Literatura o Prvom svetskom ratu

4

Literatura o Prvom svetskom ratu

offline
  • Pridružio: 21 Maj 2008
  • Poruke: 11304

WhiteWollf ::Naisao sam na zanimljivu knjigu na nemackom jeziku, u pitanju je autobiografija nemackog pilota iz Prvog sv rata Ernst Udeta. Zna li neko nesto vise o njemu?
Evo i linka
http://www.kupindo.com/Knjige-na-nemackom-jeziku/2.....Ernst-Udet

Један од врхунских немачких пилота. Имао је врло занимљиву биографију и у Првом, између ратова и накратко у Другом светском рату. Каква је књига не знам.
http://en.wikipedia.org/wiki/Ernst_Udet

Ево снимка његове акробатске тачке, са чувеним подизањем марамице са земље крилом Shocked



Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame unutar poruka.
offline
  • Chila 
  • Novi MyCity građanin
  • Pridružio: 23 Avg 2014
  • Poruke: 4

Књига коју бих свакоме препоручио и због које су ми ишле сузе на очи је " Витези слободе" од Милана Шантића. Јако ју је тешко наћи ( ја сам лично годину дана трагао) јер потиче из 1938. године. У њој су сабрани херојски подвизи војника, носиоца Карађорђеве звезде. У књизи се такође налази списак носилаца Карађорђеве звезде ( међу којима је и мој чукундеда, и не могу вам описати мој понос). Посебно што ме је дирнуло су судбине тих хероја након рата, колико су сви на њих заборавили.

Ево и једне од прича, која инспирише: svetinjebraniceva.rs/index.php?option=com_c.....;Itemid=62



offline
  • Pridružio: 19 Avg 2010
  • Poruke: 1375
  • Gde živiš: NIŠ

Буди поносан на свог чукундеду.

На жалост, тај линк који си дао, не ради.

Љуба

offline
  • Chila 
  • Novi MyCity građanin
  • Pridružio: 23 Avg 2014
  • Poruke: 4

Ево је:

Космај је освануо сав у пламену. Хладно новембарско јутро било је ведро и чисто. Са широких пропланака лепо су се распознавала шумадијска села у којима су остале само жене и деца. Сем изнемоглих стараца и нејаких малишана, мушких глава у њима није било. Сви су они под оружјем.



Ваљало је бранити земљу, јер Аустријанци су већ били прешли и Саву и Дрину, и пребацили се у Србију. Отимали су и освајали село по село слободне српске земље, којој је судбина, изгледа, доделлла да вечито грезне у крви. Али ма да су имали много бољу опрему и већу снагу, Аустријанци нису могли тако лако да напредују. Шумадинци су се борили последњим снагама и без крви нису напуштали ни један педаљ земље.

Несрећни двадесет трећи новембра подједнако су запамтиле обе стране. И они који су освајали и отимали, и они који су бранили родну груду. Тутњава топова отпочела је тога јутра пре него што се мрак дигао са земље. Стотине челичних грла било је окренуто према шумадиским селима, која је требало збрисати са лица земље. Непријатељске трупе већ су биле запоселе село Ђуринце. Њихова артиљерија била се концентрисала на неколико места, тако да је из једног полукруга непрекидно сипала ватру. Од страшног огња изгледало је да гори цело небо, на оној страни ка Београду.

Наши су одолевали. Али тешко се могло одолети сили, која је много већа, многобројнија, спремнија. Аустријанци су засипали шрапнелима и гранатама из брзометних топова, којих су они имали више него наши митраљеза. А Космај је бранила Дунавска дивизија. На Брљочевцу било је постављено шест топова. Три вода са по два мала пољска топа, који су били једва по петнаест метара удаљени један од другога. Под другом косом била је још једна батерија са тежим топовима. То су биле хаубице, које су баш пред рат добијене из Француске. Али, све те наше топовске цеви нису могле да одоле оној киши граната које су сипали Аустријанци.

Тог јутра они су брзо напредовали, упињући се да освоје Космај. Наши осматрачи тачно су видели како превозе батерију за батеријом и помичу их напред. Свака борба изгледала је узалудна. Зато су наши почели да узмичу, јер би било лудо погубити људе на једном послу, који никако не може донети успеха. И наши су, притешњени ватром са свих страна, почели да напуштају ров по ров. Војници су повадили затвараче из топова и заједно са пешацима из прве линије почели да узмичу. Топове су морали да напусте, јер су се Аустријанци таквом брзином примицали, да би им лако пали шака и људи и топови. Зато је било боље жртвовати само топове, којима се они без затварача свакако неће моћи да користе.

Лазар и Јаков сами против аустроугарске силе на Космају

Само два војника нису напустила свој топ. То је био Лазар Чокић, нишанџија трећег вода оне пољске батерије, и његов друг Јаков Шарчевић, једини од послуге. Нико не би знао да објасни због чега су они остали поред свог топа. То нису знали чак ни они сами.

Лазар Чокић са свог положаја мирно је посматрао све што се догађа. С једне стране видео је силну непријатељску војску која се у плавим униформама све више примицала, а с друге стране видео своје село Ковачевац. Гледао је родно село и срце му се стезало од жалости што га можда више никада неће видети ако га сада напусти. Зато је он, на своју руку, одлучио да погине ту, поред свога топа.

Његов друг Јаков Шарчевић, који је родом из Мале Моштанице, није могао да изневери Лазара, свог друга, па је и он остао поред њега. И збунио се човек, па остао не знајући ни сам зашто. У рату се то често дешава да људи потпуно несвесно донесу и изврше извесне одлуке. Тако је било и овога пута. А сада је, уосталом, било и доцкан да беже, јер Аустријанци су све даље гађали шрапнелом, пратећи наше који су замицали за косу. И њихова пешадија била је већ на домаку. Тако су се Лазар Чокић и Јаков Шарчевић нашли између две ватре. Ако крену за нашима, морају проћи кроз бескрајно ватрено поље из кога сигурно не могу изнети живу главу. Крену ли напред, удариће право на непријатеља, који им сигурно неће опростити живот. Зато су одлучили да сами бране свој положај.

- Удри, Јакове, удри! Дошло је време да се гине — узвикнуо је Лазар стављајући метак у топовску цев.

Јаков му није ништа одговарао него само додавао муницију. А Лазар је сада сам и пунио, и нишанио, и палио. И да видите, није то било без дејства. Његов пољски топ таквом брзином давао је ватру да је изгледало као да гађа цела батерија.

- Удри, славу ти твоју, што си стао као нека жентурача! ...

- Ама видиш ли, болан, да се све плави. Има их ко на гори листа. Шта нас двојица можемо учинити оволикој сили?

- Удри, Јакове, кад ти велим! Можемо их макар стотину убити! Ето, шта им можемо учинити.

Сада се и Јаков мало охрабрио. Снашао се некако и прибрао па почео да цима упаљачем.

Међу Аустријанцима настала је извесна пометња, поготову кад је Лазар почео да бије картечом у збијене редове плавих униформи, које су и усред борбе хтеле да имају некакав парадни наступ.

Али ни непријатељ није седео скрштених руку. Зрна су фијукала око ушију двојице усамљених бораца, али, ето, по некој ратној срећи, ни једно их није погађало. И гранате почеше да се распрскавају свуда око њих.

- Ово ти је, Јакове, оно што наши кажу: обучени смо у змијску кошуљицу. Ништа нам, вала, не могу. Ја ти кажем, има Бога, има правде! Пали само, мајку им душманску. Наше главе неће јевтино купити.

- Фију - трас!

Једна огромна граната треснула је поред њих и закопала се под сам топовски лафет. Али, ето, опет по ратној срећи, није експлодирала. Од силног ударца земља као да се затресла. Али Лазар и Јаков нису се збунили. Хладни и прибрани, они су наставили свој посао. Изгледало је као да их се савршено не тиче онај удар неексплодиране гранате, која је могла обојицу да разнесе.

— Велим ти ја, да нас је мајка обукла у змијску кошуљицу, па нас ништа не бије! Удри и ничега се не бој!

— Их, колика је, по Богу брате! Доста оваке три четири па да цео Ковачевац одлети у ваздух.

- Јес, среће ми, али, ево, видиш, није њу испалила мушка рука. Охрабрени јунаштвом ове двојице тобџија, наједном истрчаше на положај и остали артиљерци, који су били пре пола часа напустили овај положај, мислећи да га неће моћи задржати. Пред њима је истрчао и Мајор Владимир Матић, командант дивизиона хаубица, које су Аустријанци већ били тако рећи запосели.

- Алал ти вера, Чокићу, мајка те јунака родила!

И мајор Матић загрли и пољуби Лазара Чокића, низ чије је опаљено лице цурио зној.

— Пали, Јакове, не пуштај!

Артиљерци дохватише друге топове и осу се једна махнита паљба картечом. Непријатељске трупе, које су биле већ ту, на домаку, почеше да беже у необичној забуни и хаосу, да су војници падали једни преко других, а челична зрна само их косила. Истина, с друге стране, и они су сипали ватру на наше, тако да ни овамо губици нису били мањи. Тог несрећног јутра пропланци увек ведрог Космаја били су окрвављени. Али и хаубице и пољски топови опет су пали нашима у руке, и затварачи су опет постављени на њих. Сада је борба била много лакша, јер без оружја узалудно је свако јунаштво. А јунак са Космаја Лазар Чокић то је најбоље показао.

О његовом јунаштву почело је да се прича по рововима. Официри се распитивали за њега, војници се поносили и хвалили како су му најбољи другови. Сада су наши почели да наступају и да гоне аустријске трупе. За кратко време поново су их потиснули преко Саве и Дунава. После Космаја дошла је Ковиона, па Торлак, и онда протеривање непријатеља преко обеју великих река.

Честитка за Карађорђеву звезду

А кад су наши Космајци, терајући Швабу, стигли у Ритопек и обалу Дунава очистили од њих, једнога јутра постројена је она иста батерија и сви артиљерци. Командант дивизиона пришао је и поздравио војнике.

- Кажите, људи, ко је био најхрабрији међу вама у оном крвавом окршају на Космају. Краљ хоће да га награди и одликује.

- Лазар Чокић! — одговорили су војници у један глас.

- И ја велим да је он. Лазаре, честитам ти Карађорђеву звезду, јер си је мушки и јуначки стекао. Хиљадили се такви јунаци!

А онда су дошле нове борбе, дошла нова страдања. Лазар Чокић није се одвајао од своје јединице за све време рата. Видимо га опет како се истиче на Бадњевцу, више Крагујевца, где је задобио седам рана, седам тужних успомена из рата. Сретамо га после у борбама са Бугарима, видимо га како се провлачи кроз албанске гудуре, па најзад он је неустрашиви осматрач на Кожуху, где су остали многи заборавље ни гробови наших Шумадинаца. Увек у првим борбеним редовима, увек на положајима где се нису штедели људски животи.

За све време рата о Лазару Чокићу нико ништа није знао. У Ковачевцу се причало како је погинуо на Космају, а неки су опет тврдили да се удавио у Дунаву. А он се сам ником није јављао. Појавио се у селу једне кишне новембарске ноћи. Друмови су били мрачни и каљави, а село пусто. Ниоткуд гласа, нигде живе душе. У исцепаном шињелу, који је прошао толике фронтове, прокисао и заморен, Лазар Чокић се лагано кретао кроз село, где је провео прву своју младост, где је одрастао и заметнуо кућно огњиште.

Познавао је сваку капију, сваку њиву и свако дрво. Али никада у рату није осетио такав страх и зебњу као оне мркле јесење ноћи кад се враћао у своје село, у коме је био сигуран да га неће нико напасти ни убити. Било га је страх од истине на коју може наићи, плашио се да сазна све оно што се у његовом селу одиграло оних мучних година рата. Ко зна да ли су му жива деца? И да ли је кров уопште одржан? Жена млада остала је за њим, а непријатељске хорде харале су и плачкале куд су пролазиле. Ко зна? ...

Да сам триста глава имао...

„Ено, оно је кућа, оно је Станојева ливада. Али не, не, нећу свом дому", наједном је одлучио Лазар. „Прво ћу свратити код рођака Радисава Бошковића, да чујем шта се све у селу догодило".

Као да је донео неку важну одлуку, он је снажно закорачао и после неколико часака закуцао на прозорче ониске Радисављеве куће.

— Ко је? — зачуо се изнутра један крупан мушки глас.

— Отвори, наши смо.

Није било мало изненађење кад је Радисав угледао свог рођака Лазара, а овај га је само гледао, хотећи из његових очију да прочита већ у првом тренутку праву истину.

- Шта има у селу, Радисаве, говори одмах, говори брже? Је ли све живо и здраво на дрму?

— Јес, брате, све је живо и здраво, само смо много осиротели, немамо нигде ништа.

— Жива глава опет ће стећи.

И разговор је отпочео. Радисав је овог изненадног путника почастио ракијом, а жене отрчале Лазаревој кући и обавестиле чељад о његовом доласку.

- Што се, болан, никад не јави? — упита га једна старица.

- Е, мајко, како да вам се јавим. Да сам имао триста глава, мислио сам да ни једну нећу изнети из рата. Па шта џабе да вас варам да сам жив кад никада нисам знао да ли ћу се вратити.

Један малишан уђе у собу и приступи му руци: - Добро вече, — прошапута мали тихо.

— Чије је то дете?

— Бог с тобом, па то је твој Воја!

— Е, нека си ми, сине, жив и здрав, ја сам ти отац.

У Лазаревим очима први пут заблисташе сузе и поче нешто да га дави у грудима. Хтео је да се исплаче, хтео да зајеца од неког пригушеног осећања, које он не би умео да објасни. Он више није умео да се радује и само је нетремице гледао у свог сина кога није могао да позна. И у том чудном осећању дохватио је руку малишана, стегнуо је и кренуо кроз село.

— Сине, ајдемо сада нашој кући...

___________

* Шантић Милан: Витези слободе - Београд, 1938, стр. 147-153.

offline
  • Pridružio: 17 Sep 2010
  • Poruke: 25858

^^^

Meni je link radio .Odlican tekst .

Jos jedan naslov vredan paznje

Citat:Vitezovi Karađorđeve zvezde sa mačevima - Tomislav S. Vlahović

Arrow http://www.kupindo.com/Drustvene-nauke/10064052_To.....eve-Zvezde



Jos nesto

Sоkоli i dоbrоvоlјci u Prvоm svеtskоm rаtu

Arrow http://www.koreni.rs/s%D0%BEk%D0%BEli-i-d%D0%BEbr%.....D0%B0tu-1/

`Pomenik srpskim dobrovoljcima` Radisav Ristić

Arrow http://www.koreni.net/modules.php?name=News&file=print&sid=1507

offline
  • Cufo  Male
  • Zaslužni građanin
  • Pridružio: 21 Feb 2012
  • Poruke: 569
  • Gde živiš: Whitecity

Tekst u 4 nastavka...nesumnjivo pun preterivanja,preuvelicavanja,dodavanja,dezinformacija...ali,ostavlja coveka zamisljenog...jer,ako je samo 3% ovoga Istina,onda...hmm...uostalom,procitajte sami pa prosudite:

http://www.ivonazivkovic.net/VELIK-RAT/VELIKI-RAT-PRVI-DEO.html

offline
  • dosta sam radio
  • Pridružio: 16 Feb 2012
  • Poruke: 87
  • Gde živiš: tu i tamo

Procitao sam to,ali pogledacu ponovo,mislim da je to.Radi se o Vojvodi Misicu,dr.Rajsu i tako dalje.
Sasvim drugacija slika o onome sta znamo.Ne znam sta da kazem,
Inace clanke Ivone Zivkovic citam,uporedjujem i drugu stranu.
Za Vojvodu Misica sam cuo da je bio mason.Ali,istorija se mnogo kasnije otkriva,saznaje prava istina.
Ima tu mnogo nedoumica.Uostalom,pogledajte Jugoslava Petrusica,jedna emisija,mislim da je skorijeg datuma,tv Caricin Grad,ako se ne varam,gde govori o 1 sv.ratu.Za razmisljanje.

offline
  • 037  Male
  • Super građanin
  • Pridružio: 30 Dec 2011
  • Poruke: 1018
  • Gde živiš: Kruševac

Ђорђе Ђурић: Србија у Првом светском рату ― илустрована хронологија

http://www.prometej.rs/E-Knjizara/3349/Srbija-u-Pr.....ija.shtml#

На прво листање ми је деловала боље од очекиваног, након другог сам већ био прилично равнодушан... па опет - дужи контакт је трајао тек два-три минута тако да сам се само могао упознати са темама које обрађује, никако и са нивоом дела. Да ли је неко читао? Какви су утисци?

offline
  • V. Uzelac
  • Pridružio: 28 Dec 2011
  • Poruke: 664
  • Gde živiš: Bačka Topola

037 ::Ђорђе Ђурић: Србија у Првом светском рату ― илустрована хронологија

http://www.prometej.rs/E-Knjizara/3349/Srbija-u-Pr.....ija.shtml#

На прво листање ми је деловала боље од очекиваног, након другог сам већ био прилично равнодушан... па опет - дужи контакт је трајао тек два-три минута тако да сам се само могао упознати са темама које обрађује, никако и са нивоом дела. Да ли је неко читао? Какви су утисци?


Професор Ђурић ми предаје на факултету, књига је фотомонографија и ја сам очекивао више текста ал каже човек да је фокус био на фотографијама.

offline
  • Nikola
  • Pridružio: 11 Feb 2013
  • Poruke: 48

Naišao sam na neke slike knjige pod nazivom "Srpska afrikijada - naši u Africi"

Autor N.Gizdavic -- Beograd 1922.godina -- knjigu izdaje Budućnost






Nisam je nabavio, ali da je ovde pribeležim jer se malo zna o boravku Srpske vojske u Africi.

Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 816 korisnika na forumu :: 13 registrovanih, 6 sakrivenih i 797 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 2918 - dana 22 Nov 2019 07:48

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: batofilm, darkolimar06, DENA, gile58, Hanifudin, Kubovac, messerschmitt, Profica, royst33, Trpe Grozni, Vlada78, voja64, zveki63