mogao da zahtevam od države isplatu vrednosti tih stvari. Izvinjavam se unapred ukoliko sam promašio temu ili povredio neko od pravila foruma. Možete mi odgovoriti na mejl goky91@gmail.com ili ovde. Pozdrav

Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 579 korisnika na forumu :: 8 registrovanih, 2 sakrivenih i 569 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 2918 - dana 22 Nov 2019 07:48

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: ArmyBoss, cole77, nik8282, oddsock, pein, VES 11119, voja64, wolverined4