Vojna pomoć Rusije Srbiji u naoružanju od 1804. do 1915. godine

Vojna pomoć Rusije Srbiji u naoružanju od 1804. do 1915. godine

offline
  • Nebojša Đokić
  • vojni istoričar
  • Pridružio: 03 Jun 2010
  • Poruke: 4066
  • Gde živiš: Novi Beograd

Војна помоћ Русије Србији у наоружању
од 1804. до 1915. године




Русија је била најважнија савезница Србије од почетка Првог српског устанка па све до почетка Првог светског рата. Њихови односи су током ових 110 година доживљавали успоне и падове али, пре свега због сличних интереса, никада није долазило до отвореног непријатељства. Чињеница је и да је Русија у више наврата изневерила Србију, али је све то остало у уобичајеним границама дипломатске коректности. Уосталом, Прозоровски је српским депутатима у Јашију јануара/фебруара 1809. године рекао: “Срби не могу захтевати да Русија претпостави корист једне мале земље као што је Србија користима простране руске царевине, нити да она за Србију води рат са свим осталим државама, жртвујући себе.”
Међутим, и премда је Русија била најстабилнији политички савезник Србије, српска војска није од ње добила неку значајнију материјалну војну помоћ. Није било ни већих плаћених наруџбина наоружања у Русији. Заправо, после Првог српског устанка се директна помоћ углавном сводила на финансијску помоћ, осим испоруке пушака 1863. године и већих испорука на почетку Првог светског рата. Ту је, наравно, и један аероплан који је руски лист “Новоја времја” поклонио Србији у време Првог балканског рата. Од класичних наруџби наоружања имамо само испоруку пушака Бердан Но 2 у 1890. години као и чекрка за дизање балона скоро две деценије касније. Разлози за ово су вишеструки и ми ћемо их размотрити у даљем излагању.

Руска помоћ у Првом српском устанку

Илегална набавка оружја из Аустрије, оптерећена честим забранама, за устанике није могла бити искључиво решење. Зато је Србија још од 1804. године полагала велике наде у Русију. Разговори које је српска депутација водила са ^арторијским у Петербургу новембра и децембра 1804. године није резултирала жељеним испорукама материјала. Због политичке и стратешке ситуације, руска помоћ се све до 1807. године огледала искључиво у финансијској потпори. Тек након победе код Извориле Албе, Руси су посели обале Дунава чиме су се створили услови за испоруку оружја устаницима.

Набавка пушака, пиштоља и хладног оружја

Највећи део пушака, пиштоља и хладног оружја у наоружању српске војске је потицао из радионица у Османском Царству. Биле су то пушке арнаутке, крџалинке и шишане, кубуре, сабље, јатагани, ханџари и џилити. До њих су устаници долазили куповином, разменом или једноставно из плена. Други по значају извор снабдевања стрељачким наоружањем је била Аустрија. У Аустрији је оружје куповано илегално или полулегално, а затим шверцовано у Србију. У Србији је стрељачко оружје само репарирано, док нешто од хладног оружја и прављено. Но, све ове набавке излазе из теме овог рада па читаоце упућујемо на доступну литературу где су обрађене те набавке.
Једна српска Депутација, која је боравила марта 1807. године у руском Главном стану у Букурешту, тражила је 10.000 војничких пушака.У логору код Неготина је 28. јуна 1807. године дошло до сусрета између Карађорђа и пуковника маркиза Паулучија. Током разговора је Карађорђе тражио исти број пушака, а преко Родофиникина је, новембра 1807. године, молио за неколико хиљада пушака са бајонетима; исти захтев се понавља у више наврата од јуна до августа 1809. године.
Први помен руских пушака имамо у једном писму Јакова Ненадовића проти Матији од 23. септембра 1807. године којим га извештава да ће ускоро стићи пушке од Руса. Али од тога није било ништа. Главнокомандујући руске Молдавске армије кнез Прозоровски је тек у првој половини јануара 1808. године почео да размишља о испоруци пушака Србима. Првобитно је планирао да Србима да пушке милицијских трупа из Молдавије али је одустао од тога јер су му те трупе ипак биле још увек потребне. Одлучио се да, након приспећа нових пушака наручених у Бечу, устаницима уступи сувишно оружје линијских пукова Молдавске армије. Рјуманцев је 16. јануара 1808. године известио Прозоровског да се цар Александар I сагласио са овом идејом, али ће се и ова замисао остварити тек у другој половини те године.
Командант артиљерије Молдавске армије, генерал-мајор Сиверс, упућује из Јашија 11. августа 1808. године део оружја намењеног устаницима. Контигент, допуњен оружјем који је одбацила руска 16. дивизија, прихвата у Крајови генерал-мајор Исаијев и 16. октобра га прослеђује даље. Транспорт коначно стиже у Србију 18. октобра, док Карђорђе потврђује пријем овог оружја Прозоровском 20. новембра. Правитељствујушчи совјет 22. новембра издаје Родофиникину признаницу на 700 гроша, колико је коштао транспорт од Пореча до Београда. Транспорт је, између осталог, чинило 2917 пушака различитих модела и калибара, 1000 пиштоља (500 пари) и 1000 сабаља. Миленко Стојковић је две недеље касније преузео 1000 копаља (миздрака). Ова испорука је оставила јак утисак на Аустрију, али су подаци са којима се у Бечу располагало о њој били нетачни и углавном претерани.
Оружје испоручено у овој партији су чиниле старе, скоро неупотребљиве пушке. “... оружја захерђанога, изломљенога и сасвим батал посло... толико да је око њега толико потрошено оправљајући га да би готово за оне новце ново купити онолико могли.” Међутим, треба знати да ни пушке којима се располагало у Молдавској армији нису биле много боље.
У Србији су морале бити мобилисане све снаге вичне оружарском занату да би се испоручено оружје довело у исправно стање. Фебруара 1809. године, регуларна пешадија је већ била наоружана репарираним пушкама опремљеним са бајонетима. Оружје је сукцесивно, по репарацији, слато јединицама у унутрашњости.
Миленко Стојковић је 14. фебруара 1809. године примио у Циганешу нову пошиљку оружја која је садржала и 2000 пушака. Изгледа да је ово оружје било боље од претходног јер је одмах по приспећу у Београд, средином марта, транспортовано даље и предато на руковање војсци.
Прозоровски је 7. марта 1809. године обавестио Карађорђа да му, поред већ уступљених 5000 (тј. тачније 4917), може уступити још око 1000 пушака. Пошиљка зависи само од могућности транспорта. Тек 30. априла је 1350 пушака намењених устаницима издвојено из подручног Тираспољског арсенала. Команда 14. Олоњецког пука, посредством потпоручника Каратајева, предаје 4. јуна 1809. године ово оружје Миленку Стојковићу. Првих 600 пушака са бајонетом стигло је у Београд тек 22. јуна, а остатак следећих дана. Ове пушке такође су биле у употребљивом стању, па је део одмах послат у предео Делиграда, а део (око 800 мускета) 28. јуна на Дрину. Прозоровски 24. јуна 1809. године из Галаца јавља Родофиникину да је за потребе устаника на разним местима сакупио још 1000 пушака, а у Србији се приспеће овог оружја очекивало током августа 1809. године. То је уједно и последње помињање испоруке руског стрељачког оружја Србији.
Стандардне пушке у руском наоружању су биле М.1757 и М.1777, а обема је узор била пруска пушка М.1723/40. Пруске пушке у руској армији биле су ускоро искључиво модела М.1723/40. Ове пушке су у периоду од 1808. до 1813. године упућиване у Србију, јер су биле у наоружању руских трупа у Молдавији до 1808. године (па и касније). Срби су добијали на име помоћи од Руса и шведске пушке М.1738 које су такође биле у наоружању пешадије у Молдавској армији. Све ове пушке су постепено замењиване новим руским пушкама М.1808, али се за сада не може рећи којим пушкама је располагала пешадија грофа Орурка. Иначе, Руси су у мањим количинама располагали и новијим шведским пушкама М.1775, М.1799 и М.1807.

Набавка топова из Русије

Тек од 1807. године је устаницима почела да стиже помоћ у оружју из Русије. Тако су почели да стижу и топови. Након краткотрајног руског продора преко Дунава 1807. године наступили су преговори о миру након чега су се Руси повукли у Влашку. Михељсон је 26. јуна 1807. године препоручио Исаијеву да из свог артиљеријског парка издвоји 6 оруђа која би по повлачењу уступио Србима. Сходно овоме Исаијев је Карађорђу предао “4 шести и 2 трехфунтових калибров Одесского артиллерийского гарнизона орудия са всеми принадлежностями, зарядами и шчиками их.” Привремено су уз оруђа остале и руске посаде и запрежна грла. Годину дана касније, 11. августа 1808. године, устаницима је из Јашија упућено још 6 топова са комплетним прибором. Оруђа су прикључена већ споменутом великом транспорту оружја преко Крајове. Миленко Стојковић је 18. августа прихватио споменутих 6 топова са комплетном спремом и проследио их ка Београду. Када је ова батерија стигла у Београд 28. новембра 1808. године, аустријски обавештајци су о њој забележили “...5 türkische Canonen, so viel 2-räderichte Munitionskharen mit Cartäcsenpatronen geladen...”. Остављајући по страни податак о 5 а не 6 топова, интересантно је да на основу ових података можемо сматрати да је реч о турским топовима које су Руси запленили током кампање, тим пре што је још средином јануара исте године приликом прикупљања ратног материјала који би се упутио устаницима артиљеријски генерал - мајор Сиверс предложио да се за ту сврху искористи муниција заплењена у тврђавама Хотин и Бендарх.
Током јула 1809. године Прозоровски је устаницима из Галаца, преко Крајове, уз 1000 пушака упутио још два бронзана оруђа са комплетном муницијом. Петар Добрњац је 5. јуна 1811. године примио од грофа Цуката још 4 топа, а 23. маја 1811. године је у Србију упућено још 6 оруђа. Месец дана касније је А. П. Зас известио Недобу да је по наређењу Кутузова у Крајову допремљено 10 топова са 10 сандука одговарајућег прибора. Ова оруђа су у пратњи једног артиљеријског официра, два фејерверкера и 6 артиљераца, будућих инструктора, упућена за Србију. Била је ово последња нама позната испорука топова Србији током Првог српског устанка.
Руси су активно помогли и око ливења артиљеријских оруђа у самој Србији. Срби су одмах по паду Београда дошли до закључка да је неопходно да саграде сопствену тополивницу, а за то су им били неопходни искусни мајстори. У складу са тим је још 25. јуна 1807. године руском министру спољних послова достављен списак потреба у коме под тачком 8. стоји: “ Будући да се налази у Београду и другим градовима велико число покварених топова медни кое би поправити или прелити ваљало, зато да се пошаље неколико литејних мајстора... за топове.” Идентични текст, под истом тачком, налазио се и у записнику разговора вођених 28. јуна 1807. године у логору код Неготина између Карађорђа и грофа Паулучија.
Рад српске тополивнице током Првог српског устанка излази из теме овог рада, али споменимо још и да је током друге половине јуна 1808. године искусни мајстор Јован Фогараши успешно излио прву топовску цев у новој устаничкој тополивници. До августа 1809. године, Фогараши је излио око 30 артиљеријских цеви, и још обучио Милисава Петковића који је, за исто време, сам излио највероватније још 13 оруђа. У међувремену, почетком 1808. године, руски мајор Лавров је у Београд донео са собом тражену техничку документацију за ливницу топова и оставио је на располагању Родофиникину. Од јула 1809. године, у тополивници су радили руски ливци Пољаков и К. Калињин са својим помоћницима чији је главни задатак био израда артиљерисјке муниције. Рад у тополивници је био нарочито интензиван током 1811. и 1812. године.

Хладно оружје

Од Руса су добијани пруски, шведски и, наравно, руски бајонети. Пруски и руски бајонети су били међусобно идентични а мало су се разликовали и од аустријског. Шведски бајонети су од 1747. године добили класично тробридно сечиво а са дужином од 710 мм (само сечиво 580-650 мм) били су дужи од аустријских (600 мм) и нарочито руских и пруских (оба 400 мм) бајонета. Због тога се и у тадашњим изворима помињу као дуги бајонети (“lange Bajonets”). Међутим, треба нагласити да нема писаних извора по којима су устаници набављали саме бајонете, без пушака, ни од Аустријанаца ни од Руса, па се може претпоставити да су до њих долазили углавном ковањем у самој земљи.
Срби су од Руса добили и 1000 пешадијских копаља. Наиме, 11. октобра 1808. године Исаијев је обавестио Родофиникина да је из подручног магацина Молдавске армије у Тираспољу издвојено 1000 “стрелецких пих” и упућено у Србију познатим великим транспортом оружја. Миленко Стојковић је 29. октобра потврдио урјаднику Мишорову пријем ових “1000 ... миздрака”. Реч је о пешадијским копљима којима је била наоружана милиција званично названа “стрељачком”, премда је основно наоружање милиционара било “стрелецкий пик”.
У првој руској испоруци је било и 1000 сабаља лошег квалитета. По свему судећи, квалитет хладног оружја се ни касније није побољшао јер Валкони, у свом извештају од 4. априла 1809. године, говори да су из Букурешта послане “sehr alten Säbeln”. Због тога су и оне морале бити детаљно репариране, о чему Белошевић извештава 12. марта 1809. године Симбеша: “1300 russische Kavallerie Säbeln werden nun blank geputzt...”. Слична тврдња се налази и у писму обрштара Перша “... die Sabels zur Reinigung, Reparirung und Scharfschleifen in die Festung gebracht.” По репарирању, сабље су прво добили коњаници три београдска дистрикта који их нису имали.
Руси су Србима испоручили више врста сабаља. Поред лаких коњичких су испоручене и пешадијске сабље, о чему недвосмислено говоре аустријски извори. Није искључено да су и касније Срби са униформама добијали гренадирске сабље, пошто су оне биле саставни део руске униформе у то време. Њих су добили добошари, сигналисти, артиљерци и заставници Народне и регуларне војске, тј они исти који су добили руске униформе.
Врло је значајно напоменути да су Руси многим српским старешинама даривала посебно украшене сабље као знак признања, али та тема излази из наше приче.

Набавке оружја из Русије у време књаза Милоша

Оружје и други војни материјал набављан из Русије купован је у Москви и Тули, једном од најважнијих руских војних арсенала. Тамо су у два маха извршене велике набавке: најпре једна 1836. године у вредности од 10.000 цесарских дуката, а друга 1837. године у вредности од 40.000 форинти.
У лето 1836. године ишли су у Русију као српски изасланици да робу поруче и купе трговци Теодор Илијевић и Илија Брзаковић. Илијевић и Брзаковић су отпутовали за Русију 13/25. јула 1836. године, а новац за куповину им је дат на руке. Њих двојица су поруџбину извршили по “назначенију” које су са собом понели и у којем наглашено да све мора бити израђено “као за руску гарду, а не општеармејску.” На основу “назначенија” поручено је у Москви: 2000 пари чизама са по два “подлатка”, кожа за 3000 пари чизама, 1300 телећака (ранаца) са каишима “по садањој форми”, 1500 мањерки од тенећке за воду, 2000 пантропаша са первезама, 2000 первеза за тесаке, 2000 ремника за оружје, 100 еполета за оберофицире (од којих 20 за артиљеријске и 12 за коњичке), 200 комада разних кожа, 36.000 аршина разног платна (за кошуље, поставу мундирску, китле солдачке), 10.000 аршина парусине за панталоне, 4000 аршина сукна (чоје угасито зелене “као што руска армија носи”. Истовремено, поручено је у Тули 100 полусабаља официрских, 2000 тесака гардиских, 300 гардиских мамуза, 200 узенгија, 300 комада гвожђа за троугаона копља, 2000 “орудија са штиком” (тј пушака са ножевима - бајонетима), 300 сабаља за лаку кавалерију итд.
Војни материјал који су Брзаковић и Илијевић наручили стигао је у Србију лађом крајем априла 1837. године. Према упутствима књаза Милоша од 18. фебруара/1. марта исте године, материјал је требало истоварити на неком удобном месту на Дунаву, ниже \ердапа, затим га у “прамове натоварити” и у Пожаревац пренети. Из Кладова, где је лађа стигла 12/24. априла 1837. године после дванаест дана узводне пловидбе, лађа са војним материјалом је стигла под Пожаревац код “Шанца”. Ту је “еспап” истоварен и уз помоћ народа превежен у Пожаревац и смештен у касарну.
Преко српског трговца у Одеси Лукијана Лучића је у два маха, 26. маја/7. јуна и 17/29. августа 1837. године, у Тули наручено 2000 пушака, 400 сабаља, 300 пиштоља, 2000 тесака итд. Овај материјал није стигао све до краја прве владе књаза Милоша. После његове абдикације, српска влада је била принуђена да предузме нужне кораке код надлежних руских власти да се Лучић присили да достави у Србију пушке, сабље и остали војни материјал ако га је набавио – или да врати новац који је примио. Таква интервенција је учињена и 1/13. августа 1839. преко Министарства иностраних дела, али је тек априла 1840. године из Русије стигло 2000 пушака, 400 сабљи, 300 пиштоља, 2000 тесака итд. За сав тај материјал плаћено је укупно 103.676,89 рубаља, али не све пре испоруке. Наиме, пошто је Лучић у међувремену банкротирао, Србија је остала дужна око 20000 форинти које су исплаћене тек у лето 1841. године.

Набавке оружја из Русије у време Уставобранитеља

За време владе Уставобранитеља практично није ни било набавки наоружања из Русије, само је након повлачења руске армије из Мађарске 1849. године цар Никола I уступио Књажевини Србији 3000 пушака кремењача из стокова интервенционистичке армије. То је била и последња набавка спредпунећих кремењача извршена од стране официјелне Србије.

Наоружавање Народне војске

Број нових пушака је био недовољан, па је Блазнавац задужио Протића, Чолак Антића, Поповића и Надрљанског, још пре њиховог одласка за Лијеж по венсанке, да у тамошњим арсеналима овладају техником конверзије кремењача у каписларе, жљебљења цеви и израде каписли. У складу са тим, Попечитељство внутрени дела је 31. маја/12. јуна 1857. године обновило захтев за набавку машина неопходних за конверзију. Најпре је 11/23. септембра то прихватио Совјет, након чега је 26. септембра/8. октобра 1857. године књаз Александар Карађорђевић одобрио 1700 талира за набавку у Лијежу “2 машине за прављење нишана”, 2 машине за извлачење олука, 20000 пирамида за каписле, матрице за нишане и орозе, калупи за куршуме и матрице за пресовање куршума.” Премда је Србија имала око 15000 кремењача употребљивих за конвертовање, број машина и квалификованих радника је ограничавао продуктивност на само 1800 конвертованих пушака годишње. На разрешавању овог проблема се 1861. године ангажовао Блазнавац, овог пута као управник Тополивнице. Успело му је да почетком 1863. године набави још 20 машина за жљебљење, а истовремено је за контролора Пушкарнице поставио Михаила Цвејића који је имао велико искуство из Лијежа. Захваљујући овим мерама су крагујевачки погони марта 1863. године имали дневни капацитет од 20.000 куршума и 40.000 каписли, а месечно су могли да ижљебе 300 цеви и конвертују 1000 пушака.
Од почетка је било извесно да Народну војску српска влада не може сама ни да наоружа, ни да исхрани, ни да обуче, ни да плати (како је у пролеће 1862. године закључио искусни енглески конзул Лонгворт), односно, да Србија то не може учинити без потпоре Русије, што је већ при првом помену могућности да се створи “ослободилачка армија” у марту 1859. године оценио његов још искуснији претходник Томас де Греније де Фонбланк.
Након пропалог покушаја куповине оружја на Западу, српска влада се преко конзула А. Влангалија обратила за помоћ Петрограду. Марта 1862. године су из Русије стигла начелна обећања о скорој испоруци знатних количина ратног материјала. Том приликом је Србији одобрен кредит од 300.000 дуката цесарских за набавку наоружања. Након бомбардовања Београда, Књажевина Србија је упутила апел Петрограду да се убрза извршење овог обећања. У складу са тим, председник владе Илија Гарашанин је 5/17. јуна 1862. године поверио реализацију евентуалног преноса оружја бившем попечитељу унутрашњих дела Атанасију Николићу.
Када је, после многих перипетија, Николић 22. августа 1862. године отишао за Русију, надао се да ће добити 60.000 пушака са глатком и 3000 пушака са изолученом цеви. Међутим, у Кијеву му је речено да ће примити само 30.000 глаткоцевних и 3000 изолучених пушака. Додуше, руско Министарство војно је руског пуковника Слуцког, који је преговарао са Николићем, овластило да испоручи нешто више пушака, као и калупе за ливење куршума, резервни материјал, пистоне и каписле, али само ако “купац затражи”. Николић и Слуцки су се споразумели да Руси уместо каписли дају 2-3000 сабљи, да оружје буде испоручено из магацина у Херсону а не из Кијева где се све могло лако открити, и да њихови људи упакују овај велики товар. Накнадно је руско Министарство војно одобрило да Николић може понети 60.000 глаткоцевних пушака, али их у херсонском магацију није толико било. Паковање оружја је почело 5. септембра, пет - шест дана по Николићевом доласку у Кијев, и трајало је до краја октобра 1862. године. Товар од 39200 пушака и 3000 сабљи био је упакован у 1759 сандука тешких 269000 ока. Под отежаним условима, из Русије је преко Румуније јануара 1863. године стигло свега 36200 глатких перкусионих пушака М 1845 и 3000 изолучених пушака М 1854 (поред 3000 сабљи). Овај превоз оружја је имао шире импликације, попримајући карактер афере.
Даље испоруке стрељачког наоружања српској војсци су прилично неистражене. А ево и зашто. Познато је да су Блазнавац и Филип Христић, уз Гарашинову помоћ, крајем 1866. године у Аустрији набавили 27.000 перкусионих жљебљених спредњача система Лоренц (Lorenz) 13,9 мм М 1854 (незнатни део је отпадао на камербихсле 18,1 мм М.1849). Почетком 1867. године, у Хамбургу је купљено 28.000 саксонских перкусионих жљебљених спредњача 14,7 мм М 1850/56 за потребе српске војске и још 5000 истих пушака за Црну Гору (а још 500 истих пушака је Црној Гори поклонио војни лиферант Лазар Трифковић). Све пушке М 1850/56 и све пушке Лоренц биле су предвиђене за конверзију на остраг пунеће пушке, тј неких 55.000 пушака.
Ако саберемо све споменуте испоруке, имамо око 15.000 старих кремењача преправљених у каписларе (непознатог типа), 39200 руских спредњача, око 8000 венсанки и 55.000 пушака купљених за преправљање у острагуше.
Међутим, 15.000 старих преправљних кремењача сигурно не треба рачунати у пушке које су се налазиле у наоружању српске војске у ратовима 1876–78. године. Стога би требало да буде око 47200 спредњача (руских и венсанки) и нешто мање од 55.000 острагуша уз мањи број ка камербихсли. Али није тако.
По званичним подацима, на почетку рата 1877. године српска војска је располагала, у јединицама, са 38.526 пушака острагуша система Пибоди, 21.644 пушке острагуше система Грин и 69.021 спред пунећом пушком (руске и венсанке). Треба навести да су овде скупно дате пушке и карабини. Међу пушкама Пибоди је и 9000 пушака Пибоди калибра 13,9 мм и 1000 карабина Пибоди калибра 11 мм, набављених решењем Министра војног од 28. септембра/10. октобра 1878. године код фабриканта Томаса Седерлеа у Бечу. Током рата 1877/8. године, у Пушкарници је преправљено 2308 Гриновача у Пибодушу. Током рата је трупама издато још 3058 Пибодуша (од којих је 2308 преправљених Гриновача), 621 Гриновача, 2500 руских спредњача и 20 камербихсли. Ове последње су почеле да се издају када више није било других спредпунећих пушака за издавање, што значи да је српска војска на почетку рата 1877/8. године располагала са 39.276 Пибодуша, 24.573 пушке система Грин и 71.521 спредпунећом пушком, без камербихсли.
Као што видимо, укупан број пушака острагуша (63.849) се доста добро слаже са напред наведеним набавкама (55.000 и 10.000 – укупно 65.000). Када од 65.000 одузмемо камербихсле и губитке у острагушама током Првог српско-турског рата 1876. године, то је углавном то. Али код спредпунећих пушака постоји велика разлика. У наоружању су биле само венсанке и руске спредпунеће пушке, а њих би требало, по познатим набавкама, да има максимално до 47-48.000 комада. ^ак и ако узмемо да је 1849. године руски цар Србији поклонио у то време најновије перкусионе пушке М.1845 а не старе кремењаче М.1808, то је највише 51.000 пушака. Међутим, ако је Русија испоручила свих 63.000 пушака обећаних 1862. године, онда уз венсанке заистао добијамо 71-72.000 пушака. Стога сматрамо да је Русија врло брзо по испоруци 39.200 пушака почетком 1863. године испоручила и остатак до обећаних 63.000 пушака (можда и пар хиљада више) али у тајности. С обзиром да су ове пушке плаћене из већ раније одобреног руског кредита, ова испорука је заиста могла да прође готово незабележена у нашој архивској грађи.

Модернизација Српске војске крајем XIX века

Маја 1881. године министар војни М. Лешјанин је образложио Народној скупштини да су пушке које су у употреби у српској војсци потпуно застареле и морају се одмах заменити новим. Поред тога оне су биле у врло лошем стању због употребе у два рата (1876 и 1877-8. год.). Колико је била критична ситуација са пушкама најбоље говори овај податак. Пограничним сељанима округа Врањског и Топличког као и војницима III позива пограничних села округа Књажевачког издато је 7690 комада спредпунећих пушака с прибором и муницијом а све ради одбране од упада Арнаута. Једине употребљиве пушке маја 1881. године биле су српске Пибоди Мод. 1870 и заплењене турске Хенри Марини Мод. 1871 и Винчестер Мод. 1866. Пушака Пибоди је до Српско-турског рата 1877. године адаптирано преко 29.276 комада, за време рата адаптирано је још 2308 док је у Бечу код Томаса Седерлеа купљено још 9000 нових пушака и 1000 карабина Пибоди Мод. 1870 калибра 11 мм. Од Турака је заплењено 5937 пушака Хенри Мартини и 88 Винчестерки.
Народна скупштина је на седници од 20. маја/1. јуна 1881. године донела решење којим је овластила владу да може позајмити 6,000.000 динара у циљу куповине 100.000 пушака. Ово решење је потврдио кнез Милан 19.јуна/1. јула 1881. године. За српску пешадију наручено је 100.000 пушака 10,15 мм М 1880 код фабриканата браће Маузер и комп. у Оберсдорфу на Некару у Виртембергу. Фирма Маузер и комп. су овај модел пушке поднели на конкурс пошто им је мајор Кока Миловановић уступио своју конструкцију цеви и зрна на извршење и даљу употребу. По уговору фабриканти су били обавезни да предају првих 10.000 пушака за 10 месеци а после тога остатак од 90.000 пушака у партијама од по 5000 пушака месечно. Пошто је за државну касу било немогуће да се у потпуности исплате све пушке ако би биле предате по уговореном року до 8/20. новембра 1883. године то је на седници Министарског савета одржаној 5/17. новембра 1883. године решено да се лиферанту пушака продужи рок до 1/13. јануара 1884. године без накнаде са његове стране.
Још знатно раније, практично када су биле при крају испоруке пушака Мод. 80 Србија је набавила прве брзометне пушке, тачније, у овом случају карабине. Наиме, за потребе коњице набављено је 4000 карабина 10,15 мм Мод. 1884 (без ножева) а за потребе жандармерије и коњице такође 4000 карабина Мод. 1884 (са ножевима).
Прописом АНо. 1760/ А. Бр. 2746 од 1. јула 1882. године извршено је пренаоружавање српске пешадије, тако да су пушке пибоди убрзано из стајаће војске предаване Народној војсци (II и III позив), док су стајаће трупе опремане трофејним пушкама Хенри Мартини.
Коњица I позива је све до 1885. године задржала у свом наоружању карабине система Пибоди да би исти те године заменила карабином са ножем системом Маузер М.1884 који је добила и артиљерија (али без ножа). Српска влада је у циљу набавке новог наоружања 1882. године код Англо банке закључила зајам на износ 5,600.000 динара “који је требало исплатити у року од 15 година у ком периоду је и држава уступила монопол Англо банци за извоз соли у тој вредности.”
У контигенту сабљи испоручених 1841. године налазиле су пешадијске сабље М. 1817 и коњичке сабље М. 1809 и М. 1826. Пешадијске сабље су у српској војсци добиле назив сабља - тесак М. 1841”С” док су коњичке сабље добиле називе М. 1809/41 и М. 1826/41.
У контигенту сабљи испоручених 1863. године налазиле су се коњичке сабље М. 1837 и 1841. Ове сабље су у српској војсци добиле ознаку М. 1837/63 и М. 1841/63.
Већ прописом Е/Но 2109 од 3/15. јула 1870. године у Српској војсци су као стандардне коњичке сабље усвојене сабље аустријске и пруске коњице М. 1845, М. 1850 односно М. 1852 које су испоручене крајем 1864. године у контигенту од 2700 комада. У складу са споменутим прописом започета је постепена замена руских коњичких сабљи новим аустријским и пруским сабљама. Прописом за одело Српске војске Ф/Но. 5509 од 30. новембра/12. децембра 1882. године и Прописом о оделу активне и спреми целокупне војске српске Ф/Но. 6748 од 20. октобра/1. новембра 1888. године углавном је повучена из наоружања српске пешадије руске пешадијске сабље М. 1817. Ова сабља се задржала у наоружању у артиљерији скоро до краја XIX века када је и ту, највећим делом, замењена али са домаћим артиљеријском ножем (тесаком) М. 1897.
Међутим, и поред свега напред наведеног, руске сабље су се, премда у знатно мањем броју, задржале у наоружању и почетком XX века. По званичном Прегледу бројног стања оружја, оружаног прибора и муниције целокупне војске Краљевине на дан 31. марта 1904 године за потребе пешадијских наредника још увек је било 912 руских сабљи (шашки) поред 1266 новијих наредничких сабљи М. 1882. Наредничким сабљама су били наоружани пешадијски наредници из I и II позива (за то је било потребно 1250 сабљи) а шашкама наредници III позива (180 шашки). Поред тога шашке су држане и у резерви за попуну губитака јер стандардних наредничких сабљи је било само 16 више од формације док је шашки било чак 732 више него што је било потребно по формацији. Интересантно је и да се у исто време у наоружању налазило и 1025 старих руских пешадијских сабљи М. 1817 које су се у Српској војсци водиле као ножеви тесаци.
У циљу неких техничких грана (израда топова и лафета, барута, рад војне лабораторије као и за школовање професора артиљерије), на предлог министра војног, Министарски савет је на својој седници од 30. августа/11. септембра 1879. године, одлучио да се у Русију пошаље један виши (мајор) и 2 нижа (поручници) и у Беч један нижи (поручник).

Набавка руских пушака Крнка Мод. 1869

Као куриозитет споменимо да је Србија осамдесетих година XIX века купила и 300 руских пушака острагуша Крнкиног Мод. 1869. и поделила их жандармерији.

Набавка руских пушака Бердан

Крајем XIX века војска Краљевине Србије је имала у наоружању 100.000 одличних једнометних пушака (острагуша) система Маузер Кока М.1880 калибра 10.15 мм. Биле су то изванредне пушке, по општем мишљењу најбоље једнометне пушке на свету али их није било довољно за опремање целокупне војске. Још увек је значајан део оперативних трупа био наоружан потпуно застарелим једнометним пушкама система Пибоди М.1870. Србија, из финансијских разлога није могла да набави модерне брзометне пушке а и војни кругови су сматрали да оне нису још довољно усавршене што је било и добрим делом истина. Управо је завршено преонаружавање пољске артиљерије одличним остраганима Де Банж М.85 калибра 80 мм и државне финансије су биле преоптерећене њиховом отплатом.
Тада је добијена понуда Русије о продаји, по минималној цени, 100.000 пушака Бердан Но.2 калибра 10.67 мм. Током 1890. године у Петроград је отпутовао председник Скупштине да на лицу места потпише уговор о куповини 76.000 Берданки. Комисија је пушке и муницију примила крајем 1890. године и већ 22. децембра 1890. године претседник владе Сава Грујић је поднео њен извештај влади. Том приликом је предложено да се одликују извесни Руси чланови комисије. Нешто раније, на седници Министарског савета одржаној 22. новембра/4. децембра 1890. године претседник Сава Грујић је предложио да се II позив народне војске наоружа са Берданкама а спредњаче да пређу онима са преко 50 година. Истовремено, предложио је да се пушке I позива размести у батаљонске магацине. Министарски савет је одлучио да се размисли о овоме. Већ током 1891. године Берданке су подељене трупама у земљи. Нешто касније су у Крагујевцу израђене каније за бајонете које су војници носили о виску на појасу. У исто време Руси и Црногорци су бајонете стално носили монтиране на пушци. Када су уведене у наоружање брзометне пушке система Маузер М.99 калибра 7 мм, пушке Бердан су почетком овог века предате III позиву, док су пушке Кокинке дате II позиву. Српски III позив је 1.априла 1902. године располагао са 75.908 пушака Бердан и са 39,000.000 метака за њих. Тешко је рећи, за сада, зашто је убрзо након тога дошло до промене па је II позив наоружан Берданкама а III позив Кокинкама. У главном 31.марта 1904. године II позив је располагао са 90.019 брзометних пушака М.99, II позив са 75.916 пушака Бердан и III позив са 93.132 Кокинки. Пошто су Кокинке непосредно пред Балканске ратове делимично преправљене у брзометне, Берданке су остале као једине једнометке у српском наоружању. Пред Балканске ратове Србија је располагала са 193.000 брзометних пушака, 10.000 брзометних карабина и око 75.000 једнометних Берданки. Берданкама је био наоружан III позив све до Крфа када су и трећепозивци пренаоружани.
Након Првог светског рата преостале Берданке су задржане у ратној резерви војске Краљевине СХС под ознаком М.1873 и М.1873а. Друга ознака се односила на оружје адаптирано у Крагујевцу на муницију Верндл М.1877 или Гра М.1874 калибра 11 мм. Треба знати да је један део ових пушака у Краљевину СХС доспео преко Аустроугарске. Наиме армија Двојне монархије је запленила већу количину пушака Бердан на руском фронту и увела их наоружање својих позадинских јединица. При распаду Аустроугарске српске трупе су заплениле значајну количину ових пушака.

Руска помоћ Србији током Првог светског рата

Пашић, у име српске владе, је већ 15/28. јула 1914. године упутио телеграме посланствима у Петрограду и Паризу, у којима се између осталог, од влада Русије и Француске тражи кредит у износу од 90 милиона динара (на три месеца). Русија је удовољавајући овом захтеву одобрила кредит од 20 милиона динара о чему је Спалајковић, телеграмом од 17/30. јула обавестио Пашића.
Убрзо потом, поступајући по налогу српске владе Спалајковић се 27. јула/9. августа поново обратио руској влади са зхтевом за кредити у износу од 5-6 милиона динара, с којим би се средствима у Русији купила војнаодећа, ччизме, рубље, шатори, конзерве и др. На предлог Сазанова удовољило се српским захтевима којој је одобрен кредит од 6 милиона рибаља у Русији. Овим средствима, је поред осталог, за потребе српске артиљерије у Русији купљено 1140 коња, што је реализова до краја септембра 1914. године. Захтеву српске владе о испоруци аероплана није удовољено јер су ови били неопходни руској војсци, како је образложило руско Министарство војно.
Још пре краја јула месеца (по старом календару) Србија је из Русије тражила испоруку 1000 метара понтона, које је по Пашићевим инструкцијама, тражио од руског Министарства војног тражио Спалајковић, образлужи овај захтев српским плановима да по савезничким захтевима форсирају Саву и Дунав. Пашић је даље у телеграму (бр. 345) од 29. јула/11. августа налагао Спалајковићу да од руске владе тражи: “... подводне мине, миноносце или моторне чамце за постављање мина, као и потребан број стручних људи да израде бар једне минске заграде на укупној ширини Дунава и Саве од 1000 метара.” Руски генералштаб је убрзо затим 12/25. августа 1914. године из Одесе у Србију упутио поморског капетана Григоренка са техником и пошиљком мина. До испоруке понтонског материјала није дошло премда је 17/30. августа из Одесе у Србију упућен инжињеријски пуковник Добров у циљу организовања његовог прихвата у Србији. Наиме, развој ратних операција у Србији је, бар привремено, искључио сваку могућност за офанзиву преко Саве и Дунава.
У Међувремену су у Србију почела да пристижу муниција и пушке. Прве набавке муниције реализовали су мајори Ивковић и Терзић да би касније цео посао преузео Леонткијевић. Првим шлепом који је приспео из Русије 26. јула/8. августа стигла је муниција из Русије. Одмах затим 3/16. августа стигла су три шлепера са муницијом и пушкама а идентичан товар је стигао и на шлепу пристиглим 4/17. августа. По подацима које је 19. августа/1. септембра 1914. године упутио телеграмом (бр. 190) Спалајковић Пашићу, до тог дана је из Одесе послато у Србију (Радујевац) 119.980 пушака и 90,500.000 метака.
Српско Министарство војно је дописом (бр. 1024) од 16/29. августа тражило од Русије, између осталог и: 2000 шрапнела, 14000 разорних граната 12 цм Шнајдер, 500 шрапнела и 3600 разорних граната за хаубицу 15 цм система Шнајдер (по руском 6 дујмова), 68000 шрапнела и 32000 разорних граната за пољске топове 75 мм система Шнајдер, бар 60.000 гарнитура за пушке (фишеклије, опасачи, вискови итд) добијене из Русије, (јер се у њима оскудевало а њихова набавка из других извора није била могућа). Спалајковић је врло брзо одговорио да ће одмах бити испоручено 1280 шрапнела за хаубицу 12 цм а да друге муниције није било на располагању као ни гарнитура за пушке.
Српска војска је можда најгоре стајала са интендантском спремом које је било недовољно и за оперативне трупе а да се и не говори о предвиђеној попуни. Због тога је српско Министарство војно 22. августа/4. септембра 1914. године доставило Пашићу списак потреба у интендатској спреми коју је требало реализовати у Русији, преко Спалајковића. Између осталог, на том списку се као најважније потреба нашло и: 150.000 гарнитура одела (чакшира, блуза, шињела, капа), око 100.000 пари цокула, 30.000 пари чизама, 100.000 шаторских крила, 10.000 пари мамуза са кајишима, 50.000 чутуруци и 15.000 мањерки. Пошто су Руси у бици код Лавова задобили велики плен, српској војсци су из плена обећане униформе, цокуле као и други материла а о чему је Спалајковић 27. августа/9. септембра обавестио Пашића. Међутим, ове униформе ни до 4/17. септембра нису стигле па се Пашић поново обратио са захтевом за 200.000 униформи. сазонов се у потпуности сагласио са српским захтевом па је 10/23. септембра телеграмом извести Ставку “... да је с политичке тачке веома пожељно удовољити српске молбе за муниције, пушке и војну одећу.” Коначно је 14/27. септембра Спалајковић телеграмом (бр. 261) обавести Пашића да је руска влада одредила “генерала Карачана и вишег интенданта Орлова да, заједно са Леонткијевићем, изврше одбир разног материјала из плена код Лавова за српску војску.” Ова комисија је 14/27. октобра спремила за транспорт у Србију 3 милиона метака док је железницом преко Румуније 17/30. и 18/31. октобра послато у Србију 15090 блуза, 5491 шињел и 1715 панталоба.
Одмах затим је у Србију упућен велики товар војног материјала, укрцаног на 11 великих лађа, које су искрцане у радујевцу од 21. до 23. октобра/3. до 5. новембра 1914. године. Том приликом је допремљено 31550 сандука муниције или 25,240.000 метака, 2 вагона хаубичких зрна, 99 буради азотне киселине, 418 сандука бензина, 467 буради зејтина и 147 чамаца за мостовски материјал.
У време велике кризе у Српској војсци, за време битке на Дрини и првој фази Колубарске битке Пашић је од владиног делегата за набавке у Русији Шајновића затражио да, заједно са Леонткијевићем покуша да код руске владе испослује испоруку штво већег броја заплењених аустроугарских митраљеза 8 мм М. 07 и М. 07/12 Шварцлозе и немачких митраљеза 7,9 мм Максим М.08 са целокупном опремом и муницијом.
Због великих губитака у пушкама, нарочито током повлачења у време Колубарске битке, Министар војни се 21. новембра/4. децембра 1914. године телеграмом обратио Пашићу са захтевом за набавку 100.000 пушака са 500 до 1000 метака по пушци, са прибором. Пашић је овај захтев проследио Спалајковићу телеграмом (бр. 8174) 27. децембра 1915/9. јануара 1915. године препоручујући да се ове пушке покушају набавити у Шпанији, с тим, што би набавка била извршена на име Грчке, као неутралне земље, а зашта би било потребно 21,000.000 франака. Пошто Србија није била у ситуацији да сноси трошкове ове набавке, Сазонов је на захтев Спалајковића, још раније 22. децембра 1914/4. јануара 1915. године, упутио писмо председнику руске владе И. Л. Горемикину у коме је тражио да се омогући да српска војска добије наоружање и да руска влада сноси трошкове набавке пушака у Шпанији са 1/3 укупне цене као и Француска и Енглеска. Пошто су Француска и Енглеска већ биле пристале и руска влада је на седници од 30. децембра 1914/12. јануара 1915. године усвојила овај захтев.
Велике Руске испоруке су настављене све до краја 1914. године. Шајиновић је 25. новембра/8. децембра известио да је водом послато 4792 сандука пушчане и топовске муниције, 371 сандук пушака, 302 сандука барута, 288 колета санитетског материјала, 2396 колета одела, 4 сандука лака, 30 сандука пушчаних резервних делова, 61 сандук фишеклија, 24 топа са 24 каре, 15 вагона жица и 25 вагона шпиритуса.
О сличним испорукама Шајновић је јављао и 3/16. и 18/31. децембра 1914. године а Спалајковић је 31. децембра 1914/13. јануара 1915. године јавио да отпремљено 18 милинона метака за руске пушке а да ће се накндадно испоручити још 32 милиона истих метака.
Тешко је рећи шта је све тачно стигло у Србију. Међутим, познато је да је, на пример, крајем децембра 1914. године (по старом календару) у Радујевац стигло 5 руских бродова са три шлепа са којих је искрцано 777 сандука артиљеријске муниције, 1800 бала одела, 98 сандука фишеклија итд.
Пошто је Русија била, у ратним операцијама током 1914. године, била војнички и финансијски исцрпљена, Србија се од почетка 1915. године све више окреће ка западним савезницима, пре свега Француској, поготово што је ова до тада пребродила прву кризу победом на Марни и стабилизацијом фронта.
Један од последњих значајнијих финансијских захтева према Русији био је захтев из јануара 1915. године за зајам за модернизацију пруге Књажевац - Ниш и набавку локомотива и вагона у САД. За набавку локомитива је тражено 6 милиона франака у злату од чега је Русија требало да да трећину. Пошто је британска влада пристала и руска влада је на седници од 31. јануара/13. фебруара 1915. године пристала да да своју трећину. Свеукупно је Србији одобрено 30 милиона франака кредита (12 милиона за модернизацију пруге Књажевац - Ниш). Све исплате је, у складу са француско-руским споразумом, требало да реализује Француска.
За вођење рата Србија је јануара и августа 1915. године (по старом календару) затражила по 150 милиона франака. Касније је други захтев и повећан. Сви ови захтеви су уважени али пошто је главни финансијер кад су у питању ови зајмови била Француска то излази из наше теме.
Када говоримо о руским испорукама можемо рећи да је до краја фебруара то јест почетка марта 1915. године (по старом календару) из Русије испоручено оружја, муниције, одела и осталог војног материјала у вредности 14 милиона рубаља. Међу овим испорукама било је и 119.980 пушака 7,62 мм М. 91/10 и 199,770.400 метака за њих.
Као што смо већ навели, Русија 1915. године није била у стању да испоручи Србији своје наоружање већ само оно из плена. Због тога је пуковник Д. Киклић, делегат Министарства војног за набавку муниције, потраживао од руског Генералштаба: 50.000 аустријских пушака Манлихер и 15 до 20 милиона метака за њих, 1000 граната за топ калибра 15 цм, 8-10.000 граната за друге топове калибра 12 цм, 6-8000 граната за брзометне хаубице 120 мм и 6-8000 граната за брзометне хаубице 150 мм. само је муниција за брзометне хаубице била из руске производње док је све остало било из плена. Није познато колико су Руси изашли у сусрет овим захтевима али с обзиром на апел српске владе Трибецком да се из руског плена код Пшемисла пошаље 10 милиона метака за пушке Манлихер навероватније да, бар највећи део, ових захтева није прихваћен. Ипак бар један део муниције је испоручен али у време кад се Српска војска повлачила преко Албаније. Тако су Павловић и Спалајковић известили Пашића да је 15/28. децембра 1915. године из Архангелска отрепљено за Драч или Сан Ђовани ди Медуа 2 милиона метака за Манлихерке.
Ипак је испорука наоружања и војне опреме поново била врло интензивна у лето и јесен 1915. године. Један део ове опреме никада није постао оперативан у Српској војсци а и иначе је врло тешко утврдити шта је тачно све испоручено том приликом. Тако је 9/22 и и 13/26. августа 1915. године из Русије у Србију послато 30 транспорта са војном и другом опремом и храном. Нешто касније 28. августа/10. септембра, 3/16. септембра и 19.септембра/2. октобра 1915. године послата су још три транспорта са артиљеријским оруђима, 1100 коња, 70 сандука радио и телефонске опреме, једним аеропланом, више стотина сандука муниције, бензином и другим материјалом. Споменимо и да је још у јесен 1914. године из Русије стигло 2000 теглећих и јахаћих коња за српску војску.

Набавка руских пушака Мосин М.91

Задњих година XIX века затегнутост у Турској је достигла толике размере да је постало врло извесно да Србија може у најскорије време наћи пред значајним спољнополитичким задацима. Али уколико би се покренуло Источно питање Србија, због своје војне неспремности не би могла ни помошљати да предузме неке акције у циљу задовољења својих националних и територијалних амбиција. Српска војска је била неспремна не само у односу на турску него и у односу на бугарску војску.
Србија је извршила пренаоружање своје пољске и брдске артиљерије али је зато њена пешадија била још наоружана једнометним острагушама и то са око 100.000 пушака М.80 и 76.000 Бердан Но.2. Турска је још 1887. године наручила 500.000 брзометних пушака са турбулентним магацином М.87 калибра 9,5 мм и 50.000 сличних карабина. До 1889. године испоручено је 220.000 пушака и 6.000 карабина. Те године турско командовање је решило да пређе на мањи калибар 7,65 ммм, па је уместо преосталих 280.000 пушака М.87 и 44.000 карабина калибра 9,5 мм наручено 324.000 брзометних пушака са магацином испод затварача М.1890. Нешто касније, 1893. године наручено је још 156.000 усавршених брзометних пушака М.1893 калибра 7,65 мм. Највећи део ових наруxбина је реализован до 1896. године Бугарска је до тог времена скоро комплетну оперативну армију пренаоружала са пушкама и карабинима Манлихер М.1888 калибра 8 мм. Румунија је, опет, набавила 120.000 пушака Манлихер М.1893 калибра 6,5 мм. Једино је грчка војска била наоружана, такође, једнометним острагушама Гра М.1874 калибра 11 мм.
Влада Стојана Новаковића се већ средином 1896. године озбиљно позабавила узроцима таквог стања с циљем да га што хитније поправи. Питање модернизације војске је било директно скопчано са решавањем финансијских проблема. Српске финансије су тих година биле под теретом сталних и тешко отклоњивих дефицита због великих привредних дугова у земљи и иностранству. Новаковићева влда је због тога извршила конверзију државног дуга у коју је ушао чак и дуг Русији 1876. године Резултати се нису показали у тој мери да би се могло говорити о сређеном финансијском питању. Тако Новаковићева влада за свој план војничког оспособљавања Србије није имала обезбеђен новац.
Са преговорима за наоружање из Русије, започело се фебруара 1896. године Српски посланик у Петрограду затражио је вербалном нотом од руског министра иностраних дела Лобанова 100.000 брзометних пушака М.91 Мосин и муницију за њих. Такав захтев је затим упућен и преко руског војног аташеа Таубеа. Споразум је међутим зависио од сагланости руског министра финансија Витеа. Због тога је у мају 1896. године у Петрограду боравио српски министар војске Франасовић. Он је имао сва овлашћења да преговара са руском владом о наоружању српске војске пушкама руског система М.91. Међутим, министар Вите је тражио готовинска средства за плаћање оружја, која Србија није имала, па се Франасовић вратио необављена посла. Руси су били врло незадовољни што Србија не враћа своје дугове и није хтела да уступи Србији наоружање. У преговорима је финансијска страна била пресудна. Не упуштајући се у детаље преговора, наведимо само да су Руси упорно одбијали да дају кредит а Србија није имала готових пара. Преговори су настављени у другој половини октобра 1896. године али без резултата. Последњих дана новембра Србија је извршила преко банке потпуну исплату руског ануитета за 1896. годину После тога руска влада је пристала, да уз њену помоћ Србија закључи зајам од 5,5 милиона рубаља код руских новчаних завода а под гарантијом неког монопола или неког другог сигурног државног прихода. Ако српска влада испуни све неопходне финансијске услове одмах би било испоручено 16 до 20.000 пушака а остале (до 100.000) би биле испоручене у току четири до пет следећих година. За Србију су ови услови били неприхватљиви јер су пушке биле неопходне одмах а није било ни монопола који би се могао дати као гарантија. Новаковић је руски одговор схватио као околишно одбијање. Таубе је 11. децембра 1896. године изнео предлог по коме би се српска војска наоружала до пролећа, тако што би прва партија стигла из Русије а остале пушке би се израдиле у Француској. Ни овај предлог није био прихватљив за српску владу, јер су били неопходни нови преговори па се читава ствар опет одлагала. Тиме је Србија дефинитивно одустала од набавке стрељачког наоружања у Русији којој ће се вратити тек пред Први светски рат.
Да би се колико толико ублажио недостатак у пушкама, српска влада је затражила од Русије 23. јануара 1914. године да јој хитно прода 120.000 пушака Мосин М.91 калибра 7,62 мм са по 1000 метака по пушци, с тиме да пушке буду испоручене на пролеће 1914. године Премда је из руских војних кругова стално стизало уверавање да са испоруком пушака неће бити проблема, давање одобрења се стално одуговлачило, па је тако стигао и мај месец а да пушке нису добијене. Због тога је учињена нова представка руској влади у којој је овог пута затражена позајмица 120.000 пушак из руских магацина. Српска влада је прихватила да те пушке плати ако дође до њихове употребе, а ако се оне не употребе, Србија се обавезала да их врати у стању у какавом их је примила, при чему би Србија сносила све транспортне трошкове. Тек пред само избијање рата одобрена испорука ових 120.000 пушака.
У првим данима рат српским пешадијским пуковима је недостајало 25 до 33% пушака од укупног броја бораца по формацији. Тимочкој дивизији II позива је недостајало нешто мање од половине потребног броја. Људство без оружја је било у резерви. Првим шлепом који је приспео из Русије 26. јула/8. августа стигла је муниција из Русије. Одмах затим 3/16. августа стигла су три шлепера са муницијом и пушкама а идентичан товар је стигао и на шлепу пристиглим 4/17. августа. По подацима које је 19. августа/1. септембра 1914. године упутио телеграмом (бр. 190) Спалајковић Пашићу, до тог дана је из Одесе послато у Србију (Радујевац) 119.980 пушака и 90,500.000 метака. Пушке је најпре добила Тимочка дивизија II позива, а касније су исте пушке добиле Тимочка дивизија I позива, Дринска дивизија II позива и Дунавска дивизија II позива. Све остале дивизије су имале Маузерове пушке. Руске пушке су добили и неки пукови III позива, распоређени на активнијим деловима фронта. Српске пушке су биле сличне оним које је још раније добила црногорска војска; разлика је била у нишану јер су пушке које је добила Србија имале нишан за гађање са шиљатим зрном, а црногорске су имале старији, првобитни, нишан за гађање оживалним зрном. Даљих испорука пушала Мосин није било а до марта 1915. године испоручено је укупно 199,770.400 метака за њих.
Током Колубарске битке српска војска је заробила 60.000 пушака, карабина и штуцева система манлихер М.88, М.90 и М.95 калибра 8 мм. Са претходно заробљеним, било је, дакле, око 70.000 пушака. Од њих је 40.000 дато трупама из нове области и регрутима.
Нових захтева за помоћ у пушкама није било све до Макензенове офанзиве. Тада, 6.новембра 1915. године, преко француског војног аташеа затражено је из Француске 150.000 пушака система Лебел. Овај захтев је већ после неколико дана постао беспредметан.
У међувремену, руска влада је 10/23 и 18/31. јануара и 25. фебруара/10. марта 1915. године донела одлуку о финансиарању набавке 100.000 пушака за српску војску у Шпанији и то у вредности од 7 милиона рубаља.

Покушаји набавке артиљерије

Пашић је 10/23. јануара 1914. године затражио, преко једне званичне српске делегације у Русији, од Русије, поред 120.000 брзометних пушака и 24 дугачки топова 107 мм и 36 брдских топова. Овај захтев ће, у разним видовима, током пролећа исте године бити више пута подношен али ће на крају стићи само пушке, и то кад је рат већ почео, а од топова ништа неће бити испоручне.

Русија и стварање српског ваздухопловства

О улози Русије у стварању српског ваздухопловства већ смо пуно писали у последње време па се овог пута нећемо понављати. Само ћемо укратко навести основне елементе руског учешћа у развоју овог новог рода (вида) војске.
Решењем српског војног министра од 5/17. јануара 1901. године Пов/Но 15 одређен је ради војног усавршавања као питомац у Русију за ваздухопловно одељење инжињеријски поручник Коста Милетић. Милетић је боравио у Русији од 27. фебруара 1901. до 25. новембра 1902. године, од тога годину дана у Волковом пољу близу Санкт Петерсбурга где се налазио Школски ваздухопловни парк а 6 месеци у Метеоролошком оделењу за вадухопловство и голубијој станици. Милетић је као питомац узео учешћа на великим маневрима руске војске у септембру 1902. г, када је са једним оделењем Школског ваздухопловног парка, био придодат Кијевској армији. Тада је први пут управљао балоном, а уз то слао и извештаје голубијом поштом. При крају маневра, 1. септембра, прелетео је у слободном балону више десетина километара са највећом висином лета од 1100 м.
Када је код фабрике Аугуст Ридингер (August Riedinger) из Аугсбурга набављен један везани змај-балон (Drachen-Fesselballon) система Парсевал-Зигсфелд (Parseval-Sigfeld) и један слободни сферни балон (Kugelballon), који је крштен именом "Србија", код фабрике Дилман (Dillman) из Берлина, наручено је осам гасних кола, која су преузета у истом граду 1910. године Истовремено је купљено и 128 челичних боца немачког типа за пренос водоника. Пољски ручни чекрк система Гарут, конструктора А. Е. Гарута, масе 1700 кг, са челичним конопцем од 1000 м, преузет је у Санкт Петерсбургу. Водонична станица је набављена код фирме Ерликон (Oerlikon) у Швајцарској.
Први пилот који је успешно летео у Београду био је Рус Борис С. Маслеников. Маслеников је боравио у Београду од 28. новембра/11. децембра 1910. године па до 24. децембра 1910/6. јануара 1911. године када је отпутовао за Цариград. Летео је више пута у Београду при чему је са аеропланом упознао не само питомце Војне академије, Подофицирске школе већ и све официре београдског гарнизона као и војнике гарнизона. Његовим летовима су присуствовали многе важне личности Србије као што су краљ Петар, престолонаследник Александар, принц Павле, пуковник Бојовић и многи други од којих су неки и летели са Маслениковим. Краљ Петар је 3. јануара 1911. године (по новом календару) одликовао Бориса Масленикова орденом Светог Саве V степена.
Од првих 12 аероплана Ваздухопловне команде два су била руска: Дукс који је за потребе српске владе купио архимандрит Михаило и Фарман VII који је Србији поклонио руски лист “Ново время”. На Дуксу су извршени први летови са српским авионом а на њему су први пут летели и српски пилоти у Србији тачније у Скопљу 27. новембра/10. децембра 1912. године.
Током Првог балканског рата у Ваздухопловној команди су летели руски пилоти А. А. Агафонов, Брије и Кирштајн. Овај последњи и у саставу Приморског аеропланског одреда.
Избијањем Првог светског рата да би се, колико толико, ојачала српско ваздухопловство 18/31. јула 1914. г. упућен је телеграм српском посланику у Паризу од кога је захтевано да хитно набави 5 аероплана, двоседа, најбољег система и да их одмах пошаље у Србију, преко Солуна. Истовремено, требало је да ангажује и пет искусних пилота. Са друге стране Влада Краљевине Србије је преко француског војног аташеа у Београду пуковника Фурнијеа 22.јула/4.августа 1914.г. затражила да Француска као војну помоћ упути у Србију 12 авиона са пилотима и механичарима. На жалост, 30. јула/12. августа Французи су одговорили да за сада не могу да изађу у сусрет српским захтевима јер и сами осећају недостатак у квалитетним аеропланима. Готово у исто време руска влада је, на сличан захтев, одговорила да не може уступити Србији ни један авион јер су апсолутно сви потребни руској војсци.
Механичару Ваздухопловној команди, Рус, Василије Ивановић је 20. децембра 1914/2. јануара 1915. године у Крагујевцу вршио пробу летења на једном Блерио тандему 70 КС при чему је поломио апарат, а сам је сломио ногу.
Почетком јула 1915. године из Русије су стигла два змај-балона, за које је још 19. априла Министарство војно добило из Русије обавештење да су упућени у Србију. То су били змај-балони, саграђени у фабрици Треугољник (Треуголяник), а упућени из Ваздухопловне чете тврђаве Ковен. Поред два балона, стигао је и следећи материјал: један чекрк пољског типа, два челична конопца дужине по 1000 м и две котураче за брзо спуштање балона.
У јесен 1915. године послат је из Русије бродом Дунавом један аероплан који никада није постао оперативан, премда није искључено да је стигао у депо у Ниш пре повлачења.

Борба на Сави и Дунаву у Првом светском рату

Пре Првог светског рата Дунав није играо велику улогу у трговачкој размени између централне Европе и доњег Дунава и Црног мора. Трговина се одвијала морем јер је морски пут био јефтинији и бржи мада је био дужи. Високе дунавске возарине, проузроковане спором узводном вожњом и ограниченошћу тонаже објеката, чиниле су неконкурентним овај вид транспорта. Централне силе нису ни слутиле какву ће улогу играти Дунав у саобраћајном погледу током рата. Стога се на водећим местима није ни полагала особита важност Дунаву као војној комуникацији. Дунавски пловни објекти су били замишљени само као средство за пребацивање трупа са једне обале на другу. Уласком Турске у рат, Дунав је за Централне силе постао магистрала од највећег значаја, окосница „Балканског пута". Поред саобраћајног значаја реке Дунав и Сава су имале и велики стратегијски значај: 1) сачињавале су велику препреку на операцијском правцу трупа Централних сила приликом њихове офанзиве против Србије, 2) на ушћу Саве у Дунав је лежала престоница Србије Београд и 3) Дунавом је пролазила једина непосредна веза Србије са Русијом.
. Почетком рата Аустро-Угарскаје располагала са 6 монитора, а током прве године, до краја 1915, саградила је још 4 монитора. Поред тога, располагала је и са више патролних чамаца (ведета). Србија је одмах по мобилизацији створила импровизовану речну флотилу, али ова све до пролећа 1915. и доласка енглеске шалупе није могла да омета дејства монитора. Први покушаји преласка српске војске преко Саве, септембра 1914, показали су сву ризичност ових подухвата док се не изврши неутралисање аустро-угарских монитора. Како је један од сталних савезничких захтева био захтев за офанзиву преко Саве и Дунава, било је јасно да се Србима мора помоћи да неутралишу аустроугарске мониторе.

Помоћ у борби против аустроугарске речне ратне флотиле

Да би се супротставила мониторима, Србија је септембра 1914. почела да врши минирање Дунава и Саве. Почетком октобра из Русије су стигле прве мине са једним мањим минерским одељењем. Ове прве мине су постављене код Београда и на Сави код Грабовачке аде, низводно од Шапца. На ову другу препреку 23. октобра 1914. године у 3 часа ујутро на повратку са акције код Скеланске Аде, где је артилеријом уништио мостовни материјал, монитор “Темеш“ удара код Грабовачке Аде, у рукавцу Саве, са десним делом прамца у мину. Продор воде се није могао зауставити и брод је потонуо на дубини од 4 м. Мине су положили српски минери, са чамцима на весла, током ноћи 22/23. октобра 1914. године ради спречавања повратка аустроугарске флотиле у своју базу.
По паду Београда, крајем 1914, Аустријанци су очистили Саву и Дунав од мина, али одмах по ослобођењу и протеривању Аустријанаца, не само да је минирање настављено, већ је и интензивирано. Већ 31. децембра 1914. стигле су нове руске мине. И већ 6. јануара је пуковник Миодраг Васић започео минирање Дунава код Београда, а 11. јануара је руски капетан Григоренко постављао минску заграду од руских мина на Сави узводно од Шапца, код Дреновачке аде. Почетком јануара је стигао и енглески поморски одред од 26 подофицира и морнара под командом капетана Емоха, који је донео са собом 25 тона мина и експлозива. У исто време су у Раљу стигле и француске мине, које су овако расподељене: 20 за Дунавски кеј, 10 за Велико Село, узводно од острва Чакљан, и 20 за Зајечар.
Интензивно минирање Саве и Дунава је настављено све до повлачења српске војске. Последњу минску препреку су поставили Руси октобра 1915. код Кладушнице, а састојала се од електроконтактних мина. Савезници су на Дунаву и Сави положили око 800 мина, и то на Сави код Шапца, Остружнице и Београда, а на Дунаву код Београда, Винче, Гураваје, Кладушнице и Кладова. Само на Дунаву је било 12 минских препрека. Због њих, после губитка Темеша, аустроугарска флотила није покушавала да на силу продре у Саву, а Централне силе нису биле у стању да одржавају саобраћај до бугарских пристаништа.
Врло је битно ватром заштитити минске запреке. За борбу против монитора су били неопходни топови калибра најмање 100 мм, и то опремљени панцирном муницијом. У то време панцирном муницијом су располагали само морнарички топови, тј. топови намењени за гађање бродова. Наравно, могли су се употребити и обични топови са разорним гранатама, али је њихова сфикасност била знатно умањена. Због тога су и сви топови који су испоручени Србији за борбу против монитора били морнарички.
Фурније је 27. октобра 1914. обавестио Српску врховну команду о доласкуједне француске морнаричке батерије од 3 топа 14 цм (тачан калибарје био 138 мм) М. 1891 са 4 официра и 96 људи, под командом капетана Пикоа. Батерија је 1. новембра стигла у Солун, а већ 5. новембра је била у Раковици. Одмах је започето монтирање топова. Премда је 12. новембра батерија добила наређење о евакуацији, ипак је до 20. новембра завршена монтажа 2 топа, из којих је 21. новембра отворена ватра на аустроугарске мониторе, при чему је постигнут велики успех. Ипак, због новонастале ситуације, 27. новембра је започета евакуација трећег, немонтираног топа, који је 30. новембра евакуисан за Ниш. У то време, тачније 2. децембра, стигла су у Прахово и 2 руска морнаричка топа 152,4 мм М. 1877 са цеви од 190 пуда (постојала је и лакша верзија са цеви од 120 пуда).
Одмах по ослобођењу Београда, 15. децембра, кренуле су француска и руска мисија из Ниша за Београд са 1 француским и 2 руска топа. Одмах затим, 19. децембра, издато је наређење за њихову употребу. Почетком фебруара стигла су 2 нова француска топа, истог типа као и претходни, у замену за 2 напуштена, крајем новембра.
Енглески посланик у Нишу је 2. фебруара 1915. известио српског министра иностраних дела да је енглеска влада поставила за команданта енглеског одреда у одбрани Београда адмирала Трубриџа. Чим је Трубриџ стигао, адмирал Кардел му је предао дужност и 24. фебруара напустио Београд. Са Трубриџом је у Србију стигло и 8 топова од 4,7 инча (119 мм) Q. F. са по 200 метака на топ, и са по три артиљерца на топ. Енглески топови су подељени у 4 батерије од по 2 топа. За командире батерија су постављсни српски артиљеријски официри, исто као код руске батерије. Пошто је било доста проблсма са комплетирањем, батерије су званично формиране тек 26. марта 1915. Како српски офирици нису били обучени за гађањс покрстних циљева, командант одбране Београда је од Трубриџа 30. марта затражио један кратак упут за гађање монитора. Упут је Трубриџ н 5. априла послао команди одбране Београда. Коначно је 10. априла наређено да батерије заузму своје положаје.
У међувремену, већ од средине фебруара, била су у дејству сва 3 француска топа, поред 2 руска. Приликом гађања једног монитора 1. фебруара прсла је цев на једном руском топу. Нова цев је стигла у Прахово 31. марта бродом Тираспољ, али је још увек лежала улуци 2. маја. Теку ју цев је стигла у Београд. Управо у то време, 30. марта 1915. године око 11 сати ноћу аустроугарски брод “Београд” (Belgrad) се пробијао низ Дунав натоварен са 300 морских мина, намењених Турцима за Дарданеле. Искрцна станица је била Рушчук. Нешто раније, “Београд” је 20. марта прешао из Земуна за Панчево одакле је 30. марта увече наставио пут. Брод је успео да се провуче кроз неколико минских заграда, доспео је до села Винче, где је била последња руска минска запрека. Због магле српска артиљерија је почела да дејствује тек источно од Београда. Између Винче и Ритопека, дејство српске артиљерије је постало прецизније, што је збунило посаду и крманоша (”Лодц” из Оршаве). Крманош упусти крму, која закачи једну мину и изазове експлозију. Задњи део брода се упалио и одмах затим је дошло до експлозије на броду која је у буквалном смислу разнела брод. Преживели су само крманош и један ложач који су избачени на српску страну. Делови брода су били избачени чак у ритопечке винограде.
Велики успех је постигнут и у 16. ноћи 15/16. маја 1915. године када је дејством руске батерије уништен код острва Кожаре патролни чамац “Ц”.
Сви ови морнарички топови су играли видну улогу у одбрани Београда октобра 1915. године. Нарочито се 8. октобра истакла француска батерија, тешко оштетивши 2 монитора, "Енс" и "Темеш II".
Енглези су бродом па затим возом из Солуна пребацили за Београд мали торпедни чамац - шалупу. Шалупа је била дужинс 18,3 м (60 стопа), била је наоружана са два торпеда од 45 цм и једним аутоматским топоп Хочкис калибра 37 мм. Развијала је брзину од 16 чворова. Шалупа је два пут извршила торпедне нападе на аустроугарске бродове, најпре ноћу 22/23 априла, а затим 17. маја 1915. Коришћена је веома много за патролирањс. Њом је командовао мајор Кар.
Савезници сујош током новембра 1914. године започели са разматрањем постављања торпедних батерија код Београда. Радови су напуштештени после пада Београда, да би по ослобођењу били настављени. Укупно је постављено 4 торпедне батерије, и то: 1 енглеска са 3 уређаја код савсксн железничког моста у Београду, 1 енглеска са 1 уређајем на Дунаву код Београда, 1 руска са 3 уређаја код Винче и 1 енглеска са 4 уређаја кол Смсдерева. Торпедне батерије код Београда су уништене за време артиље ријске припреме октобра 1915. године.
У руској мисији су били капетани Григоренко и Волховицки из Црноморске флоте, којој је командант на доњем Дунаву био пуковник Весјолкин.

Брзи моторни чамац Слобода са руском посадом

Српска речна ратна флотила јс у свом саставу имала брзи моторни чамац "Слободу" са руском посадом. Брзи моторни чамац Слобода је уништен на самом почетку непријатељске офанзиве. Око 0830 часова 6. октобра 1915. године почела су да падају прва артиљеријска зрна на фабрику шећера у којој су били смештени Команда Аде Циганлије и бродарска радионица у којој су се градила, опремала и оправљала пловна средства. Пад мрака није довео до затишја, артиљеријска ватра је настављена истом жестином. Све телефонске везе су покидане. Оклопљени шлеп који је служио за прихват посаде са Мале Аде потопљен је. Слобода је разнета као да није ни постојала.

Помоћ у одбрани Прахова и Кладова

Српска Врховна командаје 6. марта 1915. наредила да се свим средствима заштити Прахово. Ово обезбеђењеје поверено руском капетану Семенову, који је поставио минске заграде на каналу између села Сипа и Кладушнице. Од Сипа до Кладушнице је постављено седам линија минских запрека између острва и румунске обале. Једна заградаје постављена између острва и српскс обале. Укупно је положено 54 мине. На трећем безименом острву, према румунској страни, постављена су два торпедна апарата. Поред тога, преко канала затегнути су челично уже и ланац. Поред западне стране острва Оградине пуковник Аљин је поставио две групе по 6 мина са електричним паљењем. За заштиту минских зграда постављена су два руска морнаричка топа калибра 75 мм са панцирним зрнима на Брзујки (преко пута Адакале), а друга два са рефлектором код Сипа. Код Кладова су била и два наоружана руска пароброда „Тираспољ" и „Гроф Игњатијев", од којих је овај други стражарио ноћу код села Давидовца. „Гроф Игњатијев" је био наоружан са три топа од 75 мм и два митраљеза, а „Тираспољ" са два топа 47 мм иједним противавионским митраљезом.
Нису само Београд, Крагујевац и Крушевац били брањени против-аеропланском артиљеријом. Још 8. маја 1915. године наређено је формирање против-аеропланског вода у Прахову, који је касније прерастао у батерију од два вода. Ови водови су били наоружани бугарским пољским топовима Шнајдер М 1903 калибра 75 мм.
Интересантно је да је у Кладово стигла и руска против-авионска батерија са топовима калибра 76 мм. Наиме, Србији је из Русије послано седам батерија за одбрану Прахова, Кладова и околине. Једна од тих батерија је била против-авионска, која је била постављена на положају Пренозиште. Касније је због неповољног положаја премештена на нов положај код места званог Велико Лице са кога је било могуће гађати у свим правцима. Задатак батерије је био спречавање извиђања непријатељске авијације и одбрана Кладова и Штаба Крајинског одреда који се налазио у Петровом селу. Секундарни задатак батерије је био гађање околних брда у случају преласка Аустријанаца преко Дунава. Командир ове батерије капетан II класе Миклашевски је преузео команду 23. априла када је утврдио да су сви топови исправни а нишанске справе потпуно нове. Батерија је постигла запажене резултате у дејству по аустро-угарским аеропланима чији је аеродром био неколико километара од обале Дунава у близини Оршаве, на самој обали Црне реке.
Најпре је, 17. августа, ватром батерије у оборен један аероплан који је на очиглед свих присутних пао на обалу Црне Реке близу њеног ушћа у Дунав. Нешто касније, 17. септембра, оборен је један ДФВ (DFW), који је пао на румунску страну, при чему су оба члана посаде рањена. Трећи аероплан, такође ДФВ, оборен је у пламену 21. септембра, 10 км јужно од Турн Северина. Оба ДФВ су била из 1.Флика.



Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame unutar poruka.
offline
  • VJ 
  • Legendarni građanin
  • Pridružio: 16 Apr 2014
  • Poruke: 17652

Руска војна
помоћ Србији
за време
Првог светског рата

Зборник грађе

Приређивачи
Алексеј Тимофејев, Дарко Кремић

ИНСТИТУТ ЗА НОВИЈУ ИСТОРИЈУ СРБИЈЕ
БИБЛИОТЕКА „СТУДИЈЕ И МОНОГРАФИЈЕ“

За издавача:
Др Момчило Митровић
Рецензенти:

Др Миле Бјелајац
Мр Далибор Денда

http://www.inisbgd.co.rs/celo/Timofejev-Rusi-i-Srbi.pdf



offline
  • Nebojša Đokić
  • vojni istoričar
  • Pridružio: 03 Jun 2010
  • Poruke: 4066
  • Gde živiš: Novi Beograd

Napisano: 27 Avg 2015 22:56

Наслов би требало да буде Руски војни одреди у Србији 1914 - 15. године а не како је дат. Просто је невероватно шта су аутори у уводном делу прескочили од оног што је стигло из Русије од наоружања и војне опреме а што није директно повезано са деловањем руских одреда. Није коришћена ни домаћа обајвљена грађа о необјављеној нећу ни да говорим.
У ствари једини правилни назив за књигу би био "Руски извори за Руске војне одреде у Србији 1914 - 15. године". Где су рецимо извештају пуковника Фурнијеа - нема ни једног. Нема ни једног извештаја ни наших делегата у Русији а управо из њих, на пример, сазнајемо колико је стварно пушака Мосинки испоручено итд итд.
Ја изузетно ценим Тимофејева и стварно не знам шта му би са овом књигом. И на крају, већ сам у неким ранијим својим радовима скренуо пажњу на то да у овим извештајима има озбиљних грешака у смислу оријентације на терену очигледно је да приређивачи то нису приметили.

Dopuna: 27 Avg 2015 22:59

У ствари овде има само извора за руске морнаричке одреде а шта је са осталима. Али ако се задржимо само на морнаричким одредима онда је књига сасвим ОК али тада треба променити наслов.

offline
  • VJ 
  • Legendarni građanin
  • Pridružio: 16 Apr 2014
  • Poruke: 17652

Не само због тих ствари, помислио сам да се ради о некој некомплетној, скраћеној електронској варијанти, која би послужила само да заинтересује, за разлику од оригиналне, штампане која је целовита и потпуна, а коју морам нагласити нисам имао прилике да имам у рукама.

offline
  • Nebojša Đokić
  • vojni istoričar
  • Pridružio: 03 Jun 2010
  • Poruke: 4066
  • Gde živiš: Novi Beograd

Ма јок то је то тако да ми није јасно зашто су то урадили како су урадили. Да књига носи наслов "Руски морнарички одреди у руској изворној грађи" свака част. Овако наслов књиге нема скоро никакве везе са темом (осим кад је реч о морнаричким одредима).
Оно што ми је најинтересантније својевремо је у Пожаревцу одржан научни скуп посвећен војној сарадњи Русије и Србије и на коме је било више радова на ту тему. На њему су учествоваи и Бјелајац и Тимофејев а у овој књизи се зборник радова са тог скупа и не спомиње а споменути зборник се због свог значаја налази на неколико званичних сајтова у Русији укључујући и сајт руског Министарства иностраних послова. Ако је то због тога што је уредник споменутог зборника Драган Алексић с којим су сада и Бјелајац и Тимофејев у лошим односима онда је то тек ....
Bebee Dol

Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 1340 korisnika na forumu :: 45 registrovanih, 7 sakrivenih i 1288 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 3195 - dana 09 Nov 2023 14:47

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: ajo baba, Alibaba1981, antonije64, Areal84, bagor10, Battlehammer, Bubili, bufanje, cikadeda, darionis, darkangel, Dimitrise93, Dorcolac, DPera, draganl, Faki-Valjevo, FileFinder, hooraay, hyla, ikan, Istman, janbo, Karla, kolle.the.kid, krkalon, kybonacci, Mcdado, mercedesamg, MilosKop, milutin134, Mixelotti, mocnijogurt, naki011, nemkea71, panzerwaffe, Parker, pein, royst33, Srle993, Stoilkovic, Toper, Vlada78, wolf431, YugoSlav, zbazin