Građanski rat u Vizantiji

1

Građanski rat u Vizantiji

offline
  • V. Uzelac
  • Pridružio: 28 Dec 2011
  • Poruke: 664
  • Gde živiš: Bačka Topola

Јесте војна тема, па рекох да поставим овде. Ради се о мом семинарском раду из предмета ''Историја Византије''

Рат два Андроника

Цара Михаила VIII Палеолога наследио је његов син Андроник II, који према причи многих није био способан владар као његов отац. Међутим, опадање моћи Византије од краја XIII века је имало дубље узроке. Првенствено је проблем био уздрман државни апарат а и царству је претила велика опасност споља. Са истока се појавила претња у виду Османлија а на западу је јачала српска држава. Тако да су пре ово разлози опадања моћи Византије, него ли личност владара.
Андроник II, који је владао од 1282-1328, није важио за државника већих способности, али није био ни у некој већој мери неспособан владар. Пре свега, био је веома образован владар и његови најближи сарадници били су људи попут Теодора Метохита и Нићифора Григоре. Цар Андроник II заслужан је и за то што је и поред губљења политичке моћи Цариград остао културни центар света. Он је још за време свог оца Михаила VIII имао учешћа у вођењу државних послова. Битна промена која се десила за време Андроника је то да је савладар добијао све већи значај, те је тако држава прелазила из централистичке монархије у заједничку владавину царске породице над пољуљаним царством. Андроник пак није следио политику свога оца, те је на пример распустио флоту која је његовом оцу донела многе победе, а унајмљене Турке је послао да пљачкају по Србији да их не би плаћао. Плашио се много становништва у престоници, па је тако чак и очево тело оставио ван Цариграда. Чак ни својој мајци није саопштио очеву смрт све до свог повратка. Све већи значај за време владавине Андроника II стиче и његов син, који му је био и савладар, Михаило IX. За време Андроника уздиже се и више византијско племство. Феудализација све више узима маха и захваљујући томе световни и духовни велепоседници уживају огроман имунитет. Структура државе бива све лабавија а веза између Цариграда и провинција бива све слабија. Две ствари које су обележиле почетак XIV века у Византији биле су долазак Каталанске експедиције предвођене Рожером де Флором, која је прво дошла као најамничка војска цара Андроника да би се после окренула против њега и јачање турских племена на истоку. Напредак Монгола ка западу довео је до повећавања управо турских племена, посебно уз византијску границу. Андроник је од оца наследио тај проблем што су Византијци из мале азија на њега гледали као узурпатора као и на његовог оца, пошто је патријарх Арсеније донео шизму према цару Михаилу, јер је Михаило наредио да се ослепи Јован IV.
Византија добија све више претњи почетком XIV века. На западу је претњу и даље представљао Теодор Свјатослав, све до 1307. године када му је Андроник уступио луке на Црном мору које је Свјатослав већ био окупирао и за жену му дао Теодору, ћерку свог сина Михаила IX. Син Карла II, Филип Тарентски удружио је снаге са католичким Албанцима и заузео Драч. Папа Климент V бацио је анатему на Андроника и склопио савез са Венецијом, Србијом и касније и са Каталанцима. На истоку, Турци су наставили да напредују. 1304. племе Ајдина је заузело Ефес, 1307. Осман је заузео тврђаву Трикокију и на тај начин пресекао везе између Никомедије и Никеје. 1308. када је заузет Иконион, емират Караман је уништио селџучки султанат. 1309. Византија је изгубила острво Родос, које су освојили витезови светог Јована, хоспиталци. Царсво се сваким даном све више смањивало. Андроникова жена Ирина, бивша Јоланта Монтфератска предложила је чак цару да његов наследник не буде само његов син Михаило IX, већ да се власт подели између четворице царевих синова. Андроник је наравно одбио њен предлог. Ирина се након овога повукла у Солун са своја три сина, пошто сам Михаило није био њен син. Након њене смрти у Солун долази и царев син Михаило. Имао је само тридесетак година, али је већ био разочаран и без илузија. Био је храбар, али је био лош војник. Након пораза од Каталанаца разрешен је дужности војног заповедника па се повукао. Са својом женом Маријом, која је била Јерменка, имао је четворо деце. Најстарији син му се звао како и његов отац, Андроник. Млади Андроник је крунисан за савладара 1316. када је напунио 19 година.
Пошто је син Андроника II, Михаило IX, умро још 1320. за савладара је проглашен Михаилов син и унук Андроника II Андроник III (1328 — 1341). Михаило је захватила рана смрт јер је у току једне године изгубио кћер и млађег сина, што није могао да преболи. Млади Андроник је имао тада 23 године и већ је имао велику популарност међу омладином али и међу престоничким становништвом, па чак и међу локалним Ђеновљанима који су му радо позајмљивали новац. Његова жена је била немачка принцеза, војвоткиња од Брауншвајга и звала се Аделаида Брауншвајг-Грубенхаген. Младог Андроника су такође пратиле лоше гласине о томе да воли да ужива у пороцима алкохола, коцкања и лумповања. 1320. године млади Андроник је наредио да се убије његов брат Манојло, наводно због тога што је Манојло био у тајној вези са Андрониковом љубавницом. Други извори сматрају да је Манојло убијен грешком Андроникове страже. Сматра се да је убиство Манојла било један од разлога за прерану смрт оца младог Андроника, Михаила IX. Однос цара Андроника III према свом унуку Андронику II је био након тога веома хладан и подао. Стари цар је радо слушао потказивања против младог Андроника и често га је игнорисао и понижавао, док је са друге страни млади Андроник увек игнорисао царев двор. То је довело до тога да је стари цар почео тражити новог наследника, разочаран понашањем свог младог унука. Да би смирио свог младог унука и односно да би га надгледао, стари цар је из тамнице извео пинкерна Сиргијана, који је био затворен зобг свог карактера јер је био славољубив и показао се веома опасним за државу. Ово је била велика грешка старог цара, јер се Сиргијан приклонио царевом унуку, младом Андронику. Против старог цара се тада ствара јака опозиција, на челу са младим Андроником, који је имао подршку управо Сиргијана и великог доместика трачке армије Јована Кантакузина. Опозиција је створила заверу против старог цара на њиховој страни нашли су се и племић Синадин, намесник западне Македоније, Алексија Апокавк, доместик западних области па чак и ђеновљански трговци који су располагали и флотом. Војска завереника окупила се 1321. у околини Једрена. Тадашњи српски краљ Милутин је такође намеравао да подржи младог Андроника у борби за престо, мада је био несигуран. Милутин је послао свог изасланика, калуђера Калиника, да позове назад у Србију 2000 куманских најамника. Млади цар је желео помоћ српског краља. Милутин је прво хтео да се састане са младим царем и да се погоде за цену помоћи. Али, пошто је сукоб између два Андроника био смирен 1321. питање Милутиновог учешћа је одложено. Убрзо након тога је и сам Милутин умро.
Наводно је први задатак младог цара био да целу провинцију на којој беху завереници ослободи плаћања свих пореза, те би на овај начин и уз многа обећања стекао велику подршку за борбу против свог деде. Млади Андроник је поседовао изузетну енергију, док је његов деда стари Андроник све више губио популарност. Рат је био неминован, непријатељства су настављена и 1322. Млади Андроник је заузео низ трачких тврђава. Убрзо су се цела Македонија и Тракија нашле под влашћу младог цара. Стари цар је чак унајмио Турке за борбу против свог унука, али су се они брзо разбежали. Млади Андроник нашао се у повољнијем положају, давао је најпримамљивија обећања, преузимао свакакве демагошке мере и својим присталицама широкогрудо делио поседе и привилегије, чак је и целу Тракију наводно ослободио пореза. Андроник је наставио да придобија присталице, јер су те године њему пришли Херкалеја као и родопски стратопедарх са врђавама Стенимах и Цепена. Свјатослав Бугарски, иако је био зет младог Андроника, одлучио се за старог цара као мање опасног. Новац за организовање војске је чак добио и од мајке Јована Кантакузина, Теодоре Палеологине. Млади Андроник се приближио Региону, али је одустао од похода јер се разболео и отишао у Димотику. Стари цар се нашао у веома тешкој ситуацији. Свестан да се против њега спрема државни удар и да је намера завереника да га збаце са престола, увео је мере строге штедње што му је само смањило углед у народу. Стари цар је да би барем привидно смирио ситуацију, понудио свом унуку опцију да он води барем спољну политику, али је млади Андроник то у почетку одмах одбио. Ове године је чак и Сиргијан променио страну, јер је био љубоморан на Јована Кантакузина који је био миљеник младог Андроника. Сиргијан одлази у Цариград и моли старог цара да обузда свог унука, али је све већ било узалуд. Млади Андроник стиче све више присталица, у Македонији и Тракији се повећава број побуњеника, те је стари цар схватио да свако супростављање младом Андронику може довести до губитка територија које су под влашћу управо њега. Андроник млађи је солунског деспота Константина довео у свој логор, где се појавио и локални митрополит са представницима Атоса. Ипак, 1322. долази до споразума два цара, обојица ће владати царством а млади Андроник је поново добио статус јединог легитимног наследника престола. Стари цар је добио право да може да утиче на одлуке младог цара. Стари цар је чак на себе примио обавезу да финансира огромну војску свог младог унука, а годишња сума износила је 45.000 златника. Млади цар је чак и за себе обезбедио годишњу суму која је износила 38.000 златника, нешто мање од онога што је издвајано за целокупну војску. Сиргијан је изашао као највећи губитник из свега овога, јер је помирењем царева он завршио поново у тамници.
Између царева је склопљен мир који је владао све до 1325. У овом периоду млади цар је организовао одбрану северне границе, где је и поразио бугарског цара Георгија Тертера, сина Свјатослава. Георгије је убрзо умро 1323. и у Бугарској је завладала анархија. Млади цар је такође заузео и југоисточни део бугарских земаља са Месевријом, а у горњем току реке Тунџе је на власти оставио Георгијевог стрица Војислава који је био његов савезник. Нови бугарски цар, Михаило Видински, одлучио је да поправи односе са Византијом те је за жену узео сестру младог Андроника, Свјатослављеву удовицу. Због тога је са двора отерао претходну жену, кћерку српског краља Милутина. Након уклањања бугарске опасности, 1324. на Тракију су насрнули Татари, којих је према грчком прорачуну било 200.000. Млади Андроник је сакупио војску и између Једрена и Димотике поразио главну татарску хорду. Татари су се разбежали у планине. Овај успех је само још више учврстио позицију младог цара. Исте године стари цар Андроник шаље Алексија Филантропа да зауставу турску опсаду Филаделфије, а затим и ђеновљанског бискупа из Кафе шаље у Италију и Француску да би покренуо савез против Турака. 2. фебруара 1325. млади Андроник је чак крунисан за цара и савладара свог деде. Младом Андронику је исте године умрла жена, војвоткиња од Брауншвајга, те се он оженио Аном Савојском. Женидба византијских царева са женама пореклом са запада сматрана је нужношћу зарад политике и тиме се нису само поносили Палеолози већ и њихови поданици. Слабости младог Андроника биле су светковине и лов, те је он на њих трошио огромне своте новца. Војска је гладовала јер није на време добијала плату. У Тракији се тада појављују и Турци. У окршају са Турцима, млади цар је и рањен. Чак ни ово није обуздало и уразумило младог Андроника, те је он наставио са расипништвом. Организовао је лов у којем је учествовало 1000 коња и исто толико људи а у благајни је било новца само за издржавање 3000 коњаника и 20 галија. У сукоб два Андроника се уплићу и готово сви њихови суседи. 6. априла 1326. Турци су заузели Брусу након седам година опсаде и прогласили је својом престоницом. Још горе по Византију је било то што је синовац старог Андроника, намесник Солуна Јован Палеолог, прогласио одвајање од царства. Јован Палеолог је био зет великог логотета Теодора Метохита, који је такође имао искуства у вођењу преговора са Србијом. Иако је Теодор остао одан свом господару његова два сина су се придружила побуњеницима. Јован Палеолог је такође дао српском краљу Стефану Дечанском ћерку Марију Палеологину за жену и пошао на српски двор ради договора. Јован Палеолог је дуже време био намесник у Солуну и био је веома добро упознат са ситуацијом у Србији. Прича се да је Јован Палеолог имао претензије да влада целом Македоноијом а Солун је хтео да прогласи за своју престоницу. Тај део Византије је још раније цар Михаило Палеолог одредио оцу Јовану Константину. Уз помоћ српског краља, Јован Палеолог је тај план лако могао спровести у дело. Српски краљ Стефан Дечански је пристао на план Јована Палеолога, те је наступајући заједно са Србима, и пустошећи све пред собом стигао заједно са Јованом до Сера. Стари Андроник је покушао да заустави Јована Палеолога тако што му је послао титулу цезара. Јован Палеолог пристаде да прихвати титулу и одлучи да се врати старом цару, али се изненада разболео и умро у Скопљу, на двору краља Стефана Дечанског. Чак ни када је Јован Палеолог умро 1327. на српском двору, стари Андроник није одустајао од организовања похода на свог младог унука. Жена Јована Палеолога, Ирина Метохит, не хтеде да се врати у Византију, већ оста у Србији због тога што се стидела Ромеја због мужевог понашања. Теодор Метохит узе на себе улогу да уреди целу ову ствар. Можда је и он утицао на цара да пошаље посланство на српски двор. Том посланству придружио се и Нићифор Григора, који је и сам доста живахно описао тај пут. Са њима на пут пође и Димитрије Палеолог. Посланство је прошло кроз Струму, а на Ускрс су у Струмици гледали народне игре. После три дана су стигли у Скопље. Жену покојног Јована Палеолога, Григора приказује као најумнију жену свог времена. Након што је пред посланством оплакала свог мужа, одлучила је да се врати у Византију. Ласкарис тврди да је враћање Ирине било само изговор да стари цар Андроник дође у везе са српским краљем, јер је ово време непосредно пред нови сукоб два Андроника. Резултат тога је и био споразум старог цара и српског краља. Млади Андроник је склопио савез са својим зетом Михаилом Бугарским, који је био уперен не само против старог Андроника него и против Србије.
Млади цар је имао много присталица и у Солуну и у Цариграду, међу њима је био и патријарх Исаија. Млади цар се приближио престоници са својим двором, и надао се да ће ту подићи устанак. Није му дозвољено да уђе у сам град и гађан је камењем са зидина. Стари Андроник је забранио да се име његовог унука спомиње током богослужења. Патријарх је одбио овај предлог, те је он прошао само у дворским црквама. Млади Андроник је тражио од свог деде да се лично сретну пред сенатом и разјасне ствар. Иако је патријарх подржао овај предлог, стари Андроник је плашећи се побуне код свог унука послао истражну комисију. Млади цар је комисији дао на увид писма која су разоткрила његовод деду, те је тако и проглашен невиним. Стари Андроник је упорно одбијао да саслуша извештај своје комисије и то га доводи до сукоба са патријархом. Све до овог догађаја, стари цар се ослањао на Синод, а након тога је патријарха удаљио у Мангански манастир а патријархове присталице из редова вишег свештенства је затворио у тамницу. Ступио је и у тајне преговоре са папом, желећи да по сваку цену задржи престо. Преговори са папом су прекинути 1327. и постало је очигледно да ће у Византији поново доћи до грађанског рата.
У јесен 1327. трећи пут долази до отвореног рата између старог цара Андроника и његовог унука, Андроника млађег. Сада су оба цара имала на својој страни спољашње савезнике. Стари Андроник је склопио савез са српским краљем Стефаном Дечанским док је млади Андроник ступио у савез са бугарским царем Михаилом Шишманом. Српска војска је због савезништва са старим царем Андроником била послата у Сер и Струму, али је остала неактивна, задовољивши се пљачком, пре свега због тога што је предводник српске војске, војвода Хреља, знао да је војска против које је требао да се бори, војска младог Андроника, боље опремљена и надмоћнија од војске српског савезника старог цара Андроника. Млади Андроник одлази у Солун где бива дочекан као цар. На гробу светог Димитрија је исцелио ране добијене у борби са Турцима. И солунски акропољ му се предао. Убрзо након тога, младом цару се предају и Едеса, Верија, Воден, Касторија и Охрид. Андроник је у сваком овом месту био свечано дочекан. Млади цар је сада почео да планира освајање Цариграда. Међутим, та одлука је била делимично успорена, јер је тада бугарски цар Михаило Шишман одлучио да промени страну, и стави се на страну старог цара Андроника. Михаило Шишман је послао у Цариград један бугарско-татарски одред од 3000 коњаника. Сазнавши за ово, млади Андроник је одмах кренуо на исток да спречи долазак Бугара у помоћ његовом деди, и да наговори њиховог заповедника да нареди повлачење и одступање, јер тиме што хоће да подрже старог цара крше одредбе споразума између младог Андроника и цара Михаила Шишмана. Затим је и самом бугарском цару послао поруку у којој га подсећа на споразум склопљен пре годину дана. У ово време Цариград је био доведен у опасност и претила су му три непријатеља: војска младог цара Андроника, Бугари и Венецијанци који су послали своју флоту у Златни рог да се обрачуна са Ђеновљанима због пиратерије. Међутим, Венецијанци су показали поштовање и нису дирали Цариград већ само Ђеновљане. Заузели су Босфор и заустављали сваку лађу, била она цариградска или ђеновљанска, која је излазила из Црног мора а носила је жито или усољену рибу. У самом Цариграду је завладала глад а Венецијанци су почели да продају храну по веома високим ценама. Грађани су били потиштени а то је само доводило до све већег броја присталица младог Андроника. Млади цар је затим и Бугаре успео да приволи и удаљи их од Цариграда и убеди их да се врате у своју земљу. Све ово је створило одличну подлогу за освајање престонице од стране младог цара. У ноћ 23. маја 1328. млади Андроник је у пратњи Јована Кантакузина и 24 војника успео да се попне на зидине Цариграда. Уз помоћ својих људи изнутра, побуњеници су успели да се домогну двора и допру и до самог старог цара Андроника. Побуњеници су старог цара пробудили из сна, а он је наводно свом унуку рекао ''Ђаво наноси штету људима још од постанка света, и мада не наноси увек онолико штете колико је намерио, ипак у великој мери успева да то учини''. . На изненађење многих, они нису убили старог цара већ су га натерали да потпише абдикацију, да се одрекне престола и уступи га свом унуку Андронику III. Старом цару је дозвољено да задржи своју титулу и да живи у палати у Влахерни. Нови цар је или сменио или протерао министре са старог двора, и на њихова места поставио своје саборце. Кантакузин је постао царев велики доместик, Синадин престонички епарх а Апокавк је добио задужење да управља сектором финансија. До тада је нови цар Андроник млађи послао делегацију да ослободи патријарха Исаију, који је заточен од стране старог цара Андроника јер је одбио да бацу анатему на његовог унука, младог Андроника. Након овог преврата, највише је испаштао велики логотет Теодор Метохит. Он је окривљен за све несреће и неуспехе старог Андроника. Одузет му је велик део имовине, кућа му је опљачкана и спаљена, најпре је био прогнан, а касније му је дозвољено да се врати у манастир Христа Спаса у Хори, који је он сам обновио и опремио својим новцем. Теодор Метохит је умро марта 1332. године. Што се тиче старог цара Андроника, он је након свргавања остао у Цариграду још две године, и био је приморан да оде у манастир где је узео име Антоније. Умро је неколико сати након обедовања. 13. фебруара 1332. у друштву ћерке Симониде, удовице Стефана Милутина. Имао је 73 године, а владао је тачно пола века. Многим његовим присталицама, које је разочарао јер су због њега постали бедни и гладни, је лакнуло кад су му видели леђа.
Након њега, царству је био потребан снажан владар који би повратио моћ царства, а то није био његов унук, Андроник III. Стари цар је имао доста мана, и да фалиле су му очева дипломатска способност, храброст сина Михаила и енергија унука Андроника млађег. Није имао јасан политички циљ, царство је упадало из једне невоље у другу и зато га је и његов унук уклонио са престола. Оно што је и успео да уради како треба било је захваљујући способним војсковођама. Влада у Цариграду није била на висини свог задатка. Андроник није успео ни да искористи многе повољности које су се задесиле у суседним земљаљма, подељеност Латина на истоку, сукобе међу Бугарима, нити пријатељство са српским краљем Милутином за којег се удала његова ћерка Симонида, нити непостојање јаке турске државе. Он је уместо тога мирно посматрао младе државе Османлија, пљачку Каталанаца, освајања Родоса од стране витезова-хоспиталаца, финансијско растројство и слабљење монете, несметано господарење Италијана на поморским путевима. Држава је морала да подноси дуг рат између деде и унука, који су позивали и странце као савезнике не би ли завладали. Армија и флота су знатно ослабили, тешки порези су наметани и укидани само зарад династије и сукоба унутар ње. Двор је био ужасно подмитљив, и био је састављен од архијереја, богослова, књижевника, отмених жена и сплеткароша. Царству је било суђено да пропадне. Смрт старог цара оплакао је њему верни Григора речима ''Где је сада мноштво мудраца и многопоштована надметања учених? Где су витешке свечаности раскошније од Панатинских? Све је варљиво, све је пропадљиво. О, злокобно време! Како си могло да погубиш акропољ словесности?''

Литература:

Литература:

Георгије Острогорски, Историја Византије, Просвета, Београд

Џон Џулијус Норич, Византија- Опадање и пропаст, Euro-Giunti, Београд, 2010

Владимир Ћоровић, Историја Срба, Београдски издавачко-графички завод, Београд, 1993

Жан-Клод Шене и Бернар Флизен, Византија- Историја и цивилизација, Clio, Београд, 2010

Фјодор Успенски, Историја Византијског царства од 11. до 15. века- источно питање, Zepter book world, Београд, 2000

Димитри Оболенски, Византијски комонвелт, Просвета, Београд, 1996



Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame unutar poruka.
offline
  • Pridružio: 29 Dec 2011
  • Poruke: 1478
  • Gde živiš: Usce dve Morave u jednu veliku

@Uzelac,
Veoma zanimljiva tema.
Nisam strucnjak za ovo, ali mislim da "gradjanski rat" nije pogodan termin. Pojam "gradjanin" javlja se kasnije, toga u srednjem veku nema.



offline
  • Pridružio: 21 Maj 2008
  • Poruke: 11844

6.lickadivizija :: Nisam strucnjak za ovo, ali mislim da "gradjanski rat" nije pogodan termin. Pojam "gradjanin" javlja se kasnije, toga u srednjem veku nema.
То је прихваћен термин и за раније грађанске ратове у Риму, не видим што би овде био проблем.
http://sh.wikipedia.org/wiki/Rimski_gra%C4%91anski_ratovi

offline
  • Pridružio: 29 Dec 2011
  • Poruke: 1478
  • Gde živiš: Usce dve Morave u jednu veliku

vathra ::6.lickadivizija :: Nisam strucnjak za ovo, ali mislim da "gradjanski rat" nije pogodan termin. Pojam "gradjanin" javlja se kasnije, toga u srednjem veku nema.
То је прихваћен термин и за раније грађанске ратове у Риму, не видим што би овде био проблем.
http://sh.wikipedia.org/wiki/Rimski_gra%C4%91anski_ratovi


Ko je imao gradjanska prava u Vizantiji?
U tome je problem. Tada su bili feudalci i zavisni seljaci. Gradjana nema.

offline
  • Pridružio: 21 Maj 2008
  • Poruke: 11844

6.lickadivizija :: Ko je imao gradjanska prava u Vizantiji?
U tome je problem. Tada su bili feudalci i zavisni seljaci. Gradjana nema.

Па и у Риму у Грчкој је било робовласништво друштво, па су опет имали грађане.
Не видим око чега правиш проблем, кад се ради о термину који је стручно прихваћен.
http://en.wikipedia.org/wiki/List_of_Byzantine_revolts_and_civil_wars

offline
  • trol 
  • Počasni građanin
  • Pridružio: 21 Jul 2008
  • Poruke: 852
  • Gde živiš: bez bananska republika Srbija

6.lickadivizija ::vathra ::6.lickadivizija :: Nisam strucnjak za ovo, ali mislim da "gradjanski rat" nije pogodan termin. Pojam "gradjanin" javlja se kasnije, toga u srednjem veku nema.
То је прихваћен термин и за раније грађанске ратове у Риму, не видим што би овде био проблем.
http://sh.wikipedia.org/wiki/Rimski_gra%C4%91anski_ratovi


Ko je imao gradjanska prava u Vizantiji?
U tome je problem. Tada su bili feudalci i zavisni seljaci. Gradjana nema.


Mogli bi prihvatiti feudalce kao gradjane (ionako su oni i ratovali)

offline
  • mickie 
  • Zaslužni građanin
  • Pridružio: 21 Jan 2012
  • Poruke: 539

Civil war... Citizen. Nije ni ista rec na engleskom. Neznam kako je na grckom.

Radi se o ratu civila, ne o ratu gradjana ili drzavljana.

offline
  • Gama  Male
  • Moderator foruma
  • istoričar
  • Pridružio: 14 Jun 2004
  • Poruke: 4201
  • Gde živiš: Niš, Srbija

6.lickadivizija ::@Uzelac,
Veoma zanimljiva tema.
Nisam strucnjak za ovo, ali mislim da "gradjanski rat" nije pogodan termin. Pojam "gradjanin" javlja se kasnije, toga u srednjem veku nema.


Slazem se sa tobom u potpunosti - gradjanstvo postoji od Francuske revolucije (ako se dobro secam). Ovo je vise sukob unutar dinastije (Paleolozi).

Gledano u sustini to je danas ono sto mi znamo gradjanski rat (oruzani sukob dve frakcije unutar jedne drzava) mada je 6.lickadivizija verovatno mislio na neispravnu terminologiju - ne mozes nesto nazvati necim kada to nesto tad ne postoji.

Nazalost ljudi cesto da bi objasnili cesto koriste neadekvatne termine pa se oni ustale i postanu nesto normalno.

Da se nasalim sa ovim: to je kao sto jedan britanski istoricar Artur Morton u svom delu Istorija Engleske (original: A People's History Of England) kaze da su stanovnici oko Stounhedza imali primitivni oblik komunizma.

@Uzelac2106
U sustini je ok mada ono sto mi je zapalo za oko je bitka kod Velbuzda. Nikako da je nadjem :-), niti pomen Dusana, koji ce kasnije postati kralj.
Zanimljiva je bitka bila (u vojnom smislu ali i politicki vazna) kada ih je Decanski nasankao time sto je poslao emisare da pregovaraju o miru, a ustvari je tako prvo sanirao jednog, a potom se okrenuo drugom protivniku :-). Ja cu citirati Nicifora Grigoru i ono sto mi je bilo zanimljivo:

"Mihailo je sakupio veoma brojnu vojsku od 12.000 ljudi iz svoje sopstvene zemlje i jos tri hiljade skitskih najamnika i upao je u zemlju Tribala preko severnih delova planine Hema, otprilike tamo gde se nalaze izvori reke Strimona. Cetiri dana on se zadrzavao nesmetano pustoseci i pljackajuci neprijateljsku zemlju, sekuci drvece i unistavajuci polja ne naisavsi na nekoga ko bi mu se s oruzjem suprostavio. Ali, petog dana sa izlaskom sunca pojavio se i kralj Srbije predvodeci snaznu vojsku, cije je oruzje bljeskom zaslepljivalo oci posmatraca. Posto su se obe vojske rasporedile i bili podignuti ratni znaci, kralj je podstakao svoje odrede da se hrabro bore, a sam je krenuo na onaj deo Mihailove vojske koji je bio pod zastavom imajuci sa sobom 1.000 keltskih konjanika koji su se odlikovali velicinom tela, izuzetnom snagom i bili su najbolje izvezbani i iskusni u rukovanju oruzjem. Bez velikog napora on je, ustremivsi se na Mihailov bojni red, potukao glavninu vojske oko njega i zarobio Mihaila, zivog ali ranjenog. Ostala bugarska vojska bila je tamo najvecim delom posecena, a ono sto je preostalo vratilo se kuci oplenjeno do gole koze. Mihailo je jos tri dana gledao suncevu svetlost, ziveci jedva svestan svoje nesrece, a cetvrtog dana je umro posto mu telo nije izdrzalo smrtonosne rane."

Nicifor Grigora u: Vizantijski izvori za istoriju naroda Jugoslavije, tom 6, 208-210.

offline
  • V. Uzelac
  • Pridružio: 28 Dec 2011
  • Poruke: 664
  • Gde živiš: Bačka Topola

Не помињем битку код Велбужда јер се грађански рат између два Андроника завршава 1328. Smile

offline
  • Pridružio: 21 Maj 2008
  • Poruke: 11844

Да завршимо расправу:

Из Војне енциклопедије:
Citat:Грађански рат је оружана борба између класних, националних, политичких или других антагонистичких друштвених група унутар једне државе, за остварење одређених политичких и економских циљева.

Значи није рат ”грађана” него рат друштвених група.

Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 570 korisnika na forumu :: 36 registrovanih, 9 sakrivenih i 525 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 2918 - dana 22 Nov 2019 07:48

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: 8u47, _Rade, _Sale, A.R.Chafee.Jr., amaterSRB, aramis s, celeron, celik, eaglemechanick, goxin, ivica976, Joja2, JOntra, KUZMAR, lacko, ladro, Levi, Marko Marković, Markoni29, MikeHammer, ObelixSRB, Oluj2.1, pavlo, perica5, S-lash, Srna, stegonosa, t.e.m.p.l.a.r., Toni, trajkoni018, vasa.93, VJ, Vladko, yrraf, YU-UKI, zixmix