offline
- Republikanac
- Super građanin
- Pridružio: 29 Dec 2011
- Poruke: 1478
- Gde živiš: Usce dve Morave u jednu veliku
|
Sasvim sigurno srpsku srednjovekovnu istoriju obelezile su dve svima znate bitke - Maricka bitka 1371. i Kosovska bitka 1389. godine. Smatram da su ove bitke prevazisle po znacaju srpsku nacionalnu istoriju jer da su Turci zaustavljeni na Marici ili makar na Kosovu, mozda bi se turska najezda u Evropi zaustavila mnogo pre Beca, sa daleko bezazlenijim posledicama po istorijski razvitak srpskog, ali i mnogih drugih evropskih naroda.
Ali, u ovom kracem tekstu, sa veoma kratkim obrazlozenjima, napisacu zbog cega sam ove bitke izdvojio u ovom izboru. Naravno, od vas ocekujem vase dopune kako objasnjenja o ovim, tako i predloge drugih bitaka koje vi smatrate znacajnijim.
Bitka na Tari 1150. godine
Prva velika bitka koju su Srbi vodili bila je ona na Tari 1150. godine, u blizini danasnjeg Valjeva. Raski veliki zupani od velikog zupana Vukana poceli su da se osamostaljuju od Vizantije, a glavni oslonac postaje Ugarska. Veze Srba sa Ugarima ojacane su zenidbom slepog kralja Bele II za cerku velikog zupana Urosa I, princezu Jelenu.
Sredinom XII veka Vizantijom je vladao car Manojlo I koji je preduzeo ofanzivu prema Srbima i Ugrima. Na celu Srbije bio je veliki zupan Uros II. Bitka na Tari je bila veoma zestoka, u njoj su ucestvovali i car Manojlo I i veliki zupan Uros II, a zavrsena je pobedom Vizantinaca i dovodjenjem Raske u veoma tesku poziciju. Veliki zupan Uros II postao je vizantijski vazal i sve do velikog zupana Nemanje, raski vladari bili su u dubokoj senci tada mnogo mocnije Vizantije.
Bitka kod Pantina 1168. godine
Prvi veliki srpski vladalac u srednjem veku, covek koji je znacajem svojih dela prevazisao i u dubokoj senci ostavio sve svoje prethodnike na srpskom prestolu, pa je cesto domaca istoriografija njih zanemarivala i pocinjala preglede i sinteze nase istorije od njega bio je - veliki zupan Nemanja. Bitka kod Pantina, jednog sela na Kosovu i Metohiji, desila se 1168. godinei u njoj je veliki zupan Nemanja potukao Vizantince koji su isli na to da vrate na presto svog vazala, najstarijeg brata velikog zupana Nemanje, velikog zupana Tihomira. Bitka je zavrsena pobedom velikog zupana Nemanje i pogibijom velikog zupana Tihomira, koji se, prema jednoj verziji, udavio u reci.
Nakon ove bitke veliki zupan Nemanja se ucvrstio na prestolu, ali su mu tek sledila iskusenja. Jedno vreme proveo je u ropstvu u Carigradu, kod cara Manojla I, ali je uspeo da posle izlaska ojaca i znacajno prosiri Rasku sve do Vranje i obala Jadranskog mora obuhvativisi prvi put neke znacajne kulturne centre pod Vizantijom. Ovde pre svega mislim na Kotor, koji je bio izuzetno vazan grad za srpsku srednjovekovnu drzavu.
Bitka na Klokotnici 1230. godine
U ovoj bitci Srbi nisu direktno ucestvovali, ali je njen ishod imao izuzetno znacajne reperkusije po srpsku drzavu. U ovom sukobu sukobili su se epirski despot Teodor I, koji je 1224. godine uspeo da zauzme Solun, drugi po znacaju vizantijski grad, i proglasio se za cara i car Jovan II Asen, koji je sanjao o vizantijsko-slovenskom carstvu sa dominacijom bugarske dinastije. I jedan i drugi vladar bili su pretendenti na obnovu Vizantije i zauzece Carigrada koji se od 1204. do 1261. godine nalazio pod okriljem Latinskog carstva. Do bitke na Klokotnici najznacajniji vladar na Balkanskom poluostrvu bio je car Teodor I, ciji je zet za cerku, kraljicu Anu, bio kralj Radoslav. Za razliku od vecine Nemanjica, kralj Radoslav vodio je veoma jednostranu politiku. On se oslanjao samo na jednog saveznika. Koliko je preterao u svojoj grkofiliji mozda najbolje pokazuju podaci da se potpisivao kao "Duka", a ne kao "Nemanjic", da je pisao grckim jezikom i da se za pojasnjenja nekih dogmatskih pitanja pravoslavne crkve obracao ne arhiepiskopu Savi I, nego njegogovom velikom protivniku, arhiepiskopu Dimitriju Homatijanu. Porazom Epiraca u sukobu na Klokotnici, car Jovan II Asen postao je najmocniji cinilac u srpskom okruzenju. Kralj Radoslav izgubio je svoj oslonac olicen u caru Teodoru I, a srpska vlastela ga je zbacila u pobuni 1233. godine i dovela na vlast kralja Vladislava. Naravno, kralj Vladislav je svoj oslonac pronasao u caru Jovanu II Asenu, ozenivsi se njegovom cerkom, kraljicom Beloslavom.
Bitka kod Peci 1291. godine
Tatarska najezda na Bugarsku 1241. godine ostavila je trajnu posledicu na Balkanskom poluostrvu - cepkanjem i decentralizacijom mocne drzave cara Jovana II Asena nestala je dominacija nekog izuzetno jakog faktora u regionu. Takva situacija potrajala je dosta dugo, a to je omogucilo Srbiji da ojaca i u doba kralja Milutina krene u osvajanja na jugu.
Sukob kod Peci bio je veoma znacajna pobeda kralja Milutina. U njoj je kralj Milutin potukao Tatare i njihovog bugarskog vladara, kneza Sismana. Uvertira u ovaj sukob bile su borbe kralja Dragutina za ocuvanje njemu izuzetno bitnog Braniceva od bugarskih velikasa. Zajednickim snagama kralj Milutin i kralj Dragutin sacuvali su Branicevo, ali je usledio snazan tatarsko-bugarski napad u kome je njihova vojska opljackala mnoge srpske oblasti. Kralj Milutin je u bitci kod Peci pobedio tatarsko-bugarsku vojsku i krenuo u snaznu protivofanzivu ka Vidinu, sedistu kneza Sismana. Umesto zauzeca Vidina, odlucio se za diplomatske poteze. Tatarskom kanu poslao je svog sina, princa Urosa III, a svoju cerku, princezu Anu, udao je za sina kneza Sismana, kneza Mihaila Sismana.
Bitka kod Velbudza 1330. godine
Mozda i najznacajnija bitka od svih koje sam ovde uvrstio. Ova bitka je usledila kao posledica dinastijskog rata izmedju cara Andronika II i njegovog unuka, cara Andronika III, u Vizantiji. Ovaj rat vodjen je nakon iznenadne smrti cara Mihaila IX, sina cara Andronika II. Kao saveznici cara Andronika II pojavili su se kralj Uros III i car Mihailo Sisman. Kralj Uros III bio je u obavezi da pomaze cara Andronika II, s obzirom da je nasledio obaveze od svog oca, kralja Milutina, koji je 1299. godine sklopio izuzetno znacajan ugovor o saveznistvu sa svojim buducim rodjakom, carem Andronikom II, a i izvesno vreme je proveo u izgnanstvu u Carigradu. Zato ga je pomagao, ali ne tako zestoko. S druge strane, car Mihailo Sisman pomagao je zestoko cara Andronika II, ali nista manje zestoko nije bio ni uz cara Andronika III, kada je promenio stranu. Rat je zavrsen 1228. godine porazom cara Andronika II, koga je car Andronik III naterao da se zamonasi. Odmah zatim usledile su borbe izmedju cara Andronika III i cara Mihaila Sismana, koji se nadao da ce potuci Vizantiju i preoteti joj znacajne teritorije. Buduci da nisu postigli znacajnije uspehe u medjusobnom ratu, car Mihailo Sisman i car Andronik III odlucili su se da zajednickom snagama napadnu Srbiju.
Trebalo je da istovremeno napadnu Srbiju sa istoka i sa juga, ali je vizantijski napad sa juga izostao. U velikoj bitci kod Velbuzda srpska vojska je do nogu potukla Bugare, a car Mihailo Sisman je poginuo. Od tog trenutka Srbija je i zvanicno postala najznacajniji cinilac na Balkanskom poluostrvu u naredne dve i po decenije. U bitci se, kao vojskovodja, narocito istakao princ Dusan.
Nista manje zanimljive nisu ni posledice bitke kod Velbuzda. Postoji svedocanstvo prema kojem su bugarski feudalci trazili od kralja Urosa III da postane njihov car, ali je on to odbio dovevsi na presto svog sestrica, cara Ivana Stefana. Ovaj slabasni vladar nije sastavio ni godinu na prestolu u Velikom Trnovu, s obzirom da ga je bugarska vlastela zbacila proglasivsi za cara Jovana Aleksandra, u doba kada je kralj Uros III bio zauzet unutrasnjim borbama u Srbiji.
Prilicno umerena politika prema Bugarima uticala je na to da prestiz kralja Urosa III padne u ocima srpske vlastela, koja se sve vise okretala mladom princu Dusanu, koji se pokazao kao veoma nadareni vojskovodja kod Velbuzda. Kralj Dusan dosao je na vlast vec 1331. godine i on je odmah krenuo u osvajanja, ali ne na istok, na racun Bugara, nego na jug, prema vizantijskim posedima. Kralj Dusan je uspostavio veoma dobre odnose sa carem Jovanom Aleksandrom. Ozenio se bugarskom princezom Jelenom. Ocekivao je da ce u Bugarima imati saveznike u predstojecem ratovanju sa Vizantijom. Ruku na srce, ti saveznici mu nisu bili ni potrebni jer ih je nasao u pretendentu na vizantijski presto Jovanu Kantakuzinu, nekadasnjem saradniku cara Andronika II.
|
