offline
- Pridružio: 12 Nov 2010
- Poruke: 1121
|
Napisano: 03 Sep 2013 10:48
Pet zaboravljenih generala Borodinske bitke
Naša istorija nisu samo Kosovska bitka i Solunski front. Oni jesu značajni, ali ima još mnogo velikih ljudi i velikih događaja i pre i posle njih o kojima gotovo ništa ne znamo
Ljubitelji i poklonici avijacije okupili su se 2. septembra na aerodromu u Batajnici povodom međunarodnog aeromitinga, u sklopu proslave 100 godina srpskog vojnog vazduhoplovstva. Na njemu su jedna od glavnih atrakcija bili ruski akrobatski piloti. Lep jubilej i lep događaj. Istog dana u blizini Moskve, u mestu Borodino, obeležavalo se 200 godina od čuvene bitke. Veliki jubilej proslavljen je uz najviše državne počasti u prisustvu predsednika Rusije Vladimira Putina, mnogobrojnih stranih delegacija, i bez nas.
To nam je već nekako postao manir i kada je u pitanju velika majska parada na Dan pobede nad fašizmom. Postoje različita tumačenja zašto nas ne zovu na taj događaj, ali ovoga puta nećemo dirati u tu bolnu ranu. Videćemo da li će nas se setiti kao saveznika za dve godine kada će biti obeležena stogodišnjica Prvog svetskog rata.
Dvestogodišnjica Borodinske bitke, prelomnog događaja Otačastvene vojne, kako je Rusi zovu, ima duboku simboliku u svesti ruskog naroda. Neposredno posle nje, iako se ishod slobodno može smatrati nerešenim jer su obe strane imale ogromne gubitke, pala je Moskva. Zapravo, Rusi su je sami spalili i povukli se, ali je taj trenutak bio početak kraja Napoleonove Velike armije. Ta armija na početku ruske kampanje brojala je 690.000 ljudi, i bila je do tada u istoriji najveća vojna sila sakupljena u Evropi. Nekoliko meseci kasnije upoznala se sa svim strahotama ruske zime i potpuno je desetkovana, i sa skoro 30.000 boraca vratila se u Francusku, odakle je krenula na svoj pohod zaokruživanja procesa nasilnog ujedinjavanja Evrope. Pre ruske kampanje Napoleonova armija smatrala se gotovo nepobedivom. S pravom, pošto je prethodno pokorila Prusku, osvojila Berlin, čitavo Apeninsko poluostrvo, Holandiju, Belgiju, pa čak i sveto Rimsko carstvo.
Ono što Srbima daje pravo da budu ponosni zbog tog velikog istorijskog datuma jeste činjenica da su u redovima ruske armije na Borodinskom polju petorica generala bili Srbi, ili barem Srbi poreklom. Nisu to bila tri-četiri kapetana ili majora, već petorica generala. Rusi ih se svakako sećaju, znaju njihova imena i njihov lik. Svim herojima odali su počast i time što u Zimskom dvorcu u Sankt Peterburgu, u kome je danas smešten muzej „Ermitaž“, u najvećoj sali stoje portreti svih komandanata ruske vojske iz Otačastvene vojne. Rusi vrlo dobro znaju za njih, ali ne mare mnogo za njihovo poreklo, jer je u toj ogromnoj armiji bilo mnogo komandanata nemačkog, švedskog, pa čak i francuskog porekla.
Zato bismo možda mi trebalo da se malo podsetimo sopstvenog znanja radi, a možda i da pomenemo to i Rusima, pa neka znaju i oni ko im je vodio konjičke divizije, gardijske husare, desno krilo... Nisu naša istorija samo Kosovska bitka i Solunski front. Oni jesu značajni, ali ima još mnogo velikih ljudi i događaja i pre i posle njih o kojima gotovo ništa ne znamo, a mogu da budu od velike pomoći da shvatimo tačno ko smo, da bismo konačno mogli da odlučimo kuda ćemo.
Mihail Andrejevič Miloradovič (1771–1825)
Otac Mihaila Andrejeviča Miloradoviča, Andrej Miloradovič (1726–1798), bio je general-major ruske vojske, a deda pukovnik Mihailo Miloradovič jedan od trojice braće koje je po dolasku iz Hercegovine Petar Veliki primio u svoju službu. Mihail Andrejevič stupio je u vojnu službu u osvit Rusko-švedskog rata 1788–1790, i njegova karijera bila je u stalnom usponu u vreme vladavine cara Pavla I. Služio je pod Aleksandrom Suvorovim u italijanskoj i švajcarskoj kampanji 1799. godine, učestvovao u ratovima protiv Francuske i Turske, i stekao zasluge u bitkama kod Amstetena, zauzeću Bukurešta, Borodina, Tarutina i Vjazme.
Pred Borodinsku bitku sakupio je i obučio 14.600 ljudi za dobrovoljačku miliciju. Kutuzov ga je imenovao za komandanta isturenog desnog krila ruske armije u Borodinskoj bici. Prilikom povlačenja ruske vojske posle bitke Miloradovič je štitio odstupnicu. Kasnije je komandovao rezervom u bitkama kod Kulma, Lajpciga i Pariza (1814). Čin generala pešadije dobio je 1809, titulu grofa 1813. godine, a 1818. imenovan je za generala gubernatora Sankt Peterburga. Njegova reputacija odvažnog komandanta na bojnom polju, zvali su ga „Ruski Mira“ i „Ruski Bajar“, mogla je da se meri jedino sa njegovim ljutim ličnim neprijateljem Pjotrom Bagrationom. Miloradovič je imao reputaciju da je taličan. Govorio je da je učestvovao u 50 bitaka i da nikada nije bio ranjavan, čak ni ogreban. Penzionisanje ili smrt drugih visokih generala učinili su ga najodlikovanijim aktivnim oficirom ruske armije.
Posle smrti cara Aleksandra I nastupila je kriza oko prava nasleđa na presto. U decembarskoj pobuni 1825. Miloradovič je ubijen prilikom pokušaja da razgovara sa pobunjenicima koji su zauzeli Trg senata u Sankt Peterburgu.
Ilija Mikhailovič Duka (1767–1830)
General baron Ilija Mikhailovič Duka bio je potomak srpskih doseljenika koji su se nastanili u Kurskoj guberniji. Vojnu karijeru započeo je u maju 1776. u Notenburškom pešadijskom puku. Borio se protiv Poljaka 1783, kada je unapređen u ađutanta generala Ševića (poreklom Srbina). Učestvovao je u Rusko-turskom ratu 1788– 1789, a prebačen je Ostrogoški puk lake konjice 1790. godine. Tokom pohoda u Poljskoj 1794. istakao se zarobljavanjem generala Varvževskog i njegovih oficira, zbog čega je unapređen u čin majora. U oktobru 1799. prebačen je u elitni Lajb gvardejski husarski puk i unapređen u čin pukovnika, a 23. oktobra 1806. imenovan je za komandanta Maloruskog kirasirskog puka. Sledeće godine istakao se u bici kod Ejlaua. Unapređen je u generalmajora 6. juna 1807. godine. U toku Otadžbinskog rata 1812. Duka je komandovao 2. brigadom 2. kirasirske divizije, a kasnije celom divizijom. Godine 1813. unapređen je u čin general-lajtnanta, a u bici kod Lajpciga ranjen je u glavu. Naredne godine učestvovao je u zauzimanju Pariza. Po povratku u Rusiju komandovao je 2. kirasirskom divizijom, a u septembru 1823. imenovan je za komandanta 2. rezervnog konjičkog korpusa. U septembru 1826. unapređen je u čin punog generala, a penzionisan je u februaru naredne godine zbog narušenog zdravlja. Umro je 28. februara 1830. godine. I on je više puta odlikovan.
Ivan Jegorovič Ševič (1754–1813)
General-lajtnant Ivan Jegorovič (Georgijevič) Ševič unuk je srpskog emigranta general-poručnika Ivana Georgijeviča Ševiča, na čiju je molbu bio osnovan prvi husarski puk. Njegov otac Georgije (Jegor) Ivanovič 1793. godine bio je u činu generalmajora pod komandom A. V. Suvorova.
Ivan Jegorovič je 1807. proizveden u general-majora i bio je u komesarijatskoj ekspediciji Vojnog kolegijuma (ministarstvo). Godinu dana kasnije, 8. novembra, među general-majorima Vojnog ministarstva Komesarijatske ekspedije određen je za lajb gardistu u elitnom husarskom puku i imenovan za komandanta puka.
Za vreme Otadžbinskog rata ostao je formalno na dužnosti komandanta puka, ali je komandovao gardijskom konjičkom brigadom. Naredne godine poverena mu je na komandu laka gardijska konjička divizija, a za zasluge je 30. avgusta 1813. proizveden u general-lajtnanta, a poginuo je 4. oktobra u bici kod Lajpciga.
Georgi Arsenijevič Emanuel (1775–1837)
Čuveni general kavaljerije Georgi (Egor) Arsenijevič Emanuel (Manuilovič tj. Manojlović) rodio se u Vršcu gde je stekao i obrazovanje. Godine 1788, kada je navršio 13 godina, Turci su stigli u Banat u nastupanju prema Beogradu. Žitelji Vršca napustili su grad, ali je Georgi okupio svoje prijatelje u nameri da ga odbrani. Razdelivši među sobom oružje junoše su detaljno pripremile plan odbrane i postavile karaule i odbrambene položaje. Kada su se Turci primakli gradu dočekali su ih paljbom iz svog raspoloživog oružja. Turci su mislili da se u Vršcu nalazi jak garnizon, te su odlučili da ga samo zaobiđu.
U želji za novim vojničkim podvizima Georgi je pristupio u Mihaljevićev frajkor, zatim je služio kao junker u puku barona Spivnija, a 1792. godine ponovo je pristupio frajkoru Mihaljevića. Naredne godine učestvovao je u mnogim bitkama, u kojima je zadobio tri teške rane. Tokom lečenja 1794. godine primio ga je car Franc Jozef u dvorsku ugarsku gardu plemića sa činom potporučnika, na šta po rođenju nije imao pravo. Georgi je službu u gardi iskoristio da dopuni svoje obrazovanje, naučio je francuski i italijanski jezik i vojne nauke.
Nezadovoljan austrijskim upravljanjem i neispunjenim obećanjima, Manuilovič je podneo ostavku i otišao u Rusiju. U vreme vojne parade na Kremlju 27. marta 1797. godine privukao je pažnju cara Pavla I, pošto je nosio uniformu ugarskog gardiste. Saznavši da je Manuilovič došao sa ciljem da pristupi u vojnu službu, proizveo ga je u čin poručnika Lajb gvardejskog husarskog puka (9. aprila). Već iduće godine proizveden je u štabs rotmistra, 20. septembra 1799. godine u rotmistra, a 26. septembra 1800. godine dobio je čin pukovnika.
Manuilovič je na svoj zahtev prekomandovan u Kijevski dragonski puk, sa kojim je učestvovao u pohodima protiv Francuza 1806–1807. godine. U vreme Pultuske bitke komandovao je sa dva eskadrona, i iako ranjen u nogu nije napustio bojno polje. Za iskazanu hrabrost nagrađen je zlatnom sabljom sa natpisom „Za hrabrost“. U vreme bitke kod Gutštada 24. maja 1807. godine sa tri eskadrona dragona napadao je neprijateljske položaje, zarobio kapetana, 100 vojnika i prodro u grad. Kasnije se istakao u petodnevnoj bici kod Gilzberga, a u bici kod Fridlanda komandovao je Kijevskim dragonskim pukom.
Po povratku u Rusiju ponovo je stupio u stroj svog puka, a 11. decembra 1808. godine imenovan je za komandanta prvo Kurlandskog, a zatim Kijevskog dragonskog puka. Sledeće godine bio je objavljen pohod na Austriju. U sastav armije kneza Golicina, koji je predvodio pohod, ušao je i Kijevski dragonski puk. To je postavilo Georgija Arsenijeviča u neugodan položaj. Kao ugarskom dvorjaninu i bivšem austrijskom oficiru bilo mu je veoma teško da ratuje protiv svojih sunarodnika. Iz tog razloga obratio se svom komandantu sa molbom da mu daju bilo koju drugu službu osim da ratuje protiv svojih sunarodnika. Molba je bila prihvaćena.
Početkom rata 1812. godine, boreći se u sastavu armije kneza Bagrationa, 28. juna u bici kod mesta Mir imao je duel sa Francuzima. Njegova uloga bila je odlučujuća prilikom uništenja devet neprijateljskih konjičkih pukova. Usledili su okršaji kod Novoselka, Saltanovke, Smolenska i drugi u kojima je bio u prvim redovima. Sa svojim pukom 24. avgusta je, prilikom napada neprijateljskog položaja kod Ševardinskog reduta, ranjen je u grudi. Ni ta rana nije ga izbacila iz stroja, tako da se već u septembru javio u Tarutinski logor.
Po povlačenju Francuza iz Moskve, Manuilovič je sve vreme bio u prethodnici, uporno ih goneći. Pod Vjazmom je sa Kijevskim dragonskim i Ahtirskim husarskim pukom zarobio maršala Davu i razbio brigadu generala Nagela i veliki plen, a potom kod sela Červono zarobio još 500 ljudi. Za odličja i dela protiv Francuza 26. decembra 1812. proizveden je u general-majora. Naredne godine usledile su opsade Modlina, Glogaua, Cvikaua, kada mu je naređeno da prikrije levo krilo savezničkih vojski i formira leteći odred s kojim je ispred savezničkih vojski izbio na Elbu, a zatim gonio Francuze do Baucenske bitke. U glavnoj bici kod Baucena 9. maja razbio je francuski dragonski puk, posle čega se prebacio na desnu obalu reke Neise. Kada je korpus Makdonalda, sa namerom da odseče generala Miloradoviča i potisne ga ka austrijskoj granici, počeo da prelazi most na Neisi, on ga je zapalio i počeo da tuče Francuze artiljerijom. Nastavio je da pokriva levo krilo savezničkih armija koje su nastupale ka Špenau i Goldbergu, napao Francuze i zarobio 600 ljudi.
Po zaključenju primirja na šest nedelja 23. maja, Arsenijevič je držao demarkacionu liniju koja se prostirala od granice Bohemije do Petervica. Kada je primirje okončano dobio je novu dužnost – da komanduje konjicom korpusa grofa Lanžerona. Njegova sposobnost komandovanja i lična hrabrost došli su do izražaja u bici kod Lajpciga. Tada je zarobio dva generala, 17 oficira i 400 nižih činova, a u gradu Goti zarobio je 1.200 ljudi. Posle toga je stupio u korpus grofa Sen Prija sa kojim je zauzeo Rems. Zahvaljujući njegovoj neustrašivosti i organizaciji korpus nije bio uništen kada ga je napala celokupna Napoleonova armija.
General Manuilovič je 17. marta 1814. godine postavljen za načelnika avangarda armije, koja je zauzela Pariz. Po povratku u Rusiju postavljen je za načelnika 4. dragonske divizije i na toj dužnosti ostao je skoro deset godina, do 25. juna 1826. kada je bio postavljen za glavnokomandujućeg na Kavkaskoj liniji. Zahvaljujući njegovom neumornom radu mnoga plemena su priznala podaništvo Rusiji. Početkom Rusko-turskog rata 1828–1829. Manuilovič je utvrdio i pripremio za odbranu sva pogranična naselja i uspeo da pokori preostala kavkaska plemena, i u junu 1828. godine proizveden je za generala kavaljerije. Godine 1831. otišao je u penziju i ponevši sa sobom brojna odlikovanja nastanio se u Elisavetgradu, gde je živeo do 1837. godine.
Nikolaj Ivanovič Depreradovič (1767–1843)
General kavaljerije Nikolaj Ivanovič Depreradovič vojnu karijeru započeo je u Vlaškom husarskom puku. Godine 1778. dobio je oficirski čin i učestvovao je u poljskom pohodu kao oficir ukrajinskog husarskog puka. Učestvovao je u drugom Ruskoturskom ratu kao dobrovoljac, i u poljskom pohodu 1792. Zatim je postavljen za pukovnika Lajb gvardejskog husarskog puka. Godine 1803. imenovan je za komandanta puka Kavaljergvardije (kirasiri, vid teške konjice), i na tom položaju se zadržao 23 godine. Učestvovao je u Otadžbinskom ratu protiv Napoleona. U kampanji 1807. godine učestvovao je u bitkama kod Guttstadta i Friedlanda. Godine 1810. imenovan je za komandanta 1. Kirasirske divizije, a u isto vreme je i dalje bio komandant puka kavaljergvardije. U toku 1812. godine učestvovao je u bitkama kod Vitebska, Smolenska, Borodina, Tarutina, Malojaroslaveca, Vjazme i Krasnog. Istakao se u kampanjama 1813–1814. Borio se u bitkama kod Lucena, Baucena, Drezdena i Lajpciga, a 1814. godine istakao se u bitkama kod Kulma i Fure- Champenoisea. Za zasluge u tim bitkama dobio je čin general-lajtnanta. Godine 1821. imenovan je za komandanta 1. Rezervnog konjičkog korpusa, a 1826. unapređen je u čin generala kavaljerije. Penzionisan je 1835, ali je do poslednjeg dana bio aktivan u Udruženju ranjenika.
http://akter.co.rs/weekly/35-drutvo/13805-pet-zabo.....bitke.html
Dopuna: 03 Sep 2013 10:51
|
