offline
- Pridružio: 26 Apr 2011
- Poruke: 1540
- Gde živiš: Subotica
|
Нова историграфска сазнања, као и још присутан притисак прошлости навела су ауторе књиге да испитају терминологију и међусобну перцепцију и да дају један пресек виђења сукобљених формација на тлу чачанског краја. При томе смо пошли од термина "четник", који је најчешће, с циљем, погрешно тумачен. Упуштајући се у расправу о терминолошком одређењу појма четник, вратили смо се његовом изворном значењу пратећи његов историјат. Покушали смо да рашчистимо одређене нејасноће које је у тај појам унео идеолошки баласт послератне комунистичке пропаганде у покушају потпуне дискредитације једне од супростављених снага током рата.
У нашој свакодневници, пропагандом комуниста и њене историографије, постало је уобичајено да се термини "четник, четници, четнички" везује за борце Југословенске војске у отаxбини (ЈвуО) генерала Михаиловића. При томе нису прављене разлике између бројних групација које су постојале током рата (четници Косте Пећанца, легализовани четнички одреди код владе Милана Недића, као и бројне дивље групе које су ратовале за свој рачун), већ су сви изједначавани под истим термином. У свим архивима Србије, па и чачанском, грађа о покрету Драже Михаиловића је заведена као Четнички покрет ДМ. Тако су и бројни злочини осталих групација приписивани покрету Драже Михаиловића. Оно што је најтрагичније покрет Драже Михаиловића се дуги низ година изједначавао чак и са усташким покретом, иако је и лаицима било јасно да између њих нема никаквих једнакости. Комунистичка историографија се није само на томе задржавала. Носећи се идејама братства-јединства и националног помирења, вештачких равнотежа и симетрија, заборава злочина и потискивања у заборав усташког геноцида над српским народом, није ни чудо што су четници, не само у Другом светском рату, већ уопште и читав четнички покрет, а тиме српски национални покрет током 19. и почетком 20. века оцрњени на основу стереотипа о великосрпском хегемонизму, чији су главни експоненти били четници. Истина о четницима би нарушавала национални мир. Тако је термин четник од једног позитивног и патриотског осећања, од захуктале пропаганде комуниста креиран у једну негативну, пежоративну и крајње омражену слику. То се радило специфичним одабиром фотографија, митоманијом, филмским продукцијама, књигама и школским уxбеницима. Стварањем црно-беле слике четника, обичном човеку је онемогућено реално сагледавање улоге четника у Другом светском рату, претходној историји српског народа уопште. Шта заправо знамо о четницима, шта они представљају у историји српског народа?
Српски четници из свих ратова које је водио српски народ увек су вођени постојаном идејом: слободна српска груда и свесрпска држава. Отаxбина - то је требало да буде судбина српских четника. Четничка акција је настала као национални покрет у фази националноослободилачке борбе српског народа. У 19. веку четовање је за српски народ представљало посебан вид отпора туђинској власти. Тада је четовање синоним за национални отпор, а четници су представљали најодважније и најсмелије српске синове. Четници су своју снагу црпели из народа и својом сталном борбом одржавали дух отпора српског народа. Пред крај 19. и почетком 20. века четници или комите постају носиоци борбе за ослобођење поробљене српске браће изван матице, и борбе за уједињено српство, односно национално-ослободилачког покрета српског народа у Старој Србији и српској Македонији.
Четовање или четничко ратовање, одакле је извучено име четник, је специфичан назив за ратовање које је настало у посебним условима живота балканских народа, а посебно српског народа. Овај облик ратовања је тешко разликовати од хајдуковања, и та два појма готово да су идентични. Оба ова појма означавају облик отпора српског становништва организованог у мање наоружане групе - чете, против вишевековне турске владавине.
Четничко ратовање је настало у условима дуготрајне и упорне борбе поробљеног српског народа против окупатора. Због тога четовање представља саставни део ратне традиције српског народа у борби за национално ослобођење. Искуство и пракса четничког ратовања преносили су се народном традицијом, путем народне песме с генерације на генерацију. Прва писана правила о четничком ратовању преведена су с пољског језика од стране Матије Бана и објављена у Београду 1848. године под насловом Правила о четничкој војни. Овим правилима су одређене опште карактеристике четничког ратовања, начин организовања четничких чета, прописи о четничкој униформи, наоружању, дисциплини, о тактици деловања чета и нека општа правила четничког ратовања. Припадник четничких јединица треба да је "трезвен, отресит и смео", да "добро ходи,гађа","зна јахати и да је неуморан". Четничка униформа је домаће народно одело, на ногама опанци, на глави шубара са кокардом. Четник је наоружан са једном великом пушком, две мале, ножем и сабљом. Правила прописују најстрожу дисциплину, а ко се огреши, поготово ко врши насиље над становништвом биће кажњен смрћу. Акције четника ће имати сигуран успех ако су напад извршили изненадно и ако су заварали траг. Проблем четовања или четничког ратовања третиран је и у једном посебном раду за потребе Министарства војске Кнежевине Србије. По нарочитој препоруци министра војног Љубомир Ивановић, штабни капетан у Београду, у државној печатници 1868. године објавио је Четовање или четничко ратовање .
Обнављањем српске државе нису били решени сви проблеми српског народа. Велики део српског становништва и даље је био под туђинским јармом. Наду у њихово ослобођење пружали су четници. За спровођење националне политике и ослобођења остале браће у Београду је 1902. године формиран Главни одбор четничке организације (назван и Српски комитет). У молби за пријем у четничку организацију је стајало: "Потписати најпонизније моли одбор да ме прими за четника и борца неослобођене браће, јер као правог Србина вуче ме жеља да нашој браћи који су под турским јармом помогнем па и свој живот за њих дам. Обавезујем се на све одредбе које важе за четнике". У Београду 29. маја 1903. године је формиран Српски комитет , који је управљао у формирању четничких, или комитских чета, како су често називани. Комитет је имао три секције - револуционарну, пропагандну и финансијску. У једној од тих комисија је био и наш Чачанин Јаша Продановић. И наша чувена сликарка, Чачанка, Надежда Петровић је била истакнути национални радник. Поред учествовања у оснивању Кола српских сестара, она је била у сталном контакту са свим виђенијим представницима српског националног покрета, вршећи поверљиве мисије за њих. Одбор је деловао полуилегално, да би се избегле међународне компликације, и имао је свој статут који је предвиђао војну, пропаганду и финансијску секцију. Задатак му је био да на неослобођену српску територију убацује наоружане чете за извођење акција против турске власти. Четничка организација је била централизована, а њени припадници су морали да прихвате строга правила понашања. Чете су биле мале, највише до тридесет бораца, лако покретљиве, наоружане пушкама, бомбама и ножевима. Већина старешина чета имало је звање војвода. Почетком двадесетог века чете су углавном деловале у српској Македонији. Четнички акцију је обилато помагала и влада Краљевине Србије.
У ишчекивању коначног ослобођења српског народа од турског јарма, и војска Краљевине Србије је озбиљно рачунала на четнике. Уочи Првог балканског рата 1912. године, Врховна команда војске Краљевине Србије од активних четника и добровољаца формирала је четири четничка одреда са 520 људи, који су својим јунаштвом и непредвидивим акцијама знатно допринели успеху српске војске у овом рату. По завршетку Првог балканског рата одреди су расформирани, а већина четника и њихових старешина је распоређена на истакнуте војне и цивилне дужности због заслуга у српским ослободилачким ратовима. Избијањем Другог балканског рата 1913. четнички одреди се поново активирају. У овом рату су стекли значајан углед својом храброшћу, тако да су после овог рата на челу војске при повратку и свечаном дочеку у Београду били четници, којима је и краљ Петар И Карађорђевић одао признање за победу. Након тога српска влада је формирала такозване крстареће четничке одреде ради пацификације ослобођених крајева од турске власти.
Пред почетак Првог светског рата 1914. године, Врховна Команда војске Краљевине Србије поново формира четничке одреде (Јадарски, Руднички, Златиборске, Ужички и Горњачки), у којима су нашли своје место и борци из чачанског краја. Богати ратничким искуством, они су имали задатак да продиру у непријатељску позадину и нападају његове штабове и установе за снабдевање, да руше комуникације и прекидају телефонске и телеграфске линије. У случају одступања, имали су задатак да штите бокове српске војске. Са српском војском повукло се на Крф око 500 четника, који су 1915. године попуњени са добровољцима, тако да их је било око 2000. Наредне године су пребачени на Солунски фронт где је четнички Добровољачки одред под командом војводе Војина Поповића Вука показао велику храброст.Током Првог светског рата чачански крај је био у аустроугарском окупационом подручју. Режим окупације је био препун насиља, вршене су пљачке, силовања, убиства. Народ се није предавао, пружао је отпор.Људи су бежали у шуме и стварали самосталне четничке јединице (комитске). Ни убијања, ни вешања нису могли да угуше тежњу за слободом. Већ у пролеће 1916. године помињу се комите на Јелици, Вујну, Овчару и Каблару. Међутим, о тим борцима за слободу се ћутало, а камоли писало од стране послератних историчара. У току зиме комитске дружине би се притајиле, а с доласком пролећа акције би обнављале. У пролеће 1917. године у врх Аустро-угарске окупационе власти у Београду, су стизали извештаји о нападима на жандаре око Горњег Милановца, и да се код Чачка налази најмање "чета од двадесет људи". Избијање Топличког устанка током 1917. године имало је одјека и у чачанском крају. Тада се у чачанском крају појављује све већи број комита "осветника". Чачанске комите ће после слома Топличког устанка прихватити групе разбијених устаника, посебно оних из јединица Косте Војиновића, које ће стизати до планине Јелице и настојати да неутралишу носиоце окупаторске власти. Комитски или четнички отпор ће нарочито доћи до изражаја у 1918. години. Центар комитских јединица постаће Овчарско-кабларска клисура, у којој ће и један окупаторски воз бити сурван у Западну Мораву. У тој акцији су посебну улогу имала браћа Чвркићи из Рожаца. У мају 1918. године окупаторску власт бринуле су "чете од десет до двадесет људи", које су крстариле по чачанском крају. Током септембра и октобра 1918. године четничке снаге ће непрекидно нападати окупаторске снаге, о чему нам говоре и бројни споменици по чачанском крају, али и протоколи умрлих: "Погинуо у борби са Аустријанцима као комита" . Каменоресци су на гробовима урезивали "...Поносит младић своје околине који је као љубитељ своје отаxбине у својих 19.г. учествовао у устанку храбре Овчарско-кабларске комитске дружине на коме је путу и свој живот положијо на олтар отаxбине ...".
На вест о пробоју Солунског фронта комитске акције су се појачале како у целој Србији, тако и у чачанском крају. У свом повлачењеу пред надирућим српским осветницима, окупатор је срушио два моста на Морави. На Љубићком брду, на месту где је Милош Обреновић у Другом устанку бомбардовао Чачак и потукао Ћаја-пашу, поражени окупатор поставља два топа у циљу да заплаши становништво Чачка. Чачанске комите их нападају са десног и левог крила. Напад на лево крило је предводио четник Караклајић од Овчар планине. У овом нападу и јуришу комите су имале неколико губитака, али су непријатељи то скупо платили. Десно крило непријатеља је упало у околна села и пљачкало. У тим селима сељаци су се сами организовали. У Мрчајевцима, у ноћи између 23. и 24. октобра 1918. године, пешадијски поднаредник Радојица Левајац је окупио десетак старијих људи и опколио ровове у коме су се налазили аустријски војници. Мислећи да их је опколила већа јединица српске војске они су се предали.
После ослобођења и стварања нове државе, четнички ветерани су 1921. године основали "Удружење четника за слободу и част Отаxбине", са основним циљем да се негују четничке борбене традиције, развија патриотизам, вођење бриге о инвалидима и породицама погинулих ветерана. Удружење је имало подружнице које су поред осталог, припремале борце да у случају новог рата и окупације организују четничку борбу. У овом удружењу 1924. године долази до расцепа, и формирају се две нове организације "Удружење српских четника Петар Мркоњић" и "Удружење српских четника за краља и Отаxбину". Удружења су окупљала старе четнике и ратнике, добровољце из прошлих ратова. Имали су неколико врста чланства : редовно (ветерани), утемељиваче, подупирујуће и почасне. Припадници удружења су се делили на присталице црне и беле руке. Ради превазилажења сукоба 1925.године дошло је до обједињавања оба удружења. За време Шестојануарске диктатуре је било распуштено, па обновљено као Удружење четника за слободу и Отаxбину. На челу овог удружења од 1929. до 1932. године био је Илија Трифуновић Бирчанин, а од 1932. Коста Пећанац. Основни мото и опредељење четничке организације је заштита српског народа од страних и домаћих непријатеља. Удружење је имало пододборе широм земље. У чачанском крају је такође деловала подружница овог удружења.
Приближавањем рата, Војска Краљевине Југославије је озбиљно рачунала на четнике и герилску акцију. У оквиру ратних планова Војске Краљевине Југославије, израђених од 1938. до 1941. године, вршене су организационе припреме за вођење герилског рата у непријатељској позадини. Ради тога је у априлу 1940. године формирана Четничка команда, као и шест четничких (герилских, јуришних) батаљона, да помажу армију у случају рата. Батаљони су били придодати, свакој од постојећих армија. Све је то урађено на основу смерница и замисли "Упуства за четничко ратовање" из 1929. године. Вођење герилског рата у непријатељској позадини било је дубоко укорењено у борбеним традицијима српског народа, почев од "четовања" у Старој Србији и Македонији од 1904. до 1912.године, преко Топличког устанка 1917. године. Због тога је и занимљиво колико је војни врх, гледао и узимао у обзир значај герилског ратовања, и дали су носиоце таквог рата узимали у постојећим удружењима или новим специјалним јединицима. Министарство војске је 1928. године издало поверљиви елаборат "Упут за четничко ратовање", где је прецизно размотрено организовање и извођење четничког ратовања. Тај облик рата је дефинисан као делатност мањих јединица које избегавају фронталну борбу и настоје да противнику нанесу што веће губитке. Ту је прављена разлика између герилског рата и четовања. Герила је дефинисана као вид ратовања који се изводи на територији коју је окупирала непријатељска војска, док је четовање подразумевало акције мањих одељења на крилима и боковима оперативних трупа или у позадини непријатеља. Од четника се захтевало да се беспрекорно понашају према становништву, да одржавају ред и буду праведни у својим поступцима. Четовођа је морао да представља "извор и утоку живота, славе и части чете". То су углавном били млађи официри, водници и командири који су на тај положај долазили искључиво добровољно. Принцип добровољности је важио и у регрутовању четника, који би у те јединице ступали из редова војске, Сокола или других сличних патриотских организација. Припадник четничких јединица је морао да буде специјално обучен за герилско ратовање и припремљен за акцију још у току мира. На специјалним курсевима обучавали су се у гађању, руковању бомбом, диверзанстким акцијама, упознавање са структуром и организацијом војске суседних земаља, навикама, менталитетом и језиком становништава тих земаља. Основна јединица је била чета, која би се, према врсти задатка, распоређивала на тројке, двојке или појединце. Опрема се састојала из лаког наоружања (пушке најбољег система, револвер, кама и неколико бомби). Лична опрема, услед услова и начина ратовања, сведена је на минимум. У току обуке велики се значај придавао систематском развијању и неговању националних осећања на најлепшим примерима националне историје, народне књижевности и традиције. За пријем у четничке редове морали су се испунити одређени услови - принцип добровољности, одређене физичке предиспозиције (висина од 160 до 190 цм, правилно развијени и потпуно психички и физички здрави људи), као и да судски нису кажњавани за "прљава и настрана дела".
Припадници ове формиране јединице су морали да прођу додатну обуку за додатне задатке који су били: заштита штабова армија од петоколонаша, инфилтрирање у непријатељску позадину у циљу заробљавања штабова, организација диверзантских акција на територији коју би непријатељ привремено окупирао (рушење пруга, мостова, тунела итд.). Због тога су морали да заврше обуку из падобранства и скијања. Због специфичности задатака који су имали, опрема је била другачија. Основно наоружање је била специјална пушка са ножем, запаљива бомба, противоклопна пушка и боксер. Војници су носили чакшире и блузе, специјално израђене пелерине и гојзерице. Војници који примењују овакав вид, односно начин ратовања, у данашњој војној терминологији би се свакако назвали командоси. Почетком априла 1941. године Штаб четничке команде је био у селу Самаила код Краљева. О активностима четничких јединица, за време априлског рата, сачувано је врло мало података. Четнички батаљон Прве армије се истакао у одбрани аеродрома у Бијељини од немачког десанта. Готово цео батаљон је храбро погинуо. Командант овог батаљона је био мајор Палошевић, касније један од најистакнутијих Дражиних официра и организатора у таковском и качерском срезу. Четнички батаљони нису одиграли важнију улогу у априлском рату, већ су, будући у саставу оперативних трупа, пратили њихову судбину и са осталим јединицама капитулирали. Штаб се, поштујући одлуку Врховне команде о капитулацији, предао Немцима у Сарајеву 18.априла 1941. године. Одсуство герилског отпора изненадило је и Немце, који су очекивали организован герилски рат. Међутим, цео тај систем се разбио и план о герилском ратовању није примењен.
Четничке јединице нису одговориле својој основној улози.
Четништво као симбол отпора у усменој традицији српског народа, окупацијом земље, представља једину наду у ослобођење српског народа од мрског и вековног непријатеља. Због тога су бројни чланови Земљорадничке, Демократске, Радикалне странке, као и из бројних српских патриотских удружења попут СКК (Српски културни клуб), Народне одбране, Сокола, нашли своје место у покрету Драже Михаиловића. Четничка застава, са паролама "Слобода или смрт","За крст часни и слободу златну - С вером у Бога, за Краља и Отаxбину" постала је симбол окупљања свих српских патриотских снага. Четнички симболи, амблеми, начин одевања, наоружања, ношење дугих брада и косе, старе четничке титуле и сви други препознатљиви знаци ранијег четничког покрета су тада поново актуелизовани. Народ чачанског краја је у првим данима окупације ширио бројне вести о појавама комита по крају, од којих се очекивала заштита и ослобођење од немачког ропства.
Герилски рат, борбено дејство дубоко укорењено у ратним традицијама српског народа, нашао је визију код пуковника Михаиловића. Сам Михаиловић није се наслањао директно на претходне четничке организације, већ је сматрао себе и даље саставним делом Војске Краљевине Југославије. Међутим, од народа су прозвани четници, а и први називи команди и јединица пуковника Михаиловића у чачанском крају, имали су у себи четничко име. (Штаб четничких одреда југословенске војске за Чачак и околину, Јелички четнички одред, Мрчајевачки четнички одред, Таковски четнички одред, итд.). Последњи резултати наше историографије, говоре да је прави термин за организацију коју је створио Дража Михаиловић, који је и резултат тадашње историјске ситуације, Равногорски покрет и Југословенска војска у Отаxбини. То је и био службени назив Покрета - групе интелектуалаца и политичара окупљених око генерала Михаиловића. И сами припадници Покрета су инсистирали на том одређењу, који је био и знак за тачно дефинисан национални програм, са јасним идеолошким карактеристикама. Покрет је имао своје централно политичко тело - Централни национални комитет- и уже руководство - Извршни одбор. На територији Србије, под контролом ЈВуО, постојали су Народни равногорски одбори као цивилни органи власти, и секције за различита питања (омладину, жене, пропаганду, спољну политику, национални програм, реформу друштва и државног уређења). Термин или појам ЈВуО; недоумице око употребе овог појма су без основе. Војна организација је била устројена на принципима предратне војске Краљевине Југославије. У службеној употреби био је искључиво термин ЈВуО. На свим документима војничког порекла, заглавља, меморандуми и печати имају потпис ЈВуО. Сви симболи, амблеми, ознаке, натписи и други војни елементи, били су обележени југословенском тробојницом и југословенским грбом. Инсистрирало се на југословенском континуитету и у војном и у политичком смислу. О томе је и сам Михаиловић једном приликом рекао :"Југословенска војска у Отаxбини продужила је своје дејство у априлу месецу 1941. године под овим називом. Југословенска војска у Отаxбини нити је носила нити носи називе ни четничких нити милицијских команди. Назив четник, то је назив који је дошао од самог народа, никако од мене. Ја сам имао у почетку четничке одреде у Југословенској војсци. То је по правилима наше ратне службе, јер војска која остане без фронта, образује четничке одреде." Назив четник/четнички се користио у службеној преписци до 15. новембра 1941. када је извршена реорганизација, након што је Дража Михаиловић од стране избегличке владе постављен за команданта "свих патриотских снага у Југославији". Дража Михаиловић је тада своје снаге преименовао у Југословенска војска у отаxбини (ЈВуО) и то ће бити службено име до краја рата.Од тада ће, углавном, из службене употребе нестати термини четници (као војници) и четнички (као покрет), а користиће се само појам четничког/герилског ратовања. Ипак у народу ће остати и даље у употреби назив четници (четници ДМ) али и код једног дела официра, углавном резервних, до краја рата.
Термин четник/четнички од сламања устанка новембра 1941. па до краја окупације ће се користити углавном за организацију Косте Пећанца, који се отворено ставио у службу окупатора већ у августу 1941. године. Поред његове организације користиће се и за легализоване одреде у оквиру војне структуре владе Милана Недића од децембра 1941. године. Тако ће овај термин постати компромитован код присталица равногорске акције.
Одломак из књиге Горана Давидовића и Милоша Тимотијевића "Затамњена прошлост".
И молим те за кафански сто трпај неког коме је тамо мјесто а мене немој!!!
|
