offline
- ltcolonel
- Stručni saradnik foruma
- Nebojša Đokić
- vojni istoričar
- Pridružio: 03 Jun 2010
- Poruke: 4066
- Gde živiš: Novi Beograd
|
Napisano: 09 Jul 2012 21:38
Нешто скраћена верзија овог текста је објављена као одредница у Лексикон градова и тргова средњовековних српских земаља (ед. Синиша МишиЋ)
Небојша Ђокић
КРУШЕВАЦ
Kако је Крушевац нераздвојно повезан с косовском битком и кнезом Лазаром о њему се певало у нашем народу много више него о било којој другој престоници. То је било најпознатије и најчешће помињано место старе српске државе.
Запажено је већ до сада да се Крушевац налази на једном од значајних саобраћајних чворова средњовековне мреже путева, посебно у централним и северним крајевима Србије. Погледајмо, међутим, његов положај у од носу на саобраћајну мрежу мало непосредније.
Са југа, Расином, према њему води пут којим је повезан са једним од најстаријих цента ра немањићке државе, са Белом Црквом, односно Куршумлијом, а преко ове, даље, са Новим Брдом, односно Призреном и Поморјем. Ова важна саобраћајница, баш код Крушевца, укршта се са не мање значајном трансверзалом која спаја старе још Савине црквене центре Бању, Ариље, Жичу, текући добрим делом дуж Западне Мораве, са још античким путем, који је, преко Београда, спајао Константинопољ са централном Европом. Даље, према северу, читавом мрежом сао браћајница, Крушевац је повезан са Браниче вом, односно Београдом. Ти правци су обележени градовима, трговима и манастирима који су постојали још у ХШ-XIV веку, као што су Равно, Петрус, Витовница, Трг код Тршке цркве, Голубац, Кулич, и, од посебног значаја, Београд. До овог последњег могло се допрети и другим саобраћајним варијантама, као што је она преко Главеје, Честина, Борача, Рудника и Островице, односно преко каснијег Некудима, - Павловца, Кастељана и Жрнова. Сва је вероватноћа да на појединим од ових саобраћајних праваца постоје и други споменици, који би припадали времену пре кнеза Лазара, само још недовољно хронолошки проучени, као што је то изгледа случај са такозваном „Митрополијом" из групе горњачких цркава, или Јошаницом, а можда, можда чак и са Ресавом, па и Раваницом. Касније, у последњој четвртини XIV и првој половини XV века, ова саобраћајна мрежа учвршћена је читавим низом нових праваца и новоподигнутих феудалних тврђава и манастира. Ипак је Крушевац важио и као „место скровито".
Историја
Овакво место какво, видимо, Крушевац заузима у општој мрежи путева средњовековне Србије, помаже нам да назремо одговор и на друго постављено питање. Да ли је уопште могуће да се на овако значајној раскрсници насеље, односно феудално утврђење, заснује тек у доба кнеза Лазара?
О томе када је тачно подигнут Крушевац доста је писано. Он се први пут изричито помиње у повељи којом кнез Лазар дарује поседе и оснива манастир Раваницу, па јој, између осталог, прилаже „код Крушевца у Спизлех Огњана з Бранком сином с општином и з баштином". Повеља није сачувана у оригиналу већ у два преписа, у тзв. Болоњском који је датован 1377. и тзв. Врдничком датованом са 1381. годином. Како је, међутим, утврђено да је изградња Раванице почела 1377. године, а тако је, уосталом, и датован један, и то старији, препис повеље, може се сматрати сигурним да је Крушевац постојао 1377. године. Међутим, тиме још није решено питање времена његовог настанка. Сигурно је да је већ 1377. био познато место према коме се одређивао положај других насеља. Како је моћ кнеза Лазара нарочито порасла после маричке битке, доградњу „тврдог града" Крушевца треба тражити после тога крупног политичког догађаја, дакле у време када је најмоћнији феудални господар у Србији желео да изгради утврђено и јако средиште у северним областима раскомаданог царства, у крајевима који су још били далеко од турских провала. Према томе, време изградње Крушевца треба тражити у раздобљу између 1371. и 1377. године. Инсистирање на години настанка Крушевца је погрешно, јер град сигурно није подигнут за годину дана. Ако се изградња Раванице и других сличних архитектонских објеката протезала и на читаву деценију, сигурно је да је градња „тврдог града" Крушевца трајала бар неколико година. Најновија истраживања су баш и показала да је мањи утврђени део Лазареве престонице, који је обично називан „мали град" сазидан раније као засебна одбрандбена целина, уз који је касније дограђен други појас зидова са кулама у чијим је оквирима саграђеиа црква св. Стефана.
Крушевац је брзо постао чувен. Већ јануара 1387. кнез Лазар је дао Дубровчанима привилегију „у славном граду господства ми Крушевцу". Ради обављања дипломатских послова, у Крушевац су стизала страна посланства као ово дубровачко које су сачињавали Никола Гундулић и Јаков Бавжелић Проданчић. Оно је боравило код кнеза Лазара током децембра 1386. и јануара 1387. године.
Турски хроничар Нешри прича да се Лазарева и неверничка војска за бој на Косову искупила на обали „оне Мораве", у чему су неки историчари нашли потврду народне традиције да су се Лазареве и савезничке трупе прикупиле негде око Крушевца. Стојан Новаковић је заступао мишљење, које се данас углавном не прихвата, да су Турци 1389, непосредно после битке, заузели Крушевац, Приштину и сва важнија рударска места, да би на тај начин обезбедили себи што повољнији мир. Турски хроничар Ашик Паша Заде, који је додуше доста непоуздан нарочито када излаже историју XIV века, прича да је Бајазит I, хиџријске 793, која одговара 1391. години, „у нахији Крушевца" до ногу потукао угарску војску, многе противнике побио и око 2.000 војника заробио у бици у којој је учествовао и сам угарски краљ.
После Косовске битке, Лазареви наследници столовали су и даље и у Крушевцу. Књегиња Милица са синовима Стефаном и Вуком потврдила је 1395. годхше раније повластице светогорском мапастиру св. Пантелејмона и дала му нова добра међу којима су били „у граду Крушевцу кућа и чловјек Радослав Бугарин". Може се сматрати сигурним да су 1398. године из Видина пренете у Крушевац мошти св. Петке. После ангорске битке деспот Стефан је прешао у Београд, што не значи да је потпуно напустио и друге престонице па и Крушевац. О преношењу престонице и уопште о престоници у средњем веку не може се говорити у модерном смислу речи, јер су средњовековни владари имали обичај да мењају станиште, тј. да не бораве искључиво на једноме месту. Иако је Стефан прешао у Београд, да би био што мање на удару Турцима а што ближе Угрима чији је постао вазал, он је и даље датовао документе у Крушевцу, што значи да је у њему и боравио. То је изричито и изјављивао: „Ја господин деспот Стефан сатавих разлог с Живком у Кроушевцу што му бејах узимал свиту и восак", а 1408. године јављао је дубровачкој општини писмом које је „писано априла .ка. у Крушевцу" о исплати новобрдске царине. Када се у време сукоба између браће деспота Стефана и Вука Србија привремено, од 1409. до 1410. године, поделила на северну и јужну, Крушевац је био главно место ове друге.
Али, поред велике улоге као административног средишта и познатог трга, значај Крушевца као стратегијски важне тачке долазио је све више до изражаја откако су војске, било да су долазиле са севера или југа, почеле да се сукобљавају на тлу Србије. При томе је „тврдн град" Крушевац био стална мета напада. Када је 1413. године султан Муса провалио у Србију, он, према нашем летописцу, „разби деспота Стефана на Врбници, и расипа Крушевац и Петрус и Сталаћ и Копријан". Премда је овог пута страдало, вероватно само подграђе овим је почело разарање Крушевца, али при томе није страдао само град већ и околина, јер летописац додаје да Муса том приликом „без числа множество рода христигјанскаго уби сабљом". По одласку Мусе, како прича Копстантин Филозоф, његови противници сакупили су се у Крушевцу, и то почетком лета исте године. Поред деспота, стигли су с војском босански војвода Сандаљ Хранић, ранији мачвански бан Јован Моровић и турски претендент на престо Мехмед I. Пошто су ту, у Крушевцу, склопили савез, чланови коалиције пошли су у потеру за Мусом.
Како показују нарочито дубровачки документи, деспот Стефан је и касније, наравно повремено, боравио у Крушевцу. Он је у фебруару 1417. датовао своја писма „in Crusoњch", а некако у исто време, код њега се у Крушевцу налазио Дубровчанин Бенко Марина Гундулића који се обавештавао о закупу царине у Сребрници. Дубровачки посланици код деспота Михаило Растић и Никола Пуцић јављали су се властима родног града и 6. новембра 1421. године „de Crusovaz". Уосталом, 1417. године се изричито помиње „Curia domini despoti" у Крушевцу. Осим тога, када је Стефан Лазаревић извршио поделу државе на „власти", седиште једне било је у Крушевцу.
Dopuna: 09 Jul 2012 21:39
Али, свакодневни живот у Крушевцу, као и у осталој Србији, прекинут је турским провалама које су почеле већ крајем 1425. године. Летописац је забележио: „ходи цар Мурат под Крушевац и гпљени Србље", док Константин Филозоф, описујући ратовање опширније, подвлачи: „Таже вздивајет се и приходит в Крушевац. попленив њекојо чест абије вѕвраштајет се пак" Значи: Мурат II је опљачкао део Србије, посебно Крушевац и околину, а затим се повукао. Ратовање из 1425. настављено је 1426. и 1427. године, и то с тешким последицама. Султан је заузео Крушевац и друге градове, и то већ 1426, а почетком 1427. године опседао је Ново Брдо. Описујући те догађаје, Мавро Орбин инсистира да је долазак Мурата II под Крушевац (sotto Crusceuaz) изазвао поход угарског краља Жигмунда у Београд, што је спречило Турке да заузму целу Србију, па је зато султан освојио само град Крушевац (la città di Crusceuaz) и неке друге крајеве (con alcune altre terre), а затим се упутио према Новом Брду. Наравно, поред града, Турци су заузели и околину Крушевца.
После заузимања града, Турци су назвали Крушевац Алаџа Хисар тј. Шарен град. Турски извори истичу да су цркве претворене у џамије, а Крушевац је одмах постао истурено али значајно турско упориште. Када је 1428. године нови српски деспот, Ђурађ Бранковић, склапао уговор са султаном, морао је пристати на губитак Ниша и Крушевца. Тако се баш код Крушевца и Сталаћа турска област као клин увукла у деспотову територију. У Крушевцу се, са својим гарнизоном, сместио главни заповедник турске границе који је могао лако да држи на оку и деспота Ђурђа и његову земљу. Турци су из Крушевца имали отворене путеве у унутрашњост Србије. Осим тога, они су ту у близини, код Сталаћа, под јаком стражом, држали увек 80 до 100 бродића да би у свако доба могли превести коње и трупе преко Мораве. Како је, поред Ниша и Крушевца, и Голубац био у турским рукама, а Београд предат Угрима, Србија је остала без већих градова, па је деспот Ђурађ одмах почео да зида тврду престоницу Смедерево. Баш у току те градње, он је потврдио баштане које је у доба деспота Стефана имао велики челник Радич, и то: „прјема Креушевцу: село Ново Брдо, село Бухменти, село Дренова", а затим „село Будиловину и село Мелентиа на Расине, и село Врбницу и село Себечевц у Кроушевачкои Власти и село Кожетино Долње".
Кроз град је, почетком 1433. године, прошао француски витез Бертрандон де ла Брокијер, који се са Истока враћао у домовину. Он помиње да је варош коју зову Corsebech удаљена једну миљу од реке Мораве, а затим истиче да у граду резидира заповедник границе Синан-бег, иначе потурчени Грк, коме је султан дао на управу целу област. Синан-бег је важио као храбар, мудар и строг човек. Контролисао је с посебном пажњом прелаз преко Мораве, која је чинила границу с деспотовом државом. Дозвољавао је да пређе реку само онај кога је познавао или онај ко је имао писмо султана или румелијског беглербега. Под командом Синан-бега били су и бродићи на Морави. Њих није могао видети ниједан хришћанин, а чувало их је 300 људи који су се смењивали свака два месеца. Боравећи у Крушевцу, Француз је имао и један дирљив сусрет који је на њега оставио дубок утисак. Видео је једну врло лепу, племениту жену „из краљевине Угарске" коју је неки потурчени Угрин заробио и држао као своју жену. „А кад нас она виде, стаде плакати веома жалосно и још се не беше одрекла наше вере", завршава опис свога боравка у Крушевцу Бертрандон де ла Брокијер.
Крушевац је постао све чешћа мета напада, и то не више само Турака већ и Угара. Како су Османлије проваљивали у јужну Угарску и Ердељ, Угри су предузели напад у Србију. Хетерогена војска, састављена од Угара, Пољака и Чеха под командом Јована Марцалија, коме је помагао северински бан Франко Таловац, прешла је ноћу 19. jуна 1437. године Дунав код Голупца и долином Мораве стигла до Сталаћа, где су биле турске лађе. Један део бродовља је спалила а други део пустила низ Мораву у Дунав. Неки турски стражари су побегли док су друге Угри посекли, а онда су 22. јуна уништили насеља до Крушевца. Сутрадан, у недељу 23. јуна око подне, угарски војници су стигли у Крушевац и потпуно га спалили. Следећег дана војска се, нашавши неке лађе на Морави, превезла у деспотову земљу, иако јој је било наложено да не иде преко ње, па је пожурила на север, према Ковину. О угарској провали причало се по Европи а добро памтило у Србији. Краљ Жигмунд је истицао већ крајем септембра 1437. године да је послао војску баш да попали и уништи град Крушевац (ad comburrendum et anichilandum quoddam castrum Crusoњacz) и турске бродове на Морави. Наши, пак, летописи помињу под годином 1437. да „попалише Угри турска дрјева под Крушевцем" а један летопис изричито помиње како „попалише Угри град Крушевац".
Угарска провала 1437. убрзала је велики турски поход на Србију који је завршен падом Деспотовине 1439. године. Када су Јован Хуњади и деспот Ђурађ Бранковић повели „Дугу војну" против Турака, њихова војска је, у јесен 1443. године, према турским изворима, заузела, порушила и попалила Крушевац, а онда је наставила пут према Нишу и Пироту. Како су се, међутим, крсташи, после успешног продора, ипак вратили у Угарску почетком 1444. године, Крушевац и друга места, која су привремено били заузели, остала су у турским рукама. Али, већ у лето исте године, после склапања угарско-турског примирја, враћена је деспоту Ђурђу његова држава са 24 града, међу којима је, како прича пољски историчар Длугош, био и Крушевац (Kruszoњiec).
Колико је дуго Крушевац остао под српском влашћу тешко је рећи. Може се чак сумњати да је стварно и предат деспоту. Из дефтера за који се тврди да је настао у времену између августа 1444. и јула 1445. године види се да су области Крушевца, затим Топлица и Дубочица биле под турском влашћу. Почетак дефтера, међутим, није сачуван, а то је простор одређен за хасове, у које су редовно спадали градови, па би се могло претпоставита да је и сам Крушевац био у турским рукама. Да је област Крушевца била под Турцима читаву деценију после 1444, показују маргиналне белешке на дефтеру које обавештавају о променама од 1445. до 1455. године. Помињу се многа села за која се изричито каже да припадају Крушевцу, или села која и данас постоје у околини Крушевца. Како, међутим, угарско-турско ратовање на територији Србије није још било завршено, област Крушевца, коју су Турци управо пописивали, поново је постала поприште борбе.
Када је у лето 1448. године Јован Хуњади сакупио у Угарској нешто војске, прешао је Дунав и, уз Мораву, избио на Крушевац, па се спустио на Косово где га је султан Мурат II, у тродневној борби од 17. до 19. октобра, до ногу потукао. При повлачењу, Хуњадија је заробио деспот Ђурађ, али га је пустио на слободу, под условом да добије накнаду за штету коју је у Србији нанела угарска војска. Међутим, султан је, како прича Бонфиније а по њему и Мавро Орбин, решио да казни деспота Ђурђа што је пустиио на слободу Хуњадија, па је следеће године послао Фериз-бега са 47.000 бораца на границу Србије, наредио му да обнови Крушевац и из њега огњем и мачем хара по деспотовој земљи, што је Фериз-бег и чинио.
Међутим, обнављање Крушевца од стране Турака учинило је да је он опет постао мета напада Угара. Када је у пролеће 1454. године велика турска војска кренула у Србију, са њом је био лично и султан Мехмед II. Он је стигао под Крушевац (sotto Croxevaz), где се улогорио и остао неколико дана, док су његови људи пљачкали по околини. Када се султан с делом војске вратио у Софију, оставио је „под Крушевцем" три санџакбега, поред Фериз-бега, још Исаковића и Еса-бега Авранезовића са око 30.000 коњаника, који су пустошили земљу и увек се после похода враћали у Крушевац. Деспот Ђурађ је прешао у Угарску, улажући велике напоре да сакупи војску за борбу против Османлија. Коначно, 29. септембра исте године, Јован Хуњади је са својим трупама и Ћурђевом коњицом прешао Дунав и из Београда кренуо на југ, стигао до Крушевца, изненадио Турке и 1. октобра их потукао. У бици је убијен санџакбег Исаковић док се Еса-бегу Авранезовићу изгубио траг. Заповедник Крушевца Фериз-бег је ухваћен и са још 18 турских старешина одведен у Смедерево и предат деспоту, а Хуњади је наставио да жари и пали у околини Ниша и Пирота, па се преко Видина вратио у Београд. Нарочито је заробљавање заповедника Крушевца оставило јак утисак, па ни српски летописац није пропустио да забележи како „ухвати Јанкуљ Фериз бега у Крушевцу". Угледни заробљеник привукао је пажњу савременика, док је те исте 1454. године султан одвео као робље из Србије, а сигурно нарочито из околине Крушевца у којој је боравио, око 50.000 људи и жена.
После пада Новог Брда под турску власт (1. јун 1455.) султану су, по уговору с деспотом Ђурђем, припале све области јужно од Западне Мораве, па, наравно, и Крушевац. Али, за Мехмеда II је склапање мира било првенствено значајно да би прикрио своје планове против Угарске. Већ следеће године он је с великом војском кренуо на Београд. Спремајући се да га опседне, у Крушевац је довукао много тешких и гломазних опсадних справа, а, осим тога, ту у самом граду подигао је тополивницу у којој су страни мајстори правили мерзере и топове. Тако је Крушевац постао значајно турско средиште за освајање на северу. Он је то остао и наредних година. Већ у априлу 1458. године у Крушевац је, с беглербегом Румелије Махмудом Анђеловићем, стигла војска од око 15.000 људи. С њом је био и слепи Гргур Бранковић, син деспота Ђурђа. Турци су опљачкали целу Србију до Београда, па су се с великим пленом вратили у Крушевац, за који се изричито каже да је удаљен два дана од Смедерева и Београда. Преко Угарске су стизале вести чак у Венецију како је беглербег Анђеловић довео у Крушевац велики број дрводеља и бродоградитеља из Цариграда и Галипоља. Они су намеравали да праве бродиће и да их спусте у Дунав. Почетком идуће године у Угарску су стизали још прецизнији извештаји, по којима је у Крушевац стигло 1.200 дрводеља и бродоградитеља Грка, Турака и припадника других „нација" да праве галије и фусте које је султан намеравао да спусти у Саву и Дунав код Београда, како би онемогућио пружање помоћи овоме граду.
После пада Смедерева (1459), турска се гранична линија померила на север, па су престале и борбе око Крушевца. Угарски краљ Матија Корвин сећао се још 1466. године успешних похода свог оца Јована Хуњадија до Крушевца и жалио што и он, притиснут другим невољама, не може да крене у рат против Турака. Када је десет година касније војска из Угарске потукла на Дунаву смедеревског намесника Али-бега Михалоглу, лично султан Мехмед II кренуо је преко Србије против Угара. Крајем 1476. године боравио је с војском у Крушевцу, а онда је наставио пут на север, према Дунаву.
Dopuna: 09 Jul 2012 21:40
Крушевац је био позорница угарско-турских сукоба и 1480. и 1481. године. По наредби угарског краља Матије Корвина, у новембру 1480. године војска под командом Павла Кинижија, врховног војног заповедника јужне Угарске, прешла је Дунав испод Смедерева и, харајући кроз насеља, стигла до Крушевца. При повлачењу, с њом је прешло у Угарску преко 60.000 српских бегунаца, људи са женама и децом, коjи су на колима вукли сав свој покретан иметак. Историја као да се поновила и следeће године. На челу војске били су, поред Кинижија, српски деспот Вук Гргуревић, Дмитар Јакшић и капетан Београда Ладислав Розгоњи. Они су разбили турску флоту на Дунаву, потукли заповедника Голупца и стигли у Крушевац у коме су остали 12 дана. „Огњем и мачем" опустошили су крајеве кроз коjе су прошли, а са собом су, уз богат плен, повели, поред 1.000 Турака, преко 50.000 српске сиротиње, коју је угарски краљ населио у Банату. Овај поход записао jе и српски летописац речима: „плени Вук деспот Браничево и расипа Крушевац". Наравно, ове провале из Угарске нису могле спасти ни Крушевац ни Србију турске власти. Њима је Србија још више опљачкана а убрзано jе исељавање живља у области преко Саве и Дунава. Штавише, ти упади су убрзали турске походе у саму Угарску.
Ипак, после коначног пада српске Деспотовине, када се турска граница померила на Дунав, све мање су вођене борбе око Крушевца, а он је све више губио ранији стратегијски значај, па је остао само административни центар околине. Некако убрзо после доласка под османлијску власт постао је седиште санџака, који је већ педесетих година XV века имао десет нахија и два рудника (Ново Брдо и Заплана), а састојао се од кадилука: Крушевац, Прокупље, Медвеђа, Бован, Параћин и Козник. Приход крушевачког санџака, убиран од два града, 37 села, 6 мезгри (ливада, празно место) и манастира Љубостиње, износио је 8.000 дуката. У крушевачком крају помиње се знатан број хришћана спахија који су служили као дербенџије (оклопни коњаници) у турској војсци. Зна се да је крајем XV века Љубостиња била спахилук неког Ибрахима, сина Мелкочева, а неколико истакнутих османлиjских функционера у XV веку били су пореклом из Крушевца или су део живота провели у њему. Описи турске империје из око 1500 године, при набраjању санџака, редовно помињу и крушевачки.
Поред велике улоге политичког центра Србије и важне стратегијске тачке у турско-угарским борбама, Крушевац је имао значај и као економско средиште. У њему су већ 1387. године боравили дубровачки посланици. Али, како су за њима обично ишли трговци, а, уосталом, и сами посланици су били и пословни људи, зачетке дубровачке трговачке делатности у Крушевцу треба тражити још крајем XIV века. У време деспота Стефана Лазаревића у Крушевцу је постојала мања дубровачка трговачка колонија. Дубровчани се помињу у Крушевцу 1414., 1417., 1421. и 1424. године. Зна се да су чланови дубровачке колоније у Плани одржавали трговачке везе с Крушевцем, затим Трговиштем, Трепчом, Рудником и Сребреницом.
Осим тога, као и други градови-резиденције, и Крушевац је сигурно био јак потрошачки центар, што је захтевало развијено снабдевање и чинило такође повољне услове за деловање трговаца. Уз кнеза, у Крушевцу су сигурно живели и његови достојанственици, затим чланови административног апарата и многобројна послуга двора и разних функционера. Када се томе додају оружана пратња и градске посада, добија се приближна слика састава становништва града.
Како је нестанком хришћанских држава цело Балканско Полуострво постало јединствено царинско подручје, и Дубровчани су се, сређујући своје односе с Портом, поново размилели по њему. Њих је привлачио и Крушевац због богате околине и повољног географског положаја, а, уосталом, у њему су обављали послове и раније. Сигурно је да су осамдесетих година XV века Дубровчани трговали и боравили у Крушевцу. Зна се да су у јуну 1488. године у Крушевцу боравили Јован Николе Гучетића, Фрањо и Павле Добрушков и Ђурађ Радосалић звани Банић. Ради обављања неких послова, Павле се задужио на 1.500 акчи код Ђурђа Радосалића. Временом је дубровачка колонија у Крушевцу бројчано све више расла. Деведесетих година XV века њен члан је био и Динко Андрејев из богате и познате породице Котруљевића. Када је умро 1504. године, оставио је у Крушевцу и околини покретну и непокретну имовину. Под крај XV и почетком XVI века у Крушевцу су трговали Паскоје и Динко Радосалић. Били су дужници Јована Милорадовића-Дијевића, који је 1505. године имао у Крушевцу кућу и дућан и био један од представника дубровачке колоније у томе граду. Дубровачка насеобина у Крушевцу у XVI веку већ је многобројнија и боље позната. Њени чланови су највише трговали сточарским и пољопривредним производима, а нарочито воском. Наравно, свакодневни послови све више су их везивали за домаће људе. Преко Крушевца Дубровчани су ишли даље на север, па су основали своје колоније у Београду, Смедереву и Видину. Чланови тих колонија одржавали су пословне везе с Дубровчанима у Крушевцу.
На основу писаних извора и материјалних остатака може се донекле реконструисати изглед средњовековног крушевачког града. Његови видљиви остаци су рушевина снажне куле, део бедема дуг 23 м и дворска црква Св. Стефана, названа „Лазарица", обновљена у новије време.
Грaђевински комплекс средњовековног Крушевца дуг је у правцу север-југ око 300 а у правцу исток-запад око 200 м. На подједнаком одстојању од цркве налазе се две скупине остатака. Она на североисточном крају чини део цитаделе, а она на супротном делу је организована целина профаних грађевина. Цитадела се састоји од поменуте Лазареве куле, затим бедема, остатака рова и једне мале куле. Тај део је чинио већ поменути тзв. „мали град" за разлику од осталог „великог града".
Северно. изван простора цитаделе нађена је цистерна за каптажу воде. Велики град је био опасан двоструким бедемом на коме су нађени остаци пет мањих кула и једна капија према западу. У делу са профаним зградама откривена су четири објекта, грађена у исто време и од истих мајстора. Најважнији, намењен стамбеним потребама, имао је, поред трема и предворја, и три просторије, од којих је једна, изгледа, имала функцију сале, а у њој су нађени остаци пећи. Други објекат је, како по свему изгледа, била коњушница, а остала два помоћне зграде. Изнета је претпоставка да је овај део профаних зграда чинио двор кнеза Лазара, уз напомену да се, нажалост, о објектима ближе цркви, сигурно још значајнијим, не може много рећи јер су уништени.
Крушевац је страдао већ приликом Мусиног похода 1413. и у ратовању од 1425. до 1427. године. Делимично порушеног затекао га је почетком 1433. године и Француз Бертрандон де ла Брокијер, који га описује следећим речима: „А та варош је мала и врло добро утврђена двоструким зидом који је порушен при врху где су стрељачнице, а био је и један мали градић који је сада порушен."
Крушевац су почели да руше Турци а наставили су Угри. Када су они у јуну 1437. године стигли у „град и тврђаву Крушевац", наложили су свечану ватру у утврђењу у коме су дотле становали Турци, а исто тако и у осталим зградама (in edificiis) „утврђења и града", па су тако, како су сами говорили, величанственије него икада у животу прославили навечерје Ивањ-дана. При томе су целу тврђаву и град пожаром пот-пуно уништили (dictum totum castrum et civitatem cum adiacentibus ignis voragine ad nihilum redigi fecimus). Иако угарски извори изричито подвлаче да је Крушевац 1437. године потпуно уништен, град је ипак, бар као војно упориште, и даље постојао. Али, рушење његових остатака настављено је и касније. Крсташи су га попалили 1443. године, па је вероватно крушевачки град после овога похода остао потпуно у рушeвинама. Да у њему није више могла да борави ни војска, показује причање Бонфинија и Мавра Орбина. По њима, Турци су, због стратегијског значаја, око 1449. године, „поново изградили" Крушевац који је „био порушен". Заповедник града Фериз-бег довео је из суседних места велики број зидара и других занатлија „ради поновне изградње и утврђивања Крушевца". Осигурао је град насипима, јарковима и кулама, тако да је посада могла да одоли сваком нападу.
Dopuna: 09 Jul 2012 21:40
Археологија
По самој логици друштвеног и економског развитка одређене средине, на оваквом раскршћу морало је да се појави, заједно, или убрзо после активирања његовог функционисања, а видели смо да се оно налази на путевима који су спајали центре који се помињу још крајем XII и у току XIII, а поготову у XIV веку, или трговиште, или утврђење, или и једно и друго, у почетку можда опасано само земљаним бедемом, са утврдом од дрвета.
Да је на овоме месту позтојало бар насеље и пре Лазарева времена имамо још неке, ако не сасвим чврсте доказе, а оно свакако веома сугестивне индиције. Познато је, тако, да је у унутарњој конструкцији горњег дела куле звоника Лазарице, пронађена, узидана, једна надгробна плоча из 1293. или, вероватније 1300. године. С обзиром да се у зиду Лазарице налазила у секундарној употреби, очигледно је да је, приликом подизања цркве, нађена на неком већ запуштеном гробу. Сва је вероватноћа да није донета са неког удаљеног места. Мора се отуда претпоставити да је средњовековна некропола Крушевца, која до сада није пронађена, била негде у околини. Уколико и када будемо у могућности да је лоцирамо и археолошки истражимо може се очекивати да ће свакако пружити више података о хронолошком настајању и самог насеља на овом месту.
Током археолошких истраживања од 1961 - 1976. године установљен је континуитет насељавања, од најстарије фазе неолита, затим енеолита и бронзаног доба, преко старијег гвозденог доба и средњег века, до данашњих дана. Међутим неуверљиви су били антички слојеви који археолошким ископавањем и нису ухва}ени. Ипак логика континуитета места насељавања, али још више појединачни налази упућују да Крушевац има и античку прошлост.
Тако је током археолошких ископавања пронађена метална фигурица која представља млађег Римљанина одевеног у тогу стојећег у контра пост ставу, који изгледа као да држи усправно копље или дужи штап у напред испруженој десној руци којој нажалост недостаје шака, док на основу шупљине у шаци леве руке претпостављамо да она обухвата или свитак, или неки сличан мањи предмет. Статуета је пронађена 14. аугуста 1965. године, - “у слоју мрке земље и шута из новијег периода”. Претпостављамо да представља неког вишег достојанственика можда чак неког од царева друге половине IV века.
Из околине положај самог крушевачког каструма, односно из круга фабрике 22.. јули, која се налази око двестотињак метара северно испод крушевачког града, потиче случајан налаз источно готске појасне копче, са споном у облику слова “S”, коју према аналогијама датујемо у V век. У везу с овим налазом можемо довести и златну појасну копча са масивним трном, пронађене на непознатом налазишту негде на крушевачком подручју, можда баш на истом локалитету у кругу фабрике 22. јули, где се према неким индицијама налази велика некропола која захвата шире подручје подножја средњовековног каструма. Како се сви ови налази приписују источним Готима, и такође се датује у V век, имамо разлог довести у везу ова два налаза и чак помислити да поменута некропола има и касноантичку-рановизантијску фазу. Треба се замислити и над описом налаза из 1953. године пронађених у самом североисточном подножју крушевачког каструма, где се приликом копања јаме за цистерну југопетролове бензинске пумпе на 1,30 м дубине пронађени, како стоји у старом инвентару Народног музеја у Крушевцу - “Пет кандила за жижак од печене земље” . Према опису можда би овде могло бити речи о римским луцернама, нажалост предмети су данас изгубљени тако да ће бити тешко тачно сазнати о чему је реч.
На простору самог града и уже његове околине, проналази се и римски новац као појединачни налази новца II до IV века.приликом археолошких ископавања 1961, 1962, 1965. године, или случајни појединачни налази I и II века,
Приликом археолошког истраживања површине на којој се налазила зграда Мензулане 1986 - 1987. године, непосредно уз североисточни део зидина средњовековног Крушевца, - “у слоју паљевине која одговара кући брвнари”, откривен је фолис VI века. “Новац заједно са опекама, највероватније припада некој грађевини која се налази ту у непосредној близини.” Током ископавања простора на коме се налаѕила стара парохијска зграда цркве Лазарице, у лето 1998. године, нађен је римски бронзани новац III века, Хереније Етрусциле, кован у Виминацијуму.
Када се све ово узме у обзир, аргументовано доказивање Мирка Ковачевића да је крушевачки град зидан у два наврата, и његова претпоставка да је мањи али и снажније озидан источни део могао евентуално бити и старији од Лазарева времена, а да је овај подигао само већи, западни, заједно са Лазарицом, чине се, уз све потребне резерве, донекле и прихватљивим.
Код Крушевца је одбрана заснована, примарно, на фланкирном дејству са кула. Тако је и код Смедерева, Ресаве и Београда. Обратимо пажњу да су све то равничарска утврђења. Али има их на брдима - рецимо Ново Брдо или Призрен. Маглич и Козник представљају прелазну фазу. Супротно од распрострањеног мишљења такав начин одбране тврђава је много старији од појаве ватреног оружја. Јавља се још у старом веку на утврђењима блиског истока и Египта. На нашим просторима се први пут јавља на римским утврђењима већ од почетка IV века а претставља основни вид одбране римских утврђења од друге половине тог века. Византинци на тај начин бране своје утврђења све до пропасти у XV веку. Наравно, постојала су и код Римљана и код Византинаца мања утврђења и рефугији код којих није био тај случај. Међутим, вратимо се за час Крушевцу. Ревизиона ископавања малог града крушевачке тврђаве, током прве половине деведесетих година прошлог века, су недвосмислено доказали да је он старији и то, вероватно, знатно од великог града. На жалост, због вишеструке нивелације терена у оквиру малог града није било могуће прецизно датирање. Тако се управо у непосредној близини крушевачке донжон куле наилазило на следећу вертикалну стратиграфију: савремени материјал, затим редом непоремећени слојеви од II светског рата до негде средине XIX века, затим непоремећени слој оквирно средина XVI – прва половина XVII века, затим директно латен, па одмах прелаз из бронзаног у гвоздено доба и на крају неолит – Старчево. Значи имамо најмање две нивелације терена – прву око 1550. г. и другу око 1850. г. (тачније вероватно приликом регулације вароши око 1835. до 1840. г.). На основу археолошког материјала око крушевачке донжон куле испада да крушевачки мали град уопште није егзистирао у средњем веку. Ипак, на основу праћења остатака темеља донжон куле, осталих кула (малог и великог града) и куртине може се са сигурношћу тврдити да је мали град најпре био самостална фортификацијска целина која је такође припадала утврђењима типа “Keep & bailey castle” и то њиховом рудиментарној форми. Овој фази припадају и неки објекти који су касније нашли унутар бедема великог града, укључујући и цркву чији се темељи данас налазе у близини споменика кнезу Лазару. Накнадно је дозидан велики град. Том приликом, или вероватно нешто касније, дозидано је и још неколико кула у склопу бедема малог града. Велики град и накнадно дозидане куле малог града су зидани ломљеним каменом док је мали град (укључујући донжон кулу) оригинално саграђен речним облуцима. Није спорно да крушевачки град има и најмање две обнове у време османске валадавине, и то само у првој половини XВ века, па је заиста тешко извршити прецизно датовање. Ипак, са сигурношћу можемо рећи да је мали град, вероватно, настао много пре кнеза Лазара - на основу компарације са западом негде око 1200. године.
Већ смо навели, да овакву компарацију треба узети са великом резервом јер су ови простори били под утицајем Византије. На жалост не постоји детаљнији преглед византијске фортификације који би био резултат индивидуалног или тимског рада. Ипак постоји читав низ радова који осветљавају поједине сегменте ове проблематике.
Може се, истина, поставити питање зашто у Крушевцу не постоји неки археолошки слој са средњовековним материјалом који би био старија од од друге половине XIV века. А. Јуришић, у својим првим иѕвештајима говори истина о једном танком археолошком слоју са материјалом из раног средњег века, али у коначном извештају о ископавању Крушевца овај податак не понавља.
Одговор се налази у чињеници на коју смо скренули пажњу да је културни слој у источном, старијем делу града, у коме би се такав материјал могао очекивати, у потпуности уништен приликом денивелације терена у време пробијања суседне улице. Уосталом и прецизнија детерминација хронолошке типологије керамике зрелог и касног средњег века још увек нам по мало измиче из руку.
Оно што је за нас од значаја то је да се у њему, једва нешто мало касније него у Новом Брду, почиње да развија активан урбанизовани друштвени живот. Отуда појава остатака неколиких цивилних грађевина унутар његових бедема, уз претпоставку да их је било и у подграђу, изван градских зидова, што разуме се треба тек накнадно археолошки истражити. Отуда и директан назив città, односно диференцирање на castrum et civitatem, који иако потичу из првих деценија XV в. указују на то да је урбанизовано насеље на овоме месту морало већ увелико да постоји. Мора се претпоставити да је кнез, сигурности ради, живео вероватније у такозваном малом граду, слично ономе што се може сасвим јасно констатовати у нешто каснијем Смедереву, у чијем су мањем, старијем делу града сачувани остаци велике репрезентативне сале и других просторија двора. Мање је отуда вероватно да је живео у ,,палати" у југозападном делу великога града, која је, по свој прилици, могла да има неку другу намену.
Чињеница да је под Турцима Крушевац, 1536, имао свој закон, указује на могућност да је извесне привилегије као град, па можда и свој статут имао још у доба кнеза Лазара, попут статута односно закона за који већ знамо да је постојао у Новом Брду.
Материјални остаци средњовековног града Крушевца, делови утврђења, црква и други објекти, леже на платоу који је десетак метара уздигнут изнад простране плодне равнице поред Западне Мораве и Расине. Данас је Морава удаљена од града око 3,5 км према северу, а до недавно, до прокопавања канала код села Јасике најкраће удаљење износило је нешто преко 2 км према северозападу. Ни у време зидања града река највероватније није била ближа (ма да за овакву претпоставку постоје теренски услови) јер већ наведен текст из 1433. године каже да је Крушевац удаљен једну миљу од Мораве. Много ближе граду од Мораве текла је и тече Расина, око 1,5 км источно, тако да је он донекле имао на прилазима и са истока и са севера водене препреке. Плато је иначе приступачан са свих страна осим делимично са истока где непосредно уз њега протиче Кожетински поток. Сав околни терен насупрот равнице, према југу, благо је заталасан. Овакав положај утврђеног града, не на неком високом, теже приступачном брду, већ уз један мањи водени ток а скоро у нивоу са два друга већа (Западна Морава и Расина), код нас је новина у време његовог настанка.
Пре археолошких ископавања која су започета 1961. године било је познато од средњовековних објеката једино: црква, рушевине куле са делом бедема према северу и неколико трагова зидова на површини терена поред купе и зграде старе гимназије. Прву скицу основе куле објавио је А. Дероко а први покушај реконструкције комплекса, односно диспозицију терена са кога је град нестао, штампао је Б. Вуловић, но због оскудности података тада није могао да се одреди ни приближан облик основе некадашљег града.
Dopuna: 09 Jul 2012 21:41
Већ у току ископавања, иако је систематски истраживана само половина површине терена на коме је некада стајао град, он се сагледао у читавој саојој величини односно облику основе. Истражен је коначно његов северни и западни део Све што је овде од некадашљих зидова, кула и других објеката остало, откривено је, проучено и конзервирано. Јужни и делимично источни део терена покривен је још увек мањим стамбеним објектима и баштама поред Југовићеве улице али и овде су остаци града констатовани. Правац пружања бедема установљен је сондама на југу и југоистоку а на истоку се може са сигурношћу да претпостави с обзиром на положај корита потока чијом је ивицом најдаље могао да пролази.
План остатака средњовековног Крушевца показује да је утврђење имало мало издужен облик у правцу југозапад - североисток. Комплекс који више или мање тачно обухватају данашње уличе: Цара Лазара, Страхињићева, Југовићева и Миличина у правцу север-југ дуг је близу 300 м а у правцу исток-запад око 200 м. Облик основе диктирао је терен највећим делом. јер зидовима града обухваћен је природни плато. Највиша тачка овог платоа даиас је, а вероватно је и одувек била, у југозападном делу тврђаве, То је кота 161,33 м. У подножју платоа, по изохипси 150,00 м, уз сам комплекс, делимично и у њему у североисточном крају а нешто даље од њега идући ка западу, било је (а има и данас) више извора питке воде што је свакако био један од разлога за лоцирање већег средњовековног града баш овде.
Остаци бедема сачували су се највећим делом само врло ниско - два, три реда камена. Према ономе што је остало од тих огромних маса зидова види се да је бедем био зидан ломљеним каменом у кречном малтеру са два лица и трпанцем у средини. Исто тако види се да је плитко темељен и да му је ширина била од 2,00 до 2,20 м. Дилатационе спојнице имао је на неколико места.
Када се погледа у целини план ископаних остатака средњовековног Крушевца, већ на први поглед могу да се уоче две скупине остатака на подједнаким одстојањима од цркве у правцу североистока и југозапада. Они падају у очи својим разуђеним основама. Скупина која лежи на североисточном крају комплекса очигледно је део боље утврђене целине. Код нас се оваква целина у оквиру веће тврђаве назива ,,мали град" што би одговарало „цитадели" на западу. Скупина на супротном крају комплекса, јасно је, представља у извесној мери уређену целину профаних грађевина које су обухваћене бедемом тврђаве.
Малом граду припадају главна градска кула, рампа, ров и мања кула. Ако се овај део града посматра одвојено, већ сам истурени положај главне куле у односу на бедеме који од ње полазе на север и исток показује да је простор између ових бедема унутрашњи простор. Поменути остатак грудобрана и шетне стазе на споју главне куле и зида бедема према северу говори исто, а отвореност мање куле, према овом простору потврђује такође ову констатацију. Међутим, треба напоменути да је мала кула, која је иначе зидана ломљеним каменом а не облуцима, вероватно накнадно дозидана – премда је тешко рећи када. Коначно ров, који је препрека приступу скупини од стране цркве из спољашњег простора у овако посматраној ситуацији, дозвољава закључак да је простор који захватају део источног зида главне куле са улазом, остаци зидова бедема који од ове куле полазе на север и исток и мања кула, део унутрашњег простора једне мање затворене целине - малог града. Врло је вероватно да је „мали градић" који је Бертрандон де ла Брокијер видео порушен 1433. године, управо овај мали град. Тачније одређен укупан простор односно површина овог дела тврђаве средњовековног града Крушевца може се релативно добро ограничити ако се узму у обзир и подаци које пружа конфигурација терена пошто источни део малог града археолошким ископавањима није пронађен. Са источне стране комплекса, како је већ речено напред, тече Кожетински поток који је доста дубоко усекао своје корито у терен. Мали град се свакако није простирао преко потока већ је овај коришћен као природна препрека испред кула и зидова на овом делу. Са јужне стране правац зида је познат а дужина ограничена потоком односно свакако једном кулом према потоку, док се северни зид морао протезати од мале куле на исток, према потоку такође или је нешто скретао ка југоистоку, што је мање вероватно. На овом делу мали град је могао имати још кула, можда две а највише три мање куле. Са осталим већим делом тврђаве, мали град је морао бити везан на два места. Од сачуване мале куле према западу ова веза постоји док је друга била вероватно код недостајуће мање куле поред потока источно од главне куле па према југу. Овај други део зида „великог града" према југу поред потока могао је ићи и двадесетак метара западно од потока, ивицом платоа, што може незнатно да мења претпостављени положај кула источног дела малога града.
Из ситуације читаве тврђаве упоређене са данашњим грађевинама и границама имања на терену комплекса одмах пада у очи правац пружања бедема ка северу и западу који се поклапа са правцем пружања црквене улице. Све границе приватних имања долазе до бедема. Сличан случај је и на јужном делу комплекса. Југовићева улица је изломљена лучно, свакако не намерно у регулацији већ зато што је пратила линију пружања бедема града која је приближно овде установљена са неколико сонди.
У унутрашњости тврђаве - великог града - поред цркве најзначајнији и најинтересантнији су свакако објекти који сачињавају другу скупину. Посматрани у целини објекти скупине имају исту оријентацију, уређен међусобни однос у простору а различите начине грађења и употребљене материјале. Исто тако објекти имају и врло различите намене. Ако упоредимо солидност грађења ових грађевина, стамбени објекат је далеко најсолиднији — може да се мери са црквом св. Стефана што доводи до закључка да се ради о значајној грађевини. Ако се упореди намена објеката која се може сагледати из основа: стамбени, коњушница, и помоћне зграде, долази се до закл»учка, да се овде вероватно ради о стану неког значајног властелина ако не и двору кнеза са пратећим објектима. Будућа ископавања на неистраженом делу терена показаће тачније намену и ове скупине. Стамбени објекат се издваја солидношћу евојих темеља и зидова, обликом основе као и материјалом од кога је зидан. Поред главне куле, зидова око ње и рова и овај објекат је био озидан искључиво од облутака судећи по његовим остацима. Западни угао грађевине се такорећи додирује са зидом бедема и како би се избегло ово ,,додиривање" - односно како би био остављен пролаз између угла грађевине и зида бедема - угао грађевипе је обрађен опекама тако да изгледа као да је засечен. Ово нам јасно показује да је грађевина постојала у време када је грађен бедем великог града па је накнадно угао обрађен овако. Ако се узме у обзир да су још само главна кула и зидови око ње зидани облутком и овако солидно темељени као стамбени објекат може да се са доста сигурности претпостави истовременост ових грађевина. На основу ових разматрања може да се закључи следеће: мали град и стамбени објекат (сам или са пратећим бојектима) настали су вероватно у исто време, могуће и од истих мајстора у малом временском размаку али свакако пре осталих објеката односно пре зидова великог града који су зидани од друге врсте каменог материјала а такође и плиће темељени.
Већ смо споменули надгробну плочу нађену приликом конзерваторских радова у првобитном зиду звоника Лазарице. На плочи се помињу извесни Вукота и Медош (?). - Део плоче на коме је урезана година оштећен је обрадом за уграђивање у зид звоника цркве али се на основу онога што је остало (6808 - 5.508 = 1300) може сасвим сигурно узети њен настанак крајем XIII или почетком XIV века. Поред тога, А. Јуришић је 1961-1962. године ископала један објекат на источној страни града који је могао бити црква, јер је источни зид ископан као полукружни, старија од Лазарице. Према томе на овоме могло је бити и гробова са надгробним плочама. Ова старија црква могла је бити већ срушена у време грађења Лазарице и материјал заједно са околним надгробним плочама коришћен за нову цркву. Садашњи облик источни зид овог објекта је добио приликом конзерваторских радова а на инсистирање др П. Мијовића, једног од руководиоца истраживачких радова. Крушевац је географски на месту где су се путеви из више праваца, долина река, морали да укрштају, те је и са те стране вероватно његово постојање од раније.
Занимљива је чињеница да се у Крушевцу главна кула налази североисточно од цркве као што је то случај и у другом великом комплексу који је изградио кнез Лазар, Раваници па затим и Хиландару. Наравно удаљења и пропорције су различите но приближно исти положај јесте. Јасно је ако овакав положај главне куле у односу на цркву није случајно скоро исти у сва три комплекса, да је Хиландар био узор. Додајмо томе и још један заједнички елеменат који имају главне куле у Крушевцу и Раваници — степеништа кроз зидну масу. Оваква решења степеништа у Србији су врло ретка а имају их још само главне куле у Голубачком граду и Манасији (делимично). Интересантно је напоменути да степениште кроз зидну масу, истина нешто другачије од ових на тлу Србије, има и пирг краља Милутина код Хиландара. Већ утврђен утицај Хиландара на сакралну архитектуру Моравоке Србије може се изгледа и овде назрети.
|
