offline
- Jovan Nenad
- Elitni građanin
- Pridružio: 14 Okt 2012
- Poruke: 2296
|
Devširme(osmanski turski: dwsẖyrmh, devsirme; obično se prevodio kao „namet od dece“ ili „porez u krvi“, "danak u krvi") je bila otomanska praksa nasilnog regrutovanja vojnika i birokrata iz redova dece mahom njihovih balkanskih hrišćanskih podanika. U početku dolazili iz plemićkih porodica hrišćana i da bi nešto kasnije ova praksa obuhvatala i niže slojeve - raju. Prvi put se pominje u pisanim zapisima 1438. godine ali je verovatno započeto ranije. Ovim se stvarila klasa vojnika i zvaničnika lojalnih sultanu, kao svojevrsna protivteža turskom plemstvu, koje se često suprotstavljalo sultanu. u periodu od 1400-1600ih ovaj sistem je proizveo značajan broj velikih vezira, titule koja je druga najmoćnija pozicija u Osmanskom carstvu, posle sultana. U istom periodu kroz ovaj sistem prošlao je značajan broj upravnika različitih provincija Osmanskog carstva, u Evropi, Aziji i Africi. U nekim slučajevima, regrutovani u danku u krvi bili bi kastrirani i kao evnusi kroz haremski sistem izbijali na vrlo bitne pozicije u carstvu.
Danak u krvi je funkcionisao tako što bi Osmanski vojnici, uglavnom i sami janičari, odvodili evropske hrišćanske dečake od 8 do 15 godina iz istočne, južne i jugoistočne Evrope i preselili ih u Istanbul, gde bi bili obučavani, podvrgnuti strogoj spartanskoj disciplini, učili jezik i bili uvođeni u novu veru. Oni jači, i u boljoj fizičkoj formi, bivaju odmahodvedeni u palatu, dok su ostali dodeljivani turskim porodicama u Anadoliji gde su podučavani novim načinom života i novoj veri.
Upkos tome što je danak u krvi bio u suprotnosti sa samim šerijatom, OSmansko carstvo ga je praktikovalo nekoliko vekova. Danas o ovom sistemu postoje razna viđenja, čak i ona koja danak u krvi upoređuju sa današnjim odlaskom mladih na školovanje u razvijene zemlje Zapada gde im se "smeši" bolja budućnost. Svakako, bilo je onih koji su kroz ovaj sistem napredovali u carskoj službi te postajali veziri, beglerbegovi, kapudan-paše. Ipak, uzevši to da se procenjuje da je od XV do XVII veka na ovaj način sakupljeno 200-300000 dečaka, onda se zakljućuje samo od sebe da su ti dećaci ipak, u velikoj većini postajali topovsko meso u službi osmanskih vladara i osmanske politike. Tragičnu sudbinu tih dečaka je opisao i Ivo Andrić u svom romanu Na Drini ćuprija.
,,Toga novembarskog dana stigla je na levu obalu reke dugačka povorka
natovarenih konja i zaustavila se da tu konači. Janjičarski aga, sa
oružanom pratnjom, vraćao se za Carigrad, pošto je po selima istočne
Bosne pokupio određen broj hrišćanske dece za adžami-oglan.
Već je šesta godina prošla od poslednjeg kupljenja ovog danka u krvi,
zato je ovog puta izbor bio lak i bogat; bez teškoća je nađen potreban
broj zdrave, bistre i naočite muške dece između desete i petnaeste
godine, iako su mnogi roditelji sakrivali decu u šumu, učili ih da se
pretvaraju da su maloumni ili da hramlju, odevali ih u dronjke i puštali
u nečistoći, samo da izmaknu aginom izboru. Neki su i stvarno sakatili
rođenu decu, sekući im po jedan prst na ruci.
Izabrani dečaci otpremani su na malim bosanskim konjima, u dugoj
povorci dalje. Na konju su bila dva pletena sepeta, kao za voće, sa
svake strane po jedan, i u svaki sepet stavljan je po jedan dečak i sa
njim mali zavežljaj i kolut pite, poslednje što nosi iz očinske kuće. Iz
tih sepeta, koji su se jednomerno klatili i škripali, virila su sveža i
preplašena lica ugrabljenih dečaka. Neki su mirno gledali, preko
konjskih sapi, što je moguće dalje u rodni kraj, neki su jeli i plakali u
isto vreme, a neki su spavali, sa glavom prislonjenom uz samar.
Na izvesnom odstojanju od poslednjih konja u ovom neobičnom
karavanu, išli su, raštrkani i zadihani, mnogi roditelji ili rođaci ove
dece, koja se odvode zauvek da u tuđem svetu budu obrezana,
poturčena i da, zaboravivši svoju veru, svoj kraj i svoje poreklo, pro
vedu život u janjičarskim odama ili u nekoj drugoj, višoj službi
Carstva. To su bile većinom žene, ponajviše majke, babe i sestre
otetih dečaka. Kad bi se suviše približile, agine saharije bi ih rasterivali
udarcima svojih bičeva, nagoneći na njih konje uz glasno alakanje.
One bi se tada razbežale i posakrivale u šumu pored puta, ali bi se
malo posle opet sakupljale iza povorke i naprezale da suznim očima
još jednom ugledaju iznad sepetke glavu deteta koje im odvode.
Naročito su uporne i nezadržljive bile majke. One su jurile, gazeći
žustro i ne gledajući gde staju, razdrijenih grudi, raščupane,
zaboravljajući sve oko sebe, zapevale su i naricale kao za pokojnikom,
druge su raspamećene jaukale, urlale kao da im se u porođajnim
bolovima cepa materica, obnevidele od plača naletale pravo na
suharijske bičeve i na svaki udarac biča odgovarale bezumnim
pitanjem: »Kud ga vodite? Kud mi ga vodite?« Neke su pokušavale da
razgovetno dozovu svoga dečaka da mu daju još nešto od sebe koliko
može da stane u dve reči, neku poslednju preporuku ili opomenu na
put.
........
Ali put je dug, zemlja tvrda, telo slabo, a Osmanlije moćne i
nemilosrdne. Malo-pomalo te žene su zaostajale i, zamorene
pešačenjem, gonjene udarcima, jedna pre druga posle, napuštale
bezizgledan napor. Ovde, na višegradskoj skeli, morale su da zastanu i
najupornije, jer ih na skelu nisu primali a preko vode se nije moglo. Tu
su mogle mirno da sede na obali i plaču, jer ih niko više nije gonio. Tu
su čekale kao okamenjene i neosetljive za glad, žeđ i studen, sve dok
ne bi na drugoj obali reke još jednom ugledale otegnutu povorku konja
i konjanika kako zamiče ka Dobrunu, i u njoj još jednom naslutile
rođeno dete koje im gine iz očiju."
|
).
