online
- Mercury
- Legendarni građanin
- Pridružio: 21 Jul 2008
- Poruke: 10344
|
Iz Politike
ЕКСКЛУЗИВНО - ПОВОДОМ СТО ГОДИНА КУМАНОВСКЕ БИТКЕ МЕМОАРИ СВЕТОМИРА ЂУКИЋА, ДИВИЗИЈСКОГ ГЕНЕРАЛА: КУМАНОВО 1912.
У првој ватри
Светомир С. Ђукић (1882–1960), дивизијски генерал у војсци Краљевине Југославије, као тридесетогодишњи официр Краљевине Србије био је учесник Првог балканског рата. Генерал Ђукић, иначе оснивач српског и југословенског олимпизма 1910, оставио је за собом обимне мемоаре у којима је описао збивања и људе у периоду од 1903. до 1918. године. Захваљујући љубазности његовог сина, примаријуса др Душана Ђукића, ,,Политика” ће у неколико наставака ексклузивно објавити сведочење генерала Светомира Ђукића о Кумановској бици. Његове мемоаре, који сада први пут излазе пред лице јавности, ускоро ће објавити ,,Службени гласник” из Београда.
Српска артиљерија у Тетову посматра заузете позиције и Светомир С. Ђукић
10.(23.) октобар 1912.год.
Сасвим обично јесење јутро. Изнад реке Пчиње, повлаче се лаки праменови магле.Сунце се час пробије а час зађе за облаке који су покрили врхове Шаре и Козјака. Вране прелећу у бескрајним јатима преко нас и губе се негде иза Никуљанског виса. Војници весело довикују једни друге; кувари приставили ручак, а коморџије и митраљесци воде коње на водопој ка Пчињи.Официри се брију и умивају. Они који су готови раније, седе и пију каву и ракију и погледују да ли ће бити лепо време или ће бити кише.Све је нормално, свакидашње.
Одједном пуцањ топа са предстраже. Затим још неколико. Шта је сад? Ваљда се појавила нека турска патрола. Али, пуцњи не престају иако би се то највише желело. Неки коњаници дођоше спреда и у пролазу причају да је једна наша коњичка, официрска патрола допрла до Бугариња и известила je да нека турска комора бежи испред Степине армије, која је потукла Турке око Ћустендила и Криве Паланке. Веле да има много заробљеника и плена. Обузима нас оптимизам. Понекима навиру сузе на очи од радости. „Сјајан је наш Степа!”,говоре.
Али, пуцњи никако не престају и то нас јако нервира.
„Збор! Испред села!”,вичу неки гласови по селу.
„Шта ћемо са пристављеним ручком?”, питају кувари.
„Изврћи казане!Какав ручак и трчи што пре на зборно место”, наређују старешине.
„Охо! Кад се жури, не ваља”, мисле војници и песимизам обузима све.
Ја дотрчах до своје кујне и наредих да не изврћу казане са пристављеним јелом. ,,Све ће се брзо свршити, није ништа озбиљно”,говорим куварима, а и да бих умирио војнике; у том, наредих да оставе торбе у селу и да изиђу само са оружјем на зборно место.Ово унесе наде да ће се све добро свршити и код људи се подиже дух.
Кад са четом изиђох испред села, пук је био већ кренуо и одмакао две, три стотине корака у правцу камењара, где смо били јуче. Батаљони су били у густим, смакнутим порецима.Убрзаним кораком стигосмо ускоро пук и чета уђе на своје место. Капетан Матић, риђ, мршав од злоће, чудно се подсмехну. Ја сам се правио да нисам приметио тај подругљив осмејак. Одавно га знам као пакосног, злурадог човека, па сам мислио да је таква његова природа. Он је и са војницима био суров. Са његовог чела никада није силазила бора.Увек намргођен, грдио је војнике и за најмању грешку је људе кажњавао. Своје потчињене увек је држао далеко од себе и ни са ким није био интиман. Циничан, уживао је да улови млађег у каквој грешци и да га пред другима малтретира.Уствари, Матић је брижљиво пратио све моје покрете и тек касније сам сазнао због чега је он то чинио.
Напред топови убрзавају паљбу. Немир се повећава. Стаде падати и ситна кишица. Прелазимо преко поораних њива и ноге се клизају преко грбавих бразда. Некима остадоше лаковане каљаче у раскаљеној, лепљивој ораници. Идемо ужурбано; сви тешко дишемо и дувамо: пред очима мутно. Стигосмо на ледину иза камењара и наша два батаљона се зауставише, а први и други батаљон продужише даље, напред. Топови грме а чују се и митраљези испред нас, значи да су Турци близу и да нападају они. Сви озбиљни и забринути, нико се није надао овако брзом сукобу. Одједном, изнад наших глава, образоваше се четири бела клобука, а потом још неколико.
„Аероплани”, викнуше неки.
„Шрапнели!Клекни!”,командује командант батаљона.
Војници клекнуше на влажну земљу. Мале, округле куглице падају са велике висине и не наносе никакве губитке. Једна граната прозвижда високо изнад нас и сви инстиктивно погнусмо главе. Капетан Павле, увек у пози, стоји право и смешкајући се добаци крто:
„Што се клањате турским гранатама?”
У том тренутку прозвижда и друга граната, али много ниже. Опет сви погнуше главе, па сад и капетан Павле. Мало постиђен, он се диже нагло и оде на каменити чуку. Стојећи потпуно отворено, стаде махати сабљом у кругу, пркосећи турској артиљерији и не обазирујући са на проређено звиждање пушчаних зрна.Овај поступак произведе ефекат за којим је он жудео.То претерано самољубље, тај вечни живот пред огледалом и глумљење пред самим собом јесте онај сентиментални егоизам, који је у стању да учини све ради једног става за који мисли да му лепо стоји. Овакве природе не раде што им срце иште или што служба захтева него оно што им лепо стоји. Они желе да се покажу, не штедећи ни себе ни друге, своје људе. Аристократе по рођењу и по карактеру, они не могу никад бити кукавице. Ова врста људи даје добре јунаке, али не увек и добре војсковође.
СВЕТОМИР ЂУКИЋ, ДИВИЗИЈСКИ ГЕНЕРАЛ: КУМАНОВО 1912. (2)
Звиждање граната које кида нерве
Светомир С. Ђукић (1882–1960), дивизијски генерал у војсци Краљевине Југославије, као двадесетогодишњи официр Краљевине Србије био је учесник Првог балканског рата. Генерал Ђукић, иначе оснивач српског и југословенског олимпизма 1910, оставио је за собом обимне мемоаре у којима је описао збивања и људе у периоду од 1903. до 1918. године. Захваљујући љубазности његовог сина, примаријуса др Душана Ђукића, „Политика” ће у неколико наставака ексклузивно објавити сведочење генерала Светомира Ђукића о Кумановској бици. Његове мемоаре, који сада први пут излазе пред лице јавности, ускоро ће објавити „Службени гласник” из Београда.
Митраљеско одељење српске војске у бици за Куманово
Дуж широког фронта у великом луку, види се распрскавање шрапнела. Учеста и около нас. Стотину корака иза нас је утолеглица и командант батаљона командује: „Налево круг, лаганим кораком напред марш!“ Батаљон пође у смакнутом поретку лагано, потом убрза корак и неки пређоше у трк и у трку претрчаше означено место. Кад се заустависмо, паде команда: „Укопавај се!“ Сви грозничаво копају заклоне и унезверени погледују у небо, пазећи на шрапнеле и дајући знак да прилегнемо. У заклону је тако пријатно. Само да нас не дирају и не крену одавде!
Коњица одступа спреда и пројури кроз наше интервале. Они беже у галопу. Завидимо им.
„Равњај’с“,виче један бркати наредник, рутиниран у коњичким парадама, не допуштајући да га неко пређе. И при бежању треба пазити на ранг.
Са интересовањем се распитујемо како је напред. Разни гласови; преовлађују рђави. Верујемо у све па час оживимо а час смо утучени. Борбени тресак заглушује. Топови, митраљези, пушке, бомбе, грокћу на васцелом фронту а покоји куршум бућне близу нас. Неки рекоше да непријатељ напада силно. Ужасни губици; наши се колебају. Страшан утисак. Убрзана паљба. Да нас то непријатељ не побеђује? Зашто они, тамо даље, иду у позадину? Попушта ли то цео фронт? Да ли је то пораз? Какав срам! Врзу нам се разне мисли и пред очи нам излазе испраћаји по станицама, цвеће, жене... Јадни! То нас озлоједи.
Иза насчу се неки пљесак. Спазисмо како један коњ подиже предњу ногу. Погодило га зрно. Сирота животиња ћути и трпи држећи подигнуту ногу и чека да јој људи помогну или да је убију. Тек тад видесмо да се ту у утолеглици склонила коњица. Хоризонт посматрања се јако сузио.
Војници утонули у земљу, укопали се добро. Кишица сипи; хладно је и подрхтавамо од хладноће и од нервозе.
„Напред! Напред!“, виче командант батаљона и руком показује правац левом крилу фронта. (Ми смо од села пришли у центар, једном катетом а сад другом катетом идемо левом крилу. А да смо кренули одмах ка левом крилу, по хипотенузи, не бисмо правили дупли пут од пет километара.)
„Зашто напуштамо овако добре заклоне? Не вреди се ни укопавати“, гунђају војници и невољно полазимо. Батаљони су у густим, смакнутим порецима, чете у четним колонама. Наста гужвање, вика, ларма. У висинама се чује звиждање пушчаних зрна. Идемо као у несвестици, као пијани. Пред очима мутно, у грудима празно.
Поручник Петровић, чудак своје врсте, интелигентан и духовит, носи мањерку напуњену земљом испред свог трбуха, да сачува црева. Носио је око три стотине метара, па је баци. Неки официри побацаше сабље које их саплићу а и светлуцањем одају. Стевовић откиде еполете и баци их. Он се осамио и иде по страни, мисли само о себи.
О времену немамо јасну представу и не знамо које је доба дана. Идемо дуж нашег положаја, рокирамо лево. Десно, на положају тутњи; топови, митраљези... Не мислимо ништа, идемо као у бунилу. Задувани, убрзано дишемо и осећамо како нам клизи зној по леђима. Жагор, вика. Сумарно командовање: де се не изостаје, да се равнамо. Сви тегле позадини.
Прво као кроз маглу а потом све јасније, указује нам се са десне стране страшна слика. У непрекидном низу, отегле се групице војника, које носе рањенике у шаторским крилима а неки су и без рањеника. Рањеници јече, а понеки кука из гласа. Војник је као дете; чим га погоди зрно он побледи, удара по рани и кука, макар то била и сасвим безопасна рана.
Неки млад потпоручник, са бујном црном косом, без капе, јури као суманут и сваком трчећи објашњава, како напред све изгибе. Овакав сусрет није нам се свидео. Идемо даље и све лево. Стројеви се пореметили, згужвали. Левокрилна чета пролази кроз неки заселак у коме заоста приличан број војника. Неред се све више повећава; утицај старешина се не осећа. Десно, на коси, трубач покушава да свира, али му сува уста и гуша и једва се чују неки тонови, који више плаше него што објављују. Недалеко од трубача спазисмо, мало погнуту, познату фигуру потпуковника Глишића. И он нешто нама виче и показује руком на вис испред нас и лево. Почесмо трчати. Ларма, вика, неред, гомила. Жеђ неописива; у грлу гуши, у слепоочницама бије, усне испуцале од ватре, а глава бучи. Ухо прати одвратно звиждање граната које кида нерве а око истражује заклоне.
СВЕТОМИР ЂУКИЋ, ДИВИЗИЈСКИ ГЕНЕРАЛ: КУМАНОВО 1912 (3)
Овде се умире ћутке
Светомир С. Ђукић (1882–1960), дивизијски генерал у војсци Краљевине Југославије, као двадесетогодишњи официр Краљевине Србије био је учесник Првог балканског рата. Генерал Ђукић, иначе оснивач српског и југословенског олимпизма 1910, оставио је за собом обимне мемоаре у којима је описао збивања и људе у периоду од 1903. до 1918. године. Захваљујући љубазности његовог сина, примаријуса др Душана Ђукића, „Политика” ће у неколико наставака ексклузивно објавити сведочење генерала Светомира Ђукића о Кумановској бици. Његове мемоаре, који сада први пут излазе пред лице јавности, ускоро ће објавити „Службени гласник” из Београда.
Српска артиљерија код Куманова
Прелазимо утолеглицу између Пркиног Рида и Сртевице. Као да нас хладан ветар бије са десне стране, од фронта. Гранате учесташе. Чује се звиждање једне гранате која лети ниско, нама. Каплар из деснокрилног вода саже се до саме земље. Граната му однесе главу; оста врат у пресеку, крвав, страшан. Као да се сам подметнуо под гранату.
Лево трчи чета капетана Матића, расута у нереду. Један омален војник застаде, саже се да поправи цокулу која му се одвезала при трчању. Матић помисли да он хоће да се извлачи и опали на њега из револвера, не нишанећи, ваљда да га само мало поплаши. Војник посрну, паде ничице и глава му се зари у гомилицу земље. Мртав! На леђима сељачка торба из које вири и лепрша се струк црног лука.
Једна граната паде баш испред мене,зари се у земљу и опет изађе на површину. Ја је несвесно узех у руке и повиках војницима: ,,Гледајте! Не ваља им муниција!” Онда се сетих да је опасно држати нераспрснуту гранату; спустих је лагано на земљу и отрчах са четом. (Овога се случаја нисам могао опоменути све док ми о том војници касније нису причали и изазвали моја сећања на ову бесмислицу.)
Трчимо даље преморени и ознојени прелазимо у ход. Гранате падају испред нас, иза нас а нека и у нас. Нико се више не брани од њих. Наступила нека резигнација, нек буде шта буде. Подилазимо брду (касније смо сазнали да је то Сртевица). Идемо као премлаћени и чим стигосмо у подножје, стропоштасмо се како ко стиже, без икаквог реда. Нисмо видели ни где су друге чете нити четврти батаљон. Одмах почесмо копати заклоне. Журимо и неки почеше бацати земљу преко савијених шаторских крила које смо однекуд узели. Само да се што пре сакрије глава. Не гледа се даље од десетак корака. Стално само копамо. Мирис ископане земље у оваквој прилици јако је непријатан; подсећа на гробове. Гранате фијучу изнад брда, кидају нам нерве и убрзавају копање. Припијање за земљу све јаче. Сва пажња сусређена на фијук граната.
После извесног времена попусти напрегнутост и почесмо дизати главе. Неки седе и разговарају. Ја се осврћем и мислим где су остале чете? Осећам се усамљен и то мучи. Сетих се описа из руско-јапанског рата и савета да је боље држати борце позади виса, заклоњене од артиљерије, а у потребном тренутку, кад се непријатељ сасвим приближи и кад његова артиљерија више не може да нас гађа, да се пође напред и изврши удар. Реших се да останем што дуже на задњој падини и да сачувам људе од губитака. Али, да не бих био изненађен, послах поднаредника са пет војника напред, да изиђу на гребен и да осматрају предтерен и приближавање Турака. Поднаредник пође са људима и кад су се удаљили око педесет метара, зауставише се и легоше на земљу, јер прозвиждаше гранате изнад брда. Они мисле: ,,ако треба ићи напред хајдемо сви!” Нема начина да се гурну напред сем да сви пођемо или да сам водим патролу. Гранате и шрапнели звижде преко брда, час јаче час слабије. Већ смо навикли на њихово зујање.
...
Кренух чету са подножја ближе врху. Опет се нерадо остављају заклони. Три војника остадоше лежећи. Били су мртви! Овде се умире ћутке. Заустависмо се на задњој војничкој ивици не излазећи на саму косу да не бисмо навукли артиљеријску ватру на себе. Држимо се више десно и после видех да је један вод био окренут осамнаестом пуку. Нисам ништа исправљао. Не видимо Турке. И боље!
Одоздо, испод косе, пење се наш командант батаљона Недељковић. Иде лагано и само по који пут би погледао у непријатељску страну, гладећи своје жуте бркове. Такво хладно држање, лаган ход и отворено излагање подиже му углед у нашим очима. То више импонује него макаква спрема и интелигенција без тога. Није ми ништа наређивао нити је шта примећивао, приговарао. Хвала богу!
Нешто касније, приближава нам се на коњу неки коњаник. Кад дође до нас, познадох мајора Воју Николајевића, команданта првог батаљона, који је био упућен на Пркин Рид. Скоро веселим тоном упита ме да ли је командант пука на брду? Ја му одговорих да га нисам видео и Воја оде на вис, отворено, на коњу. Ово нам је импоновало. Он је дојахао да извести Глишића да Турци врше заобилазни покрет према нашем крајњем левом крилу. Батаљон му је остао на фронту где је и био.
Citat: Један омален војник застаде, саже се да поправи цокулу која му се одвезала при трчању. Матић помисли да он хоће да се извлачи и опали на њега из револвера, не нишанећи, ваљда да га само мало поплаши. Војник посрну, паде ничице и глава му се зари у гомилицу земље. Мртав! На леђима сељачка торба из које вири и лепрша се струк црног лука.
|
