|
Небојша Ђокић
Авионске бомбе домаће конструкције из 1915. године
По наређењу Врховне команде 16/29. августа 1914. г. је формирано Аеропланско оделење Шумадијске дивизије И позива народне војске. Оделење се састојало од једног авијатичара, потпоручника Томића, десет војника, три возара, једних запрежних кола и једноседог аероплана Блерио. Аеродром је постављен у Церовцу, а Томић је одатле, за потребе штаба I армије, извршио први лет 21. августа/3. септембра у правцу Шабац –Кленак – Јарак - Митровица. Извиђања су настављена до 29. августа/11. септембра када је оделење пребачено у Скелу, да би 2/15. септембра било враћено у Церовац. Истог дана је добијено наређење да оделење буде придодато Шумадијској дивизији I позива.
Приликом боравка у Церовцу, Аеропланско оделење је посетио артиљеријско-технички пуковник Миодраг Васић који је од Врховне команде добио задатак да конструише авионске бомбе. Да би се детаљније упознао са конструкцијом наших апарата и чуо мишљење пилота о најлакшем начину бацања бомби из авиона, дошао је на аеродром Церовац. Ова посета му је помогла у конструисању веома успелих аеропланских бомби које су српски и француски авијатичари употребљавали током лета и јесени следеће године.
До прве практичне пробе Васићеве бомбе дошло је 30. маја/12. јуна изјутра, када су Станковић и Рот вршили извиђање на правцу Пожаревац – Острво - Чибуклија – Паланка – Гребенац – Парта - пут ка Избишту - Ретишава – Уљма – Николинци - Банатски Карловци - Уљмски виногради – Делиблато - Тамиш - Ковин - Пожаревац. Поред извиђања, Михаиловић је у повратку бацио на железничку станицу Ковин једну Васићеву бомбу од 16 кг која је пала недалеко од станице.
Француска ескадрила, која је дошла у Србију марта 1915. г, замолила је 3. јуна српску Врховну команду да јој пошаље 100 великих бомби и 150 шрапнела пуковника Васића. Француска ескадрила је 10. јула известила Врховну команду о пробама са Васићевим бомбама које су се показале као веома квалитетне, па је препоручила да се почне са њиховом серијском производњом.
Почетком лета 1915. године постојала је озбиљна опасност да аустро-угарска авијација запаљивим бомбама нападне поља под житарицама у Србији (у Мачви и Стигу). У јуну су почели експерименти са запаљивим бомбама, и у француској ескадрили и у Аеропланској ескадри, са циљем да се припреми оружје за евентуалну одмазду. Мајор Витра је 16/29. јуна известио Врховну команду да су запаљиве бомбе спремне за употребу и да би могле са успехом да се употребе за уништавање жетве на непријатељској територији. Тражио је одобрење за њихову употребу, али је Врховна команда 1. јула наредила да се само припреми довољан број бомби, а да се њихова употреба одложи док непријатељ први не употреби слично оружје против Србије. Ипак су пробе настављене, па је Витра известио 10. јула Врховну команду о пробама запаљивих и гасних бомби. Пројект једног француског подофицира из ескадриле МФ С99, те запаљиве бомбе су стварале, у просеку, по 6 пожарних огњишта у кругу пречника 200 м. Руковање овом бомбом је било веома лако а бомба је имала малу масу, што је омогућавало да чак и авиони типа Блерио могу понети већи број ових бомби. Што се тиче загушљивих бомби, оне су стварале 200 кубних метар загушљивца. Захтевано је да се изради 500 запаљивих, 200 гасних и 50 бомби од 40 кг. Поново је тражена израда 100 великих бомби и 150 шрапнела пуковника Васића тражених већ раније, 3. јуна. До 22.августа, у Војно-техничком заводу у Крагујевцу су израђене 144 бризантне гранате од 5 кг, 2 од 40 кг, 2 од 60 кг, 8 за паљење, 2 са загушљивим гасовима и 22 гранате за обуку.
Месец дана касније, 19. августа, тражено је још 50 бомби пуковника Васића од по 40 кг. Овај материјал је из Војно-техничког завода у Крагујевцу био испоручен тек крајем лета и почетком јесени 1915. г, а јесења непријатељска офанзива је недуго затим прекинула производњу ових бомби у ВТЗ Крагујевац. Проћи ће много времена, и тек пред Други светски рат ће бити обновљена производња бомби, али сада новог типа који је конструисао инжењер Станковић, и не у Крагујевцу већ у ВИСТАД-у. Наравно, не треба заборавити ни то да је крајем двадесетих година у Фабрици вагона у Крушевцу више хиљада немачких ручних (“вурф”) граната преправљено у распрскавајуће авио бомбе, али је то било далеко од самосталне производње.
|
