offline
- Pridružio: 09 Sep 2015
- Poruke: 1201
|
Poliranje brunira se ne radi na starim komadima, posto je na njima brunir vec ostecen, vec se radi odmah. I u pitanju nije puder,nego rottenstone i pumice, dva materijala koji su drobljene stene.
Inace postupci koji su ovde opisani dovode do kvaliteta brunira na nivou juga, tj bas na nivou na kome se to ovde radi. Osnovni tekst je nastao iz tradicionalnih engleskih metoda, no prevod je prilicno falican, a i stare engleske recepture ne mogu direktno da se prenose.
Tipicna nasa industrijska lupetanja, sve sto su zanatlje znali, mi odbacimo u industriji. I onda se cudimo sto napravimo desetorazredni proizvod. I RR i jugo se prave od potpuno istog materijala, i na isti nacin, razlika je samo u panji i sitnicama, koje smo mi odbacili.
Recimo, ne sticenje unutrasnjosti cevi od brunira je tipican primer nase nebrige. U normalnim radionicama na poliranje unutrasnje trase cevi se potrose sati, bilo lapingom olovnim lapom, bilo elektrohemijskim poliranjem, a onda ga neko potopi u brunir koji tu polituru nagrize. Hoce malo sutra. Unutrasnja trasa cevi se stiti toplootporniom smolom, koja sprecava bilo kakav kontakt brunira sa celikom unutrasnjosti cevi.
Ajmo prvo oko temperature. U smesi Amonijum nitrat sluzi za podesavanje temperature kljucanja tecnosti. Kausticna soda je agent za nagrizanje, koji vrsi bruniranje, ali ne radi kada je sam rastvoren u vodi, posto je temperatura preniska, pa se ne postize odgovarajuca boja.
Boja brunira i njegova debljina i kvaitet zavise pod vrste celika i temperature brunira. Temperatura tecnosti za bruniranje se podesava tako sto se ako je visoka u tecnost dodaje voda, ali tek kada se tecnost ohladi, posto je dodavanje vode u toplu tecnost dovodi do njenog prskanja. Preniska temperatura se resava dodavanjem amonijum nitrata. Kontrola je termometar, i temperatura kljucanja. Dugo kuvanje bruinira dovodi do povecanja temperature, posto isparava voda, a dugo stajanje u nehermetickom pakovanju dovodi izmedju dva bruniranja dovodi do smanjenja temperature posto je amonium nitrat higroskopan, pa privlaci vlagu iz vaduha.
Po vadjenju iz brunira ispiranje se vrsi u sto meksoj vodi to bolje, nekada se koristila kisnica, a danas zbog zagadjenja vaduha je kisnica kisela, pa se izbegava, i koristi se demineralizovana voda. Ispiranje brunira cesmovacom, ili tvrdom vodom dovodi do stvaranja fleka, i kasnije ubrzava otpadanje brunira i stvaranje korozije, posto u bruniru uvek ostaju tragovi kalcijuma.
Posle ispiranja predmet se zagreva barem pola sata na temperaturi od 120 stepeni, da bi se osiguralo potpuno isparavanje vode, i potapa tako vruc u ulje.
Zatim sledi poliranje rotenstonom i pumicom, koji ujednacavaju povrsinu, i dovode do sjanijeg izgleda povrsine, posto sve neravnine dobijaju ujednacenu orijentaciju.
Ne vidim ni jedan razlog da neko ko raid bruniranje u kucnim uslovima zaobilazi i jedan korak koji se zaobilazi u industriji a ciji je cilj povecanje kvaliteta proizvoda.
No, ako cilj nije duboki sjajni brunir, kao na recimo Colt Pitonu, ne vidim ni jedan razog za koriscenje toplog brunira. Mnogo bolju zastitu pruza konvertovani hladni brunir, a i lakse se izvodi. Zastita je deblja, prihvata vise ulja, a i nema kuvanja opasnih hemikalija.
|
