offline
- Mixelotti
- Administrator
- Zidam zgrade i fasade ......... I armiram, betoniram. Utovaram, istovaram i nikad se ne odmaram.
- Pridružio: 14 Dec 2005
- Poruke: 25208
- Gde živiš: Na istoj adresi ali promenih četiri države
|
Odlučujući događaj, koji je označio preokret u vojnom pogledu u čitavom periodu Prvog srpskog ustanka, predstavljao je boj na Čegru.
Boj na Čegru odigrao se na strategijski važnom uzvišenju kod Kamenice, severno od grada Niša, 31. maja 1809. godine.
Prvi srpski ustanak (1804 - 1813) bio je oslobodilačka borba i buržoaska revolucija srpskog naroda rešenog da oružjem, posle četiri veka robovanja, istera Turke, stvori svoju državu i svrgne feudalni jaram.
Ustanak je počeo dogovorom u Orašcu, na Sretenje, 15. februara 1804. godine i izborom Karađorđa Petrovića za vođu u predstojećoj velikoj borbi.
Oslobodilačka borba širila se velikom brzinomu celom Beogradskom pašaluku. Pokušaji Turaka da uguše ustanak nisu uspevali. Nizale su se pobede srpske ustaničke vojske : na Ivankovcu (1805), Deligradu i Mišaru (1806), oslobođen je i Beograd. Istovremenorukovodstvo ustanika sa Voždom Karađorđem razvilo je spoljnopolitičku aktivnost i jačalo veze sa Rusijom, nabavljalo oružje i municiju u Austriji, pri čemu je veliku ulogu imao umni prota Mateja Nenadović, naš prvi diplomata u to burno vreme.
Turska, posle brojnih poraza i zaplašena od mogućih međunarodnih zapleta, posredstvom Rusije, pristala je na potpisivanje mira 1806. godine (Ičkov mir) po kome se Srbima garantuje samouprava, ali ovaj mir nije sproveden, borbe se nastavljaju zbog toga što je Rusija zaratila sa Turskom. Rusija je u Beogradu otvorila Poslanstvo sa predstavnikom Konstantinom Radofinikinom. Dalja saradnja sa Rusijom zavisila je od njenog međunarodnog položaja i sukoba sa Turskom. U 1807. godini Rusi su sa svojim odredima konjicepomogli srpskim ustanicima u borbama i pobedama na Štubiku i Malajnici i 1810. godine kod Varvarina.
Posle brojnih poraza Turci u 1808. godini nisu pokretali veće vojne jedinice ka oslobođenoj teritoriji Beogradskog pašaluka, što je Srbima omogućilo predah i pripreme za dalju borbu i oslobođenje ostalih teritorija na kojima živi srpski narod.
Vojne aktivnosti ustaničke vojske obnovljene su u proleće 1809. godine. Karađorđeb plan Praviteljstvujušči sovjet srpski nije uvažio. Vožd je predlagao da se zatvore prolazi sa juga u Grdeličkoj klisuri i na istoku na Crvenoj Reci, kod Bele Palanke i time spreči dolazak pojačanja turskom garnizonu u Niš. Pri tom Karađorđe je imao u vidu obećanje ruskog kneza Aleksandra Prozorovskog da će ruska vojska preći Dunav i da će jedno odeljenje preko Vidina ući u Srbiju, kao i da će jedan korpus ruske vojske iz Male Vlaške biti dodeljen Srbima u pomoć, što je uveravalo Vožda da će levi bok našeg južnog fronta biti zaštićen i ojačan. Umesto da se uvaži iskustvo i strateški opravdan predlog Karađorđa i pođe u sigurno osvajanje Niša, Praviteljstvujušči sovjet srpski je odlučio da vojska krene u četiri pravca kako bi se proširio ustanak na ostale srpske krajeve. Vojni efektivi ustaničke Srbije brojali su tada 50000 ratnika. Te snage, ionako male, rasturaju se sada u četiri dela : na zapad, u Bosnu, upućeni su Sima Marković i pop Luka Lazarević; na istok, ka Vidinu, Milenko Stojković; na Sandžak, sa ciljem da ujedini snage sa ratnicima u Crnoj Gori, pošao je Karađorđe, a na jug, ka Nišu proslavljene ratnike-vojvode : Petra Dobranjca, Hajduk Veljka, Stevana Sinđelića, Iliju Barjaktarevića i Paula Matejića, vodio je Miloje Petrović, po predlogu Mladena Milovanovića, njegovog kuma i sekretara Praviteljstvujuščeg sovjeta.
Pripreme za bitku
Krajem aprila vojska ipak krenu na Niš. Izbegavajući glavni put, kod sela Mozgova i Subotinca pored Aleksinca, skreću prema Sokobanji. Iako praćeni kišom dotle, dosta brzo stigoše.
Skretanjem prema obroncima Svrljiških planina, Kameničkom visu i Temenom vrhu, krenuli su pravim bespućem. Ipak 2. maja stižu blizu Niša na zaleđe venca obronaka Svrljiških planina - od Komrenske do Matejevačke klisure. Izvidnica je izabrala skrivena mesta sa dosta vode i trave. Tako paraćinski vojvoda Ilija Barjaktarević zbrinu vojsku kod današnjeg manastira Preobraženje, poviše sela Huma i Brenice. Sinđelić je u početku bio iznad sela Kamenice na mestu Dabila. Glavnina sa Pauljem, Milojem i Dobranjcem stiže blizu Gornjeg Matejevca, poviše manastira Sveti Jovan na mestu Konopljišta. Za sedište komande uzima se konak manastira Sveti Jovan.
Manastir Sveti Jovan u Gornjem Matejevcu
Od naroda ovdašnjeg svuda dobrodošlicom behu dočekani. Nije se krila radost zbog dolaska oslobodilaca. Odmah je od meštana izabran odbor od šest ljudi a glavni beše pop Milentije iz Gornjeg Matejevca. Već na prvom okupljanju vojvoda iz odbora, dođe do žestoke prepirke i svađe. Sinđelić i Dobranjac su predlagali da pošto se vojska odmori i organizuje, što pre udari na nišku Tvrđavu. Miloje ipak kao komandant odlučuje da se ukopa i čekaju Rusi. Odbor je imao zadatak da uz nadoknadu obezbeđuje snabdevanje hranom zatim da se mobiliše nešto više meštana za borbu i da prikupljaju podatke o stanju u Tvrđavi i oko nje.
Prvi šančevi se kopaju na vrhu planine, severozapadno i jugoistočno od manastira Sveti Jovan. Dolazak Hajduk Veljka i njegovoih oko 2000 vojnika donosi radost i ohrabrenje. Ali i to ne promeni Milojevu odluku. Osamnaest hiljada srpskih boraca sa zebnjom i nestrpljenjem čekaše odluku nesložnih vojvoda. Naravno, dolazak Srba blizu Niša bi primećen. Huršid paša, komandant niške Tvrđave i veliko ime u turskoj istoriji nemaše odmah tačne podatke o broju i snazi Srba. Služi se lukavstvom. Odmah po dolasku Srba oko Niša reaguje. Prve noći od svojih 5000 vojnika iz Tvrđave izvodi neopaženo 2000 na planinu Seličevicu. Sutradan ta bi se ista vojska vraćala u Tvrđavu i stvarala sliku dolaska pojačanja Turcima. Ovo se ponavljalo nekoliko puta. Tako do naših vojvoda dopiraše razne i nepotpune informacije o broju Turaka u Tvrđavi. Naravno i paša čekaše vesti sa zebnjom o broju i snazi Srba. Drugog dana po dolasku, komanda i odbor ponovo zasedaju. Uz žučnu raspravu donosi se odluka o raspodeli snaga na frontu - da svoja utvrđenja i šnačeve grade po naredbi Miloja. Zapadno od Kamenice na mestu Popadika, na desnom krilu vojske postavlja se paraćinski vojvoda Ilija Barjaktarević.
Dva kilometra južno od Gornjeg Matejevca, na mestu Ćopin grob, levo krilo vojske činili su Dobrnjac i Hajduk Veljko. Od Čegra istočno na 2 kilometra, napola planine, između Kamenice i Matejevca, nalazi se Ravanište. Po Miloju tu će se odigrati glavna bitka. Na jedan kilometar istočno od Ravaništa, na Temenom vrhu, dakle Miloju u zaleđe, kao rezerva sa 2000 pešadinaca ostaje mlavski vojvoda Paulj Matejić. Postavljenje Paulja Miloju iza leđa u stvari bila je zaštita Miloju od napada sa leđa, odnosno iz Bugarske. Severno od Kamenice, na Repištu, nekoliko desetina neorganizovanih vojnika raznih nacija čekaše da se bore ali za novac. Oni prvi kad zagusti utekoše pa se o njima i malo piše. Da bi pokazao svoju odlučnost i hrabrost u napadu na Niš, Sinđelić bira za svoje utvrđenje brdo Čegar kraj Kamenice. Ovde bi najistureniji od svih vojvoda prema Nišu. S obzirom na to da time Srbima bi zatvoren krug oko Miloja, to mu odgovaraše. Zato tako postavljenje Sinđelića i odobri. Na pola kilometra između Kamenice i Donjeg Matejevca i na sedam kilometara severoistočno od Niša, svojom visinom Čegar postaje strateško mesto. Sa vrha Čegra mogaše se videtiu krug cela okolina i nailazak neprijatelja.
Raspored srpskih snaga šest dana uoči boja
Stevan Sinđelić sa oko 3000 Resavaca započe kopanje šanca. To učiniše i ostale vojvode na svojim položajima. Međutim, da bi ispitao naše snage Huršid paša sa nekoliko konjičkih odreda ometaše izgradnju utvrđenja. Naravno, Dobrnjac i Sinđelić uzvratiše. Tako odmah počeše borbu u niškoj kotlin. Povremeno je bilo noćnih borbi između izviđačkih odreda. Na obodu vrha Čegra nastavi se izgradnja šanaca zapadno prema brdu Vinik, za odbranu sa boka južno i severno. Iz opreznosti na Turci ni Srbi se ne upustaše u veće sukobe. Pre polaska na položaj Hajduk Veljko Petrović i Petar Teodorović Dobrnjac sa vojskom dođoše do manastira Sveti Jovan. Obojca se sa svojom vojskom u crkvi pričestiše.
Kad Dobrnjac bi manje ugrožavan od Turaka, Hajduk Veljko krenu prema Beloj Palanci. Usput stiže i nekoliko turskih porodica sa ne baš jakom pratnjom te njihov plen beše dobrodošao za vojsku. Oslobodivši Belu Palanku dolazi do Pirota. Zbog dobre odbrane pirotske tvrđave ne usudi se za napad, pa se vraća za Niš. Sa njim krenuše iz okoline i stotinak Piroćanaca. Vraćajući se za Niš, potera i veća stada ovaca, goveda i drugih životinja te za sve na frontu beše bolja hrana. Sa Dobrnjcem povećaše i ojačaše utvrđenja. Na položajima oko Niša počeše pristizati i dobrovoljci. Beše ih odasvud. Iz Vranja, Leskovca, Vlasotinca okolnih sela Komrena, Huma, Brenice, Kamenice, Donjeg i Gornjeg Matejevca, Knez Sela itd. Ali najbrojniji behu iz svrljiškog kraja, oko 1500 koji krenuše Sinđeliću na Čegar, ali ih Miloje stavlja sa Pauljom u rezervu da bi sebi obezbedio bolju zaleđinu.
Iz okoline sela Veliki Krčimir, oko 30 kilometara južno od Čegra, u srpsko Zaplanje stižu dobrovoljci i dobro organizovani okupljaju se kod sela Gabrovac gde je danas crkva Svete trojce. Njih oko 400 kod Donje Vrežine noću prelaze Nišavu i dolaze na Čegar Sinđeliću u pomoć. Odugovlačenje za veći napad na Niš bi sve više sumnjivo za Stevana. Zato naredi da se iz obližnje šume poseče i dotera veliki broj debljih stabala. Od njih iza već iskopanog šanca poče graditi utvrđenje. Sadašnje tri kaskade oko spomenika, podsećaju nas na tri sprata puškarnice u našem utvrđenju. Šančevi se šire i produbljuju kao i prepona pre naleta na utvrđenje. Čitavom dužinom zapadno i manje južnom i severnom stranom šančevi su široki četiri metra a duboki dva metra. Visina prepone sa iskopanom zemljom iz šančeva beše oko pet metara. Iza utvrđenja beše izgrađen veći broj grudobrana, kanali za snabdevanje kao i većina skloništa. Dalje od kaskade a po sredini utvrđenja, beše ukopana i dobro skrivena barutana (magacin sa barutom). Za sve vreme gradnje utvrđenja narod okolnih sela i vojska u slozi čekaše borbu za oslobođenje. Zbog svojih čestih napada na Turke koji ponekad behu i do zidina Tvrđave, Sinđelić bi omiljen kod vojnika i naroda. Zato mu i dođe veliki broj konjanika dobrovoljaca. Među Sinđelićevim vojnicima i oficirima najverniji mu beše kapetan Slavujević.
Kad se privrši izgradnja utvrđenja, šnačeva, i poče očekivati veća borba, Sinđelić siđe oko 300 metara istočno niz Čegar kod donjomatejavačkog manastira Sveta Petka. Tu izvrši poslednju pričest što kasnije redom učine i svi njegovi vojnici. U konaku manastira i oko njega beše postavljena prva srpska vojna bolnica ali sa austrijskim osobljem i opremom.
Manastir Svete Petke u Donjem Matejevcu
Svakodnevno stižu vesti da su Rusi blizu; one idu i do paše. Nastavlja se svađa među vojvodama, Paulj Matejević se u raspravama sve više približi Dobrnjcu i Sinđeliću. O njemu treba pisati i govoriti sa ponosom. Na dan glavne bitke Miloja, krenu Sinđeliću u pomoć. Međutim, na 300 metara ispod Čegra, na manastirskim livadama, put mu preseca deo desnog krila turske vojske. Tu dođe do krvave borbe u kojoj Mlavci odnesoše pobedu. Krenuše vrh Čegra gde zbog razvoja situacije u tim trenucima na bi mnogo pomogli. Preživeli Mlavci iz prvih borbenih redova kasnije su govorili kako su im posle čegarske eksplozije padali delovi tela Srba i Turaka na glave. Miloje saopšti svima kako je Karađorđe dobio pismo u kome je pisalo da svako čuva svoje utvrđenje i da se sačekaju Rusi. On ga nije pokazao jer ga nije ni bilo. Nekoliko dana po dolasku Srba oko Niša se ne slučajno pojavi i najbolji Napoleonov oficir - Dibaše. To je bio onda najveći špijun u Evropi. Za velike pare on paši kazuje da je Srbija na nogama. Doći će ih sa svih strana. Tako će i bez pomoći Rusa osloboditi Niš. Zato što pre dovlačite pojačanje sa čitavog Balkana. I tako dok smo mi sa Turcima vodili borbe manjih razmera, čekali Ruse, ali se i raspravljali i svađali međusobno, Turcima stiže pomoć - čak sa teritorije Grčke, Malić Mustafa paša iz Vranja daje veći deo svoje vojske oko 2000 vojnika. Iz Leskovca dolaze lično Kara Frejza i Šišid paša. Sa njima dovode od prvog do poslednjeg vojnika. Sa Kosova i Albanije stiže jedna legija od preko 5000 Arnauta. Oni su kao i svi legionari u svetu plaćeni zlatom. Hitno okupljanje nateralo je Turke da im usput dozvole da mogu pljačkati i silovati sve što je srpsko. Osim toga, odlukom Huršid paše, posle borbi oko Niša, imali su prava da biraju i odvedu po jednu Srpkinju za ženu. Iz Bgarske Ismail beg kreće sa sofijskom i vidinskom vojskom od oko 20000 vojnika. Primetivši da Rusi neće preći Dunav, Ismail beg odluči da pomogne Huršid paši. Na šest dana pre glavne bitke dolazi do lukavog primirja. Naime, srpska Vlada šalje tri pregovarača koji će paši uručiti notu, tj. saopštiti im da je Srba mnogo više, te da se ne bi uzalud ginulo na obe strane da Turci treba da se iz Tvrđave povuku prema Sofiji ili Vranju. Paša ih dobro primi i kaza im da se on slaže sa tim, ali da je u Tursku poslao zahtev za odobrenje, pa dok on ne stigne, traži prekid neprijateljstva što Srbi prihvatiše. U stvari, paša je to činio da bi dobio na vremenu, jer je trebalo da mu ubrzo stigne velika pomoć - vojska sa juga koju paša postavi u početku na Južnoj Moravi, zapadno od Niša, kod Mramora. Ovo zbog toga da možda Karađorđe ne promeni plan pa krene za Niš. Saznavši za primirje a i da neka vojska ide prema Gurgusovcu (danas Knjaževac), Hajduk Veljko odlazi da brani utvrđeni Knjaževac koji je on i oslobodio. Više zbog neslaganja sa Milojem, za Veljkom odlazi i Petar Dobrnjac. Tako niški front ostaje bez levog krila srpske vojske. Zbog obog poteza Dobrnjac će kasnije biti proteran iz Srbije. On će kod Obrenovića postati srpski izaslanik u Rusiji.
Godine 1828. na samrti u gradu Jašiji (Moldavija, bivša ruska republika), on poziva prijatelje, ruske generale i saopštava im da priznaje deo krivice za čegarski bol a tragediju. Ali je zamolio da se glavni krivci sami jave. S obzirom na to da je Vožd Karađorđe 1817. godine pogubljen, to se krivica za poraz na Čegru na odnosi na njega. Podsećam čitaoce da je u ovom gradu poslednji put sahranjena srpska svetiteljka - sveta Petka.
Međutim, ta vojska koja iz Bugarske ide prema Knjaževcu pravi manevar pa tako preko Kalne i Bele Palanke dolaze blizu Niške Banje kod Hanova na desnom krilu turske sile. Tako sada dolazi do velikog preokreta na niškom frontu.
Boj na Čegru
Na spomeniku čegarskim junacima upisan je datum 19. maj, ali po današnjem kalendaru promenjenom 1919. godine to jeste prvi jun 1809. godine. Turska kreće svim silama od Niške Banje prema Nišu i to mestimično paradno u četiri reda. Belci, riđi, đogani, vranci. Ovakva formacija postavljena je da bi nas zatrašila. Kako bi se povukli, jer iako su Turci znali da su sada mnogobrojniji, znali su da će ih Srbi hrabro dočekati. A njima je bio tada potreban svaki vojnik za dalje ratovanje sa Rusijom. Od Tvrđave prema Viniku kreće pešadija. Uglavnom legionari u prvim borbenim redovima, jer se mrtvim legionarima na plaća i ne kopa im se grob. Za njima kreće 2000 turskih konjanika. Na severnim padinama brda Vinik dovukoše i postaviše artiljerij, topove. Ovo ne slučajno jer je vrh brda i dan-danas spojen sa niškom Tvrđavom podzemnim tunelom građenim još u periodu Rimskog carstva. Nevidljivo za naše građane i popove od kojih smo imali kakva takva obaveštenja. Turci dakle podzemnim putem na Vinik dovlače preko 4000 svežih i odmornih vojnika.
Tako na jedan i po kilometar severozapadno od Čegra formiraju svoje levo krilo. Ono je trebalo eventualno da preseče put Iliji Barjaktareviću i sa leve strane opkoli Sinđelićevo utvrđenje.
Stevan Sinđelić na Čegru sa 3000 Resavaca i nešto preko 1000 dobrovoljaca već danima sa nestrpljenjem čeka odlučujuću bitku. Noć uoči glavne bitke od popa Makarija, drugog niškog episkopa, saznajemo za napad većih razmera. Glasnik bi upućen na Ravanište Miloju Petroviću, glavnom komandantu. Ovaj ga, ne verujući mu, izmlati i otera. Premlaćeni glasnik se jedva dovuče do Sinđelića koji ga dobro sasluša i naravno sve mu poverova. Ne sluteći u kakvoj će se situaciji naći, Sinđelić se sa Resavcima sprema za ljuti boj. Od glasnika ne saznaše za broj i silu Tursku, jer to nije znao ni episkop Makarije drugi, koji ga posla. Ipak, saznavši donekle odakle će Turci napasti, donosi odluku da u ranim jutarnjim satima da se za odbranu na zgodnim mestima na desnoj obali Nišave rasporedi preko 1000 dobrovoljaca. Oni su dosta dugo odolevali naletima turske konjice. Kasnije će početi odstupanje prema Čegru. Bolnica poče primati prve ranjenike. Šta se dešava sa jednim delom turskog desnog krila ? Veća prethodnica, da bi pokazao svoju hrabrost jedan od turskih oficira uz dozvolu krenu svojom konjicom prema Čegru. Sa oko 350 konjanika u ranim jutarnjim satima naiđoše na prazne i puste šnačeve Veljka i Dobrnjca. Stigavši na svega dva kilometra jugoistočno od Čegra, odlučiše da se odmore u livadama i tu čekaju veće turske jedinice. Od pokretnih straža (patrola) Sinđelić sazna gde su Turci i koliko ih ima. Izdaje naredbu, pa oko 500 konjanika krenuše sa Čegra kojima se pridruži i jedna četa naše konjice sa Nišave. Nastade velika borba gde potpuno iznenađeni Turci izginuše, a od naših 21 konjanik ode u slavu. Ova pobeda donese radost i ohrabrenje. Saznavši za veći napad na Nišavi, Sinđelić naredi da se pešaci povlače ka Čegru pa da konjicapreseče turske izviđačke desetine. Iako mnogobrojni, Turci na desnom krilu i u konjici usporiše kretanje prema Nišu i čekaše nove komande. Miloje se obradova jutarnjom pobedom, ali ne razmišlja o promeni plana. Svrljižani behu uporni da dođu do Sinđelića, ali im Miloje zapreti, pa ovi ostadoše da mu čuvaju leđa. Saznavši za poraz turskih konjanika Huršid paša shvati grešku mladog turskog oficira. Pada mu na pamet izgled Čegra gledanog sa Vinika, a to je lik džinovskog stopala. Izdaje naredbu da u širokom frontu stopu po stopu krenu prema Čegru. Zato se i brdo zove Čegar. Ilija Barjaktarević, naše desno krilo, popravlja utvrđenje i čeka Turke. Od njega Sinđelić i ne tražiše pomoć jer je imao dobar položaj i samo oko 3000 vojnika. Kad se paša uveri da nema Karađorđa ni Rusa, naredi prvi artiljerijski napad. Iako među tobdžijama beše i engleskih plaćenika, napad beše vrlo neuspešan. Paša zbog toga odseče glavu komandanta turske artiljerije i naredi da se topovi dovuku svega na 300 do 400 metara severozapadno od Čegra, kod mesta Vrbnice. Odavde su turski topovi bili vrlo uspešni.
Rezultat napada je bio veliki broj mrtvih i ranjenih, razrušeni grudobrani i kanali, u utvrđenju (kaskadi) beše dosta oštećenja. Sokoleći svoje junake, Sinđelić preduzima sve da bi spremno sačekao novi napad Turaka. Dobro ukopana barutana izdrža i ost neoštećena. Naravno, paša posle uspešnog artiljerijskog napada kreće. Jugoistočno od Vinika preko Stružišta i Mastne idu prvo legionari u pomoć stiže i preko 2000 turskih konjanika.
Ovo su bili trenuci kada ni Sinđelić na ostale vojvode nisu znali za dolazak velikog broja novih turskih jedinica. U međuvremenu, dok od atriljerijskog napada nismo prebrojali mrtve, niti sve ranjenike spustili do vojne bolnice, sa jugoistoka nastupa novi nalet Turaka. Zbog velike strmine na istočnom delu Čegra i zbog činjenice da su mu Srbi iza leđa, Sinđelić nije očekivao napad. Zbog toga je naš istočni zid bio običan plot od vrljika koji samo pokazivaše dokle je vojska. Turski nalet kumburama lako uništi slabu zaštitu. Masa Turaka upada u jugoistočni deo čegarskog utvrđenja. Nastaje borba prsa u prsa i prava klanica. Ali ovaj napad Turaka ne bi sinhronizovan sa centrom turske vojske gde se naša konjica još uvek divovski borila. Neustrašivi Sinđelić se ne zbunjuje u takvoj situaciji. Prebacuje više vojnika prema mestu napada. Kroz zapadnu jurišnu kapiju izvodi preko 300 Resavaca. Sada jedni iz utvrđenja, drugi spolja, kao u mišolovci dosta brzo unište preko 500 Turaka. Bez obzira na veliki broj stradalih Srba da tada, zbog ovakve pobede, a ne znajući šta ih brzo čeka, kod preživelih srpskih boraca dođe do radosti i veselja. Ali ne raduje se Stevan Sinđelić. A kako bi se radovao kad vidi i saznaje da je mlavski vojvoda, Paulj Matejić, na Ižištu na pola puta i da će mu novi deo desnog krila turske vojske preseći put. Znači da je njegova pomoć krajnje neizvesna.
U centru vidi poraz naše konjice i prestrojavanje novih turskih jedinica od blizu 20.000 Turaka. Kadvidi da levo krilo turske vojske bukvalno iz zemlje izvire i zatvara obruč, oh shvata da je izdan i da sa ovako velikom silom koliko nas je preostalo više nemamo baš nikakvih šansi. I dok se dušmanska sila roji i približava utvrđenju, i dok se još uvek moglo brzim povlačenjem možda spasiti sa preživelim borcima, on to ne čini. Zašto ? Razloga je bilo više : u Prvom srpskom ustanku nigde se ni jedan srpski vojvoda nije povukao sa bojišta. Pred vojvodama Sinđelić se zaklanjao da će prvi ući u Niš, veliki broj ranjenika i htede nam ostaviti u amanet kako se bori za otadžbinu. Naređuje hitnu evakuaciju bolnice i ranjene prema Repištu, odakle već u podne pobeže zbirština. Mlade dobrovoljce iz okolnih sela i Zaplanja bukvalno najuri iz utvrđenja i posla kućama. Okuplja svoju vojsku oko sebe i da ne bi uzalud ginuli zbog političara i izdajstva on ih oslobađa zakletve date u Grbovcu - Svi za jednog, jedan za sve - ali ni jedan jedini srpski borac ne htede da ostavi ranjene drugove ni svog hrabrog vojvodu Sinđelića. Od besa što će mu svi borci izginuti pa i on sam pade mu na pamet šta valja činiti. Svom seizu (to je njegov konjovodac) naređuje da izvrši pripremu barutane za eksploziju i da se odmah evakuiše put Grabovca. Pred delom preživele vojske on petorici vojnika među kojima beše i njegov brat, a da bi ih duhovno i moralno oslobodio, naređuje da ostanu živi kako bi preneli Karađorđu, Sovjetu i pokoljenjima šta se toga za Srbe bolnog dana desilo.
Turci se približavaju utvrđenju, ali dok onaj rov pre njega na napuniše svojim leševima, dotle ne mogaše u njega. Tek pošto su mogli preko svojih mrtvih, uglavnom legionara, talas od preko 2000 Turaka zapljuskuje čegarsko utvrđenje.
Ponovo nastaje prava klanica i borba prsa u prsa, za srpske borce prava drama u kojoj svaki Srbin postaje Sinđelić za sebe. Za Stevana Sinđelića rekoše da je bio neustrašiv, pravi div. Stizao je da onemoćale ohrabri čak i ranjeniku pomogne a da lično ubije, zakolje, zadavi ko zna koliko Turaka. Ali novi oblak od preko 2000 Turaka zapljuskuje naše utvrđenje. Petnaest Turčina na jednog vojnika u tim trenucima srpski borci više nisu mogli da koriste na pušku, ni kuburu, ni mač, ni nož, ni šake. Jedino oružje srbima ostaše zubi.
U takvoj situaciji da ne bi pao živ u ruke Turcima, Sinđelić sa kapetanom Slavujevićem jedva se probi da barutane. U tom času pa ko zna koji put glasno viknu : "Braćo ! Spašavaj se ko hoće i ko može". Turska se rulja noseći kolac i derući se : "Živog, živog !" približi sve više. Pred sam zalazak sunca Stevan namami što više Turaka oko sebe. A kako naši pesnici rekoše, pogleda na lepi Niš i plavo nebo. Badi kuburu i puca u barutanu. Sinđelić podiže sebe, svoju i tursku vojsku, sve u vazduh. Od siline eksplozije osta mnogo poginulih i ranjenih, od kojih dopiraše lelek i jauk. Eksplozija označi i kraj neravnopravne borbe. Preživeli Srbi sa Čegra i tek pristigli mlavski vojnici dadoše se u povlačenje prema Ravaništu. Gledajući odavde krvoproliće, Miloje se poče brzo i neorganizovano povlačiti prema Sokobanji. Na prostorima vrha Čegra, oko današnjeg spomenika, ostade preko 4000 srpskih duša. Pribravši se od eksplozije baruta, nekoliko Turaka među raskomadanim telima Srba i Turaka nađoše telo velikog srpskog vojvode Stevana Sinđelića. Odsekoše mu glavu i nataknuše na kolac. Zatim je pobednički paši u Tvrđavu odnesoše. Iste večeri više hiljada Turaka krenu za Srbima. Sustizavši ranjene i onemoćale Srbe od Dabila do Visa i od vrha Konjštip do Dreškine česme sve ih poubijaše. Možda zato na tim mestima natopljenim srpskom krvlju i dan-danas, valjda i za navek, (kao na Gazimestanu) polja crvenog (krvavog) božura koji svojom lepotom i ponosom podsećaju na čegarski bol. Sutradan paša naredi da se potera nastavi, ali samo do Deligrada. Saznavši za čegarsku tragediju Karađorđe odmah krenu ka Deligradu da se spasi što se spasti može. Poče organizovati odbranu. Međutim, Turci saznaše da su Rusi konačno prešli Dunav i iskrcali se u Bugarskoj. Zato odustaju od daljeg napredovanja. Pa tako Beogradski pašaluk još osta srpski.
Turske potere su susretale srpske seljake sa praznim zaprežnim kolima, ali ih po naređenju paše nisu dirali. Dolazili su da pokupe svoje izginule sinove, ali za dosta zlata koje je paša mnogo voleo. Saznavši da je u dosadašnjim borbama oko Niša i Čegra poginulo mnogo više Turaka negoli Srba, paša se razljuti. Seti se Turske istorije iz 1402. godine. Poče gradnja Ćele-kule.
Knjaz Milan M. Obrenović IV, oslobodilac Niša
Knjaz Milan Obrenović IV, oslobodilac Niša, 4. jula 1878. godine na Čegru podiže prvi srpski spomenik. Na licu spomenika piše :
Vojvodi Stevanu Sinđeliću i njegovim neumrlim junacima slavno palim ovde 19. maja 1809. napadajući Niš.
Na poleđini piše :
Knjaz Milan M. Obrenović IV i njegova hrabra vojska pokajaše ih 28. dekembra 1877. osvojivši Niš.
(Datumi su po starom kalendaru. Spomenik je u niši današnjeg spomenika)
prvi izgled spomenika Stevana Sinđelića
  
Današnji spomenik čegarskim junacima podignut je na inicijativu niškog episkopa Dositeja i po projektu arhitekte Julijana Đupona, ruskog emigranta iz Odese. Spomenik je svečano otkriven 1927. godine u prisustvu kralja Aleksandra Karađorđevića, kada je priređena rekonstrukcija boja.
Spomenik u niši današnjeg spomenika
Godine 1937. hrvatski vajar Slavko Miletić odlazi u selo Grabovac kod Svilajnca. Tamo slika dedu, danas živog Radeta Sinđelića. Koristeći njegov lik izvajao je dve biste Stevana Sinđelića. Jedna je 1938. godine postavljena na postolju ispred Ćele-kule. Druga je ugrađena u zapadnu nišu spomen-kule na Čegru. Bista je tako postavljena da gleda na rodni kraj Sinđelića. Velelepna bista dade još jedan sjaj spomeniku.
 
Poljska haubica 12 cm model 1897. godine sistem Šnajder-Kane.
Ovi topovi imali su simbolizovati pobedu 1914. godine protiv Austrougarske na Ceru, odakle su i doterani.
Selomir Marković - Sele rođen je 30.10. 1945. godine u Donjem Matejevcu.
Od 1988. godine sa svojom porodicom čuva i održava spomen-kompleks Čegar. Istraživanje o Čegarskom boju kojim se bavi dosta dugo objavljuje u knjizi Čegarski bol.
Literatura :
Bogomir B. Stanković, Boj na Čegru, Narodni muzej Niš, Niš 2001. godine
Selomir Marković - Sele, Čegarski bol, Narodni muzej Niš, Niš 2003. godine
|
iz Nisa cisto da se zna.
